Zahvaljujem.
Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, drage kolege narodni poslanici i građani Srbije, pred nama su danas pre svega izmene krovnog Zakona o kulturi, ali i Zakona o arhivskoj građi, kao i za srpsku istoriju i kulturu veoma važan sporazum kojim se Srbiji vraća 166. strana Miroslavljevog jevanđelja, najstarijeg spomenika srpsko-slovenske pismenosti iz 12. veka.
Kada je u pitanju Zakon o kulturi i izmene koje se predlažu, važno je reći da je misija ovog pravnog akta značajna za očuvanje naše istorije i našeg kulturnog identiteta za kulturni razvoj i afirmaciju multikulturalnog društva kakvo je naše, pre svega. Za mene poseban značaj ima onaj segment zakona koji utvrđuje opšti, za mene je to državni interes u oblasti kulture, koji podrazumeva kako stvaranja uslova za kulturni razvoj, tako i stvaranje uslova za očuvanje i valorizaciju naše vredne kulturne baštine, naših vrednih pokretnih i nepokretnih kulturnih dobara.
Mi smo kao narod našim vrednim kulturnim nasleđem starim više od osam vekova dali jedan ogroman doprinos svetskoj kulturi. Ovde posebno mislim na naše manastire i crkve, pre svega, građene još u vreme Nemanjića od kojih su one najvrednije postale deo svetske kulturne baštine i nalaze se pod zaštitom Uneska, Studenica, Gračanica, Stari Ras sa Sopoćanima, Pećka patrijaršija, Visoki Dečani i da ne nabrajam.
Važno kulturno nasleđe koje svedoči o našem postojanju i vekovnom trajanju na ovim prostorima i koliko je važno govori nažalost činjenica da danas na jednom delu teritorije naše države, na Kosovu i Metohiji, bez milosti i poštovanja se uništavaju naše najvrednije svetinje, i to baš one koje su deo svetske kulturne baštine i koje je svet vrednovao kao nasleđe vredno za čitavo čovečanstvo. Nažalost, izgleda da nema zaštite od onih koji su se osmelili da skidaju krstove sa naših svetinja, da pale manastire i crkve, da spaljuju ikone i vredne knjige. O čemu se radi zapravo? Radi se o krađi i krivotvorenju istorije, pre svega. Oni misle da će spaljivanjem ili otimanjem naših svetinja spaliti i našu istoriju i kulturu, kao što su nekada davno mislili da će spaljivanjem moštiju Svetog Save uništiti njegov kult u srpskom narodu. To se svakako nije dogodilo.
Danas je na sceni otimanje naših svetinja i to pre svega rade oni koji bi krađom naše istorije da dođu do neke svoje. Nije prvi put da se revizijom naše istorije pokušava stvoriti neka svoja, uslovno rečeno. Mislila sam da je najveći poraz koji čovek može da doživi zapravo da dođe u Pešku patrijaršiju i vidi je okruženu nekom bodljikavom žicom, a onda u mirnodopskim uslovima neko je sebi dozvolio luksuz da nevidljivu bodljikavu žicu plete oko manastira Ostrog, manastira Morače, manastira Svetog Petra Cetinjskog, bez razlike.
Evidentna je, i dozvoliću sebi luksuz da kažem, sinhronizovana već decenijama unazad potreba pojedinaca da istoriju prilagode sebi. Ti mali bezmalo bezvredni ljudi, pod pritiskom sopstvenog kompleksa, besomučno otimaju pre svega identitet srpskog naroda, i to primarno kroz otimanje srpske kulturne baštine. Dozvolili su sebi da velike poput Nikole Tesle, Njegoša, Milutina Milankovića, Dositeja Obradovića, i da ne nabrajam, trajalo bi, prisvoje isključivo zbog potrebe da i sami prisvajajući njih steknu neku vrednost. U tom smislu i Srbija svakako ima svoje propuste.
Ovaj Zakon o kulturi tim pre ostavlja utisak da je došlo do otrežnjenja činjenicom da se prvi put u zakonu, a bezmalo u društvu kome pripada našla i Zadužbina Dositeja Obradovića. Ja o tome neću govoriti detaljno, pre svega zato jer je osnivač Zadužbine moja draga i uvažena koleginica Mira Dragaš, ovlašćeni predstavnik SPS u ovom pretresu, i detaljno je govorila o važnosti jedne ovakve zadužbine i o važnosti ovog poteza koji je zadužbinu uvrstio u zakon.
Drugi zakon, Zakon o arhivskoj građi, takođe je potvrda da je Ministarstvo kulture napokon prepoznalo važnost arhiva kao vredne istorijske građe. Aktuelni momenat nas i te kako uči da od budućih mogućih otimača treba zaštititi pre svega istoriju, a nju čini i kulturna baština o kojoj govorimo, bez razlike da li se radi o verskim objektima starim po nekoliko vekova ili o pisanim dokumentima kakvo je Miroslavljevo jevanđelje koje se posle 180 godina kompletira i napokon će biti kompletno.
Podsetiću da je Miroslavljevo jevanđelje najstariji sačuvani srpski originalni dokument pisan na staroslovenskom jeziku. Ovaj dokument osim za nas Srbe ima neprocenjivu vrednost i za čitavo čovečanstvo jer je ovaj dokument Unesko 2005. godine uvrstio u biblioteku „Pamćenje sveta“, čime je postalo jedan od 120 najvrednijih dobara koje je stvorilo čovečanstvo.
Imamo razlog za istorijski ponos, ali nas on i obavezuje da i Miroslavljevo jevanđelje i drugu baštinu sačuvamo i od zaborava i od uništavanja. Zato ja mislim da je za ovaj skupštinski saziv ovo zaista jedan poseban dan u kome smo prepoznali sve ono što su nedostaci, unapredićemo kroz donošenje ovih zakona koji će verovatno, kao i svi zakoni koji su doneti, morati u nekom trenutku da bude i poboljšan i prilagođen momentu, ali svakako činimo istorijski podvig i vraćamo dug našoj prošlosti i našim svetim precima.
Želim da verujem da je ovo najveći korak, ali prvi korak ka svemu onome što je obaveza koju moramo kao aktuelna generacija ostaviti budućim generacijama i tu se sa kolegama potpuno slažem, moramo u nasleđe ostaviti i ono što je naše činjenje, ali i sačuvati sve ono što su nam preci ostavili u amanet, bez razlike čija je ambicija da to od nas otme. Trajala bi diskusija ukoliko bismo se bavili pojedinačnim potrebama bilo koga i nemam nikakav problem sa tim da sve ono što jeste kulturna baština i smatra se svetskom kulturnom baštinom svako ima pravo da svojata, ali ne i da otima. Ogromna je razlika između ove dve kategorije.
U tom smislu, zaista na zadovoljstvo svih mojih kolega, poslanička grupa SPS će bez dileme podržati u danu za glasanje sva tri predložena zakona. Hvala vam.