Po Poslovniku, reč ima Miljan Damjanović.

(Aleksandar Marković: Evo ga još jedan Srbin veliki iz centra.)

Da li sam, gospodine Markoviću, veliki Srbin ili nisam, ponosno mogu da kažem da su mi koreni iz Stare Hercegovine, iz Crne Gore ispod Ostroga.

(Predsedavajući: Kolega Damjanoviću, molim vas, po Poslovniku.)

Pozivam se na član 27, jer niste prekinuli prethodnog govornika Aleksandra Markovića kada je neprimerenim rečnikom govorio o drugim narodnim poslanicima. To da li Aleksandar Vučić ima ili nema snage ili volje da kaže šta se dešava u Crnoj Gori, a vi ovde da ga branite i da nazivate Milov režim ustaškim je potpuna glupost. I te kako predsednik države ima pravo da sazove upravo ove ljude i da zatraži… (Isključen mikrofon.)

Zahvaljujem, kolega Damjanoviću.
Smatram da nije prekršen član 27.
Reč ima ministar Aleksandar Vulin.
Izvolite.
(Narodni poslanik Miljan Damjanović nastavlja sa izlaganjem.)
Izvinite, ministre.
Izričem vam opomenu, kolega Damjanoviću.
(Miljan Damjanović: Da li ste meni izrekli opomenu?)
Da, jesam.
(Miljan Damjanović: Iz kog razloga?)
Da, jesam, narodnom poslaniku koji dolazi ovamo.
(Miljan Damjanović: Zbog čega opomenu? Zbog čega opomenu? Kažite mi zbog čega opomenu, obrazložite zbog čega opomenu. Sram vas bilo! Hoćete još? Hoćete da me izbacite? Hoćete da se ponašate kao milogorci? Hoćete da me hapsite?)
Ne, vi želite tako, ali nećete imati tu čast.
(Miljan Damjanović: Izvolite, zovite obezbeđenje. Hoćete da me hapsite?
Sram vas bilo! Sram da te bude! Misliš da ćeš mene da ućutkaš?)
Reč ima ministar gospodin Aleksandar Vulin.
Izvolite.

Ja se nadam da ćemo našu raspravu, koju smo vodili sa puno argumenata, puno takta i privesti kraju upravo na taj način i zaista ne bih voleo da se danas Skupština pretvori u bilo kakav sukob. Ono što želim da kažem, dakle, svoj stav prema događajima u Crnoj Gori sam rekao, nema potrebe da ga ponavljam, nadam se da će se i drugi izjasniti prema njemu.
Ali, ono što želim da kažem, to je da ništa što se bude dešavalo i desilo u Crnoj Gori, kao i ništa što se bude dešavalo ili desilo u Republici Srpskoj, ne može biti bez posledica u Beogradu.
Obratimo pažnju svi zajedno na ovo što se dešava, jer slučajno da se u isto vreme u Crnoj Gori i Banjaluci, skoro po istom scenariju, suprotstavljaju građani koje mi doživljavamo kao sebe, najbliže, da li mislite da je slučajno one scene Banjaluci, da su preslikane u Podgorici? Da li mislite da se to ne radi da bi se to upravo završilo u Beogradu?
Da li mislite da se to ne radi da bi se to na kraju prenelo u Beograd, da se ovde okupe, evo sad dobijam informaciju da je Boško Obradović slavno došao ispred crnogorske ambasade i napisao na fasadu – Milo lopove. Eto, sjajno.
Sad će da nas pljuju i napadaju da kažu što niste obezbedili ambasadu. Eto, to će da bude, to je vrhunac tog dostignuća. Onda će da se okupi 20, 30, 50 ovde koji će da napadnu Narodnu skupštinu da je mlaka, kukavička, izdajnička, nikakva, pa će onda da napadnu Narodnu skupštinu, pa će onda neko da reaguje i zaboravićemo i šta je bilo i kako je počelo, samo ćemo videti Srbina na Srbina, ništa drugo nećemo videti.
Dame i gospodo narodni poslanici, svi koji se bavite politikom, molim vas, shvatite koliko je ozbiljno, shvatite da ovo što se dešava u Banjaluci, Podgorici, nije slučajno i da mora da se završi, da žele da se završi u Beogradu, da žele da se završe sukobima među Srbima.
U Banjaluci, u Podgorici se sukobljavaju Srbi. Na kraju to mora da se završi u Beogradu. Moramo da učinimo sve što je do danas da do toga ne dođe. Moramo da učinimo sve što je do nas da ne dopustimo da se to prelije u Beogradu, a ako se bude prelivalo u Beogradu, preliće se zato što to žele stanci, ne zato što to žele Srbi.
Ni jedan Srbin ne može da poželi sukob u Beogradu, kao što ga ne želi ni u Podgorici i u Banjaluci. Ali, stranci ga i te kako žele.
Molim vas, još jednom, da i u našoj današnjoj raspravi, šta god budemo radili u danima koji predstoje, da vodimo računa o celini srpskog naroda kako se naše odluke odnose na sve Srbe, bez obzira gde oni žive.
Da još jednom ponovim, ovo što se dešava u Banjaluci, pa sledstveno u Podgorici, radi se da bi se na kraju završilo sa Beogradom. Ne dajmo to, ne dajmo to.

Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović.
Izvolite.

Zahvaljujem se predsedavajući.

Uvažene kolege, poštovani narodni poslanici, dobro je da odavde kreće jedna vrsta ozbiljne zabrinutosti za sva događanja u Crnoj Gori, jer mi ne smemo da ćutimo, ali s druge strane, ću se složiti sa uvaženim kolegom Markovićem, kad je rekao da mi ni u kom slučaju ne smemo da delimo lekcije nekim drugima, a naročito ne našoj vlasti.

(Miljan Damjanović: Nemoj, daće ti opomenu. Kokni mu opomenu.)

I te kako dobro naša vlast, počev od predsednika Republike Srbije i naše diplomatije, zna kakva je situacija na teritoriji Crne Gore kao nezavisne države.

Nemojmo da zaboravimo činjenice da je upravo predsednik Republike Srbije primio predstavnike srpskog naroda iz Crne Gore i da je sa njima razgovarao, da naša diplomatija i te kako dobro prati situaciju u Crnoj Gori, da su poznate činjenice ugroženosti srpskog naroda u Crnoj Gori, kako u pogledu ugrožavanja kada je u pitanju nacionalni identitet, pravo na pismo, čak sada na veroispovest, na jezik, na zastupljenost u institucijama sistema, na zaposlenost, nemojmo ni u kom slučaju da budemo mi toliko neozbiljni da to vlast ne zna. I te kako dobro zna. Zato je najmanje prihvatljivo i potpuno licemerno da deo opozicije deli lekcije šta treba da se radi.

Ponoviću, mi jesmo dužni da damo doprinos u svemu ovome što podrazumeva rešavanje problema u Crnoj Gori, ali taj doprinos mora da bude onakav kakav sve vreme traže i kako rade predsednik države i naša diplomatija, a to je da se borimo mirnim sredstvima.

Ni jedna naša reč, ni jedan naš potez, bilo šta što i danas i ubuduće budemo radili, ne sme da bude zapaljivo, ne sme ni u kom slučaju da bude inicijalna kapisla za našto što može da bude ono što bi naš narod rekao – ne daj Bože.

Predsednik države je uvek insistirao na tome da se stvari rešavaju mirnim putem. Mi odavde treba da pošaljemo takvu poruku.

U Crnoj Gori svi problemi moraju biti rešeni mirnim putem, ali isključivo u cilju zaštite interesa svih naroda i narodnosti Republike Crne Gore, a među tim narodom i narodnostima mi moramo da smatramo i naš srpski narod.

Prema tome, naš apel jeste da odavde ode poruka koja podrazumeva zabrinutost, ali i podrške rukovodstvu Republike Srbije, predsedniku i našoj diplomatiji, da će se, u šta smo sigurni, pravim sredstvima na pravi način, pravnim mehanizmima boriti za naš narod, ne samo u Crnoj Gori, već i u Republici Srpskoj i na Kosovu i svuda gde Srba ima. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović, po Poslovniku.
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se po članu 27. gospodine Arsiću, ovo je moja molba, ne morate da je uvažite, bez obzira na temperamentnu ishitrenu reakciju kolege Miljana Damjanovića, ja vam predlažem da ovu opomenu povučete.

Ništa Srbima u Crnoj Gori dobro nećemo doneti ako počnemo ovde da se hvatamo za gušu, mi naprednjaci sa radikalima.

Ovoga momenta je Boško Obradović bio ispred crnogorske ambasade u Beogradu, napisao je auto sprejom – Milo lopove, Milo Vučiću itd.

Sada drži neku konferenciju za novinare ispred zgrade predsedništva i najavio je dolazak ispred Narodne skupštine.

Baš njega briga za Srpsku pravoslavnu crkvu u Crnoj Gori i baš njega briga za srpski narod u Crnoj Gori. Videli ste šta je pre neki dan bilo u Banjaluci. Scenario je isti, a to je da se zapale srpske zemlje i da se mi Srbi dohvatimo za gušu i da, imajući u vidu činjenicu da u okruženju postoji samo jedan vojni savez, vi svi vrlo dobro znate koji, dođe ovde i da kaže – ajde sada mir.

Dakle, ništa nećemo postići ako se ovde budemo utrkivali ko je veći Srbin. I vi ste Srbi kao što smo i mi i vi ste pravoslavni hrišćani isto kao i mi, isto i vi i mi želimo dobro Srpskoj pravoslavnoj crkvi i srpskom narodu u Crnoj Gori.

Ali vam skrećem pažnju da po Ustavu Republike Srbije, Vlada je ta koja vodi unutrašnju i spoljnu politiku zajedno sa predsednikom Republike. Poslanici SNS imaju puno poverenje u predsednika Republike i u Vladu Republike Srbije, da će preduzeti sve moguće što je Ustavom Republike Srbije propisano, da se zaštite legitimna prava i Srpske pravoslavne crkve, ali i prava srpskog naroda u Crnoj Gori, kao što sam ubeđen da će na ovo što se desilo u crnogorskoj Skupštini, reagovati i Vaseljenska patrijaršija u Carigradu i Ruska pravoslavna crkva i sve gradske pravoslavne crkve u svetu.

Zahvaljujem.
Povlačimo opomenu poslaniku Damjanoviću. Uvažavamo vaš predlog i vašu sugestiju i molim vas da se vratimo na dnevni red i da nastavimo sa našim radom.
Na član 8. amandman je podneo poslanik Zoran Despotović.
Izvolite.

Zahvaljujem, gospođo Gojković.

Dame i gospodo narodni poslanici, sa ovim amandmanom SRS želi da skrene pažnju na jednu veoma složenu problematiku vezanu za Vojsku i odbranu naše zemlje, odnosno na pravo stanje sa terena.

Odbrana jedne države prevashodno zavisi od veličine Vojske, naoružanja koje poseduje i dovoljno obučenog ljudstva, a ponajviše morala ljudi. Znamo iz iskustva da na moral najviše utiče životni standard tj. koliko i kako su nagrađeni.

Najveći problem naše Vojske je odliv kadra tj. njeno brojno stanje.

Da li postoji gospodo podatak u poslednjih 10 godina koliko je profesionalnog kadra napustilo Vojsku, ako nije tajna i koliko je šteta po državu Srbiju'

Selekcija je iz godine u godinu sve lošija. Odziv za vojne škole slabija, a Vojska po proseku godina sve starija, a sa starcima, uz dužno poštovanje, država se ne može adekvatno braniti.

Trenutno naša vojska, uglavnom, služi za parade i počasti, dok je osnovni problem kojim bi se trebalo ozbiljno pozabaviti je odlazak, odnosno napuštanje stručnog kadra, kao što sam i rekao.

Posebno bi trebalo poboljšati status vojnika i podoficira, temelja svake vojske, naročito njihovo karijerno napredovanje koje je posledica deceniju skroz zaustavljeno, odnosno da je teže postati zastavnik, nego general.

Šta onda može da motiviše te ljude nego karijerno napredovanje? Kakav nam je status pripadnika koji su učesnici ratova? Kako aktivnih vojnih lica tako i penzionisanih, ti ljudi nemaju nikakav benefit, ni u jednom segmentu života, ni u napredovanju, ni u pogledu ranijeg penzionisanja, stambenog pitanja, lečenja i drugo.

Ne čine vojsku samo generali i pukovnici. Od njih nećemo čuti da je stanje u vojsci loše i na kakav im je nivou moral. Nekada je neko rekao - ko ne bude imao svoju vojsku, plaća će tuđu.

Hvala.