Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, otvaram Osmu sednicu Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2019. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 68 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 88 narodnih poslanika, tako da imamo kvorum i mogućnost da nastavimo rad.
Da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničke grupe želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje u skladu sa članom 287. Poslovnika Narodne skupštine?
Reč ima Danica Bukvić. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovane koleginice i kolega narodni poslanici, danas bih koristeći poslaničko pravo iz 287. Poslovnika, skrenula pažnju na jedan poseban društveni, socijalni i zdravstveni problem. To su osobe sa autizmom, njihov položaj i zaštita koju društvo obavezno da pruži u ovoj socijalnoj najisključivanijoj grupi, jer i po oceni Evropskog parlamenta i UN na globalnom nivou osobe sa autizmom predstavljaju jednu od najugroženijih grupa. Ako se zna podatak da se u svetu na svakih 58 dece rodi jedno dete sa autizmom, onda je jasno koliko velikom i značajnom pitanju se radi.

U tom smislu, svako društvo, pa i naše treba da pronađe sistemsko rešenje kojima bi se poboljšao položaj osoba sa autizmom i omogućava bolja društvena zaštita. Zvanične cifre o broju osoba sa autizmom u Srbiji nisu poznate, ali Udruženja roditelja dece sa autizma pominju cifru oko 70.000 osoba obolelih od ove bolesti. Udruženja roditelja osoba sa autizmom su najaktivniji segment društva, jer se bore da njihova deca dobiju adekvatnu društvenu zaštitu.

U Srbiji ne postoji još uvek dovoljni kapaciteti za socijalno i zdravstveno zbrinjavanje ovih osoba, za sada postoje samo dve specijalizovane ustanove i to jedna u Zemunu i jedna u Šapcu, osim toga nema dovoljno ni ustanova za dnevni boravak i rad sa ovim osobama, a ograničavajući faktori i činjenica da u dnevni boravak mogu da budu primljene samo osobe koje su mlađe od 26 godina.

Problem je što ni Zakon o zdravstvenoj zaštiti ne prepoznaje potrebu da roditelji dece sa autizmom, kao teško obolele dobiju pravo na bolovanje uz naknadu od 100%, što svakako treba da bude rešeno izmenama zakona.

Takođe, poseban problem predstavljaju jednoroditeljske porodice koje se same staraju o svojoj deci. Veoma je čest slučaj da jedan od roditelja dece sa autizmom napušta porodicu, tako da drugi roditelj mora sam da se stara o svom detetu i ne može da radi.

Predlog naše poslaničke grupe koji smo više puta ponavljali bio je da se ovim samohranim roditeljima od momenta kada se utvrdi dijagnoza autizma utvrdi pravo na mesečnu naknadu makar u visini minimalne zarade, jer osim prava na tuđu negu, mnoge od ovih porodica nemaju druge prihode.

Zbog težine ovog problema Ministarstvo zdravlja ima obavezu da napravi nacionalni registar osoba sa autizmom. To je najavljivao i ministar zdravlja. Ovaj registar je neophodan kako bi se znao tačan broj osoba sa autizmom i napravila strategija koja bi odredila koje su potrebe tih osoba, kako sistemski odgovoriti na njih u cilju poboljšanja njihovog društvenog, socijalnog i zdravstvenog položaja. Na položaj ovih osoba ukazivao je i Zaštitnik građana povodom 2. aprila Svetskog dana osoba sa autizmom.

U vezi sa tim želim da postavim pitanje ministru zdravlja, gospodinu Lončaru, kada se očekuje završetak nacionalnog registra osoba sa autizmom i da li se planira izrada nekog strateškog dokumenta za unapređenje položaja osoba obolelih od autizma? Hvala.

Hvala, gospođo Bukvić.
Reč ima gospodin Aleksandar Stevanović.
(Aleksandar Šešelj: Kako on, ja sam se prvi prijavio?)

Hvala, potpredsedniče.

Sigurno ćete svi imati priliku da govore, ako žele i pre, nemam ništa protiv, sve je to u redu.

Dakle, poslanička grupa SMS imaće dva pitanja ovog dana. Prvo pitanje je upućeno, što bi se reklo, na svojevrsni „deliviri junit“, pošto se upućuje na adresu Ministarstva informisanja i kulture, MUP i Ministarstva zdravlja Republike Srbije. Naime, država može obavljati različite funkcije i to nije sporno. Ako postoji neko neslaganje u okviru svakog parlamenta jeste šta to tačno država treba da radi. Sada mi koji smo sada malo više moderniji, u centru, slobodarski, bi zamislili da mnoge funkcije, država ne mora da radi. U ekstremnim slučajevima možemo zamisliti čak da se država ne bavi ničim osim krivičnim sudovima, zaštitom privatne svojine, zaštitom od napada s polja, mada to može, recimo kao što je uradio Island.

Mnoge funkcije država ne mora raditi. Sutra možemo da usvojimo tuđi novac, ne moramo imati ni naš, ali jednu funkciju država mora uvek da radi, to je zaštita privatnih vlasničkih prava, a jedno od osnovnih privatnih vlasničkih prava je život. Pravo na život potiče od toga što posedujemo sami sebe. Da bismo mogli da uživamo to pravo država treba da obezbedi jednu ključnu stvar, a to je zaštita od zaraznih bolesti.

U Srbiji je zaživela praksa koju čak prenose i neki nosioci narodnog suvereniteta u javnim medijima da se vakcine i vakcinacija kao osnovni način zaštite od zaraznih bolesti koje ostavljaju teške posledice i mogu ostaviti smrtonosne posledice u nekim slučajevima, svesno širi panika da vakcine koje proizvode najbolje multinacionalne kompanije u svetu, koje bi trpele troškove koji se mere u stotinama milijardi evra kada bi bilo dokazano bilo gde u svetu da te vakcine nisu adekvatne, u Srbiji se širi propaganda da se putem procesa vakcinacije u stvari šire neke druge vrste bolesti, da te vakcine imaju štetne sastojke i uopšte time se potkopava proces imunizacije stanovništva, što ne bi bilo strašno da ne postoji jedna osnovna konstanta, a to je da se svi ljudi ne mogu imunizovati vakcinama i da jedni način da te ljude zaštitimo upravo da obuhvatnost bude bliže 100% ako je ikako moguće.

Stoga je moje pitanje šta osim kažnjavanja roditelja koji ne dovode svoju decu na vakcinaciju namerava da uradi Ministarstvo informisanja, koje ima instrumente da informiše građane o tome da su vakcine multinacionalnih korporacija vrlo pouzdane, da se daju u celom svetu i koje su posledice odbijanja imunizacije kako za njihovu decu, tako i za društvo u celini?

Isto pitanje se odnosi MUP - da li planira pokrenuti istrage, a takođe i za Ministarstvo zdravlja šta misli da uradi da se njihovi napori ne potkopavaju u Republici Srbiji?

Mi ćemo uvek braniti slobodu govora, jer je sloboda govora je jedino ograničena onda kada vašom slobodom govora možete proizvesti objektivno verovatno loše posledice prema grupi koja je žrtva vaše slobode govora.

Drugo pitanje Stranke moderne Srbije upućeno je Ministarstvu za zaštitu životne sredine. U ovom trenutku Srbija je konačno postala svesna onoga što je naša konstanta decenijama, a to je da udišemo vazduh očajnog kvaliteta tokom zimskog perioda. To je problem koji se ne može otkloniti za sedam dana, deset dana, sedam meseci ili deset godina, ali ono što možemo da radimo da počnemo da otklanjamo te probleme.

Jedan od osnovnih načina i osnovnih saveznika u našem otklanjanju problema jeste evropski put Republike Srbije, odnosno otvaranje poglavlja koje se odnosi na zaštitu životne sredine.

Analizirajući relevantna dokumenta koja su dostupna javnosti na veb stranici Ministarstva zaštite životne sredine, odnosno Kancelarije za evropske integracije, odnosno Ministarstva za evropske integracije, došli smo do zaključka da proces u ovoj oblasti kasni u Srbiji, tako da je moje pitanje kada će Srbija dobiti pregovaračku poziciju u ovom poglavlju, kolike prelazne periode planiramo i koji su razlozi kašnjenja? Hvala.

Hvala, gospodine Stevanoviću.
Sada reč ima gospodin Aleksandar Šešelj.
Izvolite, gospodine Šešelj.

Dame i gospodo narodni poslanici, više od godinu dana su privremeni organi u Prištini uveli režim taksi na robu koja dolazi iz centralne Srbije i BiH. Mi smo to ovde doživljavali kao veliki udarac na opstanak srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, što svakako i jeste, ali onda smo imali raznorazne planove kako će država na to reaguje, pa je gospođa Brnabić izjavila kako će čekati da istekne rok od 90 dana kako bi se ona žalila CEFTA, da CEFTA odluči kakva je priroda tih taksa, da li to sme da se radi, a prošlo je godinu dana.

Dakle, šta je trenutno naša pozicija? Šta smo mi uradili za ovih godinu dana da taj problem rešimo, da pomognemo Srbima koji žive na Kosovu i Metohiji? Mogli smo da vidimo da su posledice tih taksi i nestašica lekova i nestašica hrane, ali i svih drugih proizvoda na Kosovu i Metohiji i da je time pogođen jedino srpski narod i srpska zajednica koja tamo živi.

Imali smo prilike da čujemo i jedan veliki zaokret u našoj spoljnoj politici. Mi smo sada orjentisani ka formiranju i učlanjenju Srbije u mali Šengen. Dakle, ne više u EU, nego u mali Šengeg, uniju Srbije, Severne Makedonije i Albanije. Da li smo mi o tome ozbiljno razgovarali, da li smo mi to ozbiljno razmotrili ili vladajuća većina u Skupštini, SNS, SPS i ostale stranke koje podržavaju Vladu i imaju samo zadatak da opravdaju ono što je ideja predsednika Vučića, bez ulaženja u to pitanje? Dakle, Aleksandar Vučić nešto najavi, a onda svi to podržavaju, kao da je to najbolja i najgenijalnija ideja na svetu.

Osim toga što ćemo na taj način već krajem ovog meseca mi, ukoliko budemo zajedno za istim stolom sa predstavnicima terorističke vlasti u Prištini i na taj način priznati Kosovo, tj. republiku Kosovo kao nezavisnu državu, mi radimo nešto protiv onoga što je zvanična politika ove Vlade, a to je očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije.

Mi vidimo da i nakon donošenja briselskih sporazuma, kada smo mi podneli Ustavnom sudu te sporazume i kada je Ustavni sud rekao da su ti sporazumi politički, iako su proizveli pravne posledice koje se vide u ukidanju svih srpskih institucija na severu Kosova, mi vidimo gospodina Marka Đurića, šefa Kancelarije za Kosovo i Metohiju da je njemu značajno poštovanje ustava Kosova, a to smo videli kada je Aljbin Kurti, sadašnji lider tih kosovskih Albanaca rekao da njemu ne treba srpska lista u vladi. Srpska lista, to su predstavnici Vlade Srbije na Kosovu i Metohiji. Dakle, Marko Đurić kaže da ukoliko Srpska lista ne bude u Vladi Kosova to neće biti po ustavu republike Kosova.

Da li je moguće da jedan funkcioner vladajuće stranke, funkcioner Vlade se više stara o poštovanju ustava republike Kosovo, nego Ustava Republike Srbije? Onda smo videli i da taj zli Kurti nije toliko zao u stvari, jer Marko Đurić održava redovne sastanke sa njihovim predstavnicima u Tirani. Pa, šta se dešava? Da li je taj Kurti stvarno takav kakvim ga možemo videti iz izjava Marka Đurića, iz pisanja štampe koja podražava Vladu Republike Srbije ili je to ovaj Kurti sa kojim Marko Đurić može da razgovara o ko zna čemu i to smo imali prilike da vidimo?

Dakle, jasna orjentacija što se tiče kosovske politike ove Vlade treba da bude očuvanje Kosova u sastavu Srbije, u granicama Srbije, a poslednji akti, dakle poslednje stvari koje vrše funkcioneri ove Vlade nisu u tom pravcu i što se tiče malog Šengena i što se tiče tih taksi i što se tiče tih ostalih izjava.

Molim vas da razgovaramo konačno o tome, da vidimo šta su prioriteti Srbije, a ne da jedan dan izjavljuju jedno, a drugi dan drugo i više niko ne zna šta je stav Vlade ni vladajuće stranke ni bilo kog od funkcionera vlasti u Srbiji.

Hvala, gospodine Šešelj.
Da li se još neko javlja za reč od ovlašćenih predstavnika? (Da)
Reč ima narodni poslanik Milija Miletić.
Izvolite.

Zahvaljujem se.

Uvaženi predsedavajući, poštovane kolege, ja bih kao prvo istakao da je danas 10. decembar, Svetski dan ljudskih prava, tako da je to veoma bitno jer smo svi isti i ovde u Srbiji, i u Nemačkoj, i u Engleskoj i to tako mora da bude.

Ja bih sada postavio nekoliko pitanja. Uvek govorim iz delokruga lokalnih samouprava koje su male, nerazvijene, brdsko-planinska područja. Svedoci smo da u periodu od pre 15, 20, 30 godina su u najvećem broju naših lokalnih samouprava građeni vodovodi, gradski vodovodi, opštinski vodovodi, seoski vodovodi iz dela samodoprinosa, iz dela budžeta lokalnih samouprava gde su u tim radovima učestvovali i građani i vojska i to je rađeno tada na najbolji način, ali veliki broj tih vodovoda su građeni od azbestnih cevi. Jedna od takvih opština gde je rađen takav vodovod davnih sedamdesetih i osamdesetih godina bila je i opština Svrljig. Tako je rađeno i u okolnim opštinama, gde su te azbestne cevi sada po nekim nalazima dosta štetne.

Ja bih pitao nadležno Ministarstvo za infrastrukturu ili za lokalnu samoupravu, da li će postojati mogućnost da se te azbestne cevi u tim našim lokalnim samoupravama, gde one još postoje, a postoje, verujem, u najvećem broju naših opština i gradova, nije to svuda izmenjeno, da li postoji sada mogućnost, pošto smo u najavi našeg predsednika Aleksandra Vučića dobili i mogućnost i obavezu da sve te lokalne samouprave pripreme svoje projekte, dakle, kroz Nacionalni investicioni plan kojim se planira rešavanje problema u svim delovima infrastrukture, da li su to putevi, da li je to voda, da li je kanalizacija, da li je elektrika, da li je struja ili internet, da će to biti rešavano preko toga našeg Nacionalnog investicionog plana?

Moje pitanje je bitno zbog toga što te azbestne cevi su pod znakom pitanja. Inače, naša opština, odakle dolazim, iz Svrljiga, najvećim delom smo te cevi izmenili. Ostalo je možda još 1/4 zaostalih tih cevi. S tim što u našim selima ima još potrebe da se to menja, gde su ljudi iz svog samodoprinosa to radili, gde smo mi kao lokalna samouprava kroz program opštine, kroz program direkcije koja je nekada bila, davali, selo je davalo jedan dinar, opština je davala pet dinara pa se tako menjalo i obnavljalo, rekonstruisali vodovodi.

Mi imamo i zakon koji je donesen u toku prošle godine, da se vodovodi seoski vraćaju na nadležnost, da bude u nadležnosti opštine. Verujte mi, najveći broj lokalnih samouprava nije u mogućnosti da preuzme tek tako te vodovode, naše seoske vodovode koji su dotrajali zbog nemogućnosti održavanja, zato što smo svedoci da najveći broj tih malih lokalnih samouprava koje su devastirane, nerazvijene u brdsko-planinskim područjima imaju veoma skromne budžete, budžete kojima se radi onako, što se kaže, kad se radi domaćinski, tad može da se puno stvari završi, ali sada sam siguran da ćemo putem Nacionalnog investicionog plana imati mogućnost da rešimo sve te probleme i da rešimo vodosnabdevanje u svim tim našim opštinama, da rešimo problem vodosnabdevanja u našim selima.

Siguran sam da će to dati veliki podstrek našim ljudima koji tamo žive da se osete važnijim, zato što smo svedoci da je dosta problema. Osim tih što sam malopre rekao, vodosnabdevanja, tih azbestnih cevi koje su još prisutne, ima tu još mnogo problema koje ćemo rešavati preko NIP-a, preko nadležnih ministarstava i normalno rešavaćemo iz budžeta lokalnih samouprava.

Jedna od stvari za mene kao čoveka koji živi u jednoj tako maloj opštini jeste i to da se rešavaju problemi u našim selima, da ćemo zajedno kroz program i lokalne samouprave, ali i kroz program NIP-a, a na zahtev lokalnih samouprava imati i obavezu da se u našim seoskim područjima promene te vodovodne cevi koje su u veoma lošem stanju.

Vrlo je bitno da se što pre uđe u postupak promene niskonaponske mreže o kojima sam govorio više puta, zato što je veliki problem u tim našim sredinama i ta niskonaponska mreža koja je dotrajala, gde je niži napon nego što je dozvoljen, a svedoci smo, to uvek govorim, da naši ljudi koji žive na selu, žive od sela i na poljoprivredi, vrlo su redovne platiše što se tiče električne energije i tamo se vrlo retko dešava da neko ima zaostatak duga za struju, zaostatak poreza.

I zbog toga bi bilo dobro da se što pre uđe u postupak rešavanja problema naših poljoprivrednih proizvođača, naših opština koje su nerazvijene.

Hvala.

Hvala, gospodine Miletiću.
Da li se još neko javlja za reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Đorđe Vukadinović. Izvolite.

Zahvaljujem.

Moje pitanje ide na adresu gospodina Đorđevića, odnosno Ministarstva za rad, socijalna i boračka pitanja, a i ima i jedan segment koji se tiče i predsednice Vlade, pa i predsednika Republike.

Dakle, već nekoliko nedelja grupa, ne tako mala grupa, ratnih vojnih invalida i boraca iz ratova devedesetih protestuje, demonstrira ovde u parku između zgrade Predsedništva i Narodne skupštine.

Namerno nisam hteo u to mnogo da se mešam. Znam da je materija osetljiva, znam da ima više tih udruženja i uopšte nemam nameru da arbitriram, ali apelujem na pre svega nadležno ministarstvo i na ministra, a onda i na Vladu, da prosto kada se ima vremena za razne kurte i murte, za razne više-manje dobronamerne ili nedobronamerne putnike namernike i kad se ima vremena za prijem, ne znam, Šredera, druženje i ćaskanje sa Klintonom i onda kada nije više bio u funkciji, kada je Toni Bler, zloglasni premijer Velike Britanije u vreme bombardovanja, odnosno agresije na Srbiju 1999. godine i kada je on u nekom mutnom svojstvu bio, ako nije i sada bio u svojstvu savetnika u Vladi Srbije, hajde da se nađe vremena da se prime i ovi ljudi, da se čuje njihova muka.

Dakle, bez prejudiciranja rešenja, bez presude unapred, bez stavljanja na jednu i drugu stranu, mislim da prosto ti ljudi zaslužuju makar da se čuje njihov glas, a ja konkretno od ministarstva očekujem i zahtevam obaveštenje o tome šta oni traže i zašto su i da li su ti njihovi zahtevi, u kom aspektu ispunjivi ili nisu ispunjivi.

Dakle, to je konkretan zahtev od Ministarstva rada, a od ovih drugih najvažnijih institucija u zemlji očekujem, odnosno na njih samo apelujem da nađu vremena i da prime ove ljude, jer, kažem, to je najmanje što može da se učini prema njima za sve što su učinili za ovu zemlju, a to je da im se iskaže poštovanje i otvoreno kaže da li je i šta izvodljivo, ispunjivo, a šta eventualno nije ispunjivo i iz kog razloga. Hvala.