Hvala profesoru Atlagiću.
Po amandmanu se javio doktor Muamer Zukorlić.
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, već je bilo reči o važnosti pojmova i diskursu koji se koristi u samom tekstu strategija, ali isto tako i u svim formulacijama današnjih govora.

Zato ću ponoviti važnost da se preformuliše pitanje pojma islamskog radikalizma, pre svega iz principijelnih, zato što bi formulacija - verskog radikalizma, zapravo bila adekvatnija i obuhvatila bih sve moguće vrste verskog radikalizma koji postoji ili koji će se pojaviti u nekoj budućnosti, a isto tako time bi se izbegla mogućnost neke vrste targetiranja, odnosno stigmatizacije muslimana, a čuli smo obrazloženje od kolege Fehratovića i koja su opšte poznata - islam kao vera u svojim doktrinarnim i svim svojim učenjima nema nikakve veze sa radikalnom, nasilničkom ideologijom koja, nažalost, često proizvodi i terorizam.

To bi bila naša preporuka upravo iz onih razloga koje sam malopre spomenuo, a to je da je jako važno formulisati vojsku u pravnom i svakom drugom pogledu kao instituciju, jednu od najznačajnijih i nacionalnih i državnih institucija koju će svi građani moći doživeti kao svoju.

S obzirom na sva istorijska iskustva za pripadnike ne srpski narod i nacionalnih zajednica to nimalo nije jednostavno i zato bih voleo da pratimo onaj načelni diskurs otvaranja Srbije prema okruženju kojem svedočimo u politici poslednjih godina, poslednjih meseci uključujući ideju „malog Šengena“, koji je na neki način malo iskače iz celokupne retorike koju danas ovde možemo čuti u tumačenjima ove strategije, jer sigurno oni koji ne vode dovoljno računa da li ćemo određenim pisanim tekstovima, formulacijama, strategijama, a posebnim javnim nastupima – da li vodimo Srbiju u pravcu zatvaranja ili otvaranja?

Nisam siguran da je pametno, da je profesionalno i politički odgovorno samo istaći ovde velike reči u pogledu odlučnosti da budemo najjači i najbolji i da se nikoga ne bojimo i da nam niko ne može ništa, a ukoliko Srbiju guramo u neku vrstu obruča, političkog obruča, ekonomskog i na koncu obruča vojnog, to ne može biti državnička politika.

Znam da to nije državnička politika vrha ove države i zato sam u partnerskim odnosima kao Stranka pravde i pomirenja sa vladajućom većinom, jer znam da smo postigli dogovore da se ova zemlja kreće jednim drugim pravcem, pravcem budućnosti svetlije od prošlosti, pravcem punog uvažavanja različitosti i unutar zemlje, punog uvažavanja različitosti u našem okruženju, ali isto tako pragmatičke politike koja će uvažavati stvarne efekte moći svetskih i regionalnih sila, uključujući i posredne i neposredne pretnje i sve ono što može iz toga da proizađe.

U tom pogledu smatram da je jako važno biti pametan, biti osetljiv za formulacije koje mogu da se upotrebe protiv ove zemlje. Po pitanju ovih formulacija koje se odnose na BiH može to da ima taj ugao gledanja koji smo čuli, međutim, svako obuhvatanje vojnom strategijom nekog pitanja koje se odnosi na unutrašnje pitanje neke zemlje je veoma rizično, po meni čak i neprihvatljivo. Mislim da ne razmišljamo o nečemu što može da bude reakcija. To je legalizovanje prava da sve susedne zemlje to iskoriste, pa da u svojim vojnim strategijama tretiraju neka unutrašnja pitanja države Srbije, što sigurno neće biti na korist nacionalne i državne bezbednosti i budućnosti ove zemlje.

Na to treba obratiti pažnju, a da do kraja ilustrujem šta će nam se desiti. Ovaj tekst će, ako već nije, u Briselu biti prezentiran kao pretnja prema BiH, iskoristiće da vam ubrzaju ulazak u NATO pakt BiH jer će kazati – evo vidite, oni u svojoj vojnoj strategiji imaju planove koji se tiču unutrašnjih pitanja BiH. Moglo je sve to da se kaže drugim formulacijama.

Jezik je čudo. Jezik je najjače oružje pametnih ljudi i ja to sugerišem da se postignu efekti onoga što jeste interes zemlje na vojnom planu u skladu sa međunarodnim principima i etičkim principima, ali da se biraju reči koje neće ostaviti prostor da ih neko upotrebi za negativno tumačenje koje može biti štetno i za ovu zemlju, ali i opšte za regionalnu bezbednost. Hvala vam.

Hvala vam doktore Zukorliću.
Reč ima ministar Aleksandar Vulin.
Izvolite gospodine ministre.

Čitam šta se napiše u Sarajevu, slušam šta se govori, ali nikako da čujem čime mi to pretimo, koja je to pretnja i kako se drugačije kaže – očuvati Republiku Srpsku u okviru BiH. Kako to drugačije da kažem da mi je stalo do Republike Srpske nego kao dela ustavnog sistema koji čini BiH koji je nastao na osnovu Dejtonskog sporazuma, čiji je Srbija potpisnik. Šta tu može da bude pretnja? Kome pretimo? Tamo žive Srbi, živi ih veliki broj. Dužni smo i odgovorni da vodimo računa o njima i kao zemlja koja je potpisala, a gde god je potpis valjda i garantujete za ono što ste potpisali, da vodite računa da se tu ništa ne promeni, da se ništa bez saglasnosti dva entiteta i tri naroda ne može desiti.
Zašto bi to bilo kome smetalo? Ne može da smeta. Pominjanje srpskog naroda nije agresija. Nije srpski narod ružna reč. Mi smo navikli možda iz onog vremena da smo uvek morali da pravimo uravnilovku, pa kada se desi mast pok onda moramo da nađemo i srpske liberale, pa onda uvek moramo da kažemo – nacionalizmi, ne nacionalizam koji se dešava nego nacionalizmi. Uvek smo morali da izjednačavamo. Nema šta da izjednačavamo.
U Republici Srbiji ne postoji Dejtonski sporazum koji je napravio Republiku Srbiju, ne postoje zemlje koje garantuju za njen ustavni sistem, ne postoji bilo ko sa strane ko može da kaže bilo šta o njenom sistemu. Niko se ništa ne pita po tom pitanju.
Takođe, na teritoriji Republike Srbije postoje dve autonomne pokrajine, ne tri, četiri, pet nego dve. Republika Srpska ne može da se uporedi ni sa jednim elementom u okviru Republike Srbije zato što nema ista ovlašćenja, nije nastala na isti način, nema isto ustavno-pravno biće, ne možemo ga porediti. Briga o bilo kom narodu van granica Republike Srbije u Republici Srbiji se nikada nije smatrala agresijom, nikada.
Biću iskreno srećan ako iz BiH, iz Federacije dođu političari koji će da kažu – napravićemo školu, vrtić, most, put, zaposlićemo ljude. Sjajno, nema ljutnje, ali zašto se onda postavlja pitanje da je to agresija ako Republika Srbija kaže – očuvaćemo Republiku Srpsku u njenom punom Dejtonskom kapacitetu i vodićemo računa o Srbima gde god oni da žive? Ne može biti pretnja u tome. Nema pretnja u tome.
Odvikli smo se možda od toga da Srbi govore o Srbima, da koriste izraz, da koriste ime svog naroda. Nema ničega lošeg.
Naprotiv, sigurna i stabilna Republika Srpska je najčvršći garant postojanja BiH. Ako Republika Srpska nije sigurna kako će BiH biti sigurna, ako građani Republike Srpske nisu zadovoljni svojim položajem, svojim životom, kako će BiH biti zadovoljna, to je pola njene teritorije.
Republika Srbija nikome ne uređuje život samo onako kako su građani BiH kroz Dejtonski sporazum sebi uredili život, mi samo tražimo da se taj sporazum poštuje i ništa više i imamo pravo, kao matična država, da vodimo računa o svakom svom pripadniku, bez obzira gde živi, da čuvamo njegova ljudska, nacionalna, verska prava da mu pomažemo da se ekonomski razvija, pa valjda je pravo Srbije da odlučuje šta će sa svojim parama. Valjda je pravo Srbije da u Drvaru otvori fabriku ako hoće. Može da otvori negde drugde, ali eto, može i tamo, i ne može biti loše ništa u tome. Nema, nema agresije. Nemojmo nikada Srbiju i srpski narod posmatrati kao narod agresor regresije, nema je.
Što se tiče vojske i odnosa prema Bošnjacima, odnosno odnosa prema pripadnicima vojske islamske veroispovesti svako pravo je zagarantovano. Ni manje, ni više nego pravoslavnim katolicima i protestantima, i kada je u pitanju poštovanje običaja, poštovanje vere, prostorija gde se vera ispoveda, ljudi koji u tome pomažu, mislim na imame.
Pre nekoliko meseci je major Jusuf Spasić išao na skup, svetski skup imama, vojnih imama, Vojska Srbije ga je poslala tu. Pre, vi ćete znati tačno kada, Imam u naše garnizonu u Novom Pazaru je išao na Hadž u Meku o trošku Vojske Srbije, bez ikakve mogućnosti da se to uskrati nekome, kao što pravoslavni sveštenici, vojni sveštenici idu na poklonička putovanja u Hilandar ili Jerusalim. Potpuno prirodno i potpuno normalno. To je ono što je do nas, to je ono što mi možemo da učinimo da se svako dobro oseća u našoj vojsci. Mi imamo oficire islamske veroispovesti, mislite da ih ja pitam za to, to je njihovo pravo, oni imaju pravo da ispovedaju svoju veru, a na meni je da im nigde ne ugrozim na bilo koji način njihovo ljudsko i versko pravo, a na njima je da služe vojsku i da služe poziv koji su oni izabrali, kao i bilo ko drugi.
Nema, nema diskriminacije u Vojsci Srbije o tome mnogo vodimo računa i mnogo se pazi na tako nešto, i u ostalom to nije u biću srpske vojske, nije, i čak ne moramo mnogo toga ni da radimo, ne postoji ta emocija, ne postoji nikad i nikad nije postojala ta potreba.
Kada je u pitanju odnos prema BiH, pa čekajte, imali ikoga ko je više puta od Aleksandra Vučića i ove Vlade i ove Skupštine potvrdio suverenitet i teritorijalni integritet BiH. Pa, kad ste čuli bilo kog funkcionera Vlade Republike Srbije da kaže – priznajem Republiku Srpsku kao nezavisnu državu, a čujete Željka Komšića koji kaže da priznaje Kosovo kao nezavisnu državu. Ne obraćam se ja vama, samo pričamo, niti mislim da ste vi branilac i zastupnik Vlade u Federaciji. Ne, vi ste na prvom mestu državljanin Republike Srbije, poslanik, građanin Republike Srbije. Dakle, tako i govorim. Znači, mi smo to čuli, često čujemo to.
Znate, zamislite samo da je recimo, predsednik Aleksandar Vučić izašao i rekao da će u Hrvatskoj praviti drugu teritorijalnu podelu kao što je rekla gospođa Kolinda Grabar Kitarović, koja je rekla – branićemo prava Hrvata u Srbiji i Vojvodini. Ma, je li to dve države? I, ništa. Mi od toga nismo napravili slučaj, nismo prekinuli diplomatske odnose, a ovde se zabranjuje suverenoj Srbiji da samo kaže jednu vrlo jednostavnu stvar – čuvaćemo Srbe gde god da žive tačka.
Šta je loše u tome? Nema ništa loše u tome. Ako i ko vodi računa o tome da poštuje teritorijalni integritet, ustavni poredak svojih suseda, to je Srbija. Nikada niste čuli nijednu takvu izjavu od bilo kog funkcionera Republike Srbije, nikad. A malo, malo pa čujete od drugih država koji to govore. Sto puta ću ponoviti i neću vam to zaboraviti, Željko Komšić kaže – Kosovo je za mene nezavisna država iako još nije priznata, ali to nas čeka. Ma nemoj, u ime koga to govoriš? Pa to je kršenje Dejtonskog sporazuma, pa to je kršenje dva entiteta i tri naroda, zajedničkog sporazuma i dogovora. Kada kažete da će to izazvati NATO pakt, što nas svađate sa NATO paktom? Ja se ne svađam sa NATO paktom. Jel NATO pakt treba da brani Republiku Srpsku od mene, BiH treba da brani od mene? Pa ne treba i neće, nema zašto.
Nemojte pretiti NATO paktom. Hajde da sačekamo reakciju tog NATO pakta. Nemoj sada neko ovde da se javi od poslanika koji imaju recimo dobre odnose sa ODKB pa da kaže – dovešću vam ODKB. Neće dovesti niko ni NATO pakt, ni ODBK, neće. Pogotovo ne u BiH.
Neka BiH odlučuje kao što vidite, o čemu hoće. Nigde u našoj strategiji ne piše da BiH ne postane član NATO pakta ili bilo kog drugog saveza. Srećan im put, kako god odluče, dva entiteta i tri naroda. Reč nismo rekli, ne zanima nas. Nikom ne sprečavamo pravo da radi šta god hoće u svojoj zemlji, ali ne možete očekivati od nas da se pravimo da Srbi ne postoje, da Republika Srpska ne postoji i da ne koristimo svoje pravo. Ko je potpisao Specijalne paralelne veze? Kako mi to sada imamo neke posebne veze, zvanično, na papiru određene u odnosima sa Srbima koji žive u BiH? Kako se to uspostavilo? Pa evo, samo ih sprovodimo, ništa više. Samo kažemo još jednom čuvaćemo ih i čuvamo ih. Kao što čuvamo svakog nosioca pasoša države Srbije.
Ja sam imao iskreno zadovoljstvo i čast, ako gledaju ovo, evo neka znaju da mislim na njih, da sam im i dalje zahvalan, da ih puno pozdravljam i da se radujem našem ponovnom susretu, imao sam ogromnu čast da upoznam nekoliko državljana Republike Srbije bošnjačke nacionalnosti u Sočiju, gde drže velike moćne građevinske firme i mnogo vole svoju Srbiju. Bio sam strašno ponosan što sam razgovarao sa njima, što sam proveo to veče sa njima. Evo i sada ih pozdravljam i hvala im puno na gostoprimstvu. Ja o njima brinem, u mojoj strategiji piše – dijaspora i Srbi. Ja o njima brinem i jako brinem o njima šta će im se i gde god da će im se desiti.
Znači, nemojte nas voditi u tako uzak okvir. Naravno da imamo prioritet, Republiku Srpsku i naravno da imamo prioritet Srbe, najviše ih je, najviše nas je i to je logično i prirodno, ali to nikome nije pretnja. Nikome. Kada ste čuli od nekog iz Srbije da se ljuti na Orbana što to kaže za Mađare, zemlju članicu NATO pakta. Nikad. Šta je problem? Pa naravno da će da brine o Mađarima, što da ne brine o Mađarima? A na njegovu sreću, ima Srbiju koja još više brine o Mađarima nego što može ili mora da brine Mađarska. Neka svako brine o svojim građanima i srpske nacionalnosti van granice Srbije, nikakvih problema neće biti.
Kažem, ne vidim ni spor, ni sukob, zaista i hvala vam što diskutujete, hvala vam što ste u našem parlamentu, vašem parlamentu, hvala vam što govorite ispred svojih birača, hvala što govorite ispred građana Srbije, jer vi ste na prvom mestu državljanin Republike Srbije, a sve ostalo je nešto što mene manje zanima, hvala vam zbog svega toga i ja ne vidim spor. Razumem vašu zabrinutost, mogu to da prihvatim, ali ne mogu da prihvatim da ova strategija na bilo koji način, bilo koga dobronamernog može da uplaši, uznemiri, a pogotovo ne posvađa, a može sigurno da umiri i ohrabri Srbe da tamo gde žive i dalje tamo žive, jer znaju da Srbija brine o njima. Hvala.

Pravo na repliku, narodni poslanik Muamer Zukorlić.
Izvolite.

Ova formulacija kada se čuje sa pozicije civilne politike u kontekstu međunarodnih odnosa i u bilo kom drugom kontekstu, ona ne bi bila problematična. Ali kada se nađe u vojnom dokumentu i kada kažete – čuvaćemo Republiku Srpsku, kao vojska, to zapravo znači da procena od strane vojske, da je nekim političkim aktom u parcijalnom ili nekom drugom smislu ugrožena Republika Srpska u BiH, vojska Republike Srbije ući će u BiH da čuva Republiku Srpsku.

Jel to moj prevod? Molim vas, pojasnite mi te formulacije.

Mislim da ono što je izazvalo ove implikacije zapravo ide u smeru ovakvog razumevanja ove formulacije. Zato ne potenciram problem suštinski, već ga potenciram pojmovno, kako formulišemo nešto i kako to nešto ima odjek. Upotrebili ste više puta logiku reciprociteta na razne načine, čak ste i pomenuli tog nesretnog majora Jusuf Spahića, koji zapravo ilustrira da je ova zemlja, odnosno ne zemlja već vlast ove zemlje pre 12 godina bila nekorektna prema muslimanima i imala nekakve svoje muftije, svoje majore, svoje hodže i one koji nisu delegirani i priznati od većinske legitimne i legalne Islamske zajednice.

Onda smo dobili, nakon 12 godina, recipročno ponašanje u Crnoj Gori, koje sada ne razumemo i vrištimo i vapimo i tražimo da se svet oglasi, jer se tamo dešava nešto nepravično prema SPC, a ćutali smo i još ćutimo prema onome što se desilo nepravično prema Islamskoj zajednici 2007. godine kada su nam uz pomoć policije otimane džamije, nametane kvazi muftije za muftije i pravljena paralelna zajednica. Upravo moj vapaj, kao građanina Republike Srbije, Bošnjaka, ali prijatelja ove zemlje, zemlje za koju želim da u punom kapacitetu bude moja domovina i da štiti moje emocije i prava, ali isto tako sa osećajem većinskog mog naroda u Bosni i matične zemlje u nacionalnom smislu, želim da nađemo formulacije, da otvorimo budućnost pomirenja, a ako biramo reči onda to možemo. I, ako imamo i jedan kantar na kom merimo principe i vrednosti. onda ćemo se kretati u tom smeru.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Zvonimir Đokić.
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Gospodine ministre, mogu vam reći samo jedno veliko bravo za objašnjenje koje ste dali. Ubeđen sam da ne postoji apsolutno ni jedan razlog za brigu ni za koga u Bosni i Hercegovini, bez obzira kom entitetu, kom narodu ili kojoj veri pripada. Kako ne postoji razlog za brigu, za njih ne postoji razlog za brigu ni za jednu susednu državu i države u bližem i daljem okruženju. Jer, upravo smo ovim strategijama, Strategijom nacionalne bezbednosti Republike Srbije i Strategijom odbrane Republike Srbije kompletnom našem okruženju, regionu, svima, čitavom svetu, hteli da pokažemo našu miroljubivost, našu miroljubivu politiku, našu želju da se svi konflikti i otvorena pitanja rešavaju mirnim putem, ali istovremeno i našu rešenost i čvrstinu da ne dozvolimo nikome da dira u nacionalne interese Republike Srbije i nikome da dira u Republiku Srpsku, kao garanta Dejtonskog sporazuma. Toliko o tome.

Izuzetno mi je drago kada neko ko predlaže zakon dođe u Narodnu skupštinu i donese nam tako dobar predlog zakona, gospodine ministre sa saradnicima, gospodine generale i gospodo oficiri, tako dobar predlog zakona da mi jednostavno i nemamo o čemu da pričamo, pa onda imamo priliku da čujemo odlične lekcije iz istorije od naših dobrih poznavalaca istorije, dr Vojislava Šešelja i još boljeg poznavaoca istorije, mog kolege Aleksandra Martinovića, imamo prilike da diskutujemo i o drugim raznim temama, jer gotovo da nema nikakvih primedbi na ovaj predlog zakona o Vojsci Srbije. Dakle, dobar zakon, nema mnogo primedbi, nema amandmana, tj. ima amandmana, ali suštinski ne menjaju ništa, nema o čemu mnogo da se diskutuje.

Kada imamo manju vojsku, slabiju vojsku, onda su nam i potrebe za ljudskim resursima mnogo manje. Potreban je manji broj kadrova, manji broj oficira, podoficira, manji broj činova, brža prolaznost njihova u karijeri itd. Kada imamo veću i snažniju vojsku, potreba za većim brojem ljudi se javlja. Potrebno nam je više kvalitetnih i stručnih kadrova, veći broj oficira i podoficira, veći broj činova, da bi prolaznost bila malo sporija, potrebna nam je među njima i stroža selekcija zbog pravilnije kadrovske politike koja je potrebna da se vodi u vojsci.

Osavremenjavanje, uvođenje novog naoružanja i opreme, vojna neutralnost, oslonac na sopstvene snage koju ona zahteva, vraćanje nekada ugašenih jedinica, kao što su 63. i 72. brigada, razne organizacione promene koje smo sproveli i formacijske promene, sve to podrazumeva i neke određene promene u Zakonu o vojsci. Zato je potrebno da i ove promene, tj. uvođenje ponovo, vraćanje u stvari činova kapetana prve klase u oficirske činove, tj. poručnika bojnog broda isto u oficirske činove u rečnim jedinicama, ali i u podoficirske činove vodnika prve klase.

Ja se sećam kada je 2005, 2006. godine vršeno smanjenje brojnog stanja Vojske Srbije, setite se ko je tada bio na vlasti, po meni je mnogo toga urađeno navrat nanos, tj. naglavačke. Vršeno je penzionisanje i prekvalifikacije aktivnog vojnog sastava uz pomoć donacija iz inostranstva. Mi smo oficiri tada, a ja sam bio oficir, među sobom pričali da ono što NATO nije mogao oružjem da uradio, uradio je novcem.

Vršene su razne formacijske i organizacione promene u cilju smanjenja brojnog stanja, gašenja čitavih jedinica, zatvaranje kasarni, ukidanje tj. gašenje jedinica i komandi, uništavanje i prodaja naoružanja, ukidanje redovnog vojnog roka i uvođenje profesionalnog.

Možda sve to nije urađeno sa zlom namerom, ali ideja onoga ko je to inicirao, ne verujem da je bila potpuno dobronamerna prema Vojsci Srbije i prema Republici Srbiji. Srećom, sada imamo drugačije političko rukovodstvo, predvođeno predsednikom Republike, Aleksandrom Vučićem. Srećom, sada imamo i jaču ekonomiju, jaču privredu takođe zahvaljujući njemu i SNS. Srećom, sada možemo razmatrati i promene u vojsci, koje će vojsku voditi na bolje, a ne na gore. Tako da je dobro što uvodimo ponovo, vraćamo ponovo činove kapetana prve klase, tj. poručnika bojnog broda i podoficirski čin vodnika prve klase, i da u javnosti koja ne mora biti potpuno stručna i upućena, ne bi bilo nedoumica i nejasnoća, evo ja ću još jednom ponoviti šta to znači.

Svi znaju da postoje oficirski činovi – potporučnik, poručnik, kapetan, sada i kapetan prve klase, major, potpukovnik, pukovnik, i oni generalski – brigadni general, general major, general potpukovnik i general. Oficiri u rečnim jedinicama imaju slične činove, adekvatne. Imaju čin potporučnika koji je i ovamo potporučnik, sada imaju čin poručnika korvete, koji je u stvari poručnik u kopnenoj vojsci, tj. u drugom vidu, ratnom vazduhoplovstvu i protiv vazduhoplovnoj odbrani. Poručnik fregate je kapetan, poručnik bojnog broda je kapetan prve klase, kapetan korvete je major, kapetan fregate je potpukovnik, kapetan bojnog broda je pukovnik, komodor je brigadni general, kontraadmiral je general major, viceadmiral je general potpukovnik, a admiral je isto što i general.

Ovo je bilo čisto zbog šire javnosti koja ne mora biti toliko stručna i da baš sve zna, ali obzirom da smo mi nacija koje je veoma privržena vojsci, a verujem da ogroman deo stanovništva zna ovo, eto, bolje i od mene.

Na kraju bih želeo još jednom da pohvalim predlog zakona, što se samog drugog amandmana tiče, mislim da je kao i onaj prvi nepotreban i da ne treba da se prihvati, jer smo povećali starosnu granicu i uveli mogućnost da što veći broj ljudi primimo u sastav Vojske Srbije.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Mirko Krlić.

Hvala gospodine predsedavajući, uvaženi gospodine ministre sa saradnicima, gospodo oficiri, drage kolege.

Posle svega što nam je ministar ovih dana govorio u Skupštini možda je diskusija dalja, pa i moja diskusija gotovo nepotrebna, ali imam potrebu da kažem da je politička vizija ove vlasti, država Srbija koja pre svega odvraća političke avanturiste, kako one iz Prištine i one iz okruženja sa dekadentnim stavovima, tako i ove rušitelje, potkazivače i poltrone iz Beograda pre svega rastom sopstvene ekonomije, tehnološkim razvojem i jačanjem odbrambene moći. To je aksiom u nacionalnoj i državnoj strategiji kako predsednika države tako i ove Vlade.

Pružena ruka jeste stil i ove strategije, ali pružena ruka prijateljstva, ne obrazi za šamaranje. Garant demokratske izgradnje Srbije je njena, pre svega odbrambena moć i spremnost da sačuva svoju neutralnost. Zbog toga nam je odbrambena moć potrebna. Pravo na samoodbranu je izvorište slobode misli i mera dostojanstva egzistencije svakog ljudskog bića i svakog slobodnog naroda. Strategija odbrane Republike Srbije je toliko važan i obavezujući akt koji jeste garancija opstanka i napretka.

Bili smo u godinama kada se postavljalo pitanje i danas neki postavljaju da li nam je potrebno toliko ulaganje u odbranu, da li imamo neprijatelja i da li uopšte treba imati snažnu vojsku po svojim nacionalnim potrebama?

Ja ću samo još jedan argument dodati na ono što je sve već rečeno u načelnoj raspravi i argumentima koji su izneli, gotovo svi poslanici u vezi potrebe da nam se Vojska razvija. Pre desetak godina jedna od najvećih naftnih kompanija na svetu Kanadsko-Američka naftna kompanija „Bankers petroleum“ kupila je kompletnu proizvodnju i naravno kompletno tržište nafte države Albanije. Samim tim „Bankers petroleum“ je preuzeo kosovsko tržište, dela Severne Makedonije i dela Crne Gore.

Nagradno pitanje glasi – ko se nalazi na čelu „Bankers petroleuma“? Pretpostavljam da je to mnogima, posebno oficirima poznato i onima koji se bave bezbednošću ove zemlje, poznati ljubitelj srpskog naroda, nekada general Vesli Klark. Ne znam gospodo oficiri, vi ćete znati da li je opasnija pozicija komandanta jednog dela oružane sile ili komandanta kompletne energetike, u ovom slučaju skoro celog zapadnog Balkana? S obzirom da znamo šta su spremni da urade kada je u pitanju nafta, a to vidimo i u Siriji i u Iraku i u drugim delovima.

Ako ništa drugo mi moramo znati da oni koji su rušili ovu zemlju i dalje imaju izuzetne pozicije u svetu, a kakve će im biti namere o tome moramo da brinemo i o tome uvek moramo da razmišljamo. Iako želimo da preživimo kao narod i država, moramo negovati i usavršavati svoju moć odbrane i samoodbrane kao garant dostojanstva i pre svega odgovornosti za buduće generacije koje dolaze. Hvala vam na ovoj strategiji, podržaćemo je puna srca. Hvala.