Dame i gospodo narodni poslanici, CEFTA sporazum je potpisan negde krajem 2006. godine, SSP-e je parafiran 2007. godine, a potpisan je 2008. godine. To je onaj sporazum koji je potpisao Đelić. On ima svoju manjkavost po pitanju poljoprivrede. Tu je po meni bio manjkav, jer je prerano dopuštao, a to smo nekako zatvorili, prodaju poljoprivrednog zemljišta strancima.
Sa druge strane, prebrzo je skidao carine i poljoprivreda je tu bila potencijalno najveća žrtva. Ali, ne možemo zbog jedne manjkavosti rušiti takve sporazume. Da bi CEFTA sporazum i SSP-e što bolje funkcionisao potrebni su nam putevi i pruge. Oni su samo to potpisali, a kojim putevima, kojim železničkim prugama je trebalo robu prevoziti to njih nije bilo briga. Kako efikasno prevesti robu iz jednog kraja Evrope u drugi, kako iz naše zemlje prevesti robu na druga tržišta, to im nije bilo bitno.
Otpustili su ljude, privreda nije postojala, pa pošto nije bilo privredne aktivnosti, ovi pre nas su mislili da nam nisu potrebni putevi, jer pobogu, ako nema radne snage da putuje na posao i sa posla, ako nema roba koju ćemo prevoziti i izvoziti, ne moramo biti ni tranzitno tržište, ne moramo uzimati tranzitne takse, prihode od putarine itd. Država je naprosto zamrla.
Ima onih koji spore. Program moje partije je bio takav da sam smatrao da Jugoslavija te 1989. i 1990. godine, daleke, kada sam stvarao stranku zajedno sa drugima, da Jugoslavija potrebna i moguća svim njenim narodima i republikama, da spoljne i unutrašnje granice treba da budu nepovredive. Postojala su dva sukoba. Jedan je hteo da se pomere unutrašnje granice, da je bilo u našu korist ja bi to podržao, a drugi koji su imali međunarodnu podršku, oni su hteli da puknu spoljne granice. Centralna država razvlašćena Tuđmanovim Ustavom i tako se raspala jedna država sa 20 miliona ljudi. Da je ušla u EU, Jugoslavija bi bila potrebna i moguća svim njenim građanima i danas bi se drugačije pesme pevale.
Jugoslavija je unutrašnjom željom nekad pobeđenih naroda Slovenaca i Hrvata, Jugoslavija je bila zajednica između pobednika i pobeđenih, gde su pobeđeni iskoristili priliku da nadigraju pobednike, a da nije bilo tih pobednika danas ne bi bilo nacionalnih država ni Hrvata, ni Slovenaca, pa ni Makedonaca. Ne bi bilo sigurno, ne bi bilo verovatno ni BiH.
Ali, pobednici su omogućili tada malim narodima da pređu na stranu pobednika, da formiraju kroz istoriju Jugoslavije, da formiraju svoje nacionalne države, a onda su se poraženi digli protiv pobednika, odmetnuli se i pod kooperativom spolja uspeli da se odvoje. Tako je bivša Jugoslavija postala niz drugorazrednih i trećerazrednih protektorata u koji su se uklopili ovi bivši koji sada bojkotuju sednice Narodne skupštine.
Jugoslovenski narodi su delu međunarodne zajednice trebali da budu podeljeni i da ih koriste jedni protiv drugih u svrhu svojih nacionalnih interesa. Primali su i primaju jedne po jedne u EU, jer im tako osvajaju tržište, jer prethodno kada izgube tržište od 20 miliona ljudi postaju lakši plen nego da imaju tržišta 20 miliona ljudi. Tako su nas podeljene iskoristili jedne protiv drugih, a Srbi su najlošije prošli, zato što su bili armatura bivše Jugoslavije. Proglašeni su krivcem upravo zato, od dela međunarodne zajednice, i onda smo od demokratije, mi koji smo oslobađali druge, mi koji smo uvek vodili računa više o drugima nego o sebi, tako smo od demokratije videli sankcije, videli bombardovanje, videli bombe, osiromašeni uranijum i povađene organe.
Nisu Srbi bili najlošiji u tom sukobu i konfliktu, ali kao armatura koja je sprečavala raspad bivše Jugoslavije, Srbi su morali biti okrivljeni za to, jer su bili najjača prepreka težnjama da se jedna država razori u niz tih malih drugorazrednih i trećerazrednih protektorata.
Sada se Srbija diže. Poraženi su mislili da su porazili pobednika, ali pobednik se diže. Pobednik je počeo da pravi puteve, počeo je da pravi pruge želeći da učestvuje u tržišnoj utakmici.
Sa mnogim delovima SSP-a ja se ne slažem, ali je trenutno trgovina sa EU 70%. Dakle, najveći suficit naša privreda ostvaruje na CEFT-a tržištu. Najveći suficit izvozni nam je na CEFT-a tržištu. Onda je neko protiv „malog Šengena“, a „mali Šengen“ samo ubrzava ono što je CEFT-a do sada ostvarila, samo ubrzava da kamioni ne čekaju, da ljudi ne čekaju, da se sve ubrza i da sve bude profitabilnije nego što je bilo do sada, da ostane višak prihoda. Zato valja podržati taj sporazum. Valja izgraditi infrastrukturu, jer ako hoćete da ubrzate robu nije samo do autoputeva, već to je kao kada izlaziš iz boce. Ako na graničnom prelazu čekaš nekoliko dana da ti roba pređe, onda sve što si zaradio na putu izgubićeš na graničnom prelazu. Zato i donosimo ove sporazume, da ono što smo ubrzali autoputevima, Koridorom 10, ono što smo ubrzali prugama, ono što ćemo ubrzati prema Crnoj Gori, ono što ćemo ubrzati prema Republici Srpskoj i Bosni i Hercegovini, to moramo da regulišemo i graničnim prelazima. To mora i onaj most na Drini da dočeka konačno da Bosna i Hercegovina dođe do sebe da brže prelazi roba, jer je to i njihov interes.
Mi, kao neko ko želi da ima jaku privredu, trebamo da budemo svesni i da tu svest probamo da kažemo i našim susedima, da veliki misle da sa nama mogu i bez nas. Makedonija i Albanija su to sada osetile od strane EU. Šut u stražnjicu ne znači da je to ubrzanje procesa prema EU. To nije vetar u leđa. To je samo šut u stražnjicu. Ja verujem da su delimično došli do te svesti da je zajedničko tržište od više miliona ljudi šansa ne samo za nas, već i za njih, da je to šansa za investicije. Ja pitam, da li bi Rusija i Kina investirali u Srbiju, da se ne nadaju? Ja ne znam, gospodine Orliću, EU ima 500 miliona ljudi, CEFT-a tržište ima jedno 15 miliona, sada ne mogu tačno, ne znam Moldavija koliko ima, ali onaj ko investira, on gleda koliko je tržište. Onaj ko dolazi na nečiju pijacu, on gleda koliko ima kupaca, koliko robe može da proizvede i ponese.
Pitam, da li bi Kina i Rusija investirale u Srbiju, da se ne nadaju da će investicijama u Srbiji doći do evropskog i do CEFT-a tržišta, kao što dolaze? Tu se protivi EU. Oni znaju da tom količinom robe kojom mi zaspemo tržište EU da će neko unutar EU moći manje da proda. Njihov otpor prema investicijama iz Kine pre svega u Srbiji za mene nije iznenađenje, ali je iznenađenje otpor unutar Srbije, da neko još uvek ne vidi šansu. Investicije su gorivo u ekonomiji. To je novac koji se ulaže u ekonomiju. Bez investicija država je kao, već sam opisivao, kao auto bez menjača i motora. Takav automobil ne može da ide uz brdo, može da ide samo niz brdo, ne može da vuče, nema goriva, nema pogon. Investicije u jednu zemlju su investicije ne samo u radna mesta, ne samo u proizvodnju roba, već u nove tehnologije, nove savremene obuke, radnog stanovništva itd.
Da li smo mi jeftina radna snaga? Pa, upoređenju sa nekim evropskim državama možda i jesmo. Ali, ono kako se ovde može živeti sa našom prosečnom platom, ja se bojim da u nekim zapadnim državama, s obzirom na skupoću, neki njihovi stanovnici slično žive. Nezaposlenost je spala sa 25-26% na ispod 10%. Povećana uposlenost dovodi do toga da poslodavac, da bi odabrao kvalitetnu radnu snagu, mora više i da plati. Dakle, to što raste zaposlenost, to što nezaposlenost spada, to mora da rezultira povećanom cenom rada. Tako će se napraviti balans između poslodavca i radnika, između kapitala i radne snage, da će kapital morati radnu snagu da plati više, jer ne zapošljavaju kapitalisti radnike zato što ih vole, već zato što treba da im naprave profit.
Bez investicija, a one su nemoguće bez velikog tržišta, mi ne možemo doći ni do većih plata. Sve to je međusobno povezano. Zato treba podržavati sporazume, da pre svega naša roba može da ode što brže našim susedima. Ja bih voleo da to bude finalni proizvod, takođe da i roba i sirovine naših suseda što brže mogu doći do našeg tržišta jer se tako ubrzava ekonomija i tako se daje na znanje potencijalnim novim investitorima da vredi i valja investirati u to tržište, da će tu biti uvek dovoljno radne snage, da će tu biti uvek dovoljno kvalitetne radne snage, da će uvek biti dovoljno kupaca da neko dođe i ovde investira.
Kada proizvedemo novac, a ovi bivši su živeli od zaduženog a ne od zarađenog, kada proizvedemo novac, kada napravimo tu jednu veću pogaču koja se zove BDP, svima nama koji smo učestvovali u proizvodnji pšenice, mlevenju, mešanju, pečenju, svima nama kada napravimo veću pogaču koja se zove BDP, svima nama će pripasti po jedan veći komad te pogače nego ranije.
Zato meni, barem meni nisu jasni otpori malom „Šengenu“, nisu mi jasni otpori otvaranju što više graničnih prelaza, izgradnji novih saobraćajnica, nisu mi jasni otpori izgradnji autoputa za Prištinu. Zar treba opet preko Albanije da idemo peške? Valjda je bolje da idemo automobilima, to je normalno, tako je u savremenom svetu. Dakle, postoje prevozna sredstva, postoje autoputevi, tako se brže ide. Nećemo valjda opet da idemo preko gudura da se smrzavamo itd. Nećemo ni da čekamo saveznike da li će nam pomoći ili nam neće pomoći, red je da se zajedno udružimo sa onima koji još uvek jesu drugorazredni i trećerazredni protektorati.
Mnogi od naših suseda nisu suvereni na način na koji je to suverena Republika Srbija danas. Zato treba podsticati njihovu želju da budu suvereni, da sami odluče šta je dobro za njihove države, a ne da idu po svoje mišljenje koje će im biti natureno da li iz Brisela, Vašingtona itd, nebitno. Ovi koji su suverenost Srbije bacili pod noge, oni su sada protiv „Šengena“, oni su sada i protiv EU, oni su i protiv Evropskog parlamenta, oni su protiv svega. Oni su samo za Đilasa i Šolaka, odnosno oni samo rade za sebe, za svoje biznise, za Đilasove i Šolakove biznise. Oni pokušavaju da nam dokažu da je demokratija nasilni dolazak na vlast, a da je diktatura ako neko na izborima osvoji vlast.
Još nešto, moram da vas upozorim na pojavu koja se zove Demokratska stranka. Pogledajte u Americi, gde god demokrate izgube izbore, tu više nema demokratije, barem oni kažu da je to odmah diktatura, da nema demokratije, da nema slobode štampe itd. Ja mislim da se ne vredi više uzbuđivati oko njihovih akcija. Ima izreka Dostojevskog: „Ako ideš putem i zastajkuješ da svakog psa koji laje gađaš kamenjem, nikada nećeš stići na cilj“. Ja mislim da ovi koji bojkotuju parlament i bojkotuju izbore nisu vredni ni stajanja ni kamenja. Hvala.