Reč ima narodni poslanik Đorđe Vukadinović. Izvolite.

Po amandmanu.

Poštovani predsedavajući, ja imam amandman na sledeći član na istu temu, pa sam hteo da pridružim svoju diskusiju ovome što je rekao kolega Aleksandar. Dakle, ja sam to rekao i u načelnoj raspravi gospodinu ministru, on je nešto odgovorio, ja bih rekao nedovoljno uverljivo u vezi sa tim Nacionalnim stadionom.

Ja sam ovde i mi smo svi ovde danas koji smo bili čuli desetine puta, ali najmanje desetine puta, a možda i više reči, kao što su – doktorat, plagijat, Đilas, bivša vlast. Dakle, desetine i desetine puta. Ništa od toga osim eventualno, hajde bivša vlast, nije u vezi sa raspravom o budžetu, a sada kada kolega ili ja pomenemo taj Nacionalni stadion, onda čujem neke komentare - pa šta sad opet, zašto o tome?

Zašto? Zato što košta 250 miliona evra. Za to je predviđeno 250 miliona evra. Tu je greška ne do nas, mi o tome govorimo, ali rekao bih i do kolega nekih iz opozicije, koji su propustili priliku da makar za budžet i povodom budžeta budu ovde pa da kažu svoje mišljenje, da se čuje njihovo mišljenje, ne samo u holu, evo i o tom Nacionalnom stadionu i o raznim drugim stvarima na koje imaju primedbe.

Znači nije samo, kamo sreće da je problem samo Nacionalni stadion, ali to je školski primer, to je reprezentativni primer, rečeno je ne domaćinskog odnosa prema budžetu, rekao bih možda lakomislenog ili jednog podleganja sopstvenoj propagandi i iluziji kako je Srbija već rešila svoje glavne probleme pa može da se bavi i takvim stvarima kao što su izgradnja nacionalnih stadiona.

Dakle, postavio bih konkretno pitanje, nisam stigao u načelnoj raspravi gospodinu ministru, da li postoji studija izvodljivosti o opravdanosti izgradnje Nacionalnog stadiona? Znači, vrlo konkretno, da li je izrađena ta studija? To su ogromne pare da biste tek tako ušli na osnovu slobodne, odokativne procene da će to doprineti razvoju, urbanom razvoju, da će se tu graditi oko toga tržni centri, šoping molovi, da će turisti da navale i tome slično.

Dakle, ja sam postavio letos negde pitanja Ministarstvu sporta i dobio sam prilično nemušt odgovor na to poslaničke pitanje, kako je uopšte došlo do toga da se to našlo u planu, na osnovu čega, koje odluke Vlade? Čuo sam da je bila letos neka odluka Vlade, ali ne i kada je i ko je radio i da li bi mogli poslanici da vide tu studiju o opravdanosti izgradnje Nacionalnog stadiona?

S tim u vezi, samo da priključim i ovo, imamo drugu stavku, još veću, od 580 miliona evra. To je za metro, u vezi sa metroom. Za razliku od stadiona, metro je potreban Beogradu. Niko neće reći da to nije teoretski poželjno, ali situacija koju smo čuli ovde i od strane predsednika vlasti i kada su bile poplave nedavno i izlivanja kanalizacije u mnogim delovima Beograda smo čuli da polovina ili skoro polovina Beograda nema sređenu kanalizaciju i najavljen je optimistički plan kojim će to biti rešeno i regulisano u narednih nekoliko godina.

Rekao bih, hajde dok makar tu kanalizaciju ne rešimo, možda da ne žurimo sa tim metroom, iako sam video neki prodavali karte u predizbornoj kampanji za taj nepostojeći metro, ali kada možemo da idemo nepostojećim ili budućim koridorom, onda možemo da se vozimo i budućim metroom.

Dakle, samo taj metro i samo taj stadion predstavljaju dobru ilustraciju jedne predstave, pokušavam da nađem najblažu reč, neću ovde sa vama da se svađam, nego prosto nerealne predstave o zemlji u kojoj živimo, ili podlaganja sopstvenoj propagandi.

Za građane ove zemlje beskrajno je važnija ta rasprava, o tome da pričamo, pa kaže gospodin ministar treba nam stadion jer ćemo biti domaćini, ne znam „Lige šampiona“, finala ili nekog evropskog, svetskog prvenstva, pa će se to vratiti.

Prvo, nećemo biti domaćini tih manifestacija, mogao bih da se kladim, a drugo ako slučajno i budemo domaćini neće nam se vratiti, da ne govorim o tome na kakvim niskim granama je fudbal u ovoj zemlji i neće porasti te grane i izaći na zelenu granu fudbal ako gradimo nacionalni stadion, već kao što je ovde neko predlagao, ulažemo u bazične sportove, u sport u školama i fizičku kulturu.

Bilo kako bilo, ja ću o tome govoriti još kasnije, ali ovo samo navodim kao ilustracije. Dakle, manje u ovoj raspravi, imamo još dan ili dva te rasprave, manje o doktoratima, plagijatima, Đilasima i bivšoj vlasti, a više o konkretnim stavkama iz budžeta koje branimo, hvalimo i kritikujemo.

Nemojte biti osetljivi na kritiku, nije ovde opozicija da viče ura i bravo, čak i vlast i vladajuća većina, ako je razumna neće samo vikati ura i bravo, a pogotovo se to ne može očekivati od opozicije. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Orlić. Izvolite.

Deluje neverovatno da još uvek postoji neko ko nije razumeo…

(Predsedavajući: Da li je replika ili po amandmanu?)

Replika.

… da još uvek postoji neko ko to u ovoj zemlji nije razumeo, ali dobro, ako postoji, naše je da pomognemo da se određeno razumevanje uspostavi.

Srbija danas nije više u poziciji da mora da bira, kako bi to neki voleli da predstave, da li treba da se bavi izgradnjom infrastrukture koje se odnosi, da, i na vrhunski sport, ili da se umesto toga bavi izgradnjom osnovne infrastrukture kao što je kanalizaciona ili da se umesto toga bavi ulaganjem u kvalitet obrazovanja, infrastrukturu za škole ali i nove programe. Ne, Srbija danas zahvaljujući odgovornom, ozbiljnom odnosu i rezultatima koje je obezbedila politika Aleksandra Vučića i SNS, konačno u prilici da sve to i još mnogo toga drugog može da radi u isto vreme.

Uopšte nismo u poziciji da moramo nužno da biramo hoćemo li samo ovo ili samo ono, pa da vidimo šta su tu veći prioriteti. Možemo, dovoljno dobro stojimo da se bavimo i tom nedostajućom infrastrukturom kao što je kanalizaciona. Ko je pratio video je, već su preduzeti konkretni koraci da se to radi ove, sledeće godine, baš tamo gde nedostaje.

Kad pričamo o tim većim projektima, auto-putevi, gospodo, to je već realizovano, završeno, jedan otvoren pre, čini mi se, pet meseci od današnjeg dana, drugi pre jedno mesec dana. Iz dva dela, neka bude dva i po i nešto manje od mesec dana. Već danas pričamo o tome da počinju radovi na ovima koje planiramo ovim budžetom, koje smo predvideli ovim budžetom. To je realnost u Srbiji danas.

I ti objekti koji se tiču vrhunskog sporta. Možda je nekada neko tako isto mislio, identično tako mislio kada je bilo reči o izgradnji Beogradske arene, a realnost je bila da država dobije organizaciju vrhunskog događaja. Zašto ga ne bi smo dobili ponovo u nekom drugom sportu? Ko može sa sigurnošću da tvrdi da Srbija koja danas pokazuje da može da bude uspešna, da može da stvara, da može da gradi, pa izgrađuje svoju poziciju i u svetskim okvirima, neće biti domaćin velikog događaja. Ko se nadao pre dve ili tri godine da ćemo biti u prilici da predstavljamo evropsku kulturu kao jedna njena prestonica? I to je opet realnost, u Srbiji ove godine.

Dakle, pričamo o zemlji koja je potpuno drugačija od one percepcije na koju su mnogi navikli i zbog toga, čini mi se, uporno greše, ali činjenica jeste da ta Srbija danas koja ima te auto-puteve, koja ima te veće plate i te veće penzije, pri tome je najmanje važno, da vam kažem gospodine ministre, to da li vi nekome ovde treba da objasnite kada kaže - Bilo je 23.000 hiljade, pa 25.000, ali je tih 25 11% manje 23. Najmanje je važno da li na takve stvari treba da odgovarate, ali da građani Srbije razumeju, danas sve to što nam je bilo potrebno, mi sa uspehom realizujemo i tu elementarnu infrastrukturu, ali i ove programe koji zaista predstavljaju jedan pravi odgovor na potrebe koje su usmerene ka pogledu u budućnost. Dakle, u naše obrazovanje.

Da li je realnost ili nije da u Srbiji danas imamo ne hiljadama, desetinama hiljada se mere kompletno opremljene digitalne učionice? Novi programi obrazovanja koji su usmereni upravo na to da naše mlade pripreme da budu konkurentni u tim svetskim razmerama, da se razumeju, naravno, i u strane jezike, ali i u savremenu IT infrastrukturu, da umeju da programiraju sa uspehom. Da li Srbija danas ulaže u to da i visoko obrazovanje bude na značajno višem nivou nego što je bilo ikada pa smo zbog toga formirali i Predlog budžeta koji podrazumeva 800 miliona više sredstava iz tog budžeta za, na primer, Univerzitet u Beogradu, što je ovim lažovima iz bivšeg režima koje pominjemo, da, pa baš zato da nam se ne bi ponovila njihova nepočinstva?

Njima je to neverovatno, ne mogu svojim očima da veruju kada vide da je tako nešto u Srbiji moguće, pa zbog toga gluposti pričaju, ali da, to je Srbija u toj meri drastično, pozitivno promenjena, drastično pozitivno drugačija, da je danas za te koji su navikli na neka potpuno prevaziđena druga vremena, mračna vremena, teško da razumeju da je tako nešto u Srbiji danas moguće, a jeste. Dakle, to Srbija vidi. Zbog toga Srbija ima Predlog budžeta kao što je ovaj u kom ne mora da bira između tih stvari.

Srbija vodi računa o svojim potrebama. Srbija obezbeđuje prave odgovore na tu vrstu svojih potreba i upravo zbog toga Srbija danas pobeđuje. Ako neki ne mogu da je prepoznaju i prihvate, nije to strašno, neka nastave da je posmatraju dovoljno dugo i budite sigurni da će ova politika, politika Aleksandra Vučića i SNS, koja tu Srbiju pozitivno menja, biti u situaciji da pokazuje svoje rezultate još jako dugo, dovoljno dugo da i ovi kojima je teško da poveruju najzad neke stvari shvate.

Reč ima narodni poslanik Đorđe Vukadinović, pravo na repliku. Izvolite.

Zahvaljujem.

Neću tražiti pet minuta, kao što je imao moj predgovornik, ali bih samo iskoristio priliku da pokušam da razbudim, gospodina ministra, sa još nekoliko tema i izazovem ga da reaguje.

Slažem se i uopšte neću poricati da ima rezultata i ne mislim da sam sada nešto slabiji zbog toga ili popuštam vlasti ako kažem da su neke stvari urađene. Ti putevi… Ne može niko da poriče da je to poželjno i dobro, pogotovo ovaj Miloš Veliki, jel tako, i neki drugi koji su konačno završeni i neki koji se spremaju.

U vezi sa tim putevima, ja sam postavio pitanje, i to je bila tema nekog amandmana našeg ranijeg, u vezi ovog auto-puta Niš – Merdare – Priština – Drač, dakle koji je ovde nazvan auto-putem mira, tako ga je neko krstio danas od kolega iz vladajuće većine, smatram, da on baš ne spada u prioritete, ali nećemo sada o tome, samo hoću da kažem da bi tu možda mogli malo racionalnije planirati i to.

Meni je drago što neke stvari u budžetu i u društvu funkcionišu, ali rekoh, nešto čime se od toga hvalite ili hvali vladajuća većina je, nažalost, posledica poput pada nezaposlenosti, a to je posledica, nažalost, više odliva ljudi iz Srbije, nego velikog napretka u zapošljavanju.

Prosečna plata. Moram da kažem da su neke moje kolege iz opozicije neodgovorno licitirale, sećam se i ovde desno od mene, pa su vikali, ako bude 500 evra, ja ću ne znam šta, bilo ih je više koji su to govorili, a meni je to uvek bilo malo neoprezno sa njihove strane, jer svako, ne morate biti ekonomski genije, pa znati da se to može tim malo inženjeringom, finansijskim, postići. Recimo, da spustite evro, podignete vrednost dinara u odnosu na evro i već ste se primakli ili prebacili prosečnu platu od 500 evra. Mnogo je važnije koliki je prosek, koliku platu prima najveći broj građana Srbije, nego to što saberete najvišu i najnižu, pa onda podelite i dobijete tzv. prosečnu platu.

Znamo i vi, i ja, i Bog, i statističari da realno većina građana ove zemlje ne prima platu veću. Znači, najveći broj građana, preko 50% to je ta čuvena medijana, ne prima više od 350 – 360 evra platu. Dakle, to je ono što najveći broj građana ove zemlje prima, a kažem prosečna plata je neka vrsta malo finansijskog inženjeringa i baš zato kolege iz opozicije nisu trebale da se hvataju na taj balon, jer ako spustite još evro, odnosno ojačate dinar u odnosu na evro, spustite evro na 110 ili na 100 dinara, bar privremeno, možete reći – evo, sada nam je prosečna plata 550 evra.

Dakle, ja se radujem svakom napretku koji ova zemlja ostvari. Pozdravljam, recimo, nije vezano sa budžetom, ali svako odpriznavanje nezavisnosti Kosova koje postigne naša diplomatija, naravno uz pomoć i sadejstvo ruske i kineske, da se ne lažemo, ali svejedno. To su pozitivni rezultati i razne druge stvari.

Ne možemo zbog toga zatvarati oči nad nekim da bi se što više istakli i hvalili, zatvarati oči pred nepunim bilansima, pred činjenicom koju je rekao i gospodin Petrović na ovom razgovoru na Odboru za finansije. Ja samo citiram i ponavljam njegove reči da Srbija zaostaje, dakle zaostaje za svim zemljama istočne i južne Evrope, odnosno iz našeg okruženja u stepenu napretka, odnosno u procentu rasta BDP. To je činjenica. Rekli su je i kompetentni finansijski stručnjaci. Bolje je i 3%, naravno, nego nula ili minus jedan, nije sporno, ali činjenica je da su u ovih poslednjih 4, 5, 6 godina ili 7 godina naš region i okruženje rasli i po mnogo bržim stopama, gospodine ministre, i to je takođe nešto što moramo konstatovati. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Orlić pravo na repliku, a zatim ministar Siniša Mali.

Svašta može da se čuje, dame i gospodo, u skupštinskoj raspravi, ali, primera radi, da je iz bilo kog razloga loše što je kurs dinara u odnosu na evro stabilan, znate šta, to spada među veće hitove, kako bi rekli. Znači, ne valja ako je stabilan kurs dinara, ne valja ako je dinar jak, nego bi verovatno bolje bilo da se opet promeni taj kurs, kako beše u vreme bivšeg režima, upravo tog Dragana Đilasa i njemu potčinjenog ansambla, 50% brat bratu, od 78 dinara do 120 u četiri godine samo. Sećamo se koliko je bilo lepo, toliko smo svi uživali da bi prosto svako poželeo da se vratimo u to vreme. Teško.

Sigurno je dobar interes građana Srbije da im bude stabilan kurs i da se vrlo lepo, lako i precizno izračunava koliko im vredi plata primljena u dinarima koja konstantno raste u evrima, pa da se vidi da to u evrima takođe lepo raste. Da li je tako? Ili je možda bolje kada se promeni vrednost 50%, pa da više ni Bog ne može da isprati koliko se, kako je bilo priče malopre, nešto realno smanjilo, a samo se smanjivalo?

Kažu – nije dovoljno dobar rast. Verovatno opet misle da je dobar minus 3,1 rast iz te njihove fantastične, rekorderske 2010. godine. Kažu – Srbija zaostaje kada ima, koliko beše prošle godine, gospodine ministre, plus 4,4% rasta. Kada je bila u top deset ekonomija u Evropi po rastu, kažu – zaostaje. Ako ste u top deset, šta se onda, neko ko zaostaje? Neće biti. Pretprošli kvartal plus 4,7, druga u Evropi, odmah posle Mađarske. Zaostaje. Da li će biti da je tako? Očekuje se za poslednji preko plus pet i opet kažu – to znači da zaostaje. Neće biti. Dakle, ako ćemo da pričamo ozbiljno, ove stvari morate da prihvate na pravi način.

Medijana, čuvena gimnastička disciplina, pošto volite bazične sportove, o kojima volite da pričate vi koji politički postojite na „Tviteru“, kažu – prosečna plata 500 evra. Dobro, ali medijana, to je jedno četvrtinu manje, pa je to nekih, kako beše, 360. Nikakav problem nemamo sa tim. Statistika ima svoje kategorije baš zbog toga što su u nauci definisane. U Đilasovim i bivšeg režima 320 evra proseka. Znate li gde je bila medijana? Relativno isto, za četvrtinu manje. Medijana vam je bila 240 manje, 230. Da li je to bolje od ovoga danas, pa nije, kako god okrenete parametri su danas bolji, i to značajno bolji. Ako su 50% bolji u jednom smislu, 50% su bolji u drugom smislu. Od istine pobeći ne možete.

Ne možete da ubedite građane da je, kada je više njih u zemlji primalo 200 i neki evro, to bilo bolje, nego danas kada ih toliko prima 50% više. Ne možete da im objasnite da je prosečna plata, koliko god vam se sviđala, njihovih 320, bolja od prosečne od 500. Hoćemo li ozbiljno? Hajdemo onda tako, drugačije ne može.

Poslednja stvar. Jedna notorna neistina da se zaposlenost povećava zbog toga što ljudi odlaze. Čujte, pogledajte statistiku OECD stat. Mi smo je ovde čitali. Nažalost, kompletnih dve decenije iza nas, u proseku taj OECD stat kaže 40 hiljada ljudi napusti Srbiju i kada Dragan Đilas kaže – ne, danas napusti 100 hiljada, a tamo u moje vreme bilo je samo pet, da znate da laže, kao što laže i sve ostalo, kao što je lagao za paljevinu knjigu, kao što je lagao za priče o tome da Srbija izvozi oružje ISIS i sve ostalo što laže. Dakle, nije za pohvalu, veliki su to brojevi.

Šta mi danas radimo? Upravo to hoćemo da promenimo, to da zaustavimo, da te trendove smanjimo, a da znate da je to čista laž, jer broj zaposlenih ljudi ne može na taj način da poraste. Dakle, sabirali vi dolaske, odlaske, kako god hoćete, broj ljudi koji radi se evidentira kao uvećan iz godinu u godinu. Da je to bilo moguće na bilo koji način menjati, pa što ga nisu menjali ti veliki geniji iz bivšeg režima? Ništa manje ljudi nije odlazilo iz Srbije u njihovo vreme, a padala im je zaposlenost, a rasla im je nezaposlenost. Dakle, za istu vrstu pojave, oni su imali samo pad i u rastu, i u broj zaposlenih, i u prosečnoj plati. Kako je onda moguće da te iste stvari danas na iste kategorije utiču pozitivno? Nemoguće.

Dakle, ako ćemo da pričamo ozbiljno, u glavu se zna, u stotinama hiljada novih radnih mesta u ovoj zemlji u poslednjih nekoliko godina samo, u broj se zna novih firmi, novih pogona u ovoj godini. To su vam razlozi za ta povećanja, pa između ostalog i za te veće plate.

Na samom kraju, niko nije nikakve karte za budućnost prodavao. Ne, govorili se o jednom velikom, važnom, lepom projektu za koji se, vidim, slažemo i dobro je što se bar oko toga slažemo da je Beogradu potreban, a to je projekat metroa. Prvi put se ozbiljnost države vidi po tome što se za to planiraju sredstva u budžetu. Godine 2009. kada je pričao taj Dragan Đilas vaš – biće metro za dve godine, to je bila prodaja praznih i šupljih priča i, što je mnogo važnije, svim tim što su radili, što su zemlju opustošili, a sami se lično, besomučno bogatili, prodavali su budućnost ove zemlje, a to je najveći problem u celoj priči.

Pravo na repliku, narodni poslanik Đorđe Vukadinović.

Da krenem od poslednjeg, dakle tog metroa. Prestanite, ja vam savetujem, prosto vi ćete poslušati ili nećete, da prestanete da ne vadite Đilasa iz usta. Ne vidim šta vam je problem toliki, ja se ponekad pitam da li se vi njega plašite kao političkog protivnika ili ga možda prizivate i priželjkujete kao političkog protivnika, pa ga namerno targetirate i pozicionirate kao glavnog neprijatelja.

Bilo kako bilo, dakle ko god ovde nešto zucne kritički prema vlasti uključujući od mene do mojih kolega, čak i mojih kolega sa leve strane, odmah, pre ili posle bude zapušen ili pokušava da mu se zapuše usta, pominjući se opomenuta ličnost.

Dakle, karte su deljene, prodavane, to bio jedan marketinški štos u predizbornoj kampanji, govorim za metro. Nekome je to simpatično, a nekome nije. Lepo je što su opredeljena sredstva. Vi kažete da su to sada u budžetu načelno, naravno opredeljena ta sredstva i mogućnost njihovog povlačenja.

Ono što ja mislim da je manje lepo, to sam pominjao gospodinu ministru, kroz ovu stavku 80 miliona evra kredita od trezora Francuske republike na neki način prejudicira ili kao se prejudicira, zapravo da će Francuska biti, ako uopšte bude tog metroa, izvođač i francuska kompanija.

Mi znamo da je i Kina zainteresovana za taj projekat metroa. Meni nije niko iz oka ispao, niti više Kina, nego Francuska, ali mislim da bi možda ta kineska ponuda trebala ozbiljno da se razmotri i postoje indicije da je povoljnija. Dakle, nemojte prejudicirate time što smo predvideli povlačenje 80 miliona evra od francuskog trezora da time na neki način dopustimo da se stavi noga u vrata za izgradnju metroa koji košta stotine miliona, odnosno više od dve milijarde. Dakle, to je što se tiče metroa.

Što se tiče ovih drugih stvari, budimo realni. Jeste da raste donekle zaposlenost, ali mnogo je više padala nezaposlenost, mnogo više se smanjivala, što je jednim delom posledica načina obračuna, a jednim delom ili nažalost većim delom posledica toga što mnogi i to ljudi radno sposobni, mladi ljudi, a boga mi i u zrelom dobu sve više odlaze iz Srbije. Bilo je toga i ranije, nije sporno, ali poslednjih četiri, pet, šest godina taj trend je sve snažniji i sve veći. I to je ono što nas brine i to je to što nema tih majstora običnih koje ne možete naći, ne samo lekara i medicinskih sestara.

Dakle, jeste da se i povećava donekle zaposlenost ja to neću poreći, ali nažalost mnogo više pada nezaposlenost i to pada opet i nekim inženjeringom, odnosno nekom vrstom kreativnog knjigovodstva tako što se lako skidaju ljudi sa evidencije i tako što se svaka delatnost, svaki posao privremeni i povremeni knjiži kao zaposlenost i kažem, pre svega zbog toga što ljudi masovno odlaze.

Meni je žao što i to su takođe neke od kolega govorili, da bi ovde ova dva dana, nije to sada dve nedelje, dva dana je mogla većina ministara ili bar polovina ministara sedeti ovde. Ja sam imao takođe primedbi koje se tiču razdela Ministarstva kulture, Novog Sada kao prestonice kulture i nekih drugih stavki, koje su vezane za konkretna ministarstva, od ekologije do kulture i nečeg drugog.

Dakle, malo je uzorno očekivati da ministar sve drži u glavi, bez obzira na njegove ovde mnogo hvaljene sposobnosti u toku današnjeg dana, ali da može da drži u glavi sve te razloge zbog čeka je neki razdeo i neka suma opredeljena za jednu ili drugu stvar. Dakle, zašto nema gospođe Slavice Đukić Dejanović pa da popričamo o odlascima, o dolascima? Zašto nema ministra kulture? Zašto nema nekih drugih da o tome razgovaramo?

Ali, svejedno. Što se tiče ove osnovne teme, ne kažem da je sve loše. Daleko od toga, nije bilo loše sve ni kada ste vi kritikovali onu prethodnu vlast, ali da može bolje i da mora bolje, u to ne bismo smeli da imamo sumnje. Hvala.