Zahvaljujem, kolega Orliću.
Pravo na repliku narodni poslanik Vjerica Radeta.
Izvolite.

Pitali smo Đilasa i on kaže – baš me briga, ja znam da sam lopov, znam da sam ukrao ali neće mi ovi ništa zato što sam sa nekim ljudima ulepo, kako se kaže u Srbiji.

Inače, ova rasprava se pretvara u razgovor sa klupama, mi kao ozbiljni političari to nećemo.

Zahvaljujem, koleginice Radeta.
Na član 22. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Mirčić.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić.
Izvolite, kolega Mirčić.

Ima dosta toga nejasnog u ovom Predlogu izmena i dopuna zakona, a samim tim i nelogičnog kada je u pitanju objašnjenje razloga donošenja ovakvih zakona.

Naime, radi se o tom „švajcarskom modelu“ koji se odnosi na povećanje penzija. Kada pričamo o ukupnom povećanju i plata i penzija, onda imamo jedno obrazloženje koje za povećanje plata u javnom sektoru, a to je da je rast BDP na tom nivou da može to da se uradi. To je da je priliv u budžetu toliki da može da se ide ka povećanju i na kraju krajeva da je suficit budžeta toliki da može da izdrži povećanje plata u javnom sektoru od 8 do 15%.

Taj rast budžeta i budžetskih sredstava je jednako dostupan i raspoloživ i za one koji su u penzijama i za nas koji smo radno aktivni i za one koji se tek spremaju da zasnuju radni odnos ili da budu penzioneri. Za sve jednako.

Ne može to da bude diskriminacija kada je u pitanju rad BDP, pa važi za zaposlene u javnom sektoru, a ne važi za penzionere. Nema te logike.

Drugo, taj „švajcarski model“ se zasniva na nečemu što je, u najmanju ruku, čudno. On se zasniva na proseku primanja u Srbiji i to neto primanja, bez doprinosa, bez poreza. Primanja su sva primanja, uračunato i doprinosi i porezi, to je sve nešto što primi i zaradi čovek. Tu se umanjuje taj procenat je li polovina od tog prosečnog primanja.

Drugo, sledeći faktor, odnosno ono što se uzima kao model za švajcarski način, to je prosečan neki rast cena ili troškova. To je polovina procenta od toga. Gledajte, čovek ne može da veruje, nameće se razmišljanje, vi se prosto poigravate sa tom kategorijom stanovništva.

Vi njima objašnjavate da sve ovo što budu prihodi u budžetu povećani, što raste BDP, to ne važi za njih. Oni su izuzeti od toga. Za njih samo važi polovina proseka primanja u Srbiji i nešto što je potpuno nejasno šta je to rast realnih troškova ili tih prosečnih troškova.

To niko ne zna da objasni niti je nama jasno to.

Zahvaljujem, kolega Mirčiću.

Kolega Arsiću, želite li po amandmanu? (Da)

Izvolite.

Evo, da objasnim.

Rast zarada u javnom sektoru omogućava jednim delom i rast penzija. Evo, odmah da kažem, omogućava rast penzija zato što i od kolege Mirčića 100 dinara koje bude dobio od plate, od 100 dinara 36 ide u PIO fond. Ako dobije 110 dinara, ići će 40 dinara.

E sad, znači ako krenemo tom jednom demagogijom, onda moramo da budemo svesni da ćemo imati veće opterećenje na budžet da bi dotirali na iznos penzija u PIO fond. Postoji razlika jedna. Svaki zaposleni u javnoj upravi ima neto i bruto učešća u budžetu. Bruto je sa svim doprinosima. Neto se umanjuje za doprinose koji idu u budžet i PIO fond.

Znači, ako ste protiv povećanja zarada u javnom sektoru, ne samo da ste protiv toga da oni koji rade u javnom sektoru imaju bolji životni standard, već ste i protiv povećanja penzija. To raspravite konačno jedanput sami sa sobom. Znači, ne možete napadati jedno, a to jedno uzrokuje ono drugo koje branite. Ne možete.

Znači, morate da znate šta je bruto a šta je neto vezano za penzije i punjenje budžeta.

Zahvaljujem, kolega Arsiću.
Kolega Mirčiću, vi želite repliku na izlaganje kolege Arsića.
(Milorad Mirčić: Da.)
Izvolite.

Nemojte da se ljutite, kolega Arsiću, ali vi meni sve više ličite na tumača snova. To što vi pričate, to jeste utemeljeno jednim delom u nauci koja se zove ekonomija, finansije, ali ovde se radi o srazmeri povećanja penzija i plata. Trebalo bi valjda da zavise i jedni i drugi od istih faktora, od povećanja BDP-a i od povećanja prihoda u budžetu.

Kako to, kada su se smanjivale plate i penzije, smanjivale su se u istom i jednakom procentu, a kada se povećavaju, onda je to različito? Kako to da na povećanje plata utiče rast BDP, a na povećanje penzija ne utiče rast BDP u istoj srazmeri i istom nivou, kako? Kako objašnjavate to? To nema logike.

Drugo, za viškove ili povećano prihodnu stranu u budžetu najzaslužniji je privatni sektor, privreda koja se razvija. Ne stvara većim delom BDP oni koji rade u javnom sektoru, nego oni koji rade u privatnom sektoru, u privredi. Većim delom oni stvaraju. Kako to da je nesrazmerno sa rastom, privrednim rastom? Kako to tumačite? Ne kao tumač snova, nego nešto što je utemeljeno na realnoj ekonomiji.

Možete vi da proglasite da je BDP rekordan, ne iza Mađarske u trećem kvartalu, nego da je rekordan. To nema nikakve veze sa onim što je realnost.

Treba da se objasni penzionerima ovo povećanje, kako nije u srazmeri sa povećanjem plata u javnom sektoru, a kada se smanjivalo, bilo je isto ili jednako smanjenje.

Zahvaljujem, kolega Mirčiću.

Pravo na repliku, narodni poslanik Veroljub Arsić.

Izvolite, kolega Arsiću.

Ja neću da tumačim ničije snove, ja samo želim da govorim o činjenicama, a činjenica jeste da su penzije od 2016. godine jednim delom bile povećavane, odnosno da su smanjivana bila opterećenja koja imaju penzioneri u merama fiskalne konsolidacije.

Do 2019. godine u javnom sektoru su povećavane plate samo u policiji, vojsci, jednim delom u obrazovanju i jednim delom u zdravstvenoj zaštiti. Znači, punih pet godina javni sektor nije imao skoro nikakvo povećanje. Zbog tih pet godina što nisu imali povećanje, danas imaju 8,8% i izjednačavaju se sa svima drugima koji su imali povećanja, računajući i penzionere. Evo, to je, znači, i niko to ne može da ospori.

Znači, sad smo doveli na onu meru koja je bila sa svim povećanjima od 2014. godine, koje su imali, da kažem olakšice, ne povećanja, koje su imali penzioneri, jedan veliki broj, između milion i 200 i milion i 300 hiljada povećavane su penzije, njima nije bilo smanjivano.

Valjda očekujete da ti koji rade u javnom sektoru imaju pravo. Najviše su pogođeni mladi ljudi, koji su na početku svoje karijere. Pa, šta mislite da diplomirani pravnik i ekonomista, koji počne da radi u javnoj upravi, znate koliko ima platu, 35-36 hiljada, a on treba, osim što će da dolazi na posao, da zasnuje porodicu, da izrađa decu, da školuje tu decu. Pa, valjda su ta deca budućnost? Pa, valjda su zbog te dece, koja se rađaju i koja će da se rode, penzioneri podržali mere fiskalne konsolidacije. Podržali su, velika većina, i to ne možete da osporite.

Zaboravite više tu priču. Na penzijama nećete više dobiti glasove, niko neće dobiti glasove, niko iz opozicije i bivšeg režima neće dobiti te glasove, jer penzioneri danas em što žive bolje nego što su živeli pre 2014. godine, em znaju da će svake godine da im bude bolje nego prethodne. E, zato nećete više dobijati glasove zbog penzija.