Ja ću pokušati kratko.
Kada je u pitanju zloupotreba bilo kog zakona, ovde smo mi stavili da je nadležna i prosvetna inspekcija. Tako da škola je taj garant da ako je poslodavac zloupotrebio učenika za noćni rad, svakako se angažuje prosvetna inspekcija, a imaju i druge inspekcije koje to prate. Tako da mislim da tu ne bi smelo da bude problema. Poslodavci sada moraju biti neki drugi roditelji, ali neće se ostaviti slučaju.
Ne postoje nikakve paralele sa Šuvarevim sistemom. Bio sam profesor u tom sistemu. On je ličio na jedan poznat sistem i tada, a ovo je sistem koji je apsolutno poznat u svetu i ne prevodi ga samo ovaj nemački blok zemalja, Švajcarska, Austrija, Nemačka, ima ga Španija. Slično našem modelu gde su manja i srednja preduzeća. U principu je samo bitna razlika da poslodavac na vreme sebi obezbedi radnika i da taj mlad čovek uči kroz rad. Imali smo to slično u socijalizmu, ali nije to socijalizam više, nije to toliko nama nepoznat model.
Ovo što ste pričali za Severnu Makedoniju, ja sam bio prisutan i zaista je puka potreba da se tamo redefiniše, počev od toga koliko Srba ima, jer ja mislim da je tamo prijavljeno da ima 36, 40 hiljada, svakako da je više nego duplo od toga.
Da znate i to, ja sam zaista obišao sve škole u regionu, sa interesom da kroz ovu jedinicu koju smo kroz Ministarstvo napravili, pokušamo da to podignemo, da vratimo to na nešto što je mnogo bolje moguće, a imamo radi zašta. Ako smo mi dali sva prava ovde svim manjinama, 27 nacionalnih saveta, ja sa punim pravom to tražim. Niti sam mutav, niti sam tamo neko ko gužva šajkaču, nego sa punim pravom tražim, ono što smo mi omogućili vašim sunarodnicima, očekujem našima.
Verujte mi da je ministar obrazovanja i nauke, Severne Makedonije, Albanac. Potpuno razuman čovek, hoće apsolutno sve što smo dogovorili sada hoće. Ja sam otvorio jednu školu koju je srpski, jedan dobar domaćin, koji je predsednik centralne opštine Skoplja, to je kao ceo unutrašnji deo Beograda ovih opština centralnih, naš Saša Bogdanović, jedan sjajan čovek, jedan možda od boljih političara kojeg ima uopšte ta država. Ozbiljne pare su oni uspeli da skupe, ozbiljna udruženja, sada „Spona“ recimo tamo radi perfektno, ali nekakve svađe između Srba, gde god bili, uvek postoje.
Međutim, ja to prevazilazim time što nam je interes iznad svega toga i idemo da se što više sada dopunskih škola otvori i nastave na srpskom jeziku sa elementima nacionalne kulture u urbanim sredinama, pre svega Skoplje. U skopskoj Crnoj Gori postoje samo tri škole još u ovim selima, Tabanovce i ostalo, gde se nastava izvodi, kao sprska manjinska zajednica po makedonskom planu i programu, severno makedonskom kako bi bilo.
Istina, u tom selu imate hram iz perioda kralja Milutina zatvoren. Nije ništa, nije ni muzej. To je zaista, strašno vas boli kada dođete dotle i tako nešto vidite, i porta i sve ono drugo stoji. Jedva su zbog mene otvorili da uđem unutra, da upalim sveću da se prekrstim.
Ali, ono što trebamo tamo da uradimo, da osnujemo srednje obrazovanje, jer ako završe u osnovno i imaju nekakve veze sa maticom, srednje nedostaje, plan je, bar moj, ako budem ovo radio dalje, da se u nekoj od gimnazija otvori srpska odeljenja u potpunosti, kao i da se u Kumanovu, u razgovoru sa gradonačelnikom, koji je upola Srbin, u školi „Vuk Karadžić“, gde ima dosta prostora i koju gađaju Albanci da preuzmu, da se otvori nešto od srednjeg stručnog obrazovanja.
Inače, mi stipendije za Srbe iz regiona smo povećali. Ja sam najviše stipendija ove godine prihvatio Srbima iz Albanije i Severne Makedonije, jer ipak Crna Gora imaju prava da studiraju ovde naši Srbi, koji se odande deklarišu, a iz Republike Srpske smo dali manji broj, jer imamo tri univerziteta tamo koja pomažemo. Tako da su to tek prvi ozbiljni koraci na tom polju.
Ne postoji skup na kome ja ne razgovaram sa crnogorskim ministrom obrazovanja, mlad je čovek, godište moje ćerke. I oni nemuštu imaju neku kategoriju, koju ne znaju ni sami čemu služi, takozvani maternji jezik. Znači, niko u svetu nam maternji jezik, samo u Crnoj Gori.
Da bi izbegli problem manjine, što Srbi svakako i neće, i konstutivnog naroda, imate da postoji nešto što je nonsens, da imate u dnevniku registar dece i da sada piše maternji jezik govore, a svakom desno u rubrici piše - hrvatski, bošnjački, srpski i crnogorski. Veliki se pritisak vrši na mlade generacije da je to crnogorski.
Mi smo dočekali da se kroz ovaj zakon crkve, malo osvesti cela priča i da se krene jedna ozbiljna priča, jer tu zaista ne sme da se ponovi ono što je u Hrvatskoj bilo.
Tako da, za svaku drugu državu pritisak na Sloveniju, lično ja radim dve godine, dva ministra su promenjena, sednica zajednička je bila Vlade Slovenije i Srbije, nedavno u Novom Sadu i to smo pitanje javno deligirali, jer Slovenija ulaskom u EU izbegla da postavi pitanje manjina. Ostavila je da je to pitanje suseda, te to pitanje imaju Hrvati i ovi Italijani, evo sada prvi put Srbi.
Znači, to smo sami krivi, nije nama niko tu kriv, jer prava koja dajemo, imamo pravo i da tražimo. Isto to sada radimo sa Albanijom, te nam ovaj „mali Šengen“, daje pravo, mi smo tamo već obezbedili dva nastavnika za Skadar i Vraku i za Tiranu i neka mesta južno od njega, da krenemo tako, lektora obezbedili. Ono što je bitno za te dve države, one tek sada kreću da rade zakone o manjinama koje mi imamo. To je dobar trenutak. Ja pokušavam da imam najbolje moguće odnose da bi mogao da iskoristim da srpskoj zajednici pružimo što više.