Uvaženi potpredsedniče Narodne skupštine, gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, ja sam jutros rekao ispred SNS u uvodnom delu ova tri zakona. To je jedno.

Drugo, sada je prilika da neke stvari pojasnimo u toku današnje diskusije, a to da ne bih zaboravio, gospodine ministre, na početku da kažem da je u poslednjih sedam, osam godina, od kad je SNS na vlasti, više u kulturi učinjeno nego pre 40 godina, bar što se tiče materijalnog dela. Samo da spomenem ova dva narodna muzeja - Muzej savremene umetnosti i niz drugih stvari. To je pod broj jedan.

Pod broj dva, kada su arhivi u pitanju, insistiram, i stranka kojoj pripadam, pored materijalne strane i na stručnosti. Dakle, da kažemo, pošto sprovodimo unutrašnju, tzv. unutrašnju reformu u vaspitanju i obrazovanju, sada idemo na drugu fazu, vi to znate bolje od mene, pošto ste ministar i imate bolje informacije, drugu fazu unutrašnje reforme kulturnih ustanova. Šta to znači? Muzeja, arhiva i drugih kulturnih ustanova.

Da ne bih zaboravio Arhiv Srpske akademije nauka i umetnosti, u izuzetno teškom stanju, to vi znate, informisani ste, hvala vam, a i stranci kojoj pripadam, koja je posvetila zadnjih sedam, osam godina toj ustanovi posebnu pažnju, jer je ranije dosovska vlast skinula sa finansiranja, to vi vrlo dobro znate, e sad ih finansiramo, da spasimo blago, Arhiv Srpske akademije nauka. Jutros smo govorili koliko su u opasnosti arhivska i bibliotečna građa, u celini. To je s jedne strane.

Drugo, kad kažem – kadar, mi danas zaista nemamo u arhivima stručnjake koji znaju bar osnovu. Samo ću nabrojiti, sad je šansa da kažemo, žao mi je što nema političkih protivnika da čuju sada, ljude, ali ne svojoj krivicom, arhivi, nego krivicom fakulteta, svih filozofskih, svih, što nismo nastavne programe osigurali arhivistima, muzeolozima, itd.

Nabrojaću samo izvore područja gde nijedan istoričar ne bi smeo da uđe u arhiv, onog u Dubrovniku, u srpsku kancelariju iz 13. veka do današnjeg dana, šta bi trebalo poznavati: muzeologiju, arhivistiku, zaštitu i konzervaciju arhivske građe, hronologiju, filigranologiju. Da pitate istoričare, 90% ne znaju šta je, ne srednjih škola i fakulteta, a kod nas se nalazi najveća zbirka filigrana na Balkanu, u Narodnoj biblioteci Srbije. Čuveni Vladimir Mošin sve je ostavio. Mi smo uništili ljude koji su se bavili, jer nisu imali doktorski, magistarski stepen, je li. Jedna je već umrla, mislim da je Radomir Stanković otišao u penziju, itd. Dakle, mladi kadar da to bogatstvo koristi. To je suština.

Dalje, hronologiju, svragistiku, latinsku paleografiju, ćirilsku paleografiju i staroslavensku ćirilicu i glagoljicu, itd. Istoriju države i prava, ne samo pravnici, svaki istoričar mora osnove da ima oko toga. Srednjovekovno društvo kod južnoslovenskih naroda, posebno kod Srba. Numizmatiku, toponomastiku, istorijsku meteorologiju, pitajte profesore fakultete, 90% ne znaju šta je. Kaže – merenje vremena, to proučava mere i vage u istorijskoj nauci. Pa, nije jedna oka ista u Leskovcu i ista u Vojvodini, to je suština.

Dakle, ovo se radi o izvorima istorijskim, a na bazi izvora izučavamo i ostavljamo istoriju, a i ostavljamo mlađim generacijama. Generalogiju, dalje da ne nabrajam, itd.

Danas je bilo diskusije ovde o patriotizmu i naučnicima, odnosno kulturnim delatnicima, da tako kažemo i njihov odnos prema patriotski osećajnim. Tu zaista imamo problema. Meni nije zaista jasno da može biti kulturi radnik, radnik koji se bavi kulturom, a da nije patriota. Imamo ih, nemam problem da ih imenujemo. Sada ću da ih imenujem.

Dozvolite da kažem samo da mi nije jasno da gospodin Trifunović Branislav, dakle, čovek s područja kulture, kada govori i zastavi da je to zastava kojom se klalo itd. Dakle, ne govori o dramskom tekstu, ne govori o filmu, nego na okruglom stolu koji je organizovan. Ja to ne mogu da pojmim. Ne samo što to nije istina.

Dalje, ne mogu da pojmim isto, evo jednog čoveka, a to je Filip David. Dozvolite da spomenem ovu listu, nemam problem da i sa njima polemišem kad god hoće i ko god hoće. Osamdeset osam intelektualaca iz regiona, a ovde iz Beograda. Dozvolite uvaženi narodni poslanici i poštovani građani Srbije, iza svake reči ću zaista stati i stojim sa argumentima i izvorima.

Pođimo redom, Latinka Perović, sedamdesete godine razvijala Srbiju i Jugoslavije s baze liberalizma. U nauci već je to obrađeno. Sa druge strane, bila je Savka Dabčević Kučar koja je tražila viška šovinizma u Hrvatskoj, pandan na ovoj strani.

Idemo dalje s potpisnicima, Stjepan Mesić, pa zamislite, njega vrlo dobro poznajem iz Sabora Hrvatske. Samo ću dve rečenice da citiram, u Saboru Hrvatske kada je bio predsednik predsedništva Jugoslavije je izrekao, ovo nisu novinarski članci, izvorno, u materijalu, citiram – gospodo zastupnici, ja sam svoj zadatak izvršio u predsedništvu SFRJ, Jugoslavije više nema, završeni navodni znakovi. Taj isti Stjepan Mesić, neću da idem u generalogiju Marka Mesića, devedesete godine na predizbornom skupu u Gospiću je bilo 10.000 Hrvata, 10.000 je držalo kišobrane, jer je kiša izuzetno padala, rekao je, citiram – kada mi Hrvati budemo imali državi, ne ako budemo, nego mi Hrvati kada stvorimo državu, svi Srbi u Krajini kupaće se u krvi, završen citat – i staće pod jedan kišobran.

Idemo dalje, on se danas predstavlja kao veliki antifašista, čuli ste ovih dana, o Jasenovcu neću da govorim šta je izgovorio, vrlo dobro znate, a to je ispod svakog minimuma ljudskog dostojanstva.

Idemo dalje na ove druge, Milan Kučar, devedesete godine sam ga prozivao, moram da kažem, na 14. Kongresu saveza komunista kao jednog od razbijača Jugoslavije, jer je u Mladini dozvolio da se kroz Mladinu, a vi se vrlo dobro sećate, jer znam da se dobro sećate, zbog razbijanja Jugoslavije i Šuklje koji je bio ambasador posle Slovenije ovde u Srbiji, ne znam da li je još, itd. Reći ću vam zašto ovo sve govorim.

Idemo dalje, Bogić Bogićević, član predsedništva bivše SFRJ, njegovim glasom je vojna uprava uvedena. Peru svoje biografije, ali čućemo ih dalje.

Idemo dalje, Azem Vlasi, nemam reči. Mislim da svi građani to dobro znaju.

Ivo Čerbo Rastoder, istoričar u Crnoj Gori, jedan od najvećih antisrba danas na području Balkana.

Nikola Samardžić, istoričar, Beograd, jedan od najvećih, hajde da kažem savremenih istoričara Srbo mrzaca. Čuli ste njegov stav o uticaju Srbije na događaje u Crnoj Gori. Znate li zašto on govori to, poštovani građani, kojeg poštujem kao kolegu istoričara, ali ne poštujem ovo što radi? Pa zato što predaje na jednom Đukanovićevom univerzitetu dole, dobio pare. Za pare, bre radi. Žao mi je njegovog oca koji je jedan od najvećih istoričara i najvećih Srba uopšte.

Idemo dalje, još jedan deo, Sonja Biserko, kako znate jedna od zaista najvećih antisrba, još ispod nje je trala samo Nataša Kandić. O Nataši Kandić neću da govorim. To ćete pročitati u jednom naučnom radu naša dva naučna radnika, pa ćete videti šta je ona radila na području bivše Jugoslavije.

Idemo dalje, Filip David, 28 godina satanizuje srpski narod. Dozvolite ipak da kažem nekoliko rečenica, jer i ovih dana radi isto što i 1990. godine. Šta to radi? Filip David je izjavio na Radio Sarajevo 7. marta gospodnje 2018. godine, citiram – politika Aleksandra Vučića je šizofrena, završen citat. A, 6. juna 2009. godine, za jedan dnevni list, citiram – Kosovo nije Srbija, niti će ikad biti, završen citat. Time se svrstao među izdajničke bitange naše zemlje. Žao mi je što blati narod njegov koji je teške muke proživljavao kroz istoriju, kao što je i moj narod i ovo mu ne služi na čast.

Dalje, izvređao dobitnika nobelove nagrade, zbog toga što je u toku agresije NATO alijanse bio na strani Srbije. Bio čovek na pravoj strani, Petar Hanke. Zato što je bio na sahrani Slobodana Miloševića, a Filip David svoju biografiju hoće kao svi ovi potpisnici da peru, ali istorija ne prašta ni meni, ni njima, ni vama, ni bilo kome ovde.

Da ne prašta najbolje pokazuje jedan podatak, da jedan aktuelni političar, koga nema u sali nikad ovde, koji vodi separatizam u Srbiji za područje Vojvodine, jer je pokušao da uništi jedan dokument kada su izručivali Miloševića, što jedan predsednik stranke nije potpisao, a puni arhivi toga, nisu mogli ni u arhivima uništiti.

Idemo dalje, kod Filipa Davida, rekao je ovako za dobitnika Nobelove nagrade, citiram – Handke je moralni lik, njegov moralni klik je nula, završen citat. Zato što se suprotstavljao NATO bombardovanju. Zamislite. Mogu vam govoriti pet sati čuvenih istoričara i političara sa zapada koji su odali priznanje srpskom narodu i osudili NATO agresiju, jedino naši domaći NATO prašinari nisu. E, to je problem.

Idemo dalje. Mogao bih navesti, ne samo Petara Handkea, nego četiri, evo sad da kažem, četiri akademika koji su podržali našu pravednu borbu protiv NATO alijanse i protiv bombardovanja, jedan je Englez, pošto nemam vremena, jedan Italijan, jedan Rus i jedan Portugalac. Svi nobelovci, da ne kažem o drugim naučnim radnicima itd.

Filip David je za dan obeležavanja pobede nad fašizmom, kad smo to uveli u Nišu sa generalom Vladimirom Lazarevićem na čelu, rekao da je to zloupotreba toga dana. Ova vlast je uvela da se salvi Dan pobede nad fašizmom. Ono što predsednika Srbije Aleksandra Vučića nisu pozvali na dan početka Drugog svetskog rata, odlična stvar. Valjda nećemo slaviti početak rata, nego dan pobede, nadam se u ovoj godini da ćemo to proslaviti zajedno da antifašistima, itd.

Dalje, 14. maja 2019. u jednom listu opet kaže, citiram – politika Aleksandra Vučića ne vodi nikuda. Gospodine David, i vaš narod i moj narod, teške dane je proživljavao, za pobedu nad fašizmom dao je vaš narod mnoge žrtve. Samo u Jasenovcu, negde, po meni, oko 40 hiljada, po meni, vašeg naroda, a mog naroda 700 hiljada minimum. Nije korektno da to radite. Pustimo to istoričarima, oni će to na bazi istorijske građe učiniti.

Što se tiče Aleksandra Vučića, on je srpski državnik, sprski reformator, iznad svega, srpski rodoljub. Ja, znam zašto vi, gospodine David to radite. Zbog šake para. To, ako je i od vas, mnogo je i žalosno je.

Idemo dalje. Tu su, videli ste, i novinari određeni. Evo, odmah ću da kažem, čini mi se da jedan, videli ste da sam pročitao jednog dela ne samo naučnih radnika, nego i novinara, i političara, od političara Nataša Mićić, poslanica u Narodnoj skupštini Republike Srbije, koje nikad nema, ne od bojkota, nego nju od ranije to ne interesuje. Nju interesuju druge stvari, ona je jedan od krivaca razbijanja Srbije i Jugoslavije. Čedomir Jovanović, da ne pričam. Nenad Čanak, da ne pričam. Bojan Kostreš, da ne pričam.

Dakle, idemo dalje. Evo, ga Dinko Gruhonjić, novinar. Jedan od novinara, šarlatana. Bolje bi mu bilo da je politički aktivista nego novinar. Tomislav Marković, novinar. Sram neka bude lažova i hoštaplera. Gospodine Tomislave Markoviću, uzmite zapisnike ove Skupštine, pa kad citirate, vidite šta je ko kome rekao. I, da dalje ne nabrajam, ali još moram samo dva imena, Mijat Lakićević, sramota, i Snežana Čongradin, dno dna novinarske profesije.

Gospodo novinari, političari, ove koje sam prozvao i vas 88 osam, završiću sa ovim citatom koji je izrekao Džon Svington, bivši šef osoblja u „Njujork tajmsu“ u zdravici koja je održana ispred Njujork pres kluba 1953. godine. Citiram – posao novinara je da uništi istinu, da otvoreno lažu, da izvrću, da ozloglašuju, da se klanjaju pred zlatnim teletom i da prodaju vlastitu zemlju i narod da bi zaradili hleb. Svi to znaju. Čemu onda svi ti hvalospevi o nezavisnoj štampi? Mi smo oruđe i sluge bogataša koji su iza kulisa, mi smo marionete u rukama, a konce vodi neko iza nas. Naš talent, naše mogućnosti, naš život su vlasništvo drugih ljudi. Na kraju, mi smo intelektualne prostitutke, završen citat.

Gospodo, vas koje sam nabrojio i koje nisam, vi ste intelektualne prostitutke. Na kraju, da ih dalje ne nabrajam, gospodine ministre, budite sretni što pripadate jednoj Vladi i jednom vremenu koje podiže državu iz haosa, ne u kulturi, nego u finansijama, u vojsci, jer je bila u rasulu dovedena do bankrota.

Svi vi koji prozivate gospodina predsednika i vi gospodine sudija Majić, svaku veče na „N1“, pa vi niste sudija, vi ste političar, vi se bavite čistom politikom svako veče. Na, evo da kažem, „Utisku nedelje“, od šest onih upita, šest puta je predsednik države. On komentariše kao sudac i pita otkud mi znamo za narko-dilera? Ja ću da mu kažem, neka ode u Narodnu biblioteku Srbije, svaki student zna za njega i od nas istraživača, neka ide u biblioteku Srpske akademije nauka čuće, neka ide u kafanu, restoran svaki, u Beogradu znaju, a on pita otkud iz istrage. Pa nema ko to ne zna. Svaki student naš to zna, svaki učenik zna za narko-dilere. Na čiju se on to stranu stavlja? Znate ko je taj sudija, a neće da govori to su prethodnici moji govorili i danas i ovih dana, pa on je oslobodio onu gnjilansku grupu. Kako ga bre nije sramota. On nema pojma o suđenju, neka izvine, on nema pojma. Da ima, ne bi se pojavljivao tamo gde se pojavljuje. Čisti politički aktivista.

Dakle, u tom smislu, izvinite, malo je duže vremena, ali morali smo neke stvari da razjasnimo. Dajemo punu podršku ovim zakonima, dva zakona i jednom predlogu za dopune i izmene zakona, pogotovo Zakonu o arhivskoj i bibliotečnoj građi. To je prvi put da to postavljamo i smatram da smo sistem uljudili sad i u kulturi i na nama je da provodimo dublje reforme, Srpska napredna stranka će to činiti na čelu sa našim predsednikom. Hvala lepo.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Ljiljana Malušić.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima iz Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, kultura je teška definicija, kultura je širok pojam, a ja bih rekla da je kultura skup materijalnih i duhovnih tvorevina jednog naroda.

Kultura je bila od 2000. godine do 2012. godine, dok SNS nije došla na vlast, potpuno urušena. Šta mislite, kako se zove, to je nekultura, ali je to slab izraz za vandalizam koje je doživelo ovo prelepo zdanje, po meni jedno od najlepših građevina ne samo u Beogradu, nego u čitavoj Srbiji, a možda i na čitavom Balkanu, uz gradsku većnicu, uz Akademiju nauka, kako to nazvati? Nekultura? Taman posla, to je vandalizam, pa sram ih bilo.

Tada je pokradena čitava kolekcija neprocenjive vrednosti umetničkih dela. Kako to nazvati? Nekulturom?

Ali, ja bih danas da pričam o kulturi i o tome šta smo mi kada smo došli na vlast 2012. godine pa do sada, do 2020. godine dobro uradili za ovu kulturu. Kultura je način življenja. Treba biti dobar čovek, treba biti u duhovnosti, treba ostaviti nešto budućim generacija, a ne uzeti. Još uvek nismo renovirali ovaj podrum dole, jer ne može se ni prići od paljevina koju je uradila. Eto, za sebe kažu da su elita. Ne bih rekla da je tako, ali dobro, neka im bude.

Kada smo došli na vlast, dođu nam gosti i kažu, pođem od sebe, gde god odem hoću da vidim njihov nacionalni muzej, pokažite nam nacionalni muzej. Naš nacionalni muzej ne radi od 2003. godine, zatvoreno, ne radi. Zahvaljujući predsedniku, zahvaljujući Vladi i vama gospodine ministre, mi smo Nacionalni ili Narodni muzej u Beogradu napokon otvorili. Posle 15. godine, 2018. godine na Vidovdan.

Takođe, ne radi Muzej savremene umetnosti, deset godina nije radio, od 2007. godine, opet smo ga mi renovirali. Uvek se nađu te pare. Nema para. Ma ima para kada postoji rad, red i disciplina. Uvek se nađe novac da se renovira kulturna baština. Otvorili smo 2017. godine i Muzej savremene umetnosti, i ne samo to, nego smo posle 10 godina doneli tri nova zakona, jer se mi bavimo kulturom, bavimo se kulturom svaki dan. Mi živimo kulturu.

Doneli smo Zakon o javnom informisanju i medijima, doneli smo Zakon o elektronskim medijima i Zakon o javnim medijskim servisima. Pored toga, uveden je i Registar medija, čime je vlasnička struktura medija postala vidljiva. Prvi put je zakonom definisan javni interes u oblasti javnog informisanja i uvedeno je projektno sufinansiranje medijskih sadržaja od javnog interesa.

Takođe, putem konkursa „Gradovi u fokusu“ Ministarstvo kulture i informisanja pokrenulo je 2016. godine, došlo je do decentralizacije. Sećate se, nekako je sve bilo fokusirano na Beograd. Tada se desila, a i sada se dešava decentralizacija, to je ono što naš predsednik non-stop priča i napokon imamo i demetropolizaciju. Tako da se ulaže u čitavu Republiku Srbiju, u sve gradove se ulaže, revitaliziraju se pozorišta, biće gotovo za manje od godinu dana pozorište u Subotici koje nije radilo onoliko godina.

U 2018. godini za Filmski centar Srbije opredeljeno je rekordnih milijardu i pet miliona dinara. Završeni su građevinski radovi i opremanje zgrade RTV-a koji smo pustili pre mesec, dva dana u rad. Sećate se, posle bombardovanja bila je jedna ruina, sada to više nije, opet zahvaljujući Vladi i našem predsedniku, Ministarstvu kulture, ali ne samo to. Ministarstvo kulture i informisanja sprovelo je i niz akcija, inicirano je donošenje više propisa u cilju zaštite i očuvanja jezika i pisma. Tako se radi. Ja se u stvari ponosim što živim u ovoj zemlji koja je izložena raznoraznim napadima. Doživela je kao što je malo koja zemlja u svetu, a opet ima toliko kulturnog i duhovnog i toliko toga možemo da ostavimo svojoj deci, da mi služi na čast da govorim danas o kulturi.

Kultura Srbije bogatija je i za jedan digitalni alat koji prikuplja podatke iz informacionih sistema koji su u upotrebi u arhivima, muzejima i bibliotekama. Naime, radi se o pretraživaču kulturnog nasleđa Srbije i danas je više od 2,5 miliona podataka dostupno na pretraživaču.

Posle sedam godina 2019. godine okončana je rekonstrukcija pozorišta u Vranju „Bora Stanković“. U novembru 2018. godine otvoren je Kulturni centar Srbije u Pekingu. To mi je jako drago, tako se razvija diplomatija. Obnovljen je i crkveni muzej u Sentandreji. Projekat završetka crkvenog muzeja u Sentandreji predstavlja najvažniji projekat u regionu u 2019. godini. U Muzeju savremene umetnosti u septembru 2019. godine otvorena je izložba „Čistač“, prva velika evropska retrospektiva Marine Abramovič. Imamo gde da je otvorimo.

Još nešto, svi su govorili o tome, a ne mogu da ne kažem i to, potpisan je Sporazum, jer je to najvažnije, između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o predaji Peterburškog lista Miroslavljevog jevanđelja Republici Srbiji i slika Nikolaja Konstantinoviča Reriha Ruskoj Federaciji. Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o predaji Petarburškog lista Miroslavljevog jevanđelja Republici Srbiji i slika Nikolaja Konstantinoviča Reriha Ruskoj Federaciji potpisan je 19. oktobra u okviru posete predsednika Vlade Ruske Federacije Medvedeva Srbiji, a povodom obeležavanja 75 godina od oslobađanja Beograda u Drugom svetskom ratu.

Ovaj sporazum se nalazi u proceduri u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Srbija je uspela da za nepune dve godine pregovora sa Ruskom Federacijom dođe do teksta sporazuma koji je u interesu obeju strana. Miroslavljevo jevanđelje koje se danas čuva u Narodnom muzeju u Beogradu predstavlja najstariji srpski ćirilički rukopis i utvrđen je za kulturno dobro od izuzetnog značaja 1979. godine. Sadrži blizu 300 minijatura romaničkog stila, bogato ukrašenih zlatom. Njegova univerzalna vrednost za svetsku baštinu čovečanstva prepoznata je 2005. godine, kada je uvršten u Uneskov registar „Memorija sveta“, zbog svoje jedinstvene lepote i stila koji spaja istok i zapad itd.

Moram samo još par rečenica o duhovnom nasleđu, a tiče se Kosova i Metohije, naše južne pokrajine, koja je bila i biće. Manastir Dečani, Pećka patrijaršija, Bogorodica Ljeviška, manastir Gračanica, hram Svetog Vasilija Ostroškog i Tvrdoškog u Leposaviću, manastir Usekovanja glave Svetog Jovana Krstitelja u Stočanici, manastir Svetog Kozme i Damjana u Vračevu, Banjska, duhovni i turistički centar Rajska banja, Hram Preobraženja Gospodnjeg u Prilužju.

Albanski ekstremisti su uništili i teško oštetili preko 100 pravoslavnih crkava i manastira. Kako to nazvati? Vandalizmom, nečovečnošću, nekulturom, neka im je na čast.

Ja ću u danu za glasanje, naravno, glasati za sve predložene zakone o kulturi. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Ljubica Mrdaković Todorović.

Izvolite.

Hvala, predsedavajući.

Poštovani gospodine ministre sa saradnicima, koleginice i kolege narodni poslanici, ja ću se u svom izlaganju zadržati na Sporazumu između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o predaji Peterburškog lista Miroslavljevog jevanđelja Republici Srbiji i slika Nikolaja Konstantinoviča Reriha Ruskoj Federaciji.

Naime, poštovani, iako nam je svima poznat nastanak i istorijat Miroslavljevog jevanđelja, iskoristiću priliku da kažem par reči o njemu. Naime, jevanđelje je rukopis koji datira iz oko 1180. godine, sa minijaturama izuzetne lepote i predstavnik je grupe iluminiranih rukopisa sa specifičnim stilskim ikonografskim odlikama koje su rezultat spajanja elemenata sa zapada, tu pre svega mislim na Italiju, i istoka, na Vizantiju.

Ovaj srpski rukopis sa konceptom dekoracije koji je zajednički kulturnom modelu pravoslavnih Slovena i sa stilom minijatura koji potiče iz srednjevekovnih centara prepisivačke delatnosti, zapravo je jedno od najvažnijih svedočanstava umetničkih uticajnih puteva koji su išli od zapada ka istoku i obratno.

Prvi je sačuvan srpski ilustrovani rukopis iz 12. veka pisan ćirilicom na staroslovenskom jeziku, ima status, kao što smo čuli, nacionalne relikvije i proglašeno je za nacionalno kulturno dobro od izuzetnog značaja.

Miroslavljevo jevanđelje je ujedno jedna od najlepših rukopisnih knjiga sveta čiji je značaj verifikovan na globalnom nivou činjenicom da je od 2005. godine uvršteno u Unesko listu „Pamćenje sveta“ na kojoj je za sada samo 120 dokumenata od izuzetnog i globalnog, odnosno univerzalnog značaja. Ime je steklo po svom ktitoru knezu Miroslavu, bratu velikog župana Stefana Nemanje, pretpostavlja se da je pisano i ukrašeno u crkvi Svetog Petra i Pavla u Bijelom Polju, u njegovoj zadužbini, po svom sastavu jevanđelistar – bogoslužbena knjiga u kojoj su tekstovi raspoređeni prema čitanjima u toku crkvene godine. Tekst Miroslavljevog jevanđelja je pisan perom u dve kolumne, crnom bojom, a većina naslova crvenom. Knjiga sadrži, kao što smo čuli, 296 minijatura koje su crtane perom, a zatim bojane četkicom, crvenom, zelenom, žutom, belom bojom i ukrašene zlatom.

Posle skoro vek i po otkako je jedan list, i to broj 166, odnet u Kijev, a jevanđelje kao celina poklonjeno kralju Aleksandru Obrenoviću i sa Svete gore preneto u Srbiju, u prilici smo, odnosno pripala nam je čast da kao narodni poslanici izglasamo Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o predaji Peterburškog lista Miroslavljevog jevanđelja Republici Srbiji i slika umetnika Nikolaja Konstantinoviča Reriha Ruskoj Federaciji. Sporazumom se predviđa da se taj list broj 166, otrgnut od celine, konačno vrati u otadžbinu.

Smatram da je ovaj sporazum od ogromnog i nemerljivog značaja, kako za našu kulturu, tako i za naš nacionalni identitet u celini. Nažalost, relikvije i umetnički predmeti koji su nastali u vreme, kada je Srbija bila srednjovekovna zemlja, su otimani, kradeni, preprodavani u bescenje i danas krase evropske i svetske muzeje, ili zbirke pojedinaca, kolekcionara, dok je nama ostalo predanja o tim i takvim predmetima i relikvijama, koje nismo bilo, ili nismo mogli, umeli da sačuvamo za sebe i za svoje potomstvo.

Nadam se da je prošlo vreme rastakanja svega što je vredno za našu kulturu, za našu istoriju i za naš nacion. Nadam se, takođe da dolazi vreme sabiranja i vreme povratka, svih relikvija i umetničkih predmeta u Srbiju. Neka ovaj sporazum bude prvi, ali želim i vama i svima nama, i svim budućim skupštinskim sazivima, što više ovakvih sporazuma i šta više relikvija i umetničkih predmeta vraćenih našoj zemlji Srbiji.

Na kraju, želim da dam i komentar u vezi skandaloznog tvita Vesne Pešić. To što je dotična uradila je, zaista moram upotrebiti ove reči, oprostićete mi, zaista je i grozno i odvratno i nedopustivo.

Ovaj tvit je jasan poziv na ubistvo predsednika jedne države, bez obzira šta ona misli privatno, njeni javni nastup se kosi sa zakonom. Niko nema prava da svoju političku nemoć i nesposobnost izražava na ovakav način i da želi da smeni legitimno izabranog predsednika države, pozivanjem na ubistvo.

Uostalom, ona i njeni saborci pokazali su prošlost, pokazali su da su jedino sposobni da upropaste državu, da ojade narod, sebi da naprave ugodu, pa kada im se to oduzme onda ne biraju sredstva da se vrate u fotelje i nastave tamo gde su stali. Zaista, skandalozno i bolesno.

Direktan poziv na ubistvo mogu da opišem samo tim rečima, mogu da se prenemažu i da sada glume žrtve, koliko hoće. Uzalud je, jer smo svi mi videli, svojim očima, kako pozivaju da se uperi cev u glavu gospodinu Aleksandru Vučiću. Nemam šta dalje da pričam o tome, sve je potpuno svima jasno.

U danu za glasanje podržaćemo sve predloge zakona, moje kolege iz poslaničke grupe SNS i ja zajedno sa njima u danu za glasanje. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Zoran Bojanić.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući, gospodine ministre sa saradnicima, biću vrlo kratak,jer šta reći posle celodnevne rasprave i posle onako dobrog izlaganja profesora Atlagića.

Ja bih radije priznao pričao o delu Ministarstva o informisanju, o neprofesionalnom odnosu Junajted medija grupe danas šta radi i šta objavljuju, o nekulturi na društvenim mrežama, ali dobro.

Reći ću par reči i izreći ću par reči koje je davno neko izrekao pre mene. Istorijski arhiv čuva nasleđe i identitet jednog naroda, a to je ustanova koja se pamti i baštini prošlost i istorija jedne države.

To je ustanova koja opominje na važnost očuvanja kulturnog identiteta te iste države. Zašto sam ovo pomenuo? Pomenuo sam, jer ja uvek nastupam ovde i kao lokal patriota. Grad Kraljevo ima istorijski arhiv, i ne samo grad Kraljevo. Taj istorijski arhiv koji ima 60 godina postojanja, istorijski arhiv i opština Vrnjačka Banja i opština Raška.

Takođe jedan veliki deo, arhivske deo sa teritorije KiM, se čuva u istorijskom arhivu u Kraljevu. Taj isti istorijski arhiv u Kraljevu, je , ja bih rekao bezzemljaš, odnosno nema svoju imovinu, on je podstanar na dve lokacije.

Jedna lokacija je ona glavna centralna gde je istorijski arhiv celih 60 godina, i to je objekat koji je restitucijom vraćen Manastiru Žiči, i manastir Žiča, od 2008. godine, a da ne kažem već intenzivno od 2017. godine, da im se vrati ono što je njihovo.

Druga lokacija je lokacija na Mašinskom fakultetu Univerziteta u Kraljevu, opet na nekoj tuđoj imovini. Razumevanjem Ministarstva odbrane, istorijski arhiv je dobio lokaciju, odnosno grad Kraljevo, je dobio lokaciju u ulici Čika Ljubina u Kraljevu da da na raspolaganju istorijskom arhivu da reši svoje egzistencijalno pitanje, a to je skladištenje arhivske građe.

Da ne bih dužio, jer smo odužili danas ceo dan, ja bih samo zamolio ministra i ministarstvo, da preduzme sve što je u moći Ministarstva da se pomogne, da li prilikom renoviranja te zgrade, da li dogradnjom, jer znamo da je zakonom defininsano i grad Kraljevo, većinu troškova i snovi i što se tiče plata, Vrnjačka Banja i opština, mislim da snose materijalne troškove i to je uređeno kako treba. Eto, zahvalio bih vam se. Hvala.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja zajedničkog načelnog jedinstvenog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika?
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Zahvaljujem. Dame i gospodo narodni poslanici, kultura i arhivska građa. Kulturu jednog naroda možete dokazati samo kroz istoriju arhivskom građom, koja o tome treba da svedoči.

Ovih dana u Crnoj Gori, gotovo da ne pomaže ni arhivska građa, a zamislite da je nema.

Kada smo već kod Crne Gore i kaubojštine i revolucionarnih metoda kojom se deo kulture jednog naroda želi pretvoriti u kulturu naroda koji se stvara u poslednjih 12 godina, dakle, istorija se pokušava prilagoditi današnjim okolnostima, posebno u Crnoj Gori, ali istorijska i arhivska građa kažu drugačije. Zvanična Crna Gora tvrdi da je srpska vojska okupirala Crnu Goru, da im je oduzela crkvu i da je odluka Podgoričke skupštine bila priznanje okupacije, ali arhivska građa kaže drugačije.

Srpska vojska je, jureći Austrougare, prošla kroz okupiranu teritoriju današnje Crne Gore, jureći okupatore, ali ukoliko Milo Đukanović želi da poništi odluku Podgoričke skupštine i da proglasi Srbe okupatorima, treba da zna da su ti navodni Srbi okupatori, jureći Austrougare, oslobodili celo primorje, i slovenačko, i hrvatsko i crnogorsko, odnosno ono što danas njima pripada.

Aleksandar se žestoko tukao sa saveznicima da bi tu obalu zadržao. Samo komunističkom preraspodelom je ta obala pripala Crnoj Gori i to će svaka arhivska građa da pokaže.

Kada Milo Đukanović ne prizna odluke Podgoričke skupštine, ako već kaže da je Srbija okupirala delove Crne Gore, onda treba da kaže da se Podgorička skupština izjašnjavala na teritoriji tadašnje Crne Gore, a tadašnja Crna Gora je imala obalu od Ulcinja do Sutomora. Da li je tako, gospodine Martinoviću? Pa, ukoliko se već odriče navodne srpske okupacije, ukoliko se odriče odluka Podgoričke skupštine, onda treba da se odrekne i dela teritorije.

Arhivska građa kaže da se Boka Kotorska novembra 1918. godine nije priključila Kraljevini Crnoj Gori, već Kraljevini Srbiji. Isto ono što je činila sremska skupština u Rumi i Velika narodna skupština u Novom Sadu, Bačke, Baranje i Banata.

Bokelji su u Grblju doneli odluku da se Boka Kotorska, odnosno Nacionalno veće skupštine grbaljskih naselja i Boke Kotorske je donela odluku da se ta teritorija priključuje Kraljevini Srbiji. Danas bi na osnovu te arhivske građe bilo vrlo lako dokazati da smo grešili i ona je svedočanstvo naših grešaka.

Mi smo oslobađali druge. To smo u prvom ratu platili sa 30% srpskih glava. Obrazovao je prvo Jugoslaviju. Drugu smo platili svojom kožom, ali su je obrazovali pod vođstvom neprijateljskog vojnika iz Prvog svetskog rata. Obrazovali su je drugi, dodeljujući teritorije koje su etnički pripadale nama. Kasnije su Srbe izbacivali iz Ustava, a onda iz svojih kuća.

Mi treba da naučimo iz svih svojih grešaka, treba da naučimo da u vreme dok su se svi borili protiv nas, mi smo se borili protiv sebe. Umesto da smo poraženima naplatili ratnu štetu, mi smo ih častili državom. Svaka arhivska građa to može da dokaže i da pokušamo da se suprotstavimo predstavljanju istorijskih činjenica u današnjim okolnostima. Doduše, i u Evropi ima takvih pokušaja da se istorijski događaji i događaji iz Prvog i Drugog svetskog rata predstave u današnjim međunarodnim i društvenim odnosima.

Mi treba mnogo toga da naučimo iz istorijske građe kako smo častili druge na svoju štetu, kako smo kožom i glavama plaćali malim narodima osnivanje država.

Danas oni pokušavaju bivše jugoslovenske republike da naviku koju su stekli za vreme ovih nesrećnika dok su vladali, da se prema Srbiji ponašaju oni koji su izašli iz SFRJ, da se prema Srbiji ponašaju kao prema ostatku SFRJ.

Navikli su da Srbiju za vreme Tadića drže u svojevrsnom protektoratu bivših jugoslovenskih republika. Tu naviku žele da protegnu i danas. U Crnoj Gori je samo pokušaj dogradnje veštačke nacije, prekrajanja istorije. Samo arhivska građa može da nam pomogne, ali da zapamtite - Dimitrije Ruvarac je napisao Hrvatima knjigu "Evo šta ste nam krivi". Danas da je živ, svakako bi napisao - sve smo mi sami sebi krivi. Hvala.

Zahvaljujem.
Pošto se više niko ne javlja, saglasno članu 98. stavu 4. Poslovnika, zaključujem zajednički načelni jedinstveni pretres o predlozima zakona iz tačka od 9. do 11. tačke dnevnog reda.
Sa radom nastavljamo sutra u 10.00 sati.