Hvala.
Vezano za sve ono što čujem u ovoj sali danas, postoji nekoliko stvari na koje zaista treba reagovati.
Prvo, kada neko kaže, a vezano za ono što su radili ovi Đilasovi lažni studenti i ostali neostvareni marsovci, znate jako dobro na koga mislim kada to kažem, da je to isto radila i SNS, jer tako je izgovoreno ovde, kaže - vi ste iste takve svoje studente koristili za ne znam šta. To je na prvom mestu potpuno nekorektno i takođe potpuno netačno.
Dakle, da se razumemo dobro, Srpska napredna stranka nikada nije one pojave poput Miljuša, Boška Obradovića, ko još beše bio tamo sa njima, predstavljao se kao nekakav student lažni, jel bila Marinika Tepić, Sergej Trifunović, Zoran Lutovac, nije nikada predstavljala kao neke studente i na taj način pokušavala da vrši politički pritisak, da maltretira institucije na taj način ih ponižava. To je prva stvar.
Druga stvar, nikada ni one koji jesu studenti i koji nisu studenti, bez obzira da li su članovi stranke ili nisu, nismo za te svrhe koristili ni na jednom mestu.
Nikada nećete naći primer jedan jedini, da smo pokušavali da, kao što oni jesu, ucenjujemo, maltretiramo zvanične institucije, ni jednu jedinu, a samim tim i Rektorat, kao što oni jesu pokušavajući da ih navedemo da za neki naš politički interes donose odluke koje nikakve veze nemaju sa univerzitetom, koji nikakve veze nemaju sa obrazovanjem, koje na najbrutalniji način krše autonomiju univerziteta. Takav slučaj pronaći nećete. Da neko pokušava da napravi paralelu, da izvuče znak jednakosti između nas i njih, to je nekorektno i to je netačno.
Branko Miljuš, onaj kog držite na vlasti na opštini Stari Grad, je donosio one sendviče i kojekakve druge ponude Đilasovim lažnim studentima, ne našim. Marko Bastać, onaj kog držite na vlast na opštini Stari Grad, što ljudima navlači kese na glavu dok se svađaju oko koverata za reket, on je dolazio da podržava Đilasove lažne studente, nikada naše. Slične primere, još jednom, pronaći nećete. Nikakve tu jednakosti nema.
Kada god smo mi tražili da se poštuju propisi, da se vodi računa o institucijama, pojavljivali su se zlonamerni pokušaji da se napravi neka paralela jednakosti, ali toga prosto nema. Kao što u njihovim aktuelnim lažima, a vidite da svakoga dana po jednu novu laž plasiraju, sve jedna laž drugu sustiže, budu u potpunosti raskrinkani i pokaže se da su najobičniji besomučni lažovi. Tako su lagali, i da nije reč o političkom pritisku, kada su slali onog, koliko ima 33, 34 godine neostvarenog marsovca da izigrava nekakvog studenta, a sa njim sve te o kojima, da, govori njihova dojučerašnja perjanica Anasonovićka, za koju ona sama kaže, dakle, oni sami o sebi pričaju, da su to sve partijski ljudi, da su to sve neki nazovi omladinci, a u stvari aktivisti što stranke Dragana Đilasa, što ovih drugih koji su pod Đilasovom kontrolom.
Dakle, to su neistine na koje smo mi ukazivali od samog početka, ukazivali na njih jasno, govorili o njima javno, da bi na kraju došlo do čega? Pa da ih oni sami priznaju, da oni samo u raskošnom intervjuu za neki dnevni list pre dva dana ispričaju da je apsolutno sve, od reči do reči što smo mi govorili, tačno, apsolutno sve. Da su bili partijski tzv. protesti u pitanju od samog početka, da su ih finansirali Đilas i ovi njegovi, da su pravili nekakve lažne građanske varijante sa nekakvim lažnim studentima, a u stvari sa svojim aktivistima. Da su zbog toga i propali, jer im narod ne veruje, jer narod neće da sledi Đilasa, Jeremića, Obradovića i ostale koji su narod u crno zavili.
Sve što pogledate, apsolutno odgovara onome što smo govorili mi i nikada se mi na taj način ponašali nismo. Jeste nekada videli da nekog mladog čoveka mi zloupotrebljavamo na taj način na koji su oni radili? Da teramo nekoga da napada policiju, a oni su kordone policijske ovde pokušavali da pregaze kamionom, ako se dobro sećate, to je lično Boško Obradović naređivao. Oni su policajce gađali flašama, oni su ih opsedali ispred policijske stanice, upadali sa njima, sa tim mladim ljudima koje su koristili i predstavljali ih kao ne znam šta, a svoje aktiviste gurali u prve redove da razbijaju RTS. Nikada nećete naći takav primer ponašanja na našoj strani.
Te mlade ljude oni su zloupotrebljavali i onda kada se dogodi da neko reaguje, a mora da reaguje kada je na primer napadnut pripadnik policije, onda su ih koristili za dalje kreiranje besomučne propagande. Da pričaju njihovi aktivisti kako su gladovali, sećate se, kada provedu dva, tri sata negde u državnoj instituciji odgovarajućeg ranga, pa se pojave snimci kako lepo ručaju sendviče tamo. Sve je bilo besomučno propaganda i sve je bilo laž i sve je bilo histerija sa željom da se izazove veći incident, da se izazove neka velika, snažnija reakcija državnih organa kako bi to dalje služilo da hrani njihovu propagandu.
Igra je potpuno pročitana, potpuno jasno od prvog dana. Još jednom vam kažem, ta igra se kreira samo na jednoj strani i tu vrstu provokacija, tu vrstu nestabilnosti sve vreme generišu oni. Nema tu nikakve jednakosti, to je prvo što treba da znate.
Drugo, što se tiče tog autoputa. Hajde, sto puta kada kažemo, nije nam teško ni 101 put, postojao je javni poziv za formiranje partnerstva. Je li činjenica? Činjenica je. Postojale su različite kompanije koje su mogle da se jave zadovoljavajući uslove. Je li činjenica? Činjenica je. Javilo se toliko koliko se javilo, jedna jedina. Je li činjenica? Još jednom, činjenica je.
Pre nego što sebi da za pravo neko da kaže šta on smatra koliko vredi, nek se podseti. Moravski koridor podrazumeva deonicu dužine 112 kilometara, nek se podseti. To je 78 mostova, to je 24 nadvožnjaka, 12 podvožnjaka, 10 petlji, to je dve godine intenzivnog posla, koji podrazumeva i izmeštanje korita reke, koji podrazumeva i kompletnu infrastrukturu, da obezbedi optički kabl koji treba da poveže čitav taj deo zemlje, koji podrazumeva i tzv. terminalnu infrastrukturu, koja će da omogući da tamo savremeni servis i internet budu čak i dostupniji nego u mnogim drugim danas razvijenijim delovima zemlje. Samo to imajte na umu i ništa više.
Dakle, da postoji prilika da se takmiči u ovoj zemlji, postoji. Da postoji prilika da se učestvuje, ko želi i ko je u stanju da bude konkurentan, apsolutno postoji. Ko na kraju pobeđuje? Pa suština ovoga bi trebalo da bude, ako se mi ipak dobro razumemo, da na kraju pobeđuje Srbija. Da ima tu infrastrukturu koju nije imala nekada, da ima auto-put tamo gde ga nekada nije mogla ni zamisliti, nekada u vreme ovih Đilasa, Jeremića, Obradovića, što zloupotrebljavaju mlade ljude, što vrše neprihvatljiv pritisak na institucije, koji su i sa Rektoratom uspeli da naprave ovo što su uspeli da naprave.
Dakle, da danas malo pametnije stvari radimo, da se ne bavimo njihovim glupostima i njihovim potrebama da budu bogatiji. Između ostalog, auto-puteve da imamo, i ovaj kao što imamo sada, auto-put „Miloš Veliki“, kao što imamo sada završen Koridor 10 i Južni i Istočni krak. Sećate se, i o tome smo pričali i govorili – biće. Kao što vidite, ima ga. I da Srbija danas sve to, i jedno i drugo i treće, ima odakle da finansira, a da nije ugrožena, nego da može, održavajući mir i stabilnost i razvijajući se ekonomski, da sve te stvari podnese i na kraju realizuje i da nastavi da radi dalje, da radi nove dobre stvari nije mogla da zamisli takođe, a koje, recimo, mi ni danas ne pominjemo u ovoj raspravi, a koje će takođe biti realnost, videćete i to.
Ulaganje u zdravstvo je apsolutno opravdano. Ulaganje u zdravstvo, dakle, niste u pravu kada kažete – ima smisla samo ako je ulaganje u kadrove i ako je na personalnom planu. Prvo, i to ulaganje u kadrove i ulaganje na personalnom planu se danas radi. Pogledajte samo ova povećanja plata koja mi imamo u nekoliko navrata do danas. Pa jesu li upravo najveća kada je reč o zdravstvenim radnicima, kada je reč o lekarima, medicinskim sestrama? Pa najveća su. Dakle, i to je jedna od stvari koje Srbija nije mogla da zamisli do juče, a danas radi, realizuje sa uspehom, ali radi i na unapređenju infrastrukture u tom domenu, takođe objekata, takođe opreme.
Ne može neko da kaže – to nije dobro zato što postoji bilo kakva mogućnost, makar teoretska zloupotreba. Da ste u pravu, onda niko nikada ne bi ulagao ni u šta što podrazumeva objekte, infrastrukturu i opremu. Da li bi iko jednu zgradu uradio negde, bilo gde na svetu, da je logika ta ispravna? Da li bi neko jedno vozilo nabavio, nije bitno da li sanitet ili policijsko ili vojno vozilo, da je ta logika ispravna? Pa ne bi nikada niko. Ne razmišlja se tako.
Zahvaljujući tome što pristupamo na pravi način, mi danas možemo da kažemo – da, novi kliničko-bolnički centri, Niš, o kom smo govorili, ali i Beograd, Kragujevac, Novi Sad, uostalom, pogledajte, dovoljno je da se provezete kroz glavne gradske ulice, pa ćete videti i objekte te vrste koji se danas rade, na veliko zadovoljstvo, možemo da kažemo, ponos građana ove zemlje dobijaju potpuno novi izgled. Neki od njih ni postojali nisu. E, postojaće i videćete biće toliko realni i toliko korisni koliko su, recimo, i ovi auto-putevi i drugi projekti te vrste koje smo već realizovali. Dakle, ulaže se i u ljude, ali i u sredstva pomoću kojih ti ljudi rade, leče građane ove zemlje. Naravno, sve je to u svrhu upravo zdravlja tih ljudi, tih građana ove zemlje.
Koliko smo danas u stanju da finansiramo projekata koji služe za to da se leče retke bolesti, da se finansira i lečenje u inostranstvu? Pa kad je toga bilo u Srbiji pre Aleksandra Vučića i SNS? Ko je uradio te kliničko-bolničke cente pre nas? Sećate se, pokazivali smo fotografije ovde, potpuno prazne, gole ledine su bile na mestu gde danas imamo te objekte. Prazna mesta u raspalim garažama, tamo gde danas imamo moderne sanitete. Ali, ako hoćete, i vojna vozila i policijska vozila, sve su to stvari koje potpuno drugačiju, mnogo bolju, mnogo uspešniju Srbiju prikazuju danas, u odnosu na onu kakva je bila u vreme ovih večito nezasitih, večito gladnih dodatnih para. Malo je Đilasu 619 miliona evra, hajde ako može još krug, još toliko, ili dva, još bolje. I sve je vredno toga i sve može da se gazi, samo da bi gospodin tajkun ponovo to sebi mogao da obezbedi i priušti, pa ako treba da se gaze institucije, može, uništavaj Rektorat, uništavaj sve ostalo, blokiraj Narodnu skupštinu, blokiraj Predsedništvo, gazi autonomiju Univerziteta, ništa sveto nije i ne treba da bude sveto.
Da li treba da se uništavaju životi mladih ljudi, da se ti ljudi zloupotrebljavaju? Nikakav problem. Tamo gde je osnovna logika novih 600 ili koliko hoćete stotina miliona evra, za nezajažljive tajkune nisu vredni ni ljudi, ni institucije, ni bilo čija sudbina, niti bilo kakva pamet tu ima bilo kakvu vrednost. Bitno je samo to njihovo lično, pohlepno i nezajažljivo.
Kada pričamo o penzijama, te penzije, još jednom, ti pohlepni, nezajažljivi su ugrozili. Hajde da se podsetimo još jednom kada i kako. Tako što nisu razmišljali o državi ni najmanje, tako što su se ponašali kao pijani milioneri. Dakle, rasturali su finansije ove države, rasturali su budžet, zaduživali se besomučno, nisu razmišljali o tome ko će to da vraća, nisu razmišljali o tome kako će to da funkcioniše sutra, a kamoli za godinu dana i time doveli državu na ivicu bankrota. Uostalom, to i oni sami kažu.
Kada pričamo o stvarima koje priznaju, pa najbolje su, znate, najslađe su stvari koje oni sami priznaju. Kao što danas priznaju šta su radili divljajući sa onim svojim tzv. protestima i lepo imenom i prezimenom govore ko je zabranio da se obrate određeni glumci, ko je zabranio da se narodu obrate određeni politički predstavnici koji im nisu bili po volji, kao što danas kažu i ko je šta finansirao i plaćao i sa kojim interesom.
Tako su i sami priznali, jeste, država je bila pred bankrotom, ali mislili su – šta ih briga, više to nije njihov problem i njihov posao. Ali to je ta nakaradna logika, to je taj sebični pogled na život. Nije bitno šta će i kako će sutra, nego da vidim ja šta tu ima za mene, pa da ja svoje firme obezbedim, pa da mi kao Đilas u četiri firme lepo zgrnu što je moguće više para, da prihoduju nekih 619 miliona, a ja sam kao što je Đilas da imam lično bogatstva 25 miliona evra samo u nekretninama, a bog sveti zna koliko ima onoga o čemu nije ni govorio. Dakle, to je napravilo tu vrstu opasnosti u državi.
Šta smo mi uradili? Još jednom, pa mi smo državu spasili te opasnosti. Penzije su danas svima veće, upravo zahvaljujući ozbiljnom i odgovornom odnosu koji smo pokazali svi kao društvo 2014. godine. Naravno, naši penzioneri pokazali su tu odgovornost najviše. Zbog toga mi uvek kažemo, ponosno kažemo – njima neka je najveća čast i najveće hvala za to što smo uspeli da uradimo. Bili su strpljivi, bili su svesni koliko je važno da se država sačuva, jer ako je ne sačuvamo, onda nema ničega, bukvalno ničega. Nema tih penzija, nijedne jedine, ne u ovom ili onom iznosu, nema ih uopšte, nema plata, nijedne jedine, nije bitno u kom iznosu, nema ih uopšte, nema ni novih vozila, nema ni novih objekata, nema nove infrastrukture, auto-putevi ostadoše samo u pričama i planovima od Broza naovamo, nikad ništa neće biti.
Zbog toga što smo razmišljali drugačije, ozbiljno, odgovorno, mi smo te reforme sa uspehom proveli, pa sada, čuli ste, 14 do 19% su veće penzije svima, kao što su veće i plate, sve plate su veće, ne samo one koje se odnose na javni sektor, nego to vam kažu predstavnici stranih investitora. Veće plate u javnom sektoru automatski povlače i povećanje u privatnom. Svima standard raste. Uporedite danas aktuelnih 500 evra prosečne plate sa onomad aktuelnih 320 evra prosečne plate, pa to je jasna razlika.
Prave šale ovde neki da li će švajcarska formula za penzije da predstavlja švajcarski standard. Pa niko ne kaže da će Srbija da postane Švajcarska, ali koja je penzija manja nego u vreme tih genija koji su bili Švajcarci, ali samo za sebe i svoje firme, kada je Đilas bio najveći Švajcarac, ali za svoje firme, svoj džep, svoje nekretnine i svoje neposredno okruženje. Kad je bilo šta bolje od toga? Znate šta je problem sa tim švajcarskim paralelama? To smo rekli i ovima koji danas ponovo pričaju besmislice o penzijama. Problem je što su sve kritike onoga što smo uradili i što postigli bušne ko švajcarski sir.
Kada pričamo o Švajcarskoj, da li znate možda, da li ste saznali, pitali smo nekoliko puta, ali ste ćutali, koliko iznosi minimalna cena rada u Švajcarskoj? Ne znate i dalje, je li tako? Nemojte da vas začudi da u Švajcarskoj možda ne postoji ništa garantovano u tom smislu. A Srbija ne da ima garantovano, nego je to garantovano sada duplo bolje nego u vreme Đilasa, duplo bolje. Je li bilo oko 16.000? Koliko je u odnosu na tih 16.000 danas 30.000 i nešto? Je li duplo bolje? E, to vam je, ako hoćete da pričamo o Švajcarskoj i o nama.
Što se tiče vojnih penzija, oni su ih devastirali, oni, niko drugi, a mi izvodili računice koliko su samo veliki greh napravili, i ne samo to, rešenje našli. Da li je predložen zvanično program svim vojnim penzionerima koji se tiče nadoknade toga? Jeste, godinu dana unazad.
Da li se veliki deo tih ljudi saglasio sa tim predlogom? Dakle, prihvatio da nađe rešenje zajedno sa svojom državom. Pa, jeste. Ko je to našao? Da nisu Đilas i ovi njihovi Anasonovići i Miljuši i ostali lažni studenti? Pa, nisu, nego one vlade koje je lično vodio Aleksandar Vučić i ove vlade koje sprovode politiku koju je ustanovio Aleksandar Vučić. U njihovo vreme, u naše vreme Srbija je postala dovoljno snažna da može to da finansira, rešenje napravi i sa narodom ga dogovori.
Dakle, ta ista država danas uspešna, neuporedivo uspešnija nego onda, i to je pitanje rešavala. Kada neko kaže, ma najlakše je, čuo sam to malopre. Znate šta, daleko je od najlakšeg, ubedljivo je najteže raditi ovo ovako kako radimo mi. Ubedljivo najteže, jer to podrazumeva odgovornost, svest da morate da napravite rezultat i da vas niko neće pitati jel vam bilo lako ili vam je bilo teško, da vas niko neće pitati da li ste znali za radni ili neradni dan, vikend, državni praznik. Svi će samo da pitaju gde je rezultat? Ali taj rezultat da pravite kao što ga pravimo danas. Mi smo to uzeli kao obavezu broj jedan za sebe.
To je ustanovio kao princip, ako hoćete da govorite o našoj politici, Aleksandar Vučić lično, i to je princip koji je za nas svetinja. E, zbog toga se ovakvi rezultati prave, zbog toga Srbija ima sve ovo što nekada, da zamisli, nije mogla. Znate šta je najlakše? Najlakše je reči, tako kao što govore mnogi, ništa ne valja. Ali, znate šta, to neće tog ko to tako kaže dovesti u situaciju da se sa bilo čim što smo mi napravili poredi, jer razlika između prazne priče i autoputa koji vidite, i plate koju primite, i penzije koju primite, znate da je veća nego ikada, pa razlika je toliko očigledna. Negde tamo krajem marta, početkom aprila videćete koliko je dobro, samo građani ove zemlje vide, razumeju i koliko vrednuju tu razliku.