Evo kada smo već kod ovih udžbenika i pre svega udžbenika istorije. Mada ovo o čemu ste vi govorili mogu da se složim sa dobrim delom toga što ste izlagali, ali evo konkretno jedana primedba vama gospodine ministre.

Pre nekih mesec, dva dana otprilike, možda tri najviše Savet Evrope je usvojio neku preporuku ili ne znam već deklaraciju kako se to zove, vezano za udžbenike istorije, da se piše zajednički udžbenik istorije za evropske narode. U tom smislu održana je i neka konferencija u Parizu na kojoj ste vi učestvovali. Negde sam pročitao vašu izjavu gde ste vi saglasni sa time, gde ste rekli da ćemo mi imati i koristi od toga jer će tu učestvovati u pisanju tog udžbenika i neki stručnjaci istorijski iz naše zemlje.

Ja se tu ne slažem sa vama. Mislim da će to biti potpuno kontraproduktivno kada je u pitanju država Srbija. Ne očekujete valjda od zemalja EU, od onih koji su nas bombardovali da će oni realno u tom udžbeniku prikazati agresiju na državu Srbiju i još mnogo toga. Mi imamo, na žalost, jedan smo od retkih naroda koji ima negativna iskustva sa tim, ajde nazovi našim prijateljima sa zapada, tako da se tu mora biti potpuno oprezan.

Neka oni pišu svoju istoriju za sebe. Mi imamo svoju istoriju koju smo i dok je bila nepismenost ogromna prenosili sa kolena na koleno, kroz narodne pesme, guslama i ostalo, tako da tu morate biti vrlo, vrlo oprezni.

Repliku tražite. Izvolite.

Nije replika, dodatak.
Niste me vi ili novinari dobro interpretirali.
Radi se o sledećem. Prvo da kažem moje mišljenje je bolje biti tu i pratiti da nam ne stave nekakve oglave ili bilo šta drugo, nego znači, ne biti, pa da napišu i bez vas.
Rekao sam da smo se odmah sreli sa Rusima, Belorusila, Azerbejdžan s nama, pa čak i Turska, jer imamo interes da to pratimo. Sastanak je bio i mi smo se tako izjasnili da pratimo. Rekao sam već primere kako sam ja njima spočitao kako oni gledaju savremenu istoriju već na događajima, prvo, drugog rata u 19 godini samo. Izričito smo svi rekli i to je bio nas stav tamo – učestvovaćemo ako se koristi naučni metod, ako ga ne bude politika pisala. Ako se koristi naučni metod, evo vam primer, samo recimo Srebrenice. Čim je otvoren britanski arhiv, pada u vodu cela priča o zločinačkom udruženju, poduhvatu i ostalom. Ako niste tamo neće niko pomenuti ni Skelane, ni bilo šta drugo sa ove strane. Znači, naš je stav da učestvujemo ako se koristi naučni metod u tome.
U svakom naučnom metodu mi nema čega da se bojimo. Mi da se bojimo ako nam nametnu politički metod. Otprilike to je nedostajalo ili novinar nije preneo, ali to je bila potpuna interpretacija da ćemo učestvovati. Ja sam prvo hteo da odem i onda smo se dogovorili na nivou države da se ode, da se vidi o čemu se radi. Ništa još nije potpisano, niti će, niti mi imamo sredstva u budžetu za takvu priču i za sada se samo o tome razgovaralo. Opet da vam kažem sa ozbiljnim zemljama koje su nama prijatelji neće se ići u to ako se ne bude koristio naučni metod.

Zahvaljujem.
Reč ima poslanik Aleksandar Marković.

Zahvaljujem predsednice, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici.

Navršilo se punih godinu dana kako poslanici dela opozicije okupljenih oko Dragana Đilasa u tom njegovom savezu ne dolaze na svoj posao, za koji i dalje uredno primaju platu i na taj način su pokazali kakav je njihov odnos prema ovoj temi, prema Narodnoj skupštini, ali i prema građanima koji su ih birali. Gospođo predsedavajuća, ova današnja sednica, na kojoj raspravljamo o predlozima zakona iz oblasti obrazovanja, protiče u atmosferi u kojoj imamo otvorene pretnje predsedniku Republike, imamo pozive na ubistvo. Atmosferu širenja mržnje i nasilja, a koji dolaze od onih koji su sami sebe nekada proglasili za elitu ovog društva.

Tu mislim na sada već opšte poznati tvit Vesne Pešić u kome se kaže – hajde bre, da vas vidim šta ćete kada se proglasi doživotnim predsednikom dok tviteraši bezbrižno tviterišu o tome ne mislite. Eno ga Putin, baš to radi, ako Brnabićka da ostavku, da znate sprema se doživotni Vučić. Da se razumemo, ceo tvit je potpuno besmislen kao i većina njenih tvitova do sada, ali ovo je važno, kaže – e, nema tu bojkota samo cev u glavu.

Dakle, ovo je otvoreni poziv na ubistvo koji dolazi od Vesne Pešić i taman kada pomislite da nema dalje, da nema gore od ovoga, već sutra dan smo imali još monstruozniji tvit i novi poziv na ubistvo predsednika Republike, ovog puta od bivšeg visokog funkcionera opštine Vračar iz perioda kada je DS pustošila ovu beogradsku opštinu i koja je bila poznata po mnogobrojnim korupcionaškim aferama.

Dakle, u pitanju je Slavko Tatić, a evo šta kaže taj Tatić koji je inače i otac predsednika opštinskog odbora DS na Vračaru, dakle, aktuelnog predsednika opštinskog odbora, koji je isto inače godinama bio funkcioner u ovoj beogradskoj opštini i učestvovao u uništavanju gradske opštine Vračar. Evo, šta kaže taj Slavko Tatić, kaže – samo mrtvi Vučići su dobri Vučići.

Sad ja ne znam, predsedavajuća i ministre, da li je ovde u pitanju kolektivna histerija u tom Savezu za Srbiju ili je u pitanju takmičenje u bizarnosti kod njih. Takmičenje ko će monstruozniji tvit da napiše, ko više mrzi Vučića od njih i ko je spremniji da na najgori mogući način uvredi i Aleksandra Vučića i članove njegove porodice. Jedino dobro u celoj ovoj priči što građani Srbije imaju priliku da vide da nije u pitanju nikakva elita, da ovo nije nikakva elita našeg društva, već su u pitanju ljudi koji su spremni na najprimitivniji mogući način, najbedniji način, najmonstruozniji način da pozovu na ubistvo predsednika Republike samo zato što su nemoćni da ga politički pobede. Naravno da ne mogu da ga pobede, jer nemaju ni politiku ni program ni ideju.

Još smešniji, a i licemerniji od njih su pokušaji nekih da odbrane ono što je neodbranjivo, da odbrane i relativizuju ovakve bedne pozive na ubistvo predsednika Republike. Tu imamo izjavu onog stručnjaka Antonijevića iz Fonda za otvoreno društvo, a on kaže Vesni Pešić, koja sa ovolikim žarom, na pragu 80. rođendana, na ovakav način sažima srpsku političku realnost, kao sociolog treba odati priznanje a ne voditi krivični postupak, dakle, on za ovakav tvit Vesne Pešić bi dao priznanje, ne bi vodio krivični postupak, već bi odao priznanje Vesni Pešić. Ne znam samo na čemu i ne znam kako ga nije sramota da ovako nešto izjavi?

Imamo još gori jedan primer relativizacije ovog tvita Vesne Pešić, kao vrhunski primer beščašća u srpskom novinarstvu. U pitanju je, javnost ili deo javnosti zna, novinarka koja se zove Snežana Čongradin, mislim da kolege iz jedne poslaničke grupe dobro znaju o kome je reč, a i kolega Atlagić je malo pre pričao o njoj, inače novinarka koja je poznata po antisrpskom opredeljenju i po antisrpskom delovanju godinama unazad, i sad pazite nju. U pokušaju da odbrani Vesnu Pešić, ona čak Republiku Srbiju optužuje za genocid. Citiraću jedan njen pasus, koji je inače izašao u današnjem "Danasu": "Politička garnitura koja je inspirisala na ratne zločine genocid, etnička čišćenja, trenutno ispituje tvit Vesne Pešić". Ponoviću - genocid.

Ja sad ovde ne znam kakav genocid je u pitanju? Koji genocid je u pitanju? Da li se to ona slaže sa Marinikom Tepić koja optužuje Republiku Srbiju za genocid u Srebrenici? Ili se možda slaže sa Aljbinom Kurtijem koji optužuje Republiku Srbiju za genocid na Kosovu i Metohiji? Ili se, možda, pak, slaže sa onim lažnim mitropolitom Mirašom Dedeićem koji optužuje Republiku Srbiju za genocid u Crnoj Gori? Ili se slaže sa svom trojicom? Ili se slaže sa svima njima da je Srbija genocidna i da je imala genocidne namere?

Zato se ispostavilo da smo u pravu kada kažemo da udarom na Aleksandra Vučića zapravo udaraju u Republiku Srbiju.

Predsedavajuća, raduje me na samom kraju što sam pročitao vest da je tužilaštvo konačno pokrenulo istražne radnje odnosno korake ka istrazi u ovom slučaju ovih monstruoznih tvitova i nadam se da će imati hrabrosti, ali i odgovornosti, da ovu stvar odrade do kraja, jer mislim da je neophodna reakcija svih nadležnih organa, ali i reakcija i jasna osuda svih ostalih društvenih subjekata u Srbiji. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima Aleksandar Stevanović.
Reč ima Milan Knežević.

Poštovana predsednice, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, dragi građani, na početku, neću ta imena da pomenem koje je citirao Marković, ali, kolega Markoviću, sva ta imena će danas, sutra, u budućnosti ostati u narodu kao parametar i primer dokle mržnja pojedinih ljudi može da otvori bestidnost izražavanja i vređanja predsednika i političkih protivnika. Tako da će oni da ostanu obeleženi u savremenoj istoriji Srbije kao loš primer kako ne treba da se čovek ponaša i kako ne treba da vređa drugog i da iskazuje mržnju prema drugome ko ispravno radi.

Mi danas raspravljamo o setu zakona vezanih za obrazovanje. Ja sam se kao kolega Laketić prisetio ovde kada je sadašnji predsednik Vučić, a tada kandidat za premijera, ovde u svom programu, veliki deo programa dao i posvetio strategiji i viziji obrazovanja i putevima u kom pravcu treba da se krene.

Isto tako, i Vlada i premijerka Ana 2016. godine je u svom programu isto dala znatan deo koji se vezuje za obrazovanje. Zašto?

Svi mi znamo ovde koji sedimo i uopšte, svaki običan čovek zna da je obrazovanje jedna krucijalna stvar za jednu državu, zato što svaki stanovnik, bilo koje države, prolazi od predškolskog, osnovnog i srednjeg obrazovanja kroz obrazovni sistem te države, a manji deo i kroz onaj akademski.

Razmatranje ovih zakona je uvek bitno, zakoni o obrazovanju su uvek u interakciji sa istorijom, prošlošću jednog naroda, sa sadašnjošću, privrednim razvojem i vizijama budućnosti.

Ono što je već rečeno, a meni je drago kao profesoru što je ministar Šarčević istrajao da u ove četiri godine imamo toliko donetih zakona vezanih za obrazovanje, od osnovnog, predškolskog, srednjeg, akademskog, znači, sve je vezano za vaspitanje i obrazovanje, zatim imamo zakone vezane za nauku, za inovacije.

U stvari, on kao ministar je postavio i nastavio jednu strategiju koja je neophodna u zakonskoj regulativi da se na pravi način donese, a sami rezultati, iako ovde ima primedbi na donošenje zakona o obrazovanju, ne mogu odmah da se vide kroz godinu i dve, već je potreban uvek jedan period da jedna generacija, bar četiri godine, prođe kroz jedan sistem i dobri rezultati, a i ono što nije dobro, uočava se posle četiri, pet, šest godina.

Zato se i događaju ove izmene o kojima mi često razmatramo, zato što je obrazovanje živo, kreće se, napreduju tehnološki procesi, stižu nove inovacije, sve to vezuje nove profile koji treba da se bave tim poslom i nove programe, nove kompetencije koje je potrebno u obrazovanju uraditi. Ja uvek pozdravljam izmene bilo kog zakona, a u ovom trenutku govorimo o Zakonu o obrazovanju, zato što te izmene dovode do poboljšanja uočavanja delova koji mogu da se poboljšaju i usaglašavanja sa novim razvojem, ne samo tehnologijama, što sam rekao, nego i sa vizijama, sa nekim novim gledanjem u budućnost.

Ne treba kritikovati izmene zakona kako je jedan kolega poslanik pomenuo, u smislu da, čim se rade izmene, ti zakoni nisu dobri. Ne, ne samo obrazovanje, bilo koji zakon, život nameće rešenja koja treba popravljati, a koja nisu mogla da budu predviđena u donošenju zakona, iako je on donet po najvećoj doktrini koja je važila u tom trenutku.

Ovde bih rekao par stvari. Prvo o krovnom zakonu, o kome diskutujemo, a to je Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Već su kolege rekle, ali ja ću navesti, pored toga što je potrebno donošenje ovog zakona, bilo je i usaglašavanje sa novim Zakonom o zaštiti podataka ličnosti, značajan je, to je i ministar pomenuo, i uspostavljanje efikasnog sistema, jedinstvenog informacionog sistema prosvete, gde praktično već od početka školovanja pojedinci ulaskom u školstvo dobijaju svoj jedinstveni broj.

Druga stvar, odnosno treća, jeste da se, ipak ovde treba pomenuti, dovode članovi koji preciznije uređuju pitanje obrazovanja i vaspitanja učenika migranata, učenika koji ne pokazuju, odnosno ne poznaju jezik na kome se izvodi obrazovno-vaspitni rad i na taj način se unapređuje dostupnost i kvalitet obrazovanja i vaspitanja za sve učenike.

Četvrta stvar, da se ovim zakonom omogućava veća dostupnost kvalitetnog obrazovanja i vaspitanja za svu decu sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, tako da se na ovaj način izrađuju nove smernice kojima se unapređuje ova njihova oblast i grupa tih ugroženih, odnosno grupu ljudi, dece, a kasnije i odraslih koji su sa smetnjama u razvoju i invaliditetom.

Tako da, ovaj krovni zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja razrešava, uz mnogo još drugih sitnica, ove oblasti koje sam pomenuo.

Sledeći zakon o kome smo diskutovali je dopuna Zakona o srednjem obrazovanju i vaspitanju. Vidite, i ovaj zakon ima neke novine i unapređenja. Recimo, propisano je da se praktična nastava i profesionalna praksa realizuju u školi, kod poslodavca ili kombinovano, delom u školi i delom kod poslodavca.

Ovo je novina, jer praktična nastava u Zakonu o dualnom obrazovanju je razrešena. Međutim, u srednjim stručnim školama je ostalo nedorečeno, pa se ovde i navodi da će u realizaciji kod poslodavca, u tim srednjim stručnim školama, praktična nastava da se odvija u obimu od 20% od ukupnog obima časova. Sa tim se potpisuje i ugovor sa poslodavcem.

Onda, propisuje se procenat časova praktične nastave i profesionalne prakse koji može da se realizuje kod poslodavca, čime se jasno pravi razlika u odnosu na procenat časova učenja kroz rad, koji se realizuje u dualnom obrazovanju. Tako da se i ovde poboljšava taj deo rada stručnih srednjih škola.

Treba pomenuti da se ovde isto vodilo računa isto o đacima sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, zato što se stvaraju odgovarajuće olakšice kod njihovog polaganja opšte mature, kao polaganja stručne i umetničke mature, da se uvaži taj njihov hendikep i invaliditet. Tako da, to se predviđa članovima zakona od 4. do 6.

Isto tako, ovde imamo da se razrešava jedan problem, da Zakon o srednjem obrazovanju i vaspitanju omogućava da kandidat posle završenog trogodišnjeg srednjeg stručnog obrazovanja ima pravo na polaganje stručne matere ili opšte mature ukoliko je savladao program za sticanje kompetencija potrebnih prema programu mature, što daje pravo i tim kandidatima da posle dve godine mogu dalje da napreduju i da se usavršavaju.

Samo na kraju bih pomenuo nekoliko novina koje su se pokazale. Rekle su kolege da je Zakon o dualnom obrazovanju i o dualnom akademskom napadan, ali stvarnost će da demantuje sve te negacije i iznošenje nepravilnih gledanja na to, koja su više politički obojena nego što predstavljaju stvarnost, gde se u članu 6. ovog zakona omogućava, to niko do sad od kolega nije pomenuo, da učenici obavljaju učenje kroz rad već od šest časova ujutru. To jeste rano, ali postoje pojedine profesije, gde se i navodi profesija pekara, koja je ipak vezana, da taj deo prakse je vezan, i taj profil stručnog znanja je vezan za neko vreme koje je rano.

Onda, u članu 7. imamo da se propisuje postupak za uključivanje poslodavca u dualno obrazovanje, gde on treba da podnese prijavu i sada planski deo. On kada podnosi prijavu treba profil, broj učenika i još druge stavke da obrazloži. On podnosi to Ministarstvu, pardon Privrednoj komori najkasnije do 30. novembra prethodne godine, a Privredna komora do 14. februara naredne godine podnosi Ministarstvu. Tako da, već u februaru mesecu postoji određen broj koji će biti na jesen primljen u školu sa tim stručnim profilom dualnog obrazovanja i praktično na taj način je rezervisano mesto tim učenicima da budu upisani.

Naravno, ako promene mišljenje, oni mogu, i ta mesta da budu popunjena onima koji nisu to stavili pod želju za prvi izbor.

U članu 11. imamo odredbe o nekažnjivosti. Ovde je korisna stvar da je uvažilo ministarstvo, jer je Privredna komora iznela da te potvrde od direktora se teško pribavljaju, oni nemaju vremena, ne poznaju kandidate, a pogotovo što u ovim stranim fabrikama imamo dosta onih koji su strani državljani, tako da odustaju iz jednog prostog, tehničkog, administrativnog razloga u podnošenju prijava.

Praktično, u čl. 18. i 19. imamo odredbe koje propisuju rok u kojem poslodavac obaveštava Privrednu komoru o raskidanju ugovora. Znači, sve je do tančina dorađeno pojedinim članovima ono što se uočilo da treba da poboljša do sad donet važeći zakon.

Na kraju, da kažemo, još jedna novina, gde je onim zakonom bilo predviđeno da poslodavac treba da podnese troškove prevoza učenika do mesta gde realizuje učenje, da se pokazalo u praksi da dosta lokalnih samouprava je preuzelo te troškove za prevoz učenika, a pri tome su zakonom poslodavci bili u obavezi da te troškove ponovo plaćaju, tako da na taj način, ako je na drugi način obezbeđen i pokriven taj trošak, oni bivaju oslobođeni.

Na kraju, da je data mogućnost poslodavcu da angažuje kao neko ko nije zaposlen kod njih kao instruktora u edukaciji. Znači, ako ispunjava akreditaciju, on može da obavlja posao iako nije kod njega zaposlen. Na taj način stvaraju mogućnost ako je dotadašnji instruktor napustio tog poslodavca, da može da angažuje drugog da bi taj deo nastave mogao da se izvodi.

Naveo sam samo nekoliko novina koje nisu baš kozmetika, nego su, po meni, životno važne da bi to dualno obrazovanje, pošto sam njega zadnjeg citirao, moglo da zaživi.

Naravno, u danu za glasanje podržaću sve ove zakone kao veoma napredne.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić.

Dame i gospodo narodni poslanici, u dnevnom redu o kome mi raspravljamo ima dosta tačaka o kojima prethodne kolege nisu maltene ništa govorili, a ministar je onako ovlaš prešao preko toga. Recimo, Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Makedonije o saradnji u oblasti obrazovanja, nauke i tehnologije.

Ovde vidite da Republika Srbija izražava želju da u oblasti nauke, obrazovanja i tehnologije ostvaruje saradnju sa drugom stranom Severnom Makedonijom, gde Vlada još ovde, ili oni koji su pisali dnevni red nisu promenili ime te republike. Ona nije više Makedonija, ona je sad Severna Makedonija. Možda i ne treba menjati, Bog te pita kako će završiti.

Ovde se radi o nameri Srbije da uspostavi saradnju u oblasti obrazovanja. Ali, vreme i okolnosti u kojima se nalazimo nalažu neka razmišljanja koja su logična.

Gde su to predstavnici vlasti Srbije u poslednjih osam godina pokrenuli neku inicijativu ili nešto slično tome, kada je u pitanju dopunsko obrazovanje, srpskog korpusa, tačnije rečeno srpske dece koja su u Makedoniji? Nigde nije, to se jednostavno izgubilo. Izgubilo se u onom talasu opšte evropske euforije, tako što se objašnjavalo da se to podrazumeva da proporcionalno ili srazmerno broju đaka koji budu išli u Srbiji tako će u Makedoniji. Izgubilo se nešto što je veoma dragoceno, a to je taj srpski korpus mladih ljudi koji su i te kako bili voljni, iskazivali tu volju tako što su pohađali dopunsku nastavu koja je bila organizovana radi učenja jezika, istorije i svega onoga što je predviđeno programom. Čak su bile organizovane i tzv. letnje škole, pa je jedna od tih tzv, ili kampovi bila organizovana u manastiru Prohor iz razloga da bi bila bliže deci srpskog porekla, ili onima koji žive u Makedoniji, a žele da uče srpski jezik, srpsku istoriju, i to se izgubilo. Kako? Niko ne zna.

Sada imamo jedan sindrom liderstva, tzv. liderstva Srbije koji se pojavljuje u poslednjih osam godina. Mi uvek ističemo kako smo mi lideri u ovom regionu, kako Srbija je ta koja preduzima određene inicijative, a ovde imamo na ovom pitanju još neke stvari, još neke detalje, koji su isto shodno sadašnjim dešavanjima u Crnoj Gori, ako ništa drugo, onda za opomenu. Ne zaboravite ne samo ukidanjem, postepenim gašenjem, da ne koristimo takve reči, jer pretpostavljam da vi nemate u svom vokabularu, postepenim gašenjem srpskih dopunskih škola, nego Srpska pravoslavna crkva, je jednostavno izbrisana sa prostora Makedonije. Postoji Ohridska eparhija. Zar vam to ne liči na ovo što radi Milo Đukanović? Kako je reagovala zvanična vlast, za ovo, za dopunsku školu, to se smatralo, nisu zainteresovana deca. Jesu zainteresovana, matica nije zainteresovana matica, nije zainteresovana vlast da ih angažuje oko toga.

Nisu bili zainteresovani da angažuju i prosvetni kadar kada je u pitanju raspoloženje i mogućnost korišćenja manastirskog prostora tu je uvek bilo jednako isto raspoloženje, bilo je na raspolaganje državi. Ali, očigledno je da je tu nešto drugo preovladalo, preovladala je neka logika koja se nazire i sad u odnosima sa Crnom Gorom, da mi to ne kvarimo, da mi ne talasamo, da nas u Evropi ne prozivaju da smo mi remetilački faktor. Tu mora jasno i glasno da se kaže ne možemo sarađivati u oblasti tehnologije, u oblasti nauke, ako ne obnovite i ponovo, ne otvorite mogućnost da oni koji su zainteresovani da uče na srpskom jeziku to rade.

Bugarska je intervenisala odmah po pitanju Severne Makedonije. Šta je uradila Srbija? Srbija stoji po strani. To što su generacije ginule da oslobode staru Makedoniju, koga to više interesuje. Uostalom i udžbenici istorije se pišu tako da to mora da se zaboravi. Za nas je višestruko važno da se očuva taj srpski korpus. On će se očuvati tako što se zanovi učenje jezika, istorije i svega onoga što je karakteristično za naciju, odnosno za srpski narod.

Drugo, ovde je nešto što je dobro. To je što je ministar rekao, potpisivanje konačno tog zakona, odnosno usvajanje zakona o slepim i slabovidim licima kojima treba omogućiti da im je dostupna sva štampana literatura, odnosno sve ono što je objavljeno kao štampani materijal ili onima koji su hendikepirani isto tako, audio materijal treba da im je dostupan i to je nešto što je humano.

Humanost jednog društva se gleda u tome koliko vodi računa o ovakvim licima, a ne koliko su izdvojili sredstava ili novca i skupili iz dobrovoljnog priloga, nego omogućili da se ti ljudi bukvalno mogu uključiti u normalan život, u normalno funkcionisanje i to je dobro. To je konačno da se usvoji taj zakon.

Što se tiče ovih zakona o dualnom obrazovanju, o srednjem obrazovanju, to se svodi na jedno te isto. Ovde se uvek priča jedno te ista priča, to je ona matrica koju je započela predsednik Vlade. Evo, Vjerica Radeta je svedok, ona je to i slušala uživo, kada je predsednik Vlade Ana Brnabić rekla da već rezultati dualnog obrazovanja se vide, da su očigledni. Nijedna generacija nije završila, nijedna. Pa čekajte ljudi da završi neka generacija, bar jedna pa da kažemo dobro je.

Mi smo radikali rekli – treba se vratiti nekim tradicionalnim oblicima obrazovanja. Kada je u pitanju ovo dualno obrazovanje, ovde niti je majstor, a niti je srednjoškolac. Ili će biti majstor ili će biti srednjoškolac. Imali smo Šuvarevu reformu, Stipe Šuvar je tako započeo reformu, pa smo imali desetogodišnje opšte obrazovanje, a onda dve godine niti je srednjoškolac, niti je gimnazijalac, a niti je zanatlija.

Ovde Ministarstvo ide u nekom uslovno rečeno, razgraničenju kada je u pitanju dualno obrazovanje, pa kaže oni koji su završili srednje obrazovanje, a slično je sa dualnim obrazovanjem, oni moraju da budu potvrđeni da su sposobni da rade isto što i oni koji su završili sa dualnim obrazovanjem. Ali nije suština u tome. Suština je u sledećem. Sve ovde što govorimo o obrazovanju i srednjem i dualnom, dominantna je uloga poslodavca, dominanta uloga.

Vi bukvalno pravite nešto što je poznato kao ona maksima – umesto radimo da bi živeli, sada živimo da bi radili. Poslodavac će odlučiti da li je neko ko njemu odgovara, da li je sposoban posle dualnog obrazovanja ili posle završene srednje škole.

Dobro je ministre što ste ovde zakonom zabranili da se radno aktivira učenik od 22 sata do ujutru do šest, to je taj tzv. smenski rad. To je dobro. To je zakonom zabranjeno. Da li će se poštovati, to niko ne zna.

Ovde se nije govorilo o žigovima. Ovaj zakon podrazumeva da se ponovo izvrši registracija žigova. To nimalo nije naivna stvar. Vi znate da ima mnogo pritužbi, žalbi na postojeće, važeće žigove u Srbiji. Jedan od primera, mesna industrija iz Hrvatske i dalje osporava, privatna industrija koja se bavi istim poslom zbog oblika izgleda žiga i to nimalo nije naivna stvar. Ovde se otvara mogućnost da se prilikom prijave za žig može uložiti žalba. Mora se voditi računa da se zaštiti nacionalna industrija.

Hvala, potrošili ste vreme.
Reč ima ministar.