Zahvaljujem.

Javio sam se oko ove polemike, odnosno dijaloga u vezi sa podsticajima stranim investitorima, i to je ovaj amandman koji se tiče, ili povodom amandmana u kojem se pominju penzije, švajcarska formula i slično.

Skrenuo bih vam pažnju, gospodine predsedavajući, da uvažavajući vašu tolerantnost kojom se toliko hvalite, mislim da je greška do vas što niste skrenuli pažnju. Nisam hteo po Poslovniku da trošim vreme, ali jeste to tipična poslovnička primedba. Dakle, trebali ste da skrenete pažnju gospodinu ministru, ja ne mislim da je njegova greška, verovatno nije obavešten, da on u ovom delu rasprave ima pravo samo na dve minuta koliko i poslanici po amandmanu da govori. Dakle, on govori bez ograničenja. Nije problem, ali, kažem, vi ste tolerantni, dajete i nekim predsednicima opozicije da probiju taj rok, ali nije loše da se držimo kad god možemo i koliko god možemo Poslovnika.

No, ono što jeste dilema mnogo važnija za građane, za život, na kraju krajeva, i ovu zemlju jeste ova kontraverzna oko direktnih investicija i posebno stranih investitora.

Vratio bih se na tu temu, ona jeste važna, pogotovo što ne bih voleo da se posle ove gotovo jednosatne i polusatne polemike sa jednim kolegom iz opozicije, desno od mene, otprilike stvori utisak da je glavna dilema, što pretpostavljam vlasti odgovara, ali da je glavna dilema da eto neki iz opozicije, dakle sigurno ne mi koji ovde sedimo, ili levo od mene, smo protiv povećanja plata i penzija, ali eto Vlada i ministar kažu – ne, mi hoćemo da povećamo.

Dakle, niko nije protiv povećanja plata i penzija. Bilo je nekih mišljenja, naravno, ovde, ali nekih stručnih mišljenja oko opravdanosti tog procenta. Ja ne spadam među njima. Dakle, ja smatram da nije trebalo smanjivati te plate i penzije, da je moglo na drugačiji način, ali svakako nisam protiv povećanja.

Moram da vam kažem, gospodine ministre, vi, ne samo vi, nego i kolege iz vladajuće većine, kada govore o švajcarskoj formuli i nekim drugim stvari, stvara se utisak kao da će to biti švajcarske plate. Ne, švajcarska formula ne znači da će biti švajcarske, pardon, penzije. Švajcarska formula za obračun penzija ne znači da će penzije biti švajcarske, nego samo znači jedan relativno pristojan način obračuna i taj način mi i ja, takođe, podržavamo.

Isto tako, iz izlaganja uvaženog kolege Stojmirovića, maločas, jedan dobar deo njegove diskusije mogao bih da podržim i on je skrenuo pažnju na činjenicu koja malo baca senku na ovu ružičastu sliku, na ružičastu sliku koja se ovde pravi. Dakle, ti bilansi, kojim se Vlada i gospodin ministar ponose i ovde ih ističu, jesu u velikoj meri posledica nekih drugih stvari a ne samo uspešne ili ne pre svega uspešne ekonomske politike. Dakle, nezaposlenost pada, to je rečeno, ali nažalost moram pomenuti, pre svega, zbog toga što nam ljudi odlaze iz Srbije.

Sa druge strane, to je žalosna činjenica, nama nedostaju radnici u mnogim strukama. Nama nedostaju majstori. Teže je naći majstora, maltene, danas u Srbiji, u Beogradu ili u nekom većem gradu nego akademika ili doktora, mislim doktora nauka. Doktora je teško naći kao i medicinsku sestru. Dakle, odlaze nam stručnjaci, odlaze nam visoko obrazovani, odlaze nam srednje obrazovani i to je katastrofalan trend.

Daleko od toga da mislim da je sada samo ova ili jedna Vlada ili jedna garnitura za to odgovorna, ali to je problem kome moramo pogledati u oči, iskreno, a ne zanositi se nekim povoljnim i statistički povoljnim, ponekad i malo nategnutim, brojkama.

Očigledno je, gospodine ministre, bez obzira što ste vi o tome govorili, relativno odmereno, barem u toku današnje diskusije, da ta igra, to klađenje od strane investitora i na strani investicije nije dalo rezultata ili nije dalo dovoljno rezultata. Nismo mi protiv toga, ali prosto očigledno su potrebne drugačije mere. Vi niste primetili, ali imate jedan primer koji ste naveli prepodne u raspravi, pobedonosno, kako je američka vlada ili američka država uložila u „Boing“ stotine miliona dolara da bi ga spasla. Predvideli ste samo jednu sitnicu – „Boing“ je američka kompanija. Oni su uložili u sopstvenu kompaniju. Oni su uložili u spasavanje i pomoć svojoj kompaniji, kao što su za vreme svetske ekonomske krize masovno, kršeći, uzgred budi rečeno, mnoge principe iz sveta pisma i slova liberalne doktrine, ekonomske, i te kako spasavali, ne samo Amerikanci, i Britanci, i Nemci, i Francuzi, svoje kompanije i spasavali svoje banke.

Dakle, taj primer sa „Boingom“, koji ste naveli, upravo pokazuje da treba imati malo drugačiji odnos i da te velike ekonomije i velike zemlje ili ozbiljne zemlje, ne samo velike, to je vrlo važno, pogledajmo Sloveniju, Mađarsku, to nisu velike zemlje, nam mogu biti uzor, kada je reč o tim stvarima. Dakle, taj liberalni ili neoliberalni koncept, to zaklinjanje kako ćemo što više stranih investicija, što viši standard, to će biti bolje državi, nije dao rezultate.

Vi, kao i ja, znate da je to koncept koji je jedna druga Vlada ili garnitura, grupa stručnjaka promovisala od početka 2000. godine i mnogi su se kleli u to tada. Taj koncept je više ili manje kolabirao u svetu, propao, a i kod nas je pokazao svoje loše strane.

Ne govorim ovo da bi skupljao bilo kakve jeftine političke poene, niti da vam zamerim, već prosto pokušavam da skrenem pažnju da to junačenje i hvaljenje kako nas je neka novina ili neka međunarodna institucija pohvalila, pa pohvalila nas je zbog toga što su to stvari koje njima odgovaraju. Njima je važno da imaju stabilan kurs dinara. Njima je važno da će se otplaćivati dugovi koje nam daju i na taj način je država na nekoj vrsti kanapa, da ne kažem udice.

Najkonkretnije, kada je reč o tim čipovima, famoznim, kojih nema ili ima, fabrike, ili tim avionima, ili nekim visokim tehnologijama, naravno da su dobrodošle strane investicije i treba im davati podsticaje, ali ne valja u tome što je naša država, gospodine ministre, kao što znate, davala godina i daje podsticaje za fabrike i zapošljavanje ljudi koji za minimalna sredstva motaju kablove, proizvode kablove, stvaraju i neke druge stvari za proizvodnju koja nije visoko tehnološka i sofistikovana i za stvari koje su mogle lako da budu ili smo mogli bez njih ili da ih rade domaći proizvođači. O tome se radi. Dakle, za neke složene, komplikovane investicije, uključujući i te automobile i automobilsku industriju, to je grana koja zahteva dotacije i subvencije države i, nažalost, to daju i drugi, ali za ovo za šta se inače davalo, znam primere iz Sombora, znam primere iz drugih delova Srbije, davali su subvencije, da su otprilike držali vodu dok majstoru odu tj. dok prođe rok ili se potroše subvencije, to preduzeće, ta fabrika se zatvori, investitor ode i traži neke nove ovce za šišanje.

Dakle, apelujem na vas, završavam time, više pažnje, više akcenta na domaću proizvodnju. Vi se ponosite i kažete, pa vas kritikuje, kažete – ne, oni imaju ravnopravan tretman, domaći i strani investitori. Prvo, pitanje je da li imaju. Kada se pogledaju brojke vidi se da zapravo mnogo više ide u subvencije stranim investitorima, a čak i da imaju ravnopravan, ja vam sugerišem, pogledajte da na jedan diskretan i racionalan način podržite domaću proizvodnju. Hvala.

Hvala, gospodine Vukadinoviću.
Reč ima Marijan Rističević, po Poslovniku. Izvolite.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, čl. 106. i 107, a mogao sam i da reklamiram i Zakon o pravima nacionalnih manjina.

Ne znam da li je ovo bilo na vlaškom, ali ništa nisam razumeo. Dakle, niti se govornik držao teme dnevnog reda, a po meni je povredio dostojanstvo Narodne skupštine. Kako?

Svi se sećate Zakona o dualnom obrazovanju i kolege koje stalno prisustvuju sednicama Narodne skupštine svakako znaju da je prethodni govornik bio protiv dualnog obrazovanja, a sada se raskukao kako nema majstora za vodu, nema majstora za ovo, nema varioca, nigde ne možeš naći zidare itd. Znači, neko ko je bio protiv dualnog obrazovanja i stvaranja novih majstora sada kuka kako tih majstora nema.

Naravno da je prethodna vlast, koju je on podržavao, uložila više u dualno obrazovanje, a manje u igre na sreću, i gde je on bio srećni dobitnik, a da lutriju nije kupovao, zamislite kada ne kupujete lutriju i srećku, a dobijete na igrana na sreću, onda u to mora da se umešala srećna ruka Borisa Tadića.

Zato smatram da je povređeno dostojanstvo Narodne skupštine, i s obzirom da sam u nekom realnom sektoru po meni onako malo degutantno kada osobe, koje su napravile onoliki deficit, kada osobe koje ništa u privredi nisu uradile, odnosno kada su podržavale režim koji ništa nije radio, kada danas pričaju kako treba raditi, a ja dobro znam, dame i gospodo narodni poslanici, da je iza njih ostalo samo prah, prašina, države nije bilo, sve su razbucali, sve su rasturili, ali su svoje džepove napunili… Kada se setim, da ništa veliko nisu uradili, da se nisu oznojili, a kamoli znojavi vode napili, da jedan ekser u zid nisu ukucali, da makar danas svoju znojavu košulju, dok rešavamo njihove probleme, možemo na nešto da okačimo, kada oni pričaju o privredi i kako treba raditi, kada oni pričaju o istraživanju javnog mnjenja, kada oni pričaju o novinarstvu, kada su oni ujedno i novinari, istraživači javnog mnjenja…

(Predsedavajući: Hvala.)

… i kada nas oni uče šta treba raditi, onda je to uvreda za zdrav mozak, a kamoli za dostojanstvo Narodne skupštine. Hvala.

Hvala, gospodine Rističeviću.
Da li želite da se Narodna skupština izjasni u danu za glasanje? (Ne.)
Sada reč ima narodni poslanik Goran Kovačević.
Izvolite.

Dame i gospodo, poštovani ministre, pažljivo sam slušao prethodnih, od prilike sat vremena raspravu narodnih poslanik u Skupštini Srbije i mogu da kažem da je rasprava imala veliki stepen lično i jasno definisanih precizno ekonomskih stavova.

Generalno nisam ništa nešto preterano mogao da shvatim zato što sam pažljivo slušao i kada krenu da raspravljaju o nekoj ekonomskoj temi po jednom principu, završimo u potpuno drugom principu i to je politički stav. Ovde generalno o vođenju budžeta, o budžetu Republike Srbije ima vrlo malo teoretskih osnova ne samo u Skupštini, nego i u raspravama koje čujemo u javnosti, pa i moj uvaženi kolega kada citira neke eminentne profesore.

Ja sam za povećanje plata. Zašto je to bitno? Ne kažem da se potpuno razumem u ekonomiju, ali prilično je shvatam. Ja sam za povećanje plata i želeo bih da polemišem sa mojim kolegama i sa javnošću Srbije, koji nema takav stav. Povećanjem plata za 22 milijarde mi dovodimo do povećanja lične potrošnje. Povećavajući ličnu potrošnju, dovodimo do povećanja rasta BDP. Kada povećavamo penzije, to isto radimo, dovodimo do povećanja lične potrošnje i stvaranja pretpostavki za rast BDP.

Zašto se ja ne slažem, u stvari zašto veliki deo javnosti Srbije ne razume kada smanjujemo poreze na rad, koje smanjujemo, da je to isti efekat kao povećanje plata. Kada smanjujemo poreze za rad, mi u stvari povećavamo ličnu potrošnju na taj način što teoretski povećavamo plate zaposlenih u realnom sektoru.

Isti je efekat na rast BDP, kao smanjenje poreza na rad, kao povećanje plata u javnom sektoru, kao povećanje plata, ako verujete u multiplikatore. Imate teoriju koja kaže da verujete u multiplikatore, imate teoriju koja kaže da ne verujete u multiplikatore, ali i u jednom i u drugom slučaju multiplikatori nikada ne daju manji efekat od onoga što ste uložili.

Kada se govori o javnom sektoru i ulaganju u realni sektor, odnosno ono što radi Vlada Srbije dajući subvencije- subvencije se daju u dva slučaja, kada imate nivo nezaposlenosti na nivou makroekonomije veliki, ili u drugom slučaju, kao što je bio slučaj u Srbiji, i u drugom slučaju kada imate smanjenu tražnju. Tu dolazimo ponovo do multiplikatora i ne postoji nijedna varijanta koja kaže da za sto uloženih dolara imaćete manje od sto uloženih dolara. U najgorem slučaju efekat povraćaj na budžet Republike Srbije biće isti kao i onoliko koliko smo uložili, a imate pretpostavke da će doći i do tri puta više.

Ono što bih posebno hteo da naglasim, gospodine ministre, i mislim da je jedna od ključnih tema koje govore o ekonomskom rastu i razvoju, i tu bi se složio sa svojim kolegama, koji su to iznosili - to je sistem obrazovanja u državi Srbiji. Sistem obrazovanja, u državi Srbiji je klasičan sistem koji se nije reformisao od prilike negde, pogotovo u visokom obrazovanju, od 1946. godine. Imate visoko obrazovanje koje ima preko 20 milijardi sopstvenih prihoda i vi ste lepo rekli da vi lično i Skupština Srbije, kao i Vlada nije umanjila finansijska sredstva Univerziteta u Beogradu, nego su sopstveni prihodi umanjeni. Znači, lošije funkcionisanje tog u finansijskom smislu Univerziteta.

Uopšte da se ne mešam u autonomiju Univerziteta, ja prosto sa ugla nekoga ko je u Odboru za budžet hoću da potcentiram i mislim da je to pitanje koje vi treba da otvorite sa ministrom Šarčevićem – sistem obrazovanja koji podrazumeva način finansiranja visokog obrazovanja, srednjeg obrazovanja i osnovnog obrazovanja.

Vreme je, gospodine ministre, da se podvuče crta i da se vidi da li Srbija hoće da ostane u ovom modelu finansiranja ili želimo obrazovanje koje je moderno, svetsko pre svega po načinu finansiranja.

Neprihvatljivo je da sopstvena sredstva Univerziteta koja su najveća i kreću se na nivou budžeta grada Kragujevca i Niša zajedno praktično su izmaknuta iz svake kontrole Odbora za budžet i mi kao vlasnici nemamo pravo da funkcionišemo i shvatamo kako ta sredstva funkcionišu.

Takođe je neprihvatljivo da model finansiranja po kome ćemo imati obrazovanje koje finansiramo samo na osnovu toga što je država vlasnik potpuno pravi diskriminaciju između privatnih vlasnika institucija koje se bave obrazovanjem. To je u modernom uređenju potpuno neshvatljivo.

Država Srbija ima obavezu da sistem obrazovanja, onako kako kaže po Ustavu, obezbedi sigurno i dostupno obrazovanje osnovno i srednje, ali nigde ne stoji da moramo i treba da pravimo diskriminaciju u načinu finansiranja iz budžeta Republike Srbije po osnovu prava vlasništva.

Ovo je jedno od ključnih pitanja koje svakako zadiru u društveni bruto proizvod, ekonomski rast i razvoj i svakako jeste neki kostur iz prošlosti koji nam neprekidno ispada iz ormana.

Naravno da kada umanjujete poreze na rad ne podstičete privredu – to meni nikako nije jasno šta podrazumevate pod podsticajima privrede? Umanjenje poreza za rad podrazumeva da taj iznos sredstava koji smanjujete ide ili za povećanje lične potrošnje, odnosno zarada radnika ili da ide na investicije. I u jednom i u drugom slučaju rast, odnosno podsticaj i mogućnost za rast BDP je isti kao i druga finansijska sredstva koja ulažete. Zahvaljujem se.

Hvala gospodine Kovačeviću.
Sada reč ima dr Muamer Zukorlić.
Izvolite dr Zukorlić.

Dame i gospodo, pitanje finansiranja obrazovanja, posebno visokog obrazovanja definitivno je tema preko koje se ne bi smelo tako brzo preletati. Svakako sam i ranije podržao ideju predloženu u predlogu budžeta da se uvećaju prihodi obrazovanja općenito.

Međutim, ono što imamo u visokom obrazovanju jeste da je to jedinstven slučaj u celokupnom trošenju državnih sredstava, odnosno sredstava građana gde zapravo imamo državu, odnosno Vladu čija uloga je jedino da novac da i posle toga mi više ne znamo šta se sa tim novcem dešava.

Ne morate biti ekonomski stručnjak da samo malo zavirite u to kako se određeni fakulteti na univerzitetima finansiraju, gde se još pojavljuju tzv. dotatni prihodi, dodatna sredstva, nešto što apsolutno nema uporišta u zakonu, ali općenito nažalost država i nadležni organi su na neki način prihvatili da budu poraženi od strane određenih struktura oligarhijskih grupa i pojedinaca koji su se izborili za neku vrstu nadzakonskog statusa. To je, gospodo, nedopustivo i ne samo zbog određene političke i zakonske nekorektnosti. Time se otvara prostor za još gore i gore stanje u visokom obrazovanju. Zato pozivam nadležne organe da se dalje svi zajedno pozabavimo ovim pitanjem ako želimo da spasimo obrazovanje općenito, a posebno visoko obrazovanje od potpunog kolapsa.

Zapravo, ko prati ovih dana i ovaj pokušaj obračuna sa legalno izabranim državnim organima, Vladom i općenito, vlastima u povodu osporavanja doktorata gospodina ministra finansija, što je zapravo samo sredstvo za jedan politički obračun, ako iole imate bistro oko da promatrate detalje, zaključićete da ovde apsolutno nikakve veze nema.

Dakle, nastojanje da se sačuva akademska čestitost i samo uvođenje pojma neakademsko ponašanje je još jedna akrobatika, odnosno demagoška deformulacija kojom se nešto treba osporiti, a u stvari sam pojam neakademsko ponašanje niti je akademski, niti je zakonit.

Ono zapravo, otvara jedno novo polje slobodnog procenjivanja određenih ljudi koji su na pozicijama u visokom obrazovanju i koji mogu bilo šta proglasiti neakademskim ponašanjem, a sa druge strane mi imamo na stotine primera negacije činjenica, negacije naučnih istina, nepoštovanja osnovnih metodičkih, misaonih i naučnih principa u pogledu zauzimanja određenih stavova.

Naravno, ne bojimo se mi da se iz univerzitetskih krugova dobijaju nove ideje, pa makar po političkim pitanjima, ali to mora biti obrazloženo argumentima boljitka, općenito za društvo i državu. A, kada se priča o akademskoj čestitosti i neakademskom ponašanju, pojavljuje se od strane ljudi koji su proteklih godina ojadili visoko obrazovanje i bili simboli neakademskog ponašanja, učestvovali u raznim aktivnostima, organima, kroz sukob interesa, direktno prkoseći zakonu, kršeći zakonske norme, a danas se kroz razne mikrofone, raznih televizija i raznih tela, pa čak i nekih etičkih odbora i određenih pozicija, zapravo pojavljuju kao spasitelji akademske čestitosti navodne borbe protiv neakademskog ponašanja.

Meni ovo nije samo pitanje obračuna sa ministrom finansija ili sa Vladom, meni je ovo mnogo više. Ovo je pokušaj da se ispod kišobrana univerziteta u dubokoj hladovini štiteći se pojmom autonomije univerziteta, zapravo gomilaju razne destruktivne energije, gospodo koje mogu da nas koštaju jednog potpunog debakla u visokom obrazovanju.

Ja bih voleo da to iskoristimo kao alarm i da se na svim nivoima uključujući i Odbor za obrazovanje, uključujući određene druge strukture pozabavimo ovim pitanjem, ako hoćemo da iskoristimo poslednje trenutke da spasimo što se spasiti može. Hvala vam.

Hvala, gospodine Zukorliću.
Reč ima prof. dr Aleksandra Tomić. Izvolite gospođo Tomić.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici, koristim vreme poslaničke grupe, da kažem da je budžet za 2020. godinu veći za 7,7% za oblast obrazovanja, a 2,2% veći za nauku, tehnološki razvoj i inovacije, što pokazuje odgovornost ove Vlade i države da se brine o nauci i obrazovanju na jedan potpuno drugačiji način nego do sada.

Ali, ovde smo sada otvorili pitanje o kome, recimo narodni poslanici Odbora za budžet, finansije i kontrolu trošenja javnih sredstava su govorili i kada je bio ministar Krstić i kada je bio ministar Vujović, a evo sada i kada je gospodin Siniša Mali ministar finansija.

Znači, transparentno u trošenju javnih sredstava, pitanje sopstvenih sredstava, određenih državnih institucija, neprepoznatljivo za nas narodne poslanike. Mi ne znamo koliko prihoduju univerziteti i fakulteti i ne znamo koliko troše. Znači, kada su u pitanju privatni, vi to jednostavno možete da vidite na osnovu završnih računa, ali kada su u pitanju državni fakulteti, to jednostavno ne možete do kraja istinito da vidite zato što na osnovu sopstvenih sredstava ne moraju da prikažu završnim računima i onim o realizaciji budžeta. Za njih je najvažnije da prikažu onaj budžetski deo koji ide kroz budžet i koji ide kroz Upravu za trezor, a onaj deo sopstvenih sredstava mogu u toku godine već da daju određene investicije, projekte i to jednostavno niko ne mora da kontroliše.

Prema tome, najveća laž koja je sada ovih poslednjih dana data kroz samu odluku komisije o tome da gospodin Siniša Mali ima doktorat koji je plagijat, je ta da je gospodin Siniša Mali dao manji budžet Beogradskom univerzitetu zato što je tobože on znao da će politička komisija njega osuditi za to što je radio nešto 2011. godine.

Prvo, to je jedna velika neistina, jer je Beogradski univerzitet dobio 804 miliona dinara više za sledeću godinu, nego ove, govorim o budžetskom sredstvima, a prikazali su da će sopstvena sredstva biti mnogo manja nego što su bila prošle i pretprošle godine. Sada je to pitanje da li će biti manja ili neće biti manja i zbog čega će biti manja? Jel to znači da je nesposobno rukovodstvo da osposobi finansijsku instituciju da prihoduje više ili bar isto nego što je ove godine?

Znači, ja sada ovde u javnosti postavljam jedno veliko pitanje - kada ćemo moći na isti način i dekane fakulteta i rektore i beogradskog, i niškog, i kragujevačkog, i subotičkog da posmatramo na potpuno isti način kao i sve ljude koji imaju određene funkcije u ovom društvu?

Znači, oni su birani na određeni način iz određenih struktura, to su profesori zaposleni na fakultetu imaju mandat, takođe su javne ličnosti, takođe vrše jedan javni posao, podležu Agenciji za borbu protiv korupcije da podnose svoj izveštaj o imovini. Prema tome, ono što je raspolaganje finansijama takođe treba da bude javna stvar.

Mi smo o tome govorili proteklih više od pet godina, međutim, nijedan ministar nije hteo da se suoči sa tom činjenicom i da pokrene ovu temu u javnosti, jer to nije popularno. Znate, nije popularno da budete ministar i da pričate o profesorima, jer to je nešto što se ne dira ni ovde, ni u jednom drugom društvu, ali sada dolazimo do jedne druge situacije.

Ako je taj Beogradski univerzitet pet godina vršio određenu vrstu kampanje za određeni doktorat, onog trenutka kada je na funkciju stupio gospodin Siniša Mali kao gradonačelnik, to je 2013. godine, gospodin prof. Žarko Trebješanin na "N1" u emisiji "Kvaka 23", znate šta kaže - evo, pet godina traje naša borba da dokažemo da je Siniša Mali plagijator i Aleksandar Vučić je urušen zbog takve odluke.

To znači da je to politička odluka, jer ako od 2011. do 2014. godine taj doktorat nikome nije bio važan, a počinje da bude važan 2014. godine, pa se vodi jedna čitava politička kampanja i među studentima i među profesorima, da postoje određene strukture u društvu koje pokreću određene proteste, koji su finansirani od strane Saveza za Srbiju i tada dolazimo do toga da imamo i potvrdu svega toga.

Juče i prekjuče imamo u "Blicu" Jelenu Anasonović koja kaže da nije bilo plana da se zauzimaju Beogradski univerzitet i Rektorat da bi se vršio politički pritisak, a imamo ujedno i Sergeja Trifunovića koji kaže da je na raspolaganju rektorki u svakom trenutku, ako treba ponovo da se zatvore u Beogradski univerzitet, onda vam govorio tome da je to jedna vrsta ucene Beogradskog univerziteta da traži veće pare od ministra finansija, ucenjujući da će sigurno biti plagijator.

Prema tome, mi danas u javnosti imamo jednu temu koja želi da uruši kompletan sistem obrazovanja Republike Srbije, a pored toga da uruši i kompletan sistem finansiranja i temu koja se zove budžet za 2020. godinu. To jeste politička priprema za izbore za 2020. godinu, ali izvinite, zašta se pripremaju oni koji su pokrenuli ovu političku lavinu? Spremaju se da ne izađu na izbore, u stvari zato što znaju da će da izgube, a u stvari se spremaju da na nelegalan način preuzmu institucije države, odnosno da se zatvore u fakultete i da pokušaju da kažu da su svi plagijatori, da su svi lopovi. Onda dobijate u društvu jednu lošu atmosferu u kojoj investitori koji treba da dođu, ne žele da dođu. Ta atmosfera u stvari ide upravo od profesora prema studentima. To je ono što ne valja. To je ono što ruši budućnost Srbije, što ruši koncept mladih da žive u Srbiji koja se razvija. Ne želite da vidite brojke, ne želite da vidite razvoj Srbije, ne želite da kažete da nešto napreduje u Srbiji u proteklih pet do sedam godina, nakon sprovedenih reformi. Imamo zadnjih četiri godine non-stop suficit i napredak, nego kažete to nije dobro, to ništa ne valja, to je suviše mali rast u odnosu na zemlje u regionu. Jednostavno želite da obesmislite sve ono što je dobro.

Kada pričamo o univerzitetu i kada pričamo o fakultetu, želim samo da vam kažem, ako pogledate, ako hoćete da budete pošteni prema doktoratima, ne samo Siniše Malog, nego mnogih i sadašnjih profesora, prvo se postavlja pitanje, da li je svaki od profesora imao objavljen rad na SCI kada je branio taj doktorat?

Drugo, postavlja se pitanje, ako je Fakultet organizacionih nauka i komisija donela odluku da nije plagijat, da postoje greške u navođenju citata u uvodnom delu, to je metodološka greška, da je taj tzv. softver koji kontroliše da li je neko plagirao određene delove rada prošao, znači na Fakultetu organizacionih nauka, i ako kažu nastavnici, koji su na tom celom fakultetu, kažu da nije plagijat, a da dođete u situaciju da vam Rektorat to pod političkim pritiscima proglasi za plagijat, onda mi ovde govorimo o Srbiji koja jednostavno nema mehanizme da donese adekvatnu, relevantnu odluku da li je neki doktorat plagijat ili nije. Jer, ovde imamo jedno igranje, igranje sa ljudskim sudbinama, igranje sa doktoratima, igranje sa javnošću i porodicama tih ljudi koji nešto rade. Ja potpuno razumem gospodina Sinišu Malog, koji nije hteo da poništi sav svoj doktorat, jer ako pogledate i njegove diplome i prosek studiranja i sve ono što je radio, ako je greška u tome što je postao gradonačelnik, ako je greška u tome što je postao ministar finansija, da mu neko ospori rad, onda je on potpuno u pravu što nije hteo da povuče svoj doktorat i da kaže – povlačim ga zato što je plagijat.

Mislim da zbog toga, kada govorimo o toj političkoj kazni koju neko treba da plati za tako nešto u javnosti, jednostavno mora da se izađe i da se kaže, svako od nas nosi svoje breme političke funkcije, ali to više nikada ne sme da bude predmet bilo čijoj raspravi i bilo čijeg uništavanja života. Ne, samo Siniše Malog, već i Aleksandra Vučića, jer gospodin Trebješanin na „N1“ u emisiji kaže – da ova odluka univerziteta je u stvari prva stepenica o uništavanju Aleksandra Vučića. Pa o čemu mi dalje ima da govorimo ako jedan „N1“ treba da se bavi ovde doktoratima ljudi koji su na političkim funkcijama. Ko zna koliko imate profesora koji se ne bave politikom, a imaju, recimo, probleme sa navođenjem fusnota i možete da ga karakterišete da li je plagijat, nije plagijat. Mi to danas i ne znamo.

Treba da se sprovede kontrola i na privatnim, i na državnim fakultetima, ali svih, znači i onih koji su sada profesori zato što, verujte mi, na državnim fakultetima je manja kontrola nego na privatnim fakultetima, baš zbog toga što je fokus u društvu na privatnim fakultetima toliki da se kaže da apriori oni su svi plagijati, da jednostavno nivo znanja, nivo kriterijuma na privatnim je mnogo manji, što naravno nije istina, uvek zavisi i od profesora i od onih koji su tu u sistemu donošenja odluka kad je i nastavno naučno veće, i kada su rektori u pitanju.

Prema tome, naš zaključak danas je uopšte da vi imate nastavak te političke kampanje, da oni koji su doneli odluke su u funkciji u stvari svrgavanja s vlasti i Aleksandra Vučića i pokušaji da se život, ne samo Siniše Malog, nego svih onih koji danas vrše važne funkcije u društvu obesmisle i pošalju na istoriju prošlosti.

To se neće desiti. Zašto? Zato što mora da postoje ljudi koji će se boriti za istinu da kažu. I dobili ste odgovor što se tiče Siniše Malog i od strane Aleksandra Vučića, i od strane premijerke Ane Brnabić, i od strane gospodina ministra. Jutros ga je dočekalo da stavljaju neke lance oko Ministarstva, dok on ne da ostavku. Ne treba da da ostavku. Ne treba zbog toga što treba da pokaže Srbiji da istina mora da pobedi, bez obzira na to što neko želi svojim medijima da pokaže da politička kampanja postoji i da zbog toga Aleksandar Vučić treba da podnese ostavku zbog toga što Siniša Mali navodni ima određenu vrstu plagijata, jer metodološki jeste napravio greške. On to sigurno ne krije i zbog toga mu je sigurno danas žao. Ali, ono zbog čega sigurno neće da da ostavku i poništi svoj rad, zato što zna da je pošteno radio svoj rad i utrošio silno vreme da bi napravio taj doktorat.

Ali, bio je cilj, znate, oboriti doktorat na državnom fakultetu, da bi se posle toga obarali svi na privatnim i svi oni koji pripadaju SNS. E, pa, moraćemo da se borimo svi zajedno da javnosti jednostavno dokažemo šta je istina. Hvala.

Hvala, gospođo Tomić.
Reč ima narodna poslanica Mirjana Dragaš.
Izvolite, gospođo Dragaš.