Pravo na repliku, narodni poslanik Vojislav Šešelj.

Izvolite.

Ja ga još hvalim da je postupio gospodstveno.

Ministre, šta ćemo sa IPAP sporazumom? To nam je nož pod grlom. Zašto nemamo isti nivo odnosa sa NATO i sa ODKB, ako smo za neutralnost? Trebali bi da imamo. U ODKB smo samo posmatrači, jel tako? Iako je bilo dogovoreno da ja budem šef delegacije naše Narodne skupštine u ODKB, to je iza kulisa promenjeno, pa ste poslali vašeg čoveka od poverenja, kako mu je ono ime, Milovan Drecun. Bojali ste se mog nastupa tamo, a da ja idem kao član delegacije i da je on šef, ne ide ni to, jel se slažete? Ne ide.

Šta će nama kancelarija NATO u Generalštabu? U sred Generalštaba? Jel se desilo u gaćama da idu po kancelarijama Generalštaba, ti njihovi oficiri i podoficiri tamo? U japankama, u trenerkama, u patikama. Ne bi me iznenadilo.

Šta će nam to? Ili, zašto nemamo i kancelariju ruske vojske tamo ili ODKB? Zašto NATO pakt ima sve moguće privilegije u Srbiji, a naša Vlada još nije dala diplomatski status ruskim stručnjacima u Centru za humanitarne intervencije u Nišu? U Srpsko-ruskom centru još nije dala.

Jesmo li mi dovoljno korektni prema Rusima? Kada god zaškripi, majko Rusijo pomagaj, a čim malo popusti, e sada se mi pravimo važni, onda nam je maćeha i hoćemo i sa NATO i sa ostalim neprijateljima.

Ima li smisla posle onog bombardovanja da postoji Kancelarija NATO u Generalštabu? Niste je vi otvorili, ali što je niste zatvorili? Što niste rekli – NATO pakt zaslužuje posebnu zgradu da iznajmi u Beogradu, gde će biti njegovo diplomatsko vojno predstavništvo. To bi bilo korektno. Imate li vi u samom sedištu NATO pakta našu kancelariju? Imate? Gde? Gde su četke i metle? Jel tamo?

(Aleksandar Vulin govori s mesta.)

Ajde bre ministre. Rusima su dali slobodno kretanje tamo, znam. Pričao vam je predstavnik Rusije bivši u NATO savezu, Rogozin.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče amandmana i što se tiče izlaganja gospodina Šešelja, želim samo da iznesem nekoliko stavova naše poslaničke grupe.

Gospodin Šešelj je pozdravio i tu je potpuno u pravu, to što se Vojska Srbije naoružava, to što smo počeli da obnavljamo naše vojne resurse, što smo počeli da nabavljamo najsavremenije naoružanje, uglavnom iz Rusije i kada su u pitanju tenkovi, i kada su u pitanju avioni, i kada su u pitanju helikopteri, ali i druga vojna oprema. Danas svaki vojnik ima i novu uniformu i dva para čizama i savremeno streljačko naoružanje itd.

Ali, nemojte da zaboravite da ništa od toga ne bi bilo moguće da 2014. godine nisu pokrenute strukturne i dubinske ekonomske i finansijske reforme i da se država nije finansijski konsolidovala.

Ona Republika Srbija iz 2012. godine sa stanjem u budžetu, kako je bilo u leto 2012. godine, ne da bi mogla da kupi tenkove, ali ni one helikoptere. Ne bi mogla da kupi ni jedan jedini mitraljez.

Zašto ovo govorim? Zato što su na nož dočekane mere koje smo počeli da preduzimamo 2014. godine, pa se i ovde u Narodnoj skupštini vrlo često, pomalo i posprdno i neozbiljno govorilo o tim merama, pa iz sednice u sednicu imamo, na primer, omiljenu temu kako smo oteli pare penzionerima, kako smo oteli pare ovome ili onome, a u stvari smo finansijski konsolidovali državu, da bismo uopšte mogli da obnavljamo vojnu snagu naše države i da bismo danas bili ipak u regionu zapadnog Balkana jedna respektabilna vojna sila.

Nisam najbolje razumeo ovo oko pitanja vojne neutralnosti i poređenje Srbije sa Austrijom. Evo zašto, Srbija je suverena i nezavisna država. Ovaj ugovor koji je pominjao gospodin Šešelj, odnosio se na Austriju koja je bila okupirana od strane Hitlera, takozvanim anšlusom, odnosno priključenjem Austrije Nemačkoj, u martu 1939. godine. Prethodno je Hitler, u septembru 1938. godine, sa Englezima i sa Francuzima dogovorio da okupira Češku i Moravsku, pa je Čerčil to kasnije nazvao minhenskim klanjem Čehoslovačke.

Dakle, Austrija od 1939. godine, pa do 1945. godine nije bila suverena država, ona je bila u sastavu Nemačke. Ona obnavlja svoju državnost tek 1945. godine i to dogovorom između zapadnih sila, odnosno Amerikanaca i Engleza sa jedne strane i Sovjetskog saveza sa druge strane.

Srbija nije okupirana država. Nama nisu drugi odredili da smo vojno neutralni, kao što su to uradili Austriji. Mi smo sami rekli da želimo da budemo vojno neutralni, zato što smatramo da je to najbolje za građane Srbije, da ne pripadamo ni jednom ni drugom bloku, ni zapadnom, ni istočnom, ni NATO paktu, ni ODKB-u, mada između NATO pakta i ODKB-a ne mogu da se povuku baš potpuno znakovi jednakosti ni u vojnom, ni u političkom smislu. Dakle, mi smo sami rekli da želimo da budemo vojno neutralni i niko nam nije to nametnuo.

Legitimno je ovo što priča gospodin Šešelj sa stanovišta političke stranke, čije je on predsednik, zalaganje da mi budemo deo jednog bloka, kao što neki drugi smatraju da mi treba da budemo deo NATO pakta, ali čini mi se da je većinsko raspoloženje građana Srbije, koje artikuliše upravo SNS, da je za Srbiju najbolje da bude vojno neutralna, jer kada ste vojno neutralni onda ste i politički slobodni. Onda možete da donosite odluke onako kako je to u najboljem interesu vaše države i vaših građana. Čim ste deo nekog bloka, a ni jedan vojni blok nije samo vojni, nego je i politički, onda vi gubite deo svoje suverenosti i morate da se u nekim situacijama ponašate, ne onako kako biste vi to hteli, nego onako kako vam se naredi. A, velike sile po definiciji, u odnosu prema malim državama, imaju potrebu da naređuju.

Što se tiče ove konstatacije, da bismo trebali da imamo iste uniforme kao i Rusi i da na našim uniformama treba da stoje ruske oznake i da piše srpska vojska i na ruskom jeziku. Pravo da vam kažem, gospodine Šešelj, a kada je to bilo?

(Vojislav Šešelj: Uvek jednom mora da se počne.)

Pa, vi se pozivate na neke vojne tradicije, ali ja se ne sećam. Srbija nije, znate, hajde malo da se vratimo u prošlost, da se malo vratimo u 19. vek i tada je postojala Srbija, pa i tada su neki ljudi putovali u Rusiju i bili u Rusiji, videli šta se dešava tamo i učili, između ostalog, i vojna znanja i vojne veštine, ali nikome nije palo na pamet da srpskog vojnika oblači ni u rusku, ni u englesku, ni u francusku, niti u bilo koju drugu uniformu. Mi smo tuđe uniforme uzimali samo u krajnjoj nuždi, kada nismo imali svoje, zato što smo bili u ratu, pa smo onda oblačili ono što smo imali, ali kada je vojska u mirnodopskom stanju, kao što je sada u Srbiji, ne znam da li je nekada bilo da smo imali tuđu uniformu na sebi.

Ovo, vezano za četnike, to je jedna zanimljiva istorijska reminiscencija. Ja mogu jednim delom da se složim sa vama, da su četnici, oni četnici od pre Balkanskih ratova, bili hrabri ljudi i oni su u velikoj meri doprineli oslobađanju Makedonije i KiM od turske okupacije. Među tim četnicima je bio i vojvoda koga ste vi pomenuli, Kosta Pećanac. Priznaćete da je on bio u tom četničkom pokretu, pre Balkanskih ratova, izuzetno hrabar čovek, Kosta Pećanac, Kosta Milovanović Pećanac. Dakle, on je bio hrabar čovek.

Bio je tu i Voja Tankosić, isto hrabar čovek. Ali, šta je bio problem sa tim četnicima? Oni su bili hrabri ljudi, ali oni su bili avanturisti, oni su vrlo često državu, u nekim situacijama dovodili u vrlo nezgodnu situaciju. Ja ću vam izneti samo jednu epizodu koja je vama vrlo dobro poznata. Vi znate ko je snabdeo naoružanjem pripadnike „Mlade Bosne“? Upravo, između ostalog, Voja Tankosić i Apis.

Sećate se da je Nikola Pašić, tadašnji predsednik srpske Vlade upozorio Austrougarskog ambasadora u Beogradu, da Franji Ferdinandu preti opasnost ako ode u Sarajevo. Nije on to rekao zato što je imao posebne simpatije prema Ferdinandu, nego zato što je znao da će Austrougarska da iskoristi ubistvo Franja Ferdinanda u Sarajevu da napadne Srbiju, a Srbija 1914. godine nije bila spremna za rat, jer je upravo izašla iz dva balkanska rata.

Međutim, Voja Tankosić, onako pust, jest hrabar, ali pust, avanturista itd, on je rekao - ma šta se to mene tiče, ja ću da naoružam „Mladu Bosnu“, nek oni ubiju Franju Ferdinanda i da mi krenemo u rat. Ispostavilo se da je to Srbiji nanelo ogromnu štetu. Srbija je možda bila spremna za rat u pravom smislu te reči tek 1916, 1917. godine, ali 1914. godine nikako nismo bili spremni za rat i to se pokazalo već 1915. godine kada smo pod naletom Austrougarske, Nemačke i Bugarske morali da se povlačimo preko Albanije, a znate i sami koliko smo ljudskih žrtava podneli.

Ovo oko činova. Ja mogu da se složim sa vama, vi ste nabrojali, ja sam zabeležio, brigadni divizijski armijski general, je li tako? To su vam činovi iz jugoslovenske vojske, one jugoslovenske vojske između dva svetska rata. U toj vojsci niste imali čin vojvode. Draža Mihajlović nije imao čin vojvode, Draža Mihajlović je najpre imenovan, odnosno unapređen u decembru 1941. godine za brigadnog generala, pre toga je bio pukovnik, pa u divizijskog, pa u armijskog generala. Tako da, te tradicije nisu baš takve kakvim ste ih vi predstavili.

Samo još jednu stvar da kažem. Ovo oko ODKB-a, ma koliko da je to nekome teško da prizna, upravo otkako je SNS došla na vlast, Srbije je dobila, odnosno zatražila status posmatrača u ODKB-u. Do 2012. godine nikome nije palo na pamet da uspostavi bilo kakav vid saradnje sa ODKB-om. Mi sa ODKB-om sada imamo veoma dobru saradnju, imamo status posmatrača jer smo se opredelili da budemo vojno i politički neutralni, tako da neki drugi status teško da u ovom trenutku možemo i da dobijemo.

Najzaslužniji za to, ma šta vi o njemu mislili, ja znam da vi imate određene lične averzije prema tom čoveku, ali najzaslužniji za to što je Republika Srbija dobila status posmatrača u ODKB-u, pored naravno predsednika Aleksandra Vučića, ima upravo šef naše delegacije, Milovan Drecun, koji je istovremeno i predsednik Odbora za KiM. Ima tu naravno značajnu ulogu i potpredsednik Narodne skupštine, Veroljub Arsić. Dakle, upravo je SNS pokrenula tu inicijativu i tu proceduru da Srbija dobije status posmatrača u ODKB-u.

Na samom kraju, ovo vezano za NATO pakt. Slažemo se mi, i vi i ja i svi mi, da imamo vrlo negativna iskustva sa NATO paktom, pre svega zbog bombardovanja 1999. godine, ali i zbog bombardovanja Republike Srpske Krajine 1995. godine i Republike Srpske 1994. i 1995. godine. Ali, ono što je činjenica to je da je NATO pakt jedina, odnosno da je KFOR, koji je suštinski NATO vojna misija na KiM, da je to jedini garant bezbednosti Srbima na KiM. U ovom trenutku je to tako, ma koliko to nama bilo teško da priznamo, ali da nema čak i takvog KFOR-a, uz sve njegove mane, uz sve njegove propuste, uz svu njegovu zlu volju prema Srbima i prema Srbiji, uz svu njegovu averziju prema našoj državi, prema našem narodu, ali kakvu takvu bezbednost Srbima na KiM još uvek pruža KFOR.

Na kraju krajeva imate i primere gde pojedini kontingenti KFORA, na Kosovu i Metohiji su prilično blagonakloni prema Srbiji i prema predstavnicima SPC.

Ima i onih koji nisu blagonakloni, ali ima i onih koji jesu. Tako da, mislim da tu moramo kao država da budemo vrlo obazrivi kada se izjašnjavamo o prisustvu NATO na Kosovu, zato što druge vojne sile dole nema. I sada se postavlja pitanje šta bi bilo da nema ni njih?

Ono malo Srba što ih je ostalo na KiM, Šiptari bi mogli vrlo lako da ozbiljno ugroze, pre svega njihove živote i njihovu imovinu i da se nad Srbima desi pogrom kao što se desio i 2004. godine kada je KFOR okrenuo glavu na drugu stranu, a država Srbija ni na koji način nije reagovala.

Ovo što se tiče sporazuma sa NATO mislim da stvari ne stoje tako. Nema NATO pakt ta ovlašćenja o kojima ste vi govorili, niti može da nas okupira, niti može baš da prolazi bilo kojim delom državne teritorije, a da se sa tim ne saglasi Srbija.

Dakle, tu je vrlo precizirano u tom sporazumu šta NATO pakt pri tranzitu kroz Srbiju na svom putu ka KiM može, a šta ne može. I nema sva ona ovlašćenja o kojima ste vi govorili i ratifikacijom tog sporazuma, Srbija nije izgubila svoju suverenost. Na protiv, ona je svoju suverenost time dokazala, jer smo na neki način naterali uslovno rečeno NATO pakt da mora ipak da se pridržava određenih pravila kada njegova vojska prolazi kroz teritoriju centralne Srbije.

Pravo na repliku, narodni poslanik Vojislav Šešelj.

Radi istorijske istine, Kosta Pećanac je bio junak i u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. On je podigao Toplički ustanak 917. godine, možda preuranjeno, pa je ustanak ugušen, ali je bio junak. U Drugom svetskom ratu je postao izdajnik i dešava se to da od junaka postane izdajnik i zbog toga je osuđen na smrt i ubijen od strane četnika.

Drugo u Kraljevini Jugoslavije su bili činovi vojvode. To su činovi sa kojima su vojvode izašle iz Prvog svetskog rata, a znamo još da je austrougarski feldmaršal Svetozar fon Borojević, inače Srbin, tražio da bude primljen u jugoslovensku vojsku u čin vojvode, a njemu je odgovoreno ne samo da ne može da dobije čin vojvode, nego ga uopšte neće primiti.

Dakle, postojao je taj čin, ali ga niko nije zaslužio. Čuvan je taj čin. Dobio bi ga Draža Mihajlović, da je pobedio, da ga saveznici nisu izdali i siguran sam u to. Ali je postojao, pogledaj na Guglu, nemoj da budeš neozbiljan Martinoviću, ti si ozbiljan čovek.

Što se tiče Sarajevskog atentata, atentatore je pomagao Apis, a Tankosić nije, oni su se jedno vreme zatekli kod Tankosića, u njegovoj jedinici i više je to bila obuka bez ikakvog pomena atentata.

Nije se ni znalo da će doći Ferdinand u Sarajevo, na Vidovdan u vreme kada su oni bili sa Tankosićem. Ne treba mnogo gledati baš ove tv serije, jer ima tu dosta netačnih stvari.

Ne može se ni Milan Stojadinoviću baš sve poverovati, ali postoje istorijske činjenice, postoje naučnici koji su o tome pisali, i najkvalitetnije je o tome pisao Berdijer u knjizi „Sarajevo 914. godine“.

Dakle, bio je umešan Apis, kada je Srpska vlada za to saznala, onda je zahtevala da se hitno obustavi akcija i čovek je poslat, mislim da se zvao Rade Malobabić, poslat je da prekine akciju, međutim njega su uhvatili austrijanci, mučili ga, nije ništa priznao, i umro je pod mukama.

Jedan je otišao da spreči to, pa ga je uhvatila policija, a oni koji su streljani u Solunskom procesu, ti su učestvovali u atentatu i Solunski proces je vođen zahvaljujući zbog dokazane optužbe da je Apis učestvovao u pripremi atentata, i zbog nedokazane optužbe da je pripremao atentat na regent Aleksandra.

Znači, tad je Aleksandar smatrao da će se ukazati šansa za separatni mir sa Austrijom, da bi nam Austrija dala deo BiH u zamenu, i tada je organizovan taj proces. Dakle, to su istorijske činjenice i treba to malo temeljitije savladati. Martinoviću, trebaće ti, mlad si čovek.

Po amandmanu narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo, Kosta Pećanac, nije podigao Toplički ustanak. On je parašutiran, odnosno izbačen iz padobrana u februaru 917. godine, u Toplicu, i ne da bi podigao Toplički ustanak, nego da bi primirio srpsko stanovništvo i da organizuje ustanak onda kada srpska vrhovna komanda to zatraži, a Ustanak je podigao jedan drugi Kosta.

Znači Kosta Pećanac je imao zadatak od Srpske vrhovne komande, da padobranom bude spušten u Toplicu, da pripremi stanovništvo za Ustanak, i da se ustanak podigne onda kada mu to naloži Vrhovna komanda koja je tada bila u Grčkoj.

Međutim, on je na terenu zatekao jednog drugog Kostu, Kostu Vojinovića, koji je podigao Ustanak u februaru 917. godine i praktično Kosti Pećancu, nije preostalo ništa drugo, kada je Ustanak već podignut nego da se u njega uključi, ali ga nije on podigao i on je imao zadatak da ga podigne, ne u februaru 917. godine, nego onda kada mu to Srpska vrhovna komanda bude naredila, ali to nije sada bitno.

Ovo što sam rekao za Tankosića, pa to piše Milan Stojadinović u svojim memoarima, da je jednog dana Voja Tankosić, usred Beograda, uskočio u kočiju Milovana Milovanovića, tadašnjeg ministra inostranih poslova Kraljevine Srbije i bukvalno mu rekao – Ako Srbija ne uđe u rat sa Austrijom, mi četnici ćemo da te ubijemo i tebe i Nikolu Pašića, da li ti je to jasno?

Znači, hoću da vam kažem da su to bili hrabri ljudi, nesumnjivo, ali ljudi avanturisti, ljudi koji nisu imali mnogo političkog iskustva i koji nisu gledali dva koraka unapred, kao što je to radio Nikola Pašić.

Ovo što sam rekao za vojvode, nisu postojale vojvode gospodine Šešelju u Jugoslovenskoj vojsci između dva svetska rata. Samo vojvode iz Srpske vojske, Mišić, Putnik itd. koje su dobile to zvanje u Prvom svetskom ratu, imale su pravo da ga zadrže, ali po zakonima, propisima Kraljevine Jugoslavije najviši vojni čin je bio armijski general.

Inače, da je postojalo zvanje, odnosno čin vojvode, dobio bi ga Draža Mihajlović, jer on je ekspresno napredovao u svojoj vojnoj karijeri.

Njega je rat zatekao u činu pukovnika, njega je Kralj Petar Drugi, u decembru 1941. godine, pogledajte kojom brzinom, a tu je general Delić, sada je izašao, kojom brzinom je taj čovek napredovao u vojničkoj karijeri.

U decembru 1941. godine, Kralj Petar ga unapređuje u čin brigadnog generala, u januaru 1942. godine u čin divizijskog generala, u junu 1942. godine u čin armijskog generala, i u junu 1942. godine Draža Mihajlović postaje načelnik Štaba Vrhovne komande, što znači da je on bio, ne samo kako se piše po medijima, komandant Jugoslovenske vojske Otadžbine, on bi bio načelnik štaba Vrhovne komande, celokupne oružane Jugoslovenske sile i one koja je dejstvovala u okupiranoj Kraljevini Jugoslaviji i onih oficira koji su bili u zarobljeništvu, i slobodnih vojnika koji su bili po zemljama , odnosno teritorijama saveznika, ali čin vojvode nije postojao.

Inače da je postojao, Vlada i Kralj bi mu taj čin dali, jer kada su ga unapredili za 6 meseci u čin armijskog generala, šta ih je sprečavao da ga proglase u čin vojvode?

Pravo na repliku, narodni poslanik Vojislav Šešelj. Izvolite.

Ti kao čovek koji se bavi naukom treba da primenjuješ naučni metod. Verovatno znaš da je memoarska građa sekundarni istorijski izvoz i da se u nju ne možeš pouzdati, moraš kritički da joj pristupaš, a ti polaziš od pretpostavki, sigurno bi mu dali da je mogao. Nije tačno. Moglo je.

Godine 1923. donesen je Zakon o ustrojstvu vojske i mornarice i po tom zakonu je bio predviđen čin vojvode i naglašeno da se samo za ratne zasluge može dodeliti. To je 1923. godine, pogledaj, nađi taj zakon, ima u biblioteci ovde. Važio je sve vreme između dva svetska rata, važio je taj zakon, nikad taj zakon nije ukidan.

Franše d'Epere je 1921. godine postao počasni srpski vojvoda. I našao sam u nekim izvorima, ali to nisam uspeo do kraja da proverim da je serdar Janko Vukotić postao počasni srpski vojvoda, jer kao pripadnik strane vojske pravno nije mogao da bude pravi vojvoda, gospodo generali, znate to bolje od mene, nadam se. On je dobio u Kraljevini Jugoslaviji čin armijskog generala, a pre toga je postao počasni vojvoda, kao i Franše d'Epere.

(Aleksandar Marinocić: Počasni?)

Počasni, da.

Po Zakonu o ustrojstvu moglo se dodeliti čin vojvode, ne počasnog, nego vojvode, ali nikome nije dodeljeno. Draža bi ga dobio sigurno posle rata da je pobedio, e u tome je suština ovoga.

Što se tiče tih činova sada, zašto da ih ne uvedemo? Nikome ga sad ne treba dodeliti, ali neka se nađe, to je general sa četiri zvezdice. Nema potrebe u našoj vojsci da se redovno dođe do tog čina. Da li je tako? Sa tri zvezdice je dovoljno.

Brigadni general, divizijski general, admiralski general, a samo specijalno da može…

PREDSEDAVAJUĆI(Vladimir Marinković: Hvala, gospodine Šešelj.)

Dobro ja sam uvek uskraćen, evo nisam još ni dva minuta govorio…