Zahvaljujem, koleginice Čarapić.
Da li još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne)
Prelazimo na redosled narodnih poslanika prema prijavama za reč.
Reč ima narodni poslanik Muamer Zukorlić. Izvolite.

Poštovani prisutni, od ponuđenih tačaka dnevnog reda, moju pažnju privlače one tačke koje se odnose na investicije, izgradnju auto-puteva i gasovoda.

Svakako je za pozdraviti sve aktivnosti koje se dešavaju na ovome polju poslednjih godina i to ne može niko negirati, čak i protivnici to moraju priznati. Imamo iz dana u dan široki front investicija, i završetka postojećih auto-puteva i otvaranja novih gradilišta, što je svakako nešto što obećava i što uliva optimizam, gde možemo definitivno dobiti ambijent u kome će investicije i domaće i strane biti usmerene prema prostoru zemlje, ne samo u velikim gradovima, već i u ostalim delovima.

Međutim, ono na šta želim skrenuti pažnju jeste kašnjenje investicionih infrastrukturnih građevinskih projekata za prostor Sandžaka.

Dakle, već godinama iščekivana trasa auto-puta Koridora 11, evo, slavimo, dakle, svaki novi korak i ovo povezivanje koje će sutra biti legalizovano i to je za nas izuzetno važno jer nam skraćuje komunikaciju od Novog Pazara do Beograda, međutim, Koridor 11 preko Peštera je upravo trebalo da bude ta žila kucavica koja bi otvorila konačno taj prostor i izvukla ga iz određene infrastrukturne i ekonomske izolacije kojoj je izložen prostor Sandžaka jedno celo stoleće.

Dakle, imali smo najave i oko gasovoda, evo, kreće, sad će, sad će, i još ga nema. Već o ovome me sramota pitati za put koji je, navodno, dogovoren sa određenim turskim kompanijama, Novi Pazar - Tutin, prosto imamo ismejavanja na terenu, gde je od tog puta samo urađen jedan potporni zid i radovi su stali.

Ne želim se sada osvrtati pojedinačno na ove probleme, ali želim kazati da nije dobro što se odgađaju ovi projekti, ma koji razlozi bili, opravdani ili neopravdani. Ne bih uopšte potcenjivao političke procese koji se dešavaju u Sandžaku.

Ja sam se stvarno radovao trenutku kada ćemo otvoriti novu stranicu, kada možemo prostor Sandžaka u okviru Srbije, iz ugla Srbije posmatrati definitivno kao prostor koji više nije konfliktan, prostor koji će biti tačka susretanja, tačka zajedništva.

Mi smo, nažalost, proteklih decenija imali odnos prema ovom prostoru na principu ili - ili. Znači, ako smo imali projekte u korist Bošnjaka, to se, po logici stvari, shvatalo da je na štetu Srba. Ako smo imali u korist Srba, podrazumevalo se da je to na štetu Bošnjaka.

Naš politički projekat, Stranke pravde i pomirenja, je bio i ostao da se prema ovom prostoru ophodimo sa političkom vizijom na modelu "i - i". Moguće je imati celoviti politički, ekonomski i infrastrukturni program za prostor Sandžaka koji neće isključivati jedne a uključivati druge ili koji neće preferirati sopstvene projekte, bilo u političkom ili ekonomskom smislu, a koji će se doživljavati da su na račun drugoga.

Bojim se da odgađanje, pre svega ekonomskih i infrastrukturnih projekata, ostavlja prostor manipulantima i onima koji hoće na negativnim političkim procesima, ne znam za čije interese, ne znam po čijim narudžbinama, ali drugačije koristiti Sandžak, kroz nedobronamerne najave, tenzija i sve ono što smo, nažalost, ranijih decenija, imali prilike da gledamo.

Zato insistiram da ona pitanja koja su zajednička, a zajednički su putevi, zajednički aerodrom, zajednički je gasovod, zajednička su radna mesta, fabrike, da prosto te projekte za koje su jednako zainteresovani i Bošnjaci i Srbi i Crnogorci i svi drugi, Albanci koji žive u Sandžaku, na takav način ćemo i one druge projekte koji su partikularne prirode, koji se tiču identiteta, individualno, kolektivno, moći staviti ispred sebe, odnosno moći im prići na rasterećen način.

To je veoma važno i molim vas da se na to obrati pažnja. Hvala.

Zahvaljujem, kolega Zukorliću.
Reč ima narodni poslanik Miladin Ševarlić. Izvolite.

Hvala, potpredsedniče.

Dobro je da raspravljamo o predlozima zakona kojima se potvrđuju određeni međudržavni sporazumi. Međutim, mi imamo situaciju da u poslednjih, da u periodu od 2012. godine do 2018. godine smo ugasili 67 hiljada porodičnih poljoprivrednih gazdinstava.

Iza tih gazdinstava ostalo je zemljište napušteno i neuređeno. Nekada je država obezbeđivala sredstva za pokrivanje najvećeg dela troškova uređenja zemljišne teritorije putem arondacije ili komasacije. Danas je arondacija mera koja se ne primenjuje, praktično, ali komasacija bi mogla da se primenjuje, jer sedamdesetak hiljada gazdinstava po pet hektara samo u proseku neka bude, to je 350 hiljada hektara zemljišta van funkcije poljoprivredne proizvodnje.

Pitam se, zašto Republika Srbija ne podigne međunarodni kredit sa kojim bi sufinansirala troškove uređenja te zemljišne teritorije, omogućila njihovo uređenje, a zatim i ukrupnjavanje sa susednim gazdinstvima koja bi eventualno bila zainteresovana da preuzmu to zemljište koje je uređeno? Ovako, troškovi uređenja zemljišta i kada bi ga kupili bili bi daleko veći od kupovne cene.

Takođe, postavljam pitanje opravdanosti putnog pravca između Niša i Merdara i izgradnje auto-puta. Da li Republici Srbiji u ovom momentu treba taj auto-put, imajući u vidu da će on biti malo frekventan, s obzirom na putni pravac? Takođe, da li će on biti ekonomski opravdan?

To treba imati u vidu i zbog činjenice da se stalno smanjuje broj stanovnika, kao i njihovih naslednika, nažalost, kao onih koji će vraćati ove međunarodne kredite. Jer, kao što „Danas“ novine, sredstva informisanja, juče objavljuju da vraćamo kredite iz Titovog perioda, tako će neke novine objaviti kroz 40, 50 ili 70 i više godina da druga ili treća generacija naših naslednika vraća kredite za koje se danas zadužujemo. To je jedan razlog.

Drugi razlog je što istovremena izgradnja više putnih pravaca zaista stvara izuzetno velike finansijske obaveze prema državi Srbiji.

Takođe, želim da postavim pitanje – kada će Republika Srbija podići jedan veći kredit za modernizaciju poljoprivredne proizvodnje i za ruralni razvoj? Jer, sa ovako skromnim sredstvima, čak i značajno manjim nego što je 5% ukupnih poreskih prihoda, a u periodu od 2012. do 2020. godine, ako računamo i budžet koji smo usvojili za 2020. godinu, poljoprivreda i sela su zakinuti za oko 100 milijardi dinara, tako da posle penzionera, to je najveća socijalno-ekonomska grupacija koja ima najveće umanjenje budžetskih sredstava. Hvala.

Zahvaljujem, profesore Ševarliću.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.
Izvolite, kolega Rističeviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, da li Srbiji treba auto-put?

Broj vozila od pre sedam godina koji se kretao auto-putevima je bio 34 miliona vozila, sada je broj 60 miliona. Porediti auto-puteve sa međumesnim saobraćajem to možete kad obučete haljinu, onako žuto-zelenu i onda uzmete kao mali Perica i auto-puteve poredite sa mesnim saobraćajem i kažete – nama ne treba auto-put između Kruševca i Kraljeva, kao da će tim auto-putem ići samo stanovnici Kruševca i Kraljeva i niko drugi.

To je isto kao kada bi poredili auto-put od Niša do Vranja i rekli – da li nama treba auto-put od Niša do Vranja, kad bi zaboravili da je to neki Koridor koji povezuje, recimo, 500 hiljada, milion ljudi, koji iz inostranstva dovodi investitore, da tu putuju robe, itd.

Zamislite, pitati u današnje vreme – da li Srbiji treba auto-put između, recimo, Kruševca, Kraljeva, Čačka, itd, za mene je to suludo pitanje i ja ne znam da li su svi pacijenti u „Lazi“ na broju. Bojim se da im neko fali.

Dame i gospodo, uz auto-put idu i investicije, idu sporazumi, naravno. Male zemlje moraju da pribegavaju politici sporazumima. Veliki mogu da udare da dođu do nafte, da dođu do ekonomskih interesa, oni imaju, naravno, i vojnu silu, imaju čime da na štetu malih, a u svoju korist, razvijaju svoju ekonomiju.

Mi moramo, da bi imali potencijal za razvoj, mi moramo da se dogovaramo i sporazumevamo sa okolinom.

Što veće tržište bude ovde, svi zaboravljaju da je potpisan sporazum CEFTA i time obezbeđeno to veće tržište, „mali Šengen“, kako ga zovu, samo uprošćava prolaz roba i ljudi, znači, on ne donosi ništa novo po pitanju zajedničkog tržišta, ali uprošćava taj prolazak i donosi veće benefite privrednim subjektima na teritoriji država koje to potpišu.

Iz tog razloga, ukoliko želite da neko investira u vašu zemlju, Kinezi, Rusi, itd, vi morate da pokažete šta je potencijalno tržište.

Moram vam reći da strane investicije koje dolaze sa auto-putevima donose, što je povoljno, donose nove tehnologije, donose nova radna mesta, donose novac, a što je po meni najbitnije, donose i komad tržišta. Svako ko se opredeli za investicije u Srbiji, taj je već obezbedio tržište i time naš izvozni potencijal raste. Time se smanjuje trgovinski deficit, time se povećava pokrivenost uvoza i izvoza.

Međutim, mi imamo anahrono ponašanje. Mi imamo ljude koji ne vide previše napred, koji kao da imaju brdo ispred sebe i ne vide da se ceo svet modernizuje, da su vremena jako ubrzana, da tehnologije jako brzo napreduju, da bez novih investicija nema novih tehnologija, nema IT, nema ovoga, nema onoga.

Mi moramo da se krećemo ubrzano, s obzirom da smo devedesetih godina, a Boga mi i 2000. godine izgubili mnogo koraka, zaostajemo u razvoju za razvijenim zemljama. Da bi imali veće plate, mi moramo da imamo i veće investicije. Veće investicije su gorivo za ekonomiju. Znači, ukoliko ne investirate u ekonomiju, vi kao da imate vozilo bez motora i bez menjača i bez goriva. To vozilo ne može da ide uz brdo, to vozilo može da ide samo niz brdo. Da naša država ne bi išla prema dole, mi moramo učiniti sve da privučemo što veći broj investitora.

Ovaj sporazumi, samo da vas podsetim, Angela Merkel, ko je slušao pažljivo pre neki dan, velika Nemačka je osetila opasnost da im velike kompanije mogu izaći za radnom snagom i velika Nemačka želi da Srbe pusti u EU, ali deo po deo, kao radnu snagu, hoće da liberalizuju uslove po kojima se može raditi u Nemačkoj, da nemačke kompanije ne bi izlazile, čak ja mislim da je rekla na teritoriji Zapadnog Balkana.

Mi moramo iskoristiti povoljnost da kroz veće investicije i kroz radnu snagu koja je kod nas dosta obrazovana, da pokušamo da privučemo te investicije, da nam ljudi ne bi otišli u Nemački, jer cilj Nemačke je da odvuče naše ljude, a da nas ostavi negde na periferiji.

Ukoliko neka bogata Nemačka želi da se razvija, onda je i naša želja opravdana, da sporazumima, pre svega sa svojim susedima, a pri tome moramo da progutamo i neku knedlu, napravimo što veće tržište, da privučemo što veći broj investitora, da radna snaga u okviru ovog regiona može slobodno da prelazi iz lične karte itd, da sve to bude olakšano, da fitosanitarna kontrola na granici bude samo jedna, da ne budu dve ili tri, da uprostimo prolaz robe itd, da što više novca, što više plata, što puniji penzijski i zdravstveni fond bude u našoj zemlji, a ne da jedan po jedan, tako ćemo se približiti i velikom tržištu EU.

Bolje je da ulazimo svi zajedno sa standardima EU, nego da jedan po jedan pojedinac iz Srbije, Makedonije, Kosova kao lažne države, BiH, da jedan po jedan ulaze u EU. Bolje da kao zajednica pokažemo da smo zreli, da razvijemo svoju ekonomiju i da donesemo blagostanje svojim stanovnicima. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Danica Bukvić.
Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, koleginice i kolege narodni poslanici, svoju današnju diskusiju posvetila bih jednom od sporazuma koji se nalazi na današnjem dnevnom redu, a to je zakon o potvrđivanju Sporazuma o izmenama i dopunama koji se odnosi na Sporazum o finansiranju između Republike Srbije i Nemačke razvojne banke KFW, Frankfurt na Majni i posebnog sporazuma uz Sporazum o finansiranju.

Naime, Evropa je u drugoj polovini 2015. godine bila pogođena nezabeleženim talasom migranata. Te godine najveći broj migranata u Evropu došao je iz Azije, koristeći zapadnobalkansku rutu.

Na putu migranata Republika Srbija našla se kao tranzitna zemlja. Trend porasta broja migranata koji ulaze na teritoriju Republike Srbije započet je tokom 2015. godine i nastavio svoj rast i u narednim godinama, a velika verovatnoća je da će se migrantska kriza nastaviti i u narednom periodu.

Mogu da kažem da je Srbija obrazovala nekoliko prihvatnih centara za migrante koji su u tranzitu. U ovim centrima oni mogu da dobiju svu potrebnu medicinsku pomoć i negu, privremeni smeštaj, hranu i vodu, obuću i odeću. Takođe, u prihvatnim centrima migranti mogu podneti i zahtev za azil.

Činjenica je da je Srbija za migrante samo tranzitna zemlja, tako da se određeni broj migranata grupiše i boravi neorganizovano van prihvatnih centara u mestima koja se nalaze na rutama koje koriste prilikom izlaska iz Republike Srbije ka zemljama zapadne Evrope. Takve grupe migranata su često van zdravstvene, socijalne kontrole naših službi, neorganizovani i često izazivaju negodovanje i strah domaćeg stanovništva od potencijalno zaraznih bolesti, upada na imanja, pa i nasilja zbog nedostatka sredstava za život. Iako su svesni da su migranti ljudi koji su samo u prolazu kroz našu zemlju, ne smemo zanemariti teške okolnosti iz kojih migranti dolaze i teške uslove sa kojima se na svom putu susreću.

Posebno bih naglasila da su najranjivije kategorije među migrantima žene i deca. Kao najranjivije kategorije podložni su raznim vrstama eksploatacije od seksualne eksploatacije, preko prinudnog rada, vršenja krivičnih dela do trgovine ljudima.

Ne smemo da zaboravimo da oko 10% populacije migranata čine deca bez pratnje roditelja. Alarmantan je podatak da je skoro svako dete doživelo neku vrstu traume ili nasilja. Deca su najčešće svedoci ubistva ili nasilja koja se sprovodi nad njihovim roditeljima ili članovima porodice, a i oni sami su često žrtve fizičkog ili seksualnog nasilja. To, naravno, ostavlja dugotrajne psihičke i fizičke posledice po tu decu.

Za obezbeđenje elementarnih uslova i prava migranata prevashodno su odgovorni republički organi. Međutim, uključivanje lokalnih zajednica, rešavanje problema migranata je od presudne važnosti, jer sve politike koje se donose na nacionalnom nivouna kraju se sprovode u jedinicama lokalne samouprave. Sva prava i potreba migranti zadovoljavaju i ostvaruju u lokalnoj zajednici i na kraju prihvatanje migranata od strane lokalne zajednice je ključno da bi bilo kakve aktivnosti mogle uopšte da se sprovedu.

U tom smislu neophodna je i pomoć i podrška, pre svega, finansijska i logistička. U cilju pomoći Republici Srbiji, iskazana je spremnost Savezne Republike Nemačke da Republici Srbiji, Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja pruži potrebnu pomoć radi finansiranja investicija i konsultativnih usluga u cilju unapređenja socijalne infrastrukture u jedinicama lokalne samouprave, odnosno gradovima i opštinama koje su strukturno slabe i pogođene su migrantskom krizom.

Migrantima i njihovim problemima u Srbiji bave se mnogi, od same države i njenih institucija preko raznih nevladinih i humanitarnih organizacija. Slobodno možemo reći da je u trenucima najjače migrantske krize Republika Srbija pokazala spremnost i sposobnost da se suoči sa problemima koje migrantska kriza nosi.

U danu za glasanje Socijalistička partija Srbije će podržati ovaj sporazum, ali i sve ostale sporazume koji se nalaze na dnevnom redu. Hvala

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Jahja Fehratović. Izvolite.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.

Poštovani ministre, poštovane koleginice i kolege, svi ovi sporazumi su izuzetno važni i iskazuju jednu odlučnost da se investicijama krene u kreiranje svetlije budućnosti.

Međutim, ono što nas vrlo često zabrinjava jeste šta je sa istim tim investicijama u Sandžaku, a posebno ovim infrastrukturnim. Čuli ste prethodno od predsednika naše stranke i narodnog poslanika akademika Zukorlića da pomalo imamo i nervozu kod građanstva, kada su u pitanju autoputevi, kada je u pitanju sve ono što jeste od vitalnog značaja za opstanak i razvoj celokupnog tog kraja.

Ono o čemu se nekada govorilo, a što se danas slabo može čuti, jeste pitanje pruge u tim krajevima. Nažalost, Novi Pazar i celi region Sandžaka koji gravitira prema njemu i danas u 21. veku nemaju železničku prugu. Nemaju ni elementarne uvjete za normalne komunikacije, za protok građana, za protok putnika i roba, i to je nešto što se ne bi smelo dopustiti. To je nešto na čemu svakog puta treba dodatno insistirati.

Mi se radujemo i tome što je danas pušten u rad i Aerodrom „Lađevci“, prvim svojim letom, ali se isto tako nadamo i iščekujemo, tražimo da jedan takav aerodrom bude i u Sandžaku, jer većina stanovništva, s obzirom na veliki broj naših građana koji žive u zemljama EU i drugim krajevima sveta, smatra opravdanim da jedan takav aerodrom zaista bude u Sandžaku kako bi se još više pospešio njima lagodan dolazak u te krajeve i otvorile mogućnosti za investiranje, s obzirom da mnogi od njih imaju i želju i potrebu a i mogućnosti da investiraju u svoje rodne krajeve.

Međutim, upravo zbog ovih nedostataka puteva, pruge, aerodroma i oni, kao i svi ostali investitori, nisu baš oduševljeni takvim ambijentom i prosto bi se ovim iskazala odlučnost države da i taj kraj stavi na mapi vrlo bitnih interesnih zona, kao i da Novi Pazar, Tutin, Sjenica i svi ostali gradovi, takođe, kao i ostatak Evrope i civilizovanog sveta, imaju razvijenu putnu infrastrukturu kojom bi mogli, na neki način, da uvjetujemo opstanak u tim krajevima i razvoj velikih industrijskih projekata.

Ovako imamo najave, imamo pokušaje, imamo jedan pokušaj rekonstrukcije puta Novi Pazar – Tutin, a od koga je ostao samo jedan potporni zid, valjda kao spomenik pokušaju te rekonstrukcije i na kome samo fali da neko od građana ispiše da je ovo spomenik pokušaju rekonstrukcije puta Novi Pazar – Tutin, puta smrti na kome se svake godine ili godinama unazad dešavaju stravične nesreće, vrlo često i sa smrtnim ishodima.

Ovo su naše reči, kao i reči većine građana tog prostora, jer smatramo da bez dobre infrastrukture, bez ulaganja u sve ono što čini elementarne uvjete civilizovanog života ne možemo očekivati da će u tom kraju, kao i ostatku države biti u punom kapacitetu pokrenut industrijski razvoj. To je možda jedan od ključnih razloga, uz sve ostale političke igrarije, zbog kojih još uvek nemamo ni jednog stranog investitora u tome kraju, ali zaista ovim pokušavamo da apelujemo na sve nadležne, kada su u pitanju pruge, kada su u pitanju aerodromi, autoputevi i sve ostalo na mapi vrlo važnih i prioritetnih stvari, da stave Sandžak i sandžačko podneblje, jer je to prostor za neverovatno velikim potencijalima i u industrijskom i svakom drugom smislu, ali zbog ovih osakaćenosti infrastrukturnim projektima trenutno se nalazi u vrlo nezavidnoj poziciji. Hvala.