Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Mirjana Dragaš.

Hvala vam puno.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre i gospodo poslanici.

Kada danas raspravljamo o Predlogu izmena i dopuna Zakona o kulturi ja ću početi od toga da je jedan od najvažnijih stubova na kojima počiva svaka država je u stvari njena ekonomija, BDP koji se ostvari, kapital i nove vrednosti koje smo svojim radom proizveli i ostvarili.

Na drugom polju, u sferi nadgradnje nalazi se kultura, rekla bih na najvišem mestu koja nije samo igra, pozorište, književnost, muzika, slikarstvo, rekla bih to je i solidarnost, humanost, empatija, to je socijalna kultura, međusobno poštovanje, ali i čuvanje životne sredine i svih kulturnih vrednosti. Sve više se ističe i potencira ta veza kulture i humanih odnosa i ekologije koje čine ukupni kosmos čoveka u kojem se živi.

Imam utisak da su Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o kulturu, u stvari uzeli i taj jedan sveobuhvatni ugao koji utemeljuje definiciju, ako se može reći kulture i subjekata koje u njoj funkcionišu u skladu sa svim onim što u drugim oblastima rada treba da postignemo i da ostvarimo da bismo ukupnu tu sredinu u kojoj živimo u budućem vremenu napravili boljom i kvalitetnijom. Ako tako u širem smislu posmatramo i shvatimo kulturu, onda će nam izmene i dopune Zakona o kulturu biti još značajnije jer one one stvaraju upravo osnovu za povezivanje kulture sa svim segmentima društva, kao i sve buduće veze i komunikacije koje će se sa kulturom vezivati.

Predložene izmene i dopune usklađene su sa svim novim evropskim i međunarodnim dokumentima, što je naravno neophodno, sa kojima se i sami moramo usaglašavati upravo da bi bili jedna moderna napredna država, nezavisno od toga kakva su nam temeljna stremljenja, povezivanje i uključivanje u EU. Znači to činimo sebe radi i radi onoga što smo u smislu kulture kao nacija predstavljali u svim prethodnim vremenima u kojima jesmo i u kojima treba da budemo i u kojima ćemo biti.

Imajući sve ovo u vidu, kao i strategiju održivog urbanog razvoja, bilo je neophodno, po meni, menjati aktuelni Zakon o kulturi na način kako je predloženo. Predloženim izmenama i dopunama predviđa se obaveza države da obezbedi podršku kulturnim aktivnostima koje podstiču razvoj kulturnih potreba, promociju aktivnosti, stvaralaštva ustanovama kulture, definišu ih, pomažu i vrše interpretaciju kulturnog nasleđa i podstiču razvoj i sadržaje programa, naravno posebno za decu, što nam je posebno važno.

Tu je definisano ono što su temeljne, bazične ustanove kulture, koje se razvijaju sistematski na poseban način. Ali, isto tako, ovaj Zakon o kulturi utvrđuje i nabraja subjekte u kulturi, koji su u skladu s tim i predmet regulacije u zakonu. Svoju poziciju oni su ostvarili programima, oblicima rada, bogatim sadržajima koji svojim kvalitetom doprinose razvoju ukupne kulture i umetnosti.

Izmene i dopune Zakona, po prvi put je naznačeno koji su to subjekti temeljni, kompleksni, čije trajanje seže u vreme početka moderne srpske države i čiji je doprinos srpskoj kulturi modernih vremena kontinuiran i overen, kako to kaže u samom predlogu zakona, odnosno njegovom obrazloženju.

Jasno je tu rečeno da su to, ponoviću, Srpska akademija nauka, koja je ustanovljena 1842. godine, Matica srpska 1826. godine, zatim Srpska književna zadruga 1892. godine, a zatim tu je Zadužbina Ilije Kolarca 1929. godine, koja je posebno Zadužbina jednog čoveka usmerena razvijanju kulturnih delatnosti u srpskom narodu,ali tu su i dve zadužbine Dositejeva i Vukova, koja potvrđuju svoju funkciju i svoju ulogu upravo u oživljavanju i afirmaciji dela onih koji su u temelju moderne srpske države i moderne kulture, jezika, pisma, pismenosti Dositeja i Vuka, čije je delo neprocenjivo, trajno dobro i na čijim porukama i osnovama smatram treba i nadalje da se bazira naš rad i razvoj. U toliko je značajno da ovim, u stvari, elementima mi dajemo utemeljenje u budućim aktivnostima koje se u oblasti kulture moraju smatrati prioritetnim.

Ovom prilikom moramo da izdvojimo i ponovimo da budžetska izdvajanja za kulturu, kako i samo Ministarstvo kaže, kako kaže ukupna naša društvena javnost, je manje od jedan posto ukupnog budžeta i taj iznos ne može da zadovolji sve one potrebe koje su deo opšteg funkcionisanja kulturnog sistema na centralnom i lokalnom nivou kod nas. Zato se predviđa, što smatram da je jako dobro, prvo godišnja evidencija svih izdvajanja za kulturu, ali i evidencija o svim aktivnostima i programima realizovanim u okviru plana razvoja kulture.

Na ovaj način smatram da će tačno moći da se zna šta je sve na državnom nivou, u lokalnim sredinama izvedeno, gde i kako i kakav kvalitet je ostvaren, koliko je ukupno sredstava za to na svim nivoima izdvojeno upravo sa ciljem da se sredstva koja se izdvoje, obezbede najkvalitetniji i najbolji programi, ali smatram istovremeno da osnovu takve jedne ocene o kvalitetu da se u budućim planovima budžeta, naravno utemeljeno u skladu sa njenim objektivnim mogućnostima.

U svakom slučaju, imajući u vidu na šta se sve kultura reflektuje, da je ona čitav naš život, da je ona javnost, da je ona televizija, da je ona novina, da je ona knjiga, upravo mora izdvojiti više, jer time našu generaciju, vreme u kojem živimo, ostvarujemo sa svim onim vrednim i kvalitetnim delima koje imamo, prepoznajemo ih u današnjem vremenu, ali istovremeno dajemo podsticaj mladim ljudima da njihovo delo sutra bude zabeleženo.

Sve ovo upućuje na to da ubuduće mora biti bolje i celovito praćena realizacija programa, namensko opravdani troškovi i dobijeni kvalitet.

Očekujem, naravno, da na osnovu ukupnih, ovako dobijenih ocena, izdvajamo više sredstava za kulturu, što smatram da je jedan od posebnih zadataka Srbije.

Najzad, rekla bih da je srpski narod stari istorijski narod koji ima bogatu baštinu, ali i vrlo razvijeno savremeno stvaralaštvo. U tom smislu, ističem da naše stare zadužbine, crkve i manastiri, čuvaju svedočanstva bogate kulture s početka nastanka srpske države, 11, 12, 13. veka i nadalje, u vreme tzv. mračnog feudalizma u Evropi. Najsvetliji primer je Miroslavljevo jevanđelje iz 12. veka, koje je upisano u UNESKO-vu Knjigu pamćenja.

Ukupnu našu pokretnu baštinu i nepokretnu baštinu mislim da ubuduće moramo u što većoj meri i u celini identifikovati, obnavljati i čuvati od svih vidova piraterije, krađe i preotimanja, što je poslednjih godina, kao što vidimo, sve češća praksa.

U tom smislu, smatram da je veoma dobro da se baštini posvećuje odgovarajuća pažnja, kao i svim oblicima inovativnih tehnologija koje se primenjuju u kulturi, digitalizacija, mikrofilmovanje, jer ona ostaju trajna svedočanstva čiji je koji istorijski spomenik, kada je nastao, kom narodu pripada, i da se to u budućem prekrajanju, nažalost, istorije, ne može ponavljati.

Najzad, kada se sve ovo ima u vidu, mora se reći da su izmene i dopune Zakona bile neophodne, da su dobrodošle i da će obezbediti bolju uređenost ove oblasti, kao i bolju transparentnost programa, kvaliteta, sadržaja, finansijskih troškova i efekata, i u tom smislu bolju i razvijeniju kulturu, kulturno stvaralaštvo i poziciju umetnika koji je stvaraju.

Dakle, ove promene zato i podržavamo.

Osvrnuću se kratko i na drugi zakon koji je ponuđen za današnju raspravu, gde se nalazi Predlog zakona o arhivskoj građi i arhivskoj delatnosti.

Arhivi su ustanove zaštite koje čuvaju i obrađuju arhivsku građu, dokumenta o radu niza institucija koje su istorijsko svedočanstvo vremena kada su one nastale. Zato su arhivi posebno naše nacionalno blago, što je povezano i sa prethodnim zakonima o kulturi, ali, nažalost, kao što smo videli, mi se prema njima nismo tako odnosili i zato imamo stanje kakvo je danas, nažalost.

Zato smatramo, kao poslanička grupa SPS, da je ovaj zakon potpuno opravdan, dobrodošao i šteta je što nije mnogo, mnogo ranije ustanovljen i donet.

Ovo je dokaz kako se odnosimo prema istorijskim dokumentima koji su svedočanstvo o našem radu i o jednom vremenu. I zato možemo reći - najzad ovakav zakon. Dobro je što je Ministarstvo kulture ovo prepoznalo kao veoma značajno pitanje.

Kada je reč o Zakonu kojim se potvrđuje Sporazum države Srbije i Vlade Ruske Federacije o predaji Peterburškog lista Miroslavljevog jevanđelja, istaći ću mu potpunu podršku, u smislu ponavljanja značaja Miroslavljevog jevanđelja neprocenjive vrednosti kao delu svetske baštine, a koja pripada samo srpskom narodu. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Marko Atlagić. Izvolite.

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani delatnici u oblasti kulture, poštovani građani Republike Srbije, danas su pred nama dva zakona i jedan predlog za izmenu i dopunu zakona, od izuzetne nacionalne vrednosti, ne samo srpskog naroda nego i drugih naroda i nacionalnih manjina.

Kada su u pitanju predlozi za izmenu zakona, tu se radi o zakonu o kulturi, a o donošenju zakona, Zakon o arhivskoj građi i povratku 166. lista Miroslavljevog jevanđelja. Idemo na prvi zakon.

Što se tiče Zakona o kulturi, nama je vrlo bitno zašto ga donosimo i koji su osnovni problemi koje treba da reši ovaj zakon, a koji nisu bili rešeni u prethodnom periodu.

Kako je ministar u uvodnom delu rekao da je oblast kulture samo deo opšteg funkcionisanja našeg pravnog sistema, a kako znate, naš pravni sistem ima svoju međunarodnu konotaciju u smislu preuzetih međunarodnih obaveza u ovoj oblasti, shodno tome, potrebno je naše kulturne obaveze usaglasiti sa kulturnim sistemom van granica naše otadžbine.

Zato mi načela Zakona o kulturi usklađujemo sa određenim konvencijama, kao što su Konvencija o zaštiti i unapređivanju raznolikosti kulturnih izraza iz 2005. godine, ali i sa drugim relevantnim međunarodnim organizacijama kao što su Univerzalna deklaracija o kulturnoj raznolikosti UNESKO-a iz 2001. godine, Evropska agenda za kulturu EU iz 2007. godine, Bela knjiga o intelektualnom dijalogu Saveta Evrope iz 2008. godine.

Poštovani narodni poslanici, napominjem i posebno podvlačim da su izmene i dopune ovog predloga zakona o kulturi usklađene sa strategijom urbanog, ubrzanog razvoja.

Ovaj predlog zakona o kulturi utvrđuje i konkretizuje pitanja opšteg interesa u kulturi, što je veoma važno, pošto se finansiranje, odnosno finansijska sredstva za ostvarenje opšteg interesa u kulturi obezbeđuju u budžetima Republike Srbije, AP i jedinica lokalnih samouprava.

Zakon o kulturi nema definiciju kulture, podvlačim ovo posebno. I još jednom ponavljam - Zakon o kulturi nema definiciju kulture. Ali, zato su okviri u kojima se kreće regulacija ovog zakona utvrđeni kod definisanja oblasti kulture, što je veoma dobro, po mom mišljenju.

Zato ovim predlogom stvaramo i pravni osnov za razvoj svih aktivnosti koji se odnose na digitalizaciju naše kulturne baštine, a to je u skladu sa već spomenutom strategijom održivog urbanog razvoja.

Poštovani narodni poslanici, kao što znate, izdvajanje za kulturu u našoj zemlji je negde oko 1% ukupnog budžeta Republike Srbije. Naravno da taj iznos ne može da zadovolji ukupne kulturne potrebe naše zemlje. O tome u narednim godinama zaista moramo povesti računa.

Zato ovaj predlog zakona obavezuje kreatore kulturne politike na svim nivoima da troše finansijska sredstva planski, na ravnomeran i održiv način. To je veoma bitno. Na taj način će se podići nivo njihove pravedne i efikasne raspodele.

Kako će se to učiniti? Naravno, kroz obavezu kreatora kulturne politike na svim nivoima, da budžetska sredstva budu izdvajana za jasno utvrđene potrebe koje imaju karakter opšteg interesa, a ne u neke druge svrhe, kao što imamo sad primere, počevši od muzeja, preko biblioteka i arhiva. Ne kažem svih, ali u pojedinim delovima.

Poštovani narodni poslanici, kada je reč o digitalizaciji kulturnog nasleđa, onda naglašavam i podvlačim posebno da su već ranije doneti ovi pravni propisi koji regulišu ovu oblast. Koji su to propisi? Zakon o elektronskom dokumentu, elektronskoj identifikaciji i uslugama od poverenja u elektronskom

poslovanju iz 2017. godine i shodno tom zakonu Pravilnik o bližim uslovima za digitalizaciju kulturnog nasleđa iz 2018. godine, zatim, Zakon o bibliotečko-informacionoj delatnosti iz 2011. godine i shodno njemu Pravilnik o bližim uslovima za digitalizaciju o bibliotečko-informacijske građe i izvora.

U tom smislu ove dopune Zakona o kulturi koje se odnose na oblast digitalizacije kulturnog nasleđa predstavljaju, u stvari, usklađivanje sa već ranije donetim aktima, a na osnovu kojih se već vrši digitalizacija naše kulturne građe.

Nadalje, Zakon o kulturi iz 2009. godine prvi put je uveo praksu izbora direktora ustanove kulture javnim konkursom. Šta smo, gospodo, ovo je jako važno, hteli i želeli s tim postići? Naravno, podići kvalitet menadžerskog upravljanja u kulturi. Zašto? Jer realnim konkursom smo omogućavali većem broju zainteresovanih za funkciju direktora i bolji izbor. Šta smo dobili? Da li je praksa pokazala da je to dobro? Pokazalo nam se da institut javnog konkursa nije bio prihvaćen onako kao što je zakonodavac očekivao.

Zašto, poštovani narodni poslanici, to je jako važno, jer nas sad gledaju poslanici kulture? Zato što smo izigravali institut vršioca dužnosti direktora. Zakon je predvideo da se vršilac dužnosti direktora postavlja na ograničeni period, jednu godinu, i to može se postavljati tačno po zakonom utvrđenim uslovima, a postoje dva načina i nema ih više – prvi, kada prestane dužnost pre isteka mandata direktoru i drugi, kada javni konkurs nije uspeo, ali izvršni odbor mora obrazložiti to. Međutim, šta smo imali u praksi? Dešavalo se da vršilac dužnosti direktora vrši funkciju i više od jedne godine u mnogim ustanovama kulture, a neki čak dve, tri godine.

Dakle, zato šta smo sad učinili? Učinili smo to ovim predlogom da se obavezuje upravni odbor ustanova kulture da jasno obrazloži razloge zbog kojih nisu raspisani konkursi u utvrđenom roku, ali ovaj predlog zabranjuje da isto lice može biti više puta vršilac dužnosti direktora ustanove kulture. Ovo podvlačim posebno zbog onih koji nas iz kulture danas gledaju.

Jedan od uslova, kako je rekao i ministar, za funkciju direktora bilo je radno iskustvo od pet godina u struci. I to se izigravalo, jer se zloupotrebljavala ova reč „ u struci“. Zato ovaj pojam sada je tačno preciziran i stoji „ u oblasti kulture“ i kvit, što bi narod rekao, tačka i ne može drugačije.

Umetničke igre je jedna od najtežih profesija, kao što je i ministar rekao, koja traži velika ulaganja i samog umetnika, ali i veliki rizik od povreda i profesionalnih oboljenja. Zato je dodatno uređena ova oblast ovim Predlogom zakona. Postojeći zakon nije prepoznao specifičnost zanimanja igrača, ali zabrana u zapošljavanju, koji smo mi doneli zakon, i racionalizacija uticali su na stvaranje određenih problema upravo u ovom području kulture. Koji su to problemi? Problem zapošljavanja mladih u ustanovama kulture, zatim problem o mogućnosti stvaranja prava igrača na penziju nakon završene karijere, problem prekvalifikacije igrača u srodna zanimanja ne samo u ustanovama kulture, nego i u prosveti. Dakle, to je zaista izuzetno dobro sad precizirano.

Zato su nam prioritetni zadaci u narednom periodu – prvo, neodgovarajuća zakonska rešenja kada su u pitanju pravo igrača na odlazak u penziju sada su rešena, socijalne zaštite igrača pri profesionalnom obavljanju i povredama, dalje, zakonsko regulisanje prestanka radnog odnosa, to je izuzetno važno. Ovom dodajemo i slobodna radna mesta mladih igrača i održiv sistem generacija koji obezbeđuje stabilan i kvalitetan proces u budućnosti.

Ovim zakonom poboljšavamo, što je vrlo bitno, socijalnu sigurnost igrača, ali i mogućnost unapređenja umetničkih igara na svim poljima. Izuzetno važno, podvlačim, da će se ovim zakonom regulisati pitanja vezana za uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko i zdravstveno osiguranje, a sredstva se obezbeđuju iz republičkog, nivoa autonomne pokrajine i jedinicama lokalne samouprave.

Idemo na drugi zakon, Zakon o arhivskoj građi. Poštovani poslanici kulture, nemojte da vas iznenadi ova rečenica prva – Republika Srbija je jedna od retkih zemalja u svetu koja nema zakon o arhivskoj građi i arhivskoj delatnosti kojim bi na sveobuhvatan način bila utvrđena zaštita arhivske građe i funkcionisanje arhivske delatnosti. Ja ću reći zbog čega je to. Istina da je postojao Zakon o kulturnim dobrima koji je usvojen daleke 1994. godine, međutim, odredbe tog zakona ne utvrđuju veoma važna pitanja iz ovog domena.

Koja su to pitanja? Prvo, ne utvrđuje arhivsku građu koja izvorno nastaje u elektronskom obliku, tj. obaveze imaoca i stvaraoca arhivske građe u elektronskom obliku. Drugo, ne uređuje evidenciju stvaraoca i imaoca arhivske građe u elektronskom obliku. Treće, ne uređuje arhivsku građu pravnih subjekata koji su pre postupka privatizacije bili u društvenom vlasništvu i državnoj svojini, to je jako važno. Dalje, ne uređuje specijalne ni privatne arhive, o njima ni reči nema u javnosti, ne uređuje matičnost arhiva, ne uređuje stručna arhivska zvanja koja su od izuzetne važnosti.

Nadalje, većina arhiva, dozvolite da kažem, u Republici Srbiji obavlja svoju delatnost u veoma, veoma, tri puta podvlačim, teškim uslovima. Zašto? Zato što nemaju dovoljno prostora za smeštaj arhivske građe, zato što postoji nedostatak stručnog kadra, nemamo studije arhivistike ni jednom fakultetu danas u državi, to je tragedija našeg univerziteta i fakulteta, pogotovo filozofskih fakulteta. Nemamo čak ni na katedrama za istoriju kao poseban predmet arhivistiku, osim jednog fakulteta, a ne nalazi se u Beogradu, niti u Novom Sadu, niti u Nišu, a pogodite koji je. Dalje, zato što je zastarela oprema, zato što postoji problem finansiranja.

Što se tiče arhiva na području Jugoslavije, da imamo sliku. Za srpski narod izuzetno bitan najstariji arhiv jeste Hrvatski državni arhiv u Dubrovniku, podvlačim, koji po svom postanku dopire čak u drugu polovinu 13. veka. Poštovani narodni poslanici i poslanici kulture, mi čak u 13. veku imamo notara za ćirilske povelje. Tada je osnovana i srpska kancelarija u Dubrovniku. Ovo je izuzetno važno. Možete li zamislite istoričare koji ne posećuju taj arhiv, a bave se srpskom istorijom? Dalje, Hrvatski državni arhiv u Zadru formalno je osnovan 1625. godine, ali i ranije, kažem formalno.

Idemo na Sloveniju, jednu rečenicu. U Sloveniji postoji Zemaljski arhiv, utemeljen je 1888. godine, da bi 1826. godine bio u sklopu državnog muzeja u Ljubljani.

Idemo na Republiku Makedoniju. Državni arhiv u Skoplju osnovan je 1926. godine, ali, podvlačim tri puta ali, kao filijala Državnog arhiva Srbije, a tek 1951. godine dobija svoj državni arhiv Makedonija.

Bosna i Hercegovina, da skratim, dobija 1947. godine u Bosni i Hercegovini, ne računajući specijalne arhive u Sarajevu, ima ih nekoliko.

Na koncu, Srbija sad da vidimo gde je. Državni arhiv u Beogradu, danas Arhiv Srbije, ima svoju istoriju od 1846. godine, dobio je svoju zgradu 1928. godine u kojoj se i danas nalazi. Ima ogromnih problema što se tiče osiguranja i finansijskih sredstava, ali i stručnog kadra. Donošenjem ovog zakona stvoriće se institucionalne osnove za obezbeđenje uslova neophodnih za obavljanje delatnosti zaštite arhivske građe i ravnomeran razvoj arhiva. Ovo je izuzetno važno za sve one koji rade u arhivama.

Nadalje, najveći broj arhiva zbog nedovoljnog finansiranja od strane lokalnih samouprava nije u mogućnosti da na adekvatan način obavlja svoju radnu delatnost. Broj zaposlenog stručnog kadra je neodgovarajući, a obim poslova sve veći. Sadašnji zakonski okvir uglavnom je zastareo, ne uređuje brojna pitanja koja se odnose na zaštitu i unapređivanje arhivske građe. Zato je ovaj zakon izuzetno važan i ja neću ponavljati ono što je ministar rekao šta se sa njim želi unaprediti. U prvom redu – stvaranje zakonskog okvira, zatim utvrđivanje arhivskog fonda prvi put Republike Srbije, kao nacionalnog i svetskog kulturnog nasleđa, kao i njegova dopuna dokumentima koja predstavljaju deo kulturnog nasleđa Republike Srbije, a nalaze se van teritorije Republike Srbije, a izuzetno su važni za istoriju srpskog naroda.

Da dalje ne nabrajam. Mislim da je zakon izuzetno dobar. Hvala vama ministre i Ministarstvu što nakon toliko godina zaista dobijamo zakon o arhivskoj građi i arhivskoj delatnosti, što je na ponos ovoj Vladi.

Na kraju, dozvolite da kažem o Predlogu zakona nešto o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o predaji Peterburškog lista Miroslavljevog jevanđelja Republici Srbiji i slika Nikolaja Konstantinoviča Reriha Ruskoj Federaciji.

Poštovani građani, vama se obraćam, Miroslavljevo jevanđelje, jedan od najstarijih, najlepših i najznačajnijih srpskih ćirilskih spomenika srpske, odnosno srpsko-slovenske pismenosti iz 12. veka, nastao je u Bjelom Polju, a pisao ga je, tačno se zna, citiram, „grešni Grigorije Dijak“, završen citat, za vreme Velikog hunskog kneza Miroslava. Nije ga Miroslav, kao što neki pišu, pisao, nego grešni Grigorije Dijak, a po Miroslavu se naziva.

Miroslavljevo jevanđelje je remek delo srpske srednjovekovne kaligrafije, pa ako hoćete i likovne umetnosti. Jevanđelje se čuva u Hilandaru do 1896. godine, kada su ga tamošnji monasi poklonili Aleksandru Obrenoviću. Čuva se danas u Narodnom muzeju u Beogradu, osim 166. lista, koji se čuva u Ruskoj nacionalnoj biblioteci, u Sankt Peterburgu. arhimandrid Porfirije Uspenski je zime 1845, 1846. godine boravio u Hilandaru. Tada je ukrao taj 166. list i odneo ga u Rusiju, gde se i danas nalazi.

Prvi ga je izdao naš veliki srpski istoričar i diplomatičar Ljubomir Stojanović u Beču. Mislim da postoji 15 fotokopija tog primerka.

Od 2005. godine Miroslavljevo jevanđelje nalazi se na UNESKO listi „Pamćenje vekova“.

U novembru 2012. godine, Hrvatska akademija znanosti i umetnosti u Zagrebu je organizovala naučni skup, „Hrvatska ćirilska baština“ i, gle čuda, gde je pokušala da se Miroslavljevo jevanđelje predstavi kao delo pisane hrvatske ćirilice i ćirilične baštine. Ako je od Hrvata, mnogo je.

Uvaženi narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, dugi niz godina vlasti Srbije su pokušale da vrate iz Rusije 166. list Miroslavljevog jevanđelja i nije im pošlo za rukom. Jedino je to uspelo srpskom predsedniku, reformatoru i državniku i iznad svega rodoljubu, našem predsedniku Aleksandru Vučiću uz pomoć predsednika Ruske Federacije Vladimira Vladimirovića Putina.

Na kraju, obraćam se, gospodine predsedniče, vama. Gospodine predsedniče Srbije Aleksandre Vučiću, hvala vam što ste 166. list Miroslavljevog jevanđelja vratili nakon 175 godina tamo gde mu je mesto. To je mogao da učini samo onaj predsednik Srbije kome je nacionalni identitet i otadžbina iznad svega. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Nataša Mihailović Vacić.
Izvolite.

Hvala, predsedavajući.

Ministre sa saradnicima, neću ponavljati ono što ste vi, ministre, rekli u svom uvodnom izlaganju, kao ni ono o čemu su u svojim izlaganjima govorile sve moje kolege, zato što bih time rizikovala da ponovim bar deo iz svih njihovih izlaganja. Naravno da smo saglasni sa svim predloženim izmenama i dopunama.

Ja ću probati da kulturu i ono što su naše potrebe u kulturi, a u skladu sa ovim zakonom, sagledamo u jednom malo širem kontekstu.

U najširem poimanju kulture i metaforički rečeno, kultura je nepresušni izvor i nezaustavljiva reka koja teče i tako će biti dok god postoji života na zemlji. To potvrđuju dvadeset vekovne epohe i izumrle civilizacije koje nastavljaju da žive i koje, praktično, produžavaju svoj život kao inspirativno blago civilizacije i potvrda, zapravo, univerzalnosti ljudske kreacije.

Juče je moj kolega, govoreći o zakonima o obrazovanju, citirao Sokrata, a ja ću danas, mislim da je Heraklit u pitanju, da se pozovem na njegovu misao, da se u istu reku ne može ući dva puta i da sve teče, pa ću parafrazirati i, zapravo, ubaciti to u kontekst kulture, jer baš tako se i kultura širi i nikada se ne ponavlja na isti način, osim ukoliko, naravno, ne govorimo o imitaciji, o onome što spada u pojam kvazi kulture.

Nama je potrebna strategija razvoja kulture koja će dugoročno da definiše kulturnu politiku. Za nas iz SDPS kulturni sadržaji moraju biti dostupni svim građanima Srbije.

Kultura ne sme da se prepusti tržištu ili bar ne samo tržištu, jer će onda domovi kulture i kulturne ustanove biti primorane da preoblikuju svoju osnovnu delatnost i možda da posegnu za kreiranjem nekvalitetnog kulturnog sadržaja ili kvazikulture.

Kultura za SDPS ne sme biti elitistička, odnosno dostupna samo najužem broju građana ili onima koji u današnjem trenutku sebi mogu da priušte kvalitetne kulturne sadržaje.

Poznata je činjenica, i vi ste je naveli u svom izlaganju, da Srbija izdvaja manje od 1% iz budžeta za kulturu. Istina je takođe da količina novca nije uvek garant vrednosti kulturnih sadržaja, kao što je istina da nedostatak novca ne mora uvek da bude prepreka da bismo postigli sve one ciljeve koje postavimo kao dugoročne ciljeve razvoja kulture države Srbije.

Publika je najbolji sponzor i to samo ona publika kojoj razvijemo kulturne potrebe. Kulturne potrebe su neophodne, naročito danas. Potrebnije su nego ikada pre.

S druge strane, kada sam već pomenula novac i nedostatak novca, ne moramo ići mnogo daleko u prošlost. Recimo, posle Drugog svetskog rata, kada smo zemlju gradili iz pepela, kada nije bilo ni novca, za četiri godine izgrađeno je 1450 domova kulture. Ti domovi kulture nisu bili samo mesta za konzumaciju kulturnih sadržaja. To su bila mesta socijalizacije, mesta na kojima su se formirala i amaterska pozorišta i folklorna društva, organizovale i likovne sekcije itd, a neretko su domovi kulture postojali i mesta sa kojih je kretao i ekonomski razvoj tih sredina. Ako smo tada mogli da za četiri godine napravimo 1450 domova kulture, moramo danas da se potrudimo i da dobar deo domova kulture u Srbiji, u selima privedemo nameni, tamo gde je to moguće popraviti zdanja koja su se nekada zvala domovima kulture i na taj način dovesti kulturne sadržaje i kulturu do svakog građanina ove zemlje.

Mislim da samo sa tako dugoročno definisanom kulturnom politikom i jasno postavljenim ciljevima kulturnog razvoja, nedostatak novca neće biti problem zato što ćemo na taj način animirati i pokrenuti kreativnost kod svih onih ljudi po tim sredinama koji su se učaurili, ne osećajući ni tu jednu vrstu podrške da im se omoguće mesta za socijalizaciju i susrete na kojima bi mogli i sami da kreiraju kulturne sadržaje. Naša uloga i naša obaveza je da im to omogućimo i da im u tome pomognemo.

Kao što sam rekla, SDPS zalaže se i programski i suštinski po svojoj socijaldemokratskoj prirodi za kulturu, odnosno kulturne sadržaje koji će biti dostupni svima. Kao što sam već rekla, za decentralizaciju u kulturi i pomoć malim sredinama da osnuju kulturno jezgro i, naravno, što je izuzetno važno, neophodna je i pomoć nacionalnim manjinama da razvijaju i promovišu svoju kulturu i kreiraju svoje kulturne sadržaje.

Kao socijaldemokratama, nama je važno i određivanje na nivou države minimuma finansijskih sredstava koje opštine moraju da izdvoje za finansiranje projekata u kulturi, kao i poreske olakšice za sve one koji bi da doniraju umetničke projekte i produkciju kulturnih sadržaja.

Nama u Socijaldemokratskoj partiji Srbije vrlo je značajna i potpuna zaštita autorskih prava, kao i stipendiranje i pomoć pri promociji, usavršavanju i zapošljavanju umetničkih talenata.

Dakle, jedno sistemsko regulisanje i rešavanje finansiranja institucija i pojedinačnih projekata u kulturi, koje će biti namenjene kulturnom podizanju duhovne i uopšte kulturne svesti naroda, jer kao što znamo, po opštoj teoriji, kultura obuhvata celokupnu tekovinu civilizacije, kao što sam to navela i u samom početku ovog svog izlaganja.

Dalje, kultura, prema onome kako je mi razumemo u Socijaldemokratskoj partiji Srbije, zahteva stalna i temeljna istraživanja. Ona mogu da nam pomognu da sagledamo ostatke prošlog, da utvrdimo postojeće i predvidimo buduće stanje. Dobro organizovanim i redovnim istraživanjima društveno-odgovorne strukture neće biti zatečene stanjem, nego će uvek biti u mogućnosti da adekvatno i proaktivno prate to stanje i da na njega, kao što rekoh, proaktivno utiču.

Kao što sam navela, jedno od osnovnih istraživanja je upravo istraživanje kulturnih potreba u jednoj društvenoj sredini. Te kulturne potrebe moraju da se odnose na sveobuhvatno i sistemsko istraživanje svih struktura društva, kako bismo i kroz to mogli još više da radimo na razvoju onoga što zovemo kulturne potrebe.

Ja sam, spremajući se za ovu sednicu, čitala neke statističke podatke iz 2015. godine, pa nema smisla da ih sada ovde navodim, ali ti podaci upravo ukazuju na potrebu razvoja onoga što jesu kulturne potrebe stanovništva i na ispitivanje, da prosto znamo šta je ono što građani podrazumevaju pod kulturnim potrebama, koji su to kulturni sadržaji koje percipiraju kao sadržaj vredan i duhovnog uzdizanja i podizanja svesti na neki viši nivo, kako bi onda i svoje živote mogli da unaprede i podignu na jedan viši nivo.

Dake, da bi se sve te osnovne i za društvo vrlo važne funkcije kulture ostvarivale, svaka institucija u kulturi mora da bude kreativno slobodna, tj. da bude oslobođena tereta materijalnih teškoća. Zato je izuzetno važno, još jednom da naglasim, da kulturu moramo da sačuvamo od surovosti tržišta. Ne smemo kulturu prepustiti isključivo tržišnoj regulaciji.

Potrebna je jedna obostrana dobra volja i kooperativnost. I ono, kako bih mogla da sažmem sve ovo što su ideje i jedna vizija kulturnog razvoja Srbije iz ugla Socijaldemokratske partije Srbije, jeste sadržana u jednom principu po kome država treba da se ne ponaša restriktivno, ali da se istovremeno ni kultura ne ponaša komotno.

Mislim da u tom nekom međuprostoru moramo i možemo zajednički da nađemo jedno rešenje i da utvrdimo dugoročne ciljeve i principe kulturnog razvoja, jer nam je kulturni razvoj ono što je najneophodnije u ovim trenucima u kojima smo mi još uvek u tranziciji, neophodno je da bismo znali kuda idemo i gde želimo da stignemo.

Već sam rekla da, ako smo mogli nekada da negujemo i gradimo i unapređujemo domove kulture i kulturne sadržaje dovedemo do svakog sela u Srbiji, to bismo morali da činimo i danas, budući da znamo da smo u poslednjih dvadesetak ili više godina, iz poznatih razloga, zanemarili gotovo sve oblasti duhovne delatnosti, pa samim tim i kulturnu politiku i kulturne modele.

Kulturni model ranije Jugoslavije, kao što sam već navela, postojao je i pravljen je na temeljima jednog socijalističkog pogleda na kulturu, a bazirao se upravo na toj dotiranoj kulturi.

Sve ono što je bilo dobro, što se pokazalo kao dobro, možemo da iskoristimo i upotrebimo i prilagodimo današnjem trenutku u kome živimo, jer kao što znamo, jedan od bitnih elemenata za građenje srednje klase, koja nosi društvo, jeste upravo kultura, koja u svojoj biti, između ostalog, sadrži i kulturološku i edukativnu i umetničku i sociološku i, naravno, zabavnu funkciju.

Vi ste govorili i o kulturi kao vrhunskom brendu za izvoz i to je, takođe, jako važno, jer je poznata činjenica da su i kultura i sport dve značajne društvene delatnosti koje mogu pozitivno da afirmišu i državu i društvo. Sport je u tom smislu već zauzeo značajnu poziciju u društvu i za izlazak sportista na svetsku arenu ne pravi se pitanje.

Rekla bih da sa kulturom nije baš tako lako, nije baš isto stanje. Naravno, to ne sme poslanike u kulturi da vuče u defetizam, nego upravo suprotno, u jedan proaktivni pristup, u akciju. A, kao podstrek toj ideji imamo iskustvo takođe iz naše ranije kulturne istorije, a misli se na period 60-ih i 70-ih godina, kada je, kao što znamo, kultura bila izuzetno prisutna na svetskoj sceni, naročito likovna umetnost.

Prosto, opet da ponovim, sve ono što smo kroz istoriju imali kao dobre primere, možemo da iskoristimo i u buduće.

Znam da je mesto ministra kulture jedno od najtežih pozicija u Vladi, možda zato ne naročito ni privlačno, zahteva i strast i jaka uverenja i vreme da se uspostavi jedna određena politika, ali takođe, zahteva i samu i veliku podršku svih ostalih članova Vlade.

U tom smislu, mi smo juče ovde razgovarali o zakonima o obrazovanju. Jako je važno da Ministarstvo kulture, zajedno sa Ministarstvom obrazovanja, kreiraju jedan ambiciozan plan za umetnost i kulturu, odnosno više kulture i u školskim programima, jer time bi, zapravo, škola postala centralno mesto ranog susreta i sa kulturnim delima, ali i na taj način bismo već u samom startu uticali na formiranje onoga što jesu kulturne potrebe i ono što je jako važno za vaspitavanje budućih korisnika kulturnih sadržaja.

Stoga, Ministarstvo treba da ohrabruje i privatne inicijative i da kreira i fondacije i donacije itd, kao posebne finansijske olakšice.

Drugo, kao što je i navedeno u obrazloženju izmena i dopuna ovog zakona, jako važnu ulogu u tom spajanju međusektorskom jeste i turizam.

Vi ste to i naveli, da je jedan od ciljeva ovih izmena i dopuna Zakona o kulturi, da se upravo napravi ta interakcija sa ostalim resorima, kako bi smo dobre rezultate u tim oblastima unapredili i povećali ih upravo kroz ponudu i kulturnog sadržaja, to je ono što vi u izmenama i dopunama zakona zovete kulturnim turizmom. Možemo ga nazvati kako god sve dok znamo šta nam je cilj koji želimo da postignemo.

Naravno da će SDPS u danu za glasanje podržati predloge koje ste izneli pred narodne poslanike. Kolega Atlagić je obrazložio toliko dobro preostala dva Predloga zakona, da ja neću trošiti ni uzimati vreme kolegama u nastavku ove rasprave. Hvala.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Šešelj.

Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, nije nam često kultura tema, niti je preokupacija bilo koje vlasti od 2000. godine i propušteno je da se uoči jedna pojava koja je od 5. oktobra, a traje i dan danas, da su predstavnici takozvanih nevladinih organizacija u oblasti kulture postali glavni moralni autoriteti, pa tako i teme koje oni forsiraju.

Mi smo raspravljali i o budžetu u prethodnoj godini i videli smo da za finansiranje takozvanih nevladinih organizacija se izdvaja nešto više od 10 milijardi dinara. Naravno u tu cifru ulaze i finansiranje SPC i Crvenog Krsta i sve ostalo. Ali, značajna suma po većem broju osnova se odvaja i za one nevladine organizacije koje pod firmom zaštite ljudskih prava u stvari sprovode propagandu i zastupaju jednu antisrpsku politiku, a i antisrpsku ideologiju.

Videli smo koje su njihove glavne i dominantne teme. Dakle, Srbi su izvršili niz ratnih zločina na KiM, etničko čišćenje i onda je po tome potpuno normalno da je danas republika Kosovo je jedna nezavisna država, kojoj otprilike samo što Srbija ne treba da plati ratnu odštetu. Naravno, ti zli zločinački Srbi su sami krivi zbog svega toga, zato što su bili bombardovani. Bili su bombardovani malo koliko su trebali i to je sasvim srpska odgovornost.

Naravno, to što je Republika Srbija tj. srpski narod, Republika Srpska počinila genocid u Srebrenici je nešto što je eminentno srpskom biću, jer je ono u prirodi zločinačko i to je nešto što je moglo da se očekuje.

To su teme koje nam serviraju već punih 20 godina, predstavnici, takozvanih ljudsko-pravačkih nevladinih organizacija, „Fond za humanitarno pravo“, „Fond za otvoreno društvo“, „Jukom“, „Helsinški odbor“, „Građanske inicijative“, „Kuća ljudskih prava“ i svi ostali.

Oni su finansirani naravno i iz inostranstva i tu nije ništa čudno. Ali zabrinjava kada su oni takođe finansirani i od strane Vlade Republike Srbije, tj. od strane Republike Srbije. Na konkursima koje raspisuje Kancelarija za ljudska i manjinska prava odvojeno 300 miliona dinara koje samo ovakve nevladine organizacije mogu samo da se prijave. To je nešto što zabrinjava.

Dakle, to su njihove dominantne teme. Mi smo imali negde i zvaničnu državnu politiku koja je finansirala takve projekte na primer u kinematografiji, pa je finansiran od strane Vlade Republike Srbije jedan antisrpski film „Turneja“, ukoliko znate o čemu se radi, pa takođe i zbog političkih preferencija prethodna vlast je finansirala jedan antisrpski film „Parada“ Srđana Dragojevića, koji je bio u tom momentu poslanik vladajuće većine, ispred SPS i još mnoge druge stvari.

Nije se shvatala uloga kulture u našem društvu na najbolji mogući način, pogotovo ne osnaživanje i očuvanje nacionalne kulture. Mi smo došli u situaciju posle 20 godina od 5. oktobra neki u većoj, neki u manjoj meri, da su nama glavne kulturne distance i glavni moralni autoriteti „Peščanik“ i „Beton“ i sve ono što oni rade i objavljuju čime se bave je kultura, a kada se govori na primer o Matici srpskoj, Srpskoj književnoj zadruzi ili nekim drugim nacionalnim projektima kojih ima ne u velikom broju, ali ih ima, to je onda nešto što podseća na takozvanu veliku srpsku agresiju, na zločinačku prošlost i tako dalje.

Čak su nam se pojavili neki termini u kulturi koji samo se time i bave, potpuno izmišljeni baš zbog delovanja nevladinih organizacija. Čak negde i na nekim fakultetima imamo takve predmete kao što su „Tranziciona pravda“, da se tu rezimira srpska zločinačka uloga o raspadu Jugoslavije i da se opravda isporučivanje Srba u Haški tribunal, ali i delovanje Haškog tribunala, kultura sećanja koja ima za cilj promovisanje navodnog genocida u Srebrenici itd. To je danas prisutno na fakultetima.

Juče smo razgovarali o izdavačkoj delatnosti na polju udžbenika. Imali smo priliku da vidimo mnogo skandala na tom polju. Poslednji od njih je bio kada je u jednom od tih udžbenika, u pitanju je Istorija za sedmi razred osnovne škole, „Danak u krvi“, otimanje dece iz porobljenih naroda i porobljenih porodica kako bi posle služili kao vojnici u Osmanskoj carstvu bio u stvari predstavljen kao prilika za napredovanje u hijerarhiji turske imperije.

Pre toga imali smo i mnogo skandala sa nekim izmišljenim mapama, istorijskim falsifikatima koji su prikazivali nekakvu hrvatsku državu u vreme kada ona nije ni postojala.

Zašto Vlada Republike Srbije ne spreči takve stvari? To može vrlo lako da uradi. Imamo Zavod za izdavanje udžbenika, imamo „Službeni glasnik“, a i dalje su najpopularniji i najzastupljeniji udžbenici pre svega iz Istorije od izdavača u vlasništvu „Školske knjige“ iz Zagreba, finansijera HDZ, to su izdavačke kuće „Klet“, „Logos“, „Bigz“ i neki drugi i posle možemo takve stvari za zateknemo.

Čini se da Vlada Republike Srbije ne ulaže nikakve napore, čak ni da pročita neko te udžbenike pre nego što se oni pojave u školama, a nastavnici su slobodni da sami određuju ko će kakve udžbenike da koristi. Mi smatramo da udžbenici iz Istorije i Srpskog jezika ne smeju da budu stvar tržišta. To mora da bude nešto što je pod kontrolom države, da se onda više takve stvari ne bi dešavale. To bi jedna odgovorna vlast uradila, a ne zbog nekih profita da posle zateknemo tako nešto i reagujemo tek kada problem nastane, tek kada se takav skandal desi. Nismo videli da se po tom pitanju nešto pozitivno promenilo.

Čuli smo više puta pitanje UNESK-a, zaštite naših kulturnih dobara, pre svega naše kulturne baštine na KiM. Vlada Republike Srbije se veoma angažovala da tzv. republika Kosovo ne postane član UNESK-a i ostvarila je izvesne uspehe na tom putu. U dva navrata Kosovo nije postolo član UNESK-a.

Sa druge strane, to je rešavanje problema samo na kratak rok, budući da ukoliko nastavimo putem evropskih integracija, za Srbiju će biti potrebno potpisivanje pravno obavezujućih sporazuma sa tzv. republikom Kosovo, koje između ostalog ima za cilj da spreči blokiranje jedni drugih u članstvo u međunarodnim organizacijama. Tu se misli i članstvo u UN kao zaokruživanje državnosti Kosova, a kada Kosovo i ukoliko postane član UN, više neće biti važno i neće biti glasanja u UNESKU, zato što će Kosovo pa automatizmu postati član UNESK-a. Tako da je ova Vlada negde kontradiktorna sama sebi, što se tiče te politike.

Mi takođe imamo jednu opasnu situaciju danas koja može da služi kao napomena šta može da se desi na Kosovu. To se dešava danas u Crnoj Gori. Dakle, jedna antisrpska vlast u Crnoj Gori, konverticka, čija se politika sastoji isključivo od antisrpske i antiruske histerije donela je Zakon o slobodi veroispovesti koji ima za cilj da konfiskuje imovinu SPC, uključujući i sakralne objekte nekim besmislenim normama, koja negira neprikosnovenost privatne svojine, odvojenost države od crkve, sve što je kodifikovano u Ustavu Crne Gore, a od Vlade Republike Srbije nismo čuli reakcije ili reakcije koje smo čuli su bile izuzetno mlake, a onda naravno uz ograđivanje kako je to mešanje u unutrašnje stvari druge države.

To je nešto što može da nam se desi slično na Kosovu, ukoliko dođe do takvog jednog sporazuma. Tako da očuvanje naše kulturne baštine i nacionalnog identiteta je u koliziji sa spoljnom politikom Republike Srbije, što je deklarativno članstvo Srbije u EU.

Mi smo videli kod finansiranja tih nevladinih organizacija neke njihove performanse u Beogradu. Mi smo videli da oni promovišu vrlo često, skupove na tu temu prave o tzv. genocidu u Srebrenici, o nekoj velikosrpskoj agresiji na Vukovar, a videli smo i onda nekoliko godina za redom, to je omogućila naprednjačka većina i Vlada Republike Srbije u kojoj većinu ima SNS, pre njih se to nije desilo, da se u sred centra Beograda održava festival „Mirdita“, promocija kosovske kulture svake godine, a onda da sramota bude još veća, neki istaknuti predstavnici režima, bivši ministar kulture i gradski odbornici danas u Skupštini grada Beograda su tamo bili prisutni, Tasovac i nakarada, oni su to tamo išli da podrže, zajedno sa Čedomirom Jovanovićem i još nekima, ne znam sada tačno da nabrojim, a to su ovi sa ovog spiska od 88 istaknutih ličnosti.

Dakle, promocija kosovske kulture u centru Beograda, a to je na indirektan način finansirano od strane Vlade Republike Srbije, upravo kroz finansiranje tih nevladinih organizacija koje postaje i novac troše za te namene. Da li je to normalno i da li je to staranje o očuvanju našeg nacionalnog identiteta, svake godine?

Naravno, finansiranje i očuvanje Matice srpske i Srpske književne zadruge je nekoliko puta manje nego što je finansiranje nevladinih organizacija, ovih ljudsko pravaških. Dakle, ukoliko se mi staramo o očuvanju našeg nacionalnog identiteta valjda to treba da bude prioritet broj jedan.

Imali smo priliku da vidimo i histeriju kada je jedan istaknuti pisac svetskog ranga, Petar Hanke dobio Nobelovu nagradu za književnost. Mogli smo da vidimo histeriju baš tih predstavnika nevladinog sektora, kako je to nagrada za genocid, za zločin, za podršku zločinu, samo zato što je Hanke jedan srpski prijatelj koji je podržavao srpski narod u najtežim vremenima i u vreme bombardovanja i srpski narod preko Drine. Mi smo videli histeriju i nekontrolisane i neartikulisane napade zbog svega toga, kao da smo mi dodelili Nobelovu nagradu, a izašli smo sa inicijativom da Vlada Republike Srbije objavi sabrana dela Petra Hankea kao znak zahvalnosti za podršku koju je on našem narodu pružio. Nismo dobili odgovor na to.

Dakle, da li je to zbog straha, jer to nisu nevažni činiocu u našem društvu danas, nevladine organizacije i ukoliko se one kojim slučajem okrenu protiv neke vladajuće stranke, ta vladajuća stranka može da dovede u pitanje svoj opstanak na vlasti.

Videli smo da te iste nevladine organizacije, sve stranke prozapadne opozicije i vladajuće stranke okupljaju za isti sto kada treba da ih nauče, da im objasne kako treba da izgledaju izbori u Srbiji, kako treba da se glasa, šta su izborni uslovi. Automatski prozapadne opozicione stranke i vladajuće stranke zaborave sve razlike i dođu na taj sastanak kada Soroš sazove i nije lako onda sa pozicije vladajuće stranke zameriti se njima.

Još jedna stvar kada već govorimo o arhivu, zašto Vlada Republike Srbije nije ništa preduzela povodom još jedne naše inicijative SRS, a to je osnivanje instituta za proučavanje haških presuda? Dakle, svedoci smo da Haški tribunal stvara nama novu istoriju. Osnovna uloga Haškog tribunala jeste da svu krivicu za krvavi raspad i građanski rat u Jugoslaviji prebaci na srpski narod. To govori i statistika tih presuda i procesi koji su tamo vođeni. Zašto bi mi to prihvatili, političko delovanje jednog ad hok tribunala koji nije ni osnovan u skladu sa pravom i pravdom, zašto mi ne bismo sami istražili sadržaj tih presuda i uopšte delovanje Haškog tribunala? To treba da bude jedan od naših osnovnih ciljeva kako bismo pokazali šta oni o nama misle i kakvo je njihovo delovanje?

To može nekome da se ne svidi, da ugrozi tzv. put evropskih integracija, ali pošto svakako to nije nešto što je izvesno, neće nikom ni smetati niti ćemo mi biti zbog toga nešto sputani.

Ima nešto što svaka ozbiljna država radi, a to je ulaganje u kulturnu politiku. Američki profesor, stručnjak za međunarodne odnose, Džozef Naj je odavno već govorio o terminu „meka moć“. Svaka ozbiljna država treba da ima ozbiljnu kulturnu strategiju, baš zbog tog uticaja da stavlja u fokus najvažnije nacionalne teme, istorijske stvari, a ne da čeka šta će da uradi neko ko je antisrpski nastrojen i posle da to lažno ovde predstavljamo i usvajamo kao kulturu.

„Beton“ i „Peščanik“ nisu kultura, „Egzit“ nije kultura. Zašto bi mi to prihvatili zdravo za gotovo, a ne radili ništa po tom pitanju. Sa druge strane, budući da je to u vašem resoru, kakvo je reagovanje Vlade Republike Srbije na to što RTS vrlo često kada predstavlja mapu Srbije, ne samo u vremenskoj prognozi, već i u informativnom programu, to radi bez teritorije KiM? Kako oni to smeju da rade? Radio televizija Srbije nije privatna televizija, nije televizija iz Luksemburga, nije televizija bilo koja od ovih koja podržava Vlada ili bilo koja druga, to je televizija koja se finansira iz budžeta direktno. Niko ne zna kako ta televizija funkcioniše, a za njih je Srbija bez Kosova sasvim jedna normalna stvar i to se njima toleriše? Kako je to moguće?

Tako da, ukoliko na dugi rok mi želimo da se brinemo o našoj kulturi, našoj kulturnoj baštini i očuvamo naš nacionalni identitet, koji je na svakoj strani ugrožen i od strane susednih država i od strane nevladinih organizacija i međunarodnog faktora, mi treba ovim pitanjima da pristupimo ozbiljnije, ne da to bude sporedna tema koja nikom ne odgovara, ne da slušamo one samozvane stručnjake, eksperte za ova pitanja koji u svemu vide veliko srpsku, genocidnu, agresivnu politiku i ostalo, već treba sami o tome da se staramo i da prekinemo više sa finansiranjem nečega što nije u nacionalnom interesu srpskog naroda.

Zahvaljujem, kolega Šešelj.

Reč ima ministar Vladan Vukosavljević.

Izvolite, ministre.

Zahvaljujem.

Evo, samo vrlo kratko da se osvrnem na ovo što ste rekli.

Dakle, dobra vest je, ja sam čekao da potpišemo ugovor, pa da to objavimo, ali Ministarstvo kulture i informisanja je obezbedilo sredstva i postiglo dogovor sa jednim našim uglednim izdavačem, te će sabrano, odnosno odabrana dela Petera Handkea biti odštampano ove godine i Bože zdravlja pojaviće se na sajmu knjiga u oktobru u Beogradu.

Tako da je što se tiče…

(Narodni poslanik, Aleksandar Šešelj, dobacuje bez mikrofona.)

Nisam vas čuo šta ste rekli.

Sa „Službenim glasnikom“ smo postigli dogovor načelni, videćemo kako i kada će biti potpisan ugovor. Dakle, nije srpski, ne znam šta ste rekli, ili to je, verovatno se šalite. Tako da što se tiče Petera Handkea, ta stvar je obavljena na taj način.

Što se tiče ovih drugih tema, uglavnom kada je o udžbenicima reč, to nije naša nadležnost, ali kada je reč o strategiji kulturnog razvoja i Ministarstvo kulture je još pre dve godine spremilo tekst strategije kulturnog razvoja i taj se tekst nalazi na sajtu Ministarstva kulture i informisanja. Međutim, nije došlo na red pred Vlad, tokom prošle godine usvojen Zakon o budžetskom sistemu, pa je to indukovalo ponovni krug saglasnosti i promene nekih akcioni planova i nekih detalja u toj strategiji i to je sada ponovo poslato na saglasnost resornim ministarstvima i očekujem, naravno, slažem se sa svakim onim ko misli da je bez strateškog dokumenta u kulturnom razvoju svaka kulturna politika osuđena na improvizaciju. Tako da smo mi o tome razmišljali ranije i taj dokument je praktično urađen, ostala su proceduralna pitanja o sadržaju tog teksta i o osnovnim namerama i principima te kulturne politike. Svako može da se upozna na sajtu Ministarstva kulture i informisanja, tako da ja verujem da će i taj dokument biti uskoro pred Vladom Republike Srbije. Hvala.