Uvaženi narodni poslaniče, potpuno se slažem sa tim što ste izgovorili sada. Mi smo u vezi sa prvim delom vašeg izlaganja, kroz konkursne ili neke projekte, pomogli različite vrste aktivnosti vezane za čuvanje dijalekata, poglavito na jugu Srbije, i mi smo zaista na strani toga da su dijalekti i narečje bogatstvo jednog jezika, a ne razlog da se na to gleda sa izvesnom rezervom, znači suprotno od toga.

Preko konkursa „Gradovi u fokusu“ mi smo u poslednje četiri godine, mislim, opredelili blizu 600 miliona dinara i, gde je veliki broj, nedovoljan broj nažalost, jer ja bih voleo da pomognemo svima, koji imaju dobre projekte, pomogli najrazličitijim tzv, naglašavam, malim sredinama, jer kada je reč o kulturi ne sme biti velikih i malih sredina i verujem da ćemo tako nastaviti i ubuduće.

Pozdravljam vašu inicijativu. Ukoliko vaša opština bude imala kvalitetan projekat… Ja ne mogu na sednici Skupštine da obećavam da će neki konkretan projekat biti pomognut, jer time bih ugrozio interes drugih učesnika u konkursu, ali u svakom slučaju svaki onaj projekat koji je dobro urađen, koji je kvalitetan i koja lokalna samouprava do sada nije bila u prilici da bude laureat na tom konkursu, mislim da su te okolnosti vrlo pozitivne i ohrabrujuće, i to je sve što mogu da kažem u vezi sa konkursom u ovom trenutku.

Hvala, gospodine Vukosavljeviću.
Reč ima Milija Miletić, pravo na repliku.

Zahvaljujem se.

Siguran sam da vi iz ministarstva imate razumevanje za male sredine, i to se videlo u prethodnom periodu. Problem malih sredina jeste nedostatak kadrova, nedostatak ljudi koji su kvalitetni koji znaju da izrade te projekte. I sami znamo da unazad nekoliko godina imamo zabranu zapošljavanja, što je pozitivno i treba da zaustavimo… Nama je u interesu da radi privreda, poljoprivreda, da se finansiramo iz realnih sredstava, ali i u tim malim sredinama su potrebni kvalitetni ljudi. Imamo tamo dosta kvalitetnih ljudi koji sada ne mogu da rade, rade na pp ugovore, rade na jedan drugi način, ali suština svega toga jeste da nije u pitanju samo Svrljig, nego su u pitanju sve te male opštine koje su na jugoistoku Srbije ili u drugim delovima Srbije koji imaju kapacitet, imaju istorijat, imaju mogućnosti i treba im podrška. Na tome treba svi da radimo. Zato kažem – podrška malim sredinama, podrška našim selima, podrška svemu onome što je čuvalo i gradilo našu zemlju Srbiju. Srpski opanak je gradio Srbiju. Srpski opanak je hranio Srbiju i tako će biti u narednom periodu.

Hvala.
Sada reč, po amandmanu, ima prof. dr Marko Atlagić. Izvolite.

Poštovani potpredsedniče, radi razjašnjenja nekih stvari, tačno je što su prethodnici govorili da je izuzetno bitna pojava autošovinizma. Sad ću vam reći o čemu se radi.

To je treći pojam totalnog rata. Prvi jeste rat na bojištu. Drugi jeste napad na civilno stanovništvo i treći, molim vas, ja mogu da prekinem ako se ovo zna, sabotaža u okviru ovoga o čemu sam govorio. Taj pojam je nastao 1916. godine. Naučnici znaju kako i gde – napadom na Pariz. Zatajili su uređaji za vazdušnu uzbunu i tako je bombardovan, jer je bila domaća sabotaža, domaći izdajnici, drugim rečima, kako se to kaže našim popularnim jezikom. To je jedno, je li? I oni su jako opasni danas.

Kada to kažem i vezano za rat 90-ih, moramo neke stvari da raščistimo. Danas na konferencijama za štampu govore ljudi koji su krivci za to. dozvolite samo da kažem nekolike rečenice.

Bivši predsednik Srbije, gospodin Tadić, za vreme koga je Hrvatska priznala Kosovo, samo da je jednu rečenicu izgovorio nikada je Hrvatska ne bi priznala. Da li je tako, gospodine Tadiću? Ćutali ste kao zalivani, a danas optužujete drugog.

Gospodine Tadiću, da ste tada rekli ovu rečenicu – ako Hrvatska prizna Kosovo i mi ćemo Republiku Srpsku Krajinu. Nikada je Hrvati ne bi priznali, a gospodine Tadiću optužujete drugog za ono što ste vi trebali učiniti. Vi ste krivac za to. Da li je tako, gospodo narodni poslanici? Dabome da jeste. Voleo bih da se neko suprotstavi tome, a da ne govorimo o drugim stvarima sada.

Izuzetno je bitna domaća sabotaža. Znači, kao i 1916. godine i sada. Tačno znam imena ljudi koji su bili domaći saboteri. Već smo pisali naučne radove o tome. Gospodo iz nauke i poslanici, možemo malo da prelistamo časopise i videćete o čemu se radi, je li? Danas peru svoje biografije oni koji su krivci za rat.

Dozvolite, kada već jedan predsednik jedne susedne zemlje optužuje nas ovde, njegov predsednik je rekao, citiraću sada: „Hrvatska je želela rat. Mi Hrvati smo želeli rat, ali ne bi dobili nezavisnost Hrvatske. Tačka. Zato smo iza svakih pregovora naoružavali svoje postrojbe. Tačka. Znači, mi Hrvati smo mogli izbeći rat, ali ne bi dobili nezavisnost Hrvatske“, završen citat. Ja sam svedočio u Hagu oko toga. Prema tome, gospodo, vidite ko je započeo, ko je želeo rat.

Još jedan podatak koji namerno prećutkuju mnogi domaći, hajde da kažemo, saboteri. Koji je to podatak? Neki kažu – jedna velika zemlja, prekomorska, se zalagala za Jugoslaviju do 1992. godine. Lažu. U septembru 1990. godine jedna velika zemlja donela je zakon, gospodo narodni poslanici, radi vaše informacije, u svom Kongresu da se sruši SFRJ.

Molim narodne poslanike. Ja sam ćutao kada su oni govorili iz kulturnih razloga.

Znači, donesen je zakon. U prvoj tački tog zakona kaže – mi prekidamo sve diplomatske, ekonomske i političke odnose sa Jugoslavijom.

Drugi član tog zakona – ali sarađivaćemo samo sa onim Republikama, nema više Jugoslavije, mnoge to boli, nema više Jugoslavije, nego onim republikama koje su donele višestranačke izbore“ završen citat. Donela Hrvatska i donela Slovenija, jel tako, gospodo naučnici, koji se bavite naukom? To je istina. Dakle, mogu tačno kada je i datum, to već ima u naučnim radovima.

Dakle, gospodine Tadiću, još jedanput se njemu obraćam, jer je on ovih dana psuje, da je samo izgovorio rečenicu, a bio je predsednik države, a Hrvatska priznala Kosovo - da ukoliko Hrvati priznaju Kosovo da će i Srbija, na čelu Srbije bio je on, da će priznati Republiku Srpsku Krajinu, nikada Hrvati ne bi priznali. Jel tako, gospodo naučnici i političari?

Voleo bih sada da neko kaže da nije tako, da ne idemo u sledeće stvari, jer odvuklo bi nas na široko. Nije on samo jedini. Tu je i Vuk Jeremić, potomak. Za vreme njega 2008. godine je nastalo sve ovo. Jel tako gospodine Vuče Jeremiću? Nema ga nigde. O Draganu Đilasu da i ne govorim, isto tako. Pa on je u Američkoj ambasadi izgovorio onu čuvenu rečenicu – „zalagaću se za rat“, citiram, „Mladić ide u Hag, a ja ću priznati nezavisnost Kosova“. Jel tačno ili nije? Neka izađe pred građane Srbije i neka kaže, jeli ili nije?

Neće to nikada da ponovi. Hoćete redom da ih sada nabrajam, vidim da mnoge boli, redom nabrajam za sve one koji danas Aleksandra Vučića optužuju za to. Ima ih 22. Svaki citat, dan, sekundu kada su rekli da će priznati Kosovo i Metohiju. I Boško Obradović, sagnuo glavu u Američkoj ambasadi i Boris Tadić i Vuk Jeremić, koliko god hoćete. I Saša prangija, to je posebna priča, jer arčijska građa gospodine ministre je u pitanju.

Ja sam bio onaj poslanik, jedan od mnogih iz ove većine koji je pitao povodom ubistva onog Predraga Gojkovića, znate šta mi je tužilaštvo odgovorilo, arhivska građa u Arhivu Beograd. Imam papire o tome.

Znate šta mi je Arhiv Beograda odgovorio, a predsednik Komisije hajde pogodite ko je bio? Direktor Arhiva Branka Prpa. Vidite da nemam problem da kažem. Znate šta su odgovorili? Uništena dokumentacija. Kojeg je to reda kategorizacija, gospodo, arhivski radnici? Šta mislite zašto je uništena ta dokumentacija? Šta kaže tužilaštvo kome sam se obraćao tada? Znate šta odgovorio, tužilac jedan, on i ne zna šta je kategorizacija arhivske građe. Tako se uništavaju naši arhivi i arhivska građa. Zato su neki svoje dosijee tražili da bi ih uništavali. Ne može, gospodo, kopije postoje.

Jedan od njih, danas ga nema u ovom visokom domu je potpisao da se bivši predsednik, 14 njih je potpisalo, čini mi se, ili 15 nije ni bitno, samo jedan nije hteo i drži ga stalno u železnoj kasi, gvozdenoj. Samo jedan nije hteo i ta osoba koja drži svaki put kada dođe ovde proziva. Onaj je rekao možete me ubiti, šta god ja o njemu mislio, ne mislim dobro o tom, ali je to neću da učinim, kopije širom arhiva. To je suština.

Istorija će reći i o nama i o svima na određeni način. Kako vreme prolazi sve više dolazi istina na videlo. Osuditi svaki zločin treba. Kada su u pitanju nevladine organizacije, hladnjače su isplivale, a istina se sada zna tek. Znate, jer je tadašnja Vlada to radila i jedna ministar unutrašnjih poslova. Tačno se zna koja je služba radila iz jedna prekomorske zemlje preko koga, kako su tablice menjane.

Dakle, ništa nije sporno, sve se objavljuje, ništa se sakriti ne može. Ni moje delo, ni onih preko što ih ovde nema, što ne smeju doći, ne zbog toga što oni bojkotuju izbore, što ne vole da rade.

Završiću samo, meni je drago da mi zaista vodimo računa o kulturi srpskog naroda, drugih naroda i nacionalnih manjina. To ćemo raditi.

Ono sa čime želim završiti jeste citat kojeg ću predsednika Republike citirati, citiram, „Sada imamo rast ekonomije, treba da ga podstičemo, da se hvalimo da radimo više, a ne manje, znam da to neki ne vole da čuju. To je suština.“ Ukoliko ne budemo više i mi ovde radili, a ne bežali sa sednica kao što ovi beže nema rasta gospodo i u nauci i u politici i bilo gde. Onda ćemo imati 8% pa će naše kulturne delatnosti imati veća izdvajanja, pa će naši sunarodnici u susednim zemljama imati veća izdvajanja za njihove projekte, a i naše nacionalne manjine unutar naše države.

Izvinjavam se što sam malo uzeo, evo suštinu mislim da sam podio, ali meni je žao što ovih nema. Oni ne dolaze zato što nisu uslovi, jer nikada nisu ovde nisu ni dolazili. Ako imaju hrabrosti, evo uzmite iz stenograma pa ćete videti kada su dolazili, kada trebaju govoriti tri minuta i bežali bre. Išli su na fiskulturne vežbe, a njih je narod delegirao ovde. Oni su predstavnici naroda, neka se bore ovde, idejama, znanjem, sposobnostima, a ne pričama. Kada mi opet doktor Radonjić, opet ga spominjem i tako dalje, on se sprda dualnim obrazovanjem, profesor ekonomije, videli ste danas. Š šta onda reći? Kako ćemo 8% postići? Pa problem je u njemu, a nije u Aleksandru Vučiću koji je to prvi, hajde da kažem, spomenuo, dualno obrazovanje. Mi evo realizujemo i to vrlo uspešno, sedma hiljada đaka, 2.600 u ovoj godini u prvi razred.

To su podaci, jel tako gospodo vi koji bežite iz ove Skupštine. Šta reći o Mariniki Tepić? Ona je ta sabotaža o kojoj sam govorio totalnog rata. Na primeru Francuske 1916. godine kada su uređaji za vazdušnu uzbunu onesposobljeni. Takvih je bilo i u ovom ratu. Istorija ih sve stavlja na svoje mesto, i mene i njih i bilo koga drugog. Izvinite što sam malo proširio, dobro ste ministre napravili jedinstvo srpskog kulturnog prostora, povelja je napravljena, ali forsiramo i druge manjine unutar Srbije.

Da li je na dovoljnoj razini? Nije. Ali je dobro. Trudimo se da bude bolje, ali za naš narod u susednim državama i širom sveta, kao u ekonomiji. Ovo je super. Što reče, citiram ponovo predsednika – „Trudimo se da više radimo da bi za kulturu i nauku više izdvajali.“ I juče onaj profesor koji pobeže, jer je pitao ministra ovde juče – da li može projekte preko udruženja? Znate zašto je pitao, jer ne može više preko naučnih ustanova, mora uslove da ima, mora imati na listama „Tompson“ i drugim listama širom sveta, ali nema jer pljačkali pare, bre, odnosili. Nema toga više. Svodimo to u normalne okvire kako se to radi u kulturnim zemljama. Hvala, izvinite na ovoj upadici.

Hvala profesore Atlagiću.
Reč ima po amandmanu, gospodin Srbislav Filipović.
Izvolite, kolega Filipoviću.

Hvala predsedavajući.

Uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, meni je drago da današnja sednica idu u ovakvom pravcu u kome ide i da smo se bez obzira na to da li smo deo vladajuće većine ili predstavljamo opoziciju koje je danas u parlamentu, da smo se složili oko nekih stvari, a to je u dobrom delu kako kultura treba da izgleda u Srbiji, kako treba da se ophodimo prema sopstvenoj istoriji, prema sopstvenoj prošlosti i na koji način trebamo da negujemo te tradicije koje trebaju da nas očuvaju u decenijama koje su ped nama?

Naravno, možemo da se razlikujemo prema tome na koji bismo način raspoređivali sredstva koja imamo u budžetu, gde bismo više i manje ulagali, koji su nam putevi potrebniji i gde je važnije završiti pre infrastrukturu ili na nekom drugom mestu i tako dalje, ali oko tih suštinskih stvari koje čine jednu srž jedne države mi kao odgovorni političari ove Skupštine moramo da postignemo dogovore da se zajedno složimo oko toga šta je najvažnije za Srbiju ne u narednih četiri godine, nego šta je najvažnije u narednom veku za Srbiju?

Proći će dva ili tri mandata. Proći i jedna vlast. Doći će neka druga, treća i govoriće se onda stalno šta je bilo u prethodnih pet godina, deset ili dvadeset. Treba da gledamo, kao što to rade ozbiljne države u svetu, strateški. Strateški znači da imamo cilj od koga, kao u SAD, kada se oni dogovore šta je njihov nacionalni interes, šta je njihov cilj, oni se toga drže, bez obzira koja administracija je na vlasti.

Postoje nijanse gde se možemo razlikovati. To je dobro. To su naše ideološke razlike, principijelne, ekonomske, finansijski pogledi na politiku, na život, na investicije, da li bismo davali subvencije, ne bi davali subvencije, ali oko toga šta je srpski nacionalni interes, oko toga šta je naša istorija, šta je naša kultura, šta je naš identitet, to ne zavisi od toga kojoj političkoj opciji pripadamo.

To bi tako trebalo da bude kod normalnih ljudi, normalnih političara, ali mi imamo deo nenormalnih ljudi koji trenutno jesu zaista formalno samo poslanici u Narodnoj skupštini Republike Srbije, koji više ni sami ne znaju kojoj političkoj grupaciji ili kom ideološkom pravcu pripadaju, zato što su se toliko već izmešali. Počeli su u jednom poslaničkom klubu, pa prešli u drugi, pa u treći, pa su promenili hiljadu naziva i svojih lidera u međuvremenu, ali su zadržali nešto što je srž, što je nit kod svih njih, to je mržnja prema sopstvenoj zemlji i ljubav prema novcu. To je ono što je kod njih neprolazno, ljubav prema parama, toga se nikada ne odričemo, ali će se zato lako odreći i pred evropskim parlamentarcima i pred Briselom i pred Vašingtonom, pred bilo kojim centrom velikim, u svetu će se lako odreći svoje države, svoje istorije, svoje kulture, samo za malo novca i za malo interesa.

Danas je Dragan Đilas, na jednom od svojih portala, lažovski portal „Direktno“ to ću da kažem u prenosu, izneo tvrdnje koje su naravno potpuno opet nešto što nema veze sa kulturom. O kulturi govorimo, kultura komunikacije je važna među nama. Ne možemo ili ne bi trebali jedni drugima da se obraćamo sa jednim takvim teškim i ružnim rečima koje dele javnost u Srbiji. Kažem, možemo da imamo različite ideje, da razmenimo njih, pa neka to bude i malo strastvenije, neka to bude neka žučnija rasprava, ali to ne sme da pređe granicu dobrog ukusa.

On je danas rekao da je protiv pretnji i protiv razbijanja glava, protiv mržnje, protiv podela, protiv svega onoga zašta se zapravo svojim političkim delovanjem zalaže, a zalaže se upravo za to da se, rekao sam jutros prilikom postavljanja poslaničkog pitanja, našem kolegi sa Starog Grada, Jovanu Kneževiću preti telefonom smrću. Da se drugom našem kolegi Kovačeviću iz Zemuna razbije glava ispred zgrade u kojoj živi. Zalažu se upravo za to da se predsedniku Republike svakodnevno upućuju pretnje, naravno jer bi voleli da se to i obistini, ali pre svega kao cilj i kao svrha pritiska na njega da popusti da ga izbace iz koloseka, da ne može da se bavi onim što jeste njegov posao, to jeste stvaranje jake države, stabilne države Srbije na Balkanu koja će biti primer drugima kako drugi treba da se razvijaju, a ne opasnost kako oni predstavljaju kad govorim o nacionalnom interesu.

On govori o tome da je protiv podela, a pri tome njihovi jurišnici svakodnevno, evo, pa i ovi njihovi ovi, šta su već što drže konferencije Marinike i ostale kokoške, koje kažu botovi, sendvičari, krezubi, pa onda tako podele Srbiju na sto parčića. Zapravo za njih 60%, 70% ljudi ne valja uopšte u Srbiji, svi su odvratni, nikakvi, jer neće da podrže njih, neće ljudi da glasaju za korupciju, neće za kriminal, hoće konkretne stvari da vide u državi, hoće da vide Narodni muzej, hoće da vide neku dobru postavku od slikara poznatog našeg, imamo ih sijaset, hoće ljudi da vide nove autoputeve, hoće ljudi da vide nove škole, hoće da vide neke zakone dobre koje donosimo, koji će njima doneti benefite u budućnosti, ljudi neće naše svađe više da gledaju i upravo to radi Aleksandar Vučić. Spuštamo tenzije kad god se podižu sa jedne strane, trudimo se da rezultatima i jednom dobrom odgovornom politikom spuštamo tenziju u društvu, sa jedne strane, opet sa te druge nemate odgovor, taj dobronamerni kako bi naše društvo htelo.

Hteli bi ljudi da čuju nešto konkretno, a šta je program te druge strane, kako može da bude bolje, kako više para da bude za kulturu, kako možemo neki novi muzej da obnovimo, kako možemo možda da podignemo ponovo onu razrušenu zgradu Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu, kako možemo takve neke stvari da uradimo koje će biti na korist i u istoriji da ostavim trag, konkretan trag, za koji ćemo reći – e, ovo je uradila tada jedna dobra vlast, nekih naprednjaka, bio je predsednik Srbije tada Aleksandar Vučić ili ko je već bio, i ostavio je to narodu da traje u vekovima koji su pred njim.

Neće se ljudi sećati za 20, 30, 50 godina nikakvih portala, neće pamtiti naše tvitove, neće pamtiti prepucavanja, pamtiće ono što ostane njihovoj deci, pamtiće te zgrade, izložbe, muzeje, velikane, pamtiće dela. Ljudi neće pamtiti budalaštine i gluposti. Neće pamtiti to da neko napiše na svom profilu da je neko glup, lep, pametan, ružan, sendvičar, to nisu važne stvari, to nije suština politike koja je potrebna Srbiji danas.

Srbiji je danas potreban iskorak u politici, pa se nadam i verujem, i ne samo da se nadam, nada sama po sebi ništa ne znači, već verujem u to da će u sledećem sazivu biti za razliku od onih, da kažemo godinu dana imamo neku pristojniju komunikaciju, ali da će sledeći saziv biti u komunikaciji pristojniji, da će biti argumenata daleko više i od strane opozicije, jer vlast jeste dobra, ali mora da bude još bolja. Da bi bila još bolja, moraju da postoje i konkretni argumenti sa druge strane, koji vas podstiču da radite bolje, da radite više, da postignete više rezultate.

Upravo te kritike koje se upućuju, naravno ima ljudi iz opozicije koji su konstruktivni, danas smo čuli dobre ideje, dobre predloge, da li je moguće sve realizovati, verovatno nije moguće sve uraditi odmah, nešto verovatno neće biti moguće nikad uraditi, ali je važno da imamo predloge i ideje. Ne da idemo golu kritiku radi kritike, radi prikupljanja nekih sitnih političkih poena koji vrede od danas do sutra.

Dakle, dobro je što kao Vlada Republike Srbije, kao država pomažemo naš narod svuda u regionu. To je naša dužnost. Svaka normalna država to radi, pomaže svoju zajednicu tamo gde je ima, gde naši ljudi žive, da se osećaju dobro, stabilno, sigurno, da vide da ih nije njihova država zaboravila, bez obzira iz kojih su razloga iz nje otišli, da li su otišli iz ekonomskih da se zaposle, da rade negde ili su bili prinuđeni iz nekih razloga, ili su rođeni u drugoj državi, ali žele da budu vezani nečim za svoju maticu. Ta veza između njih nije, rekao bih kroz neke druge resore, već najviše možda kroz resor kulture, kroz istoriju, skroz sportiste, kroz neke prave vrednosti koje treba da promovišemo.

Dobro je, ulagaće se verujem iz godine u godinu sve više u kulturu, jer što je ekonomija jedne države jača, to ima više novca za kulturu, ima više novca za promociju tih pravih vrednosti koje čine jednu državu stabilnom i jakom, a samim tim, ako nam je jaka ekonomija, ako nam je kultura bolja, ako su nam finansije jače, imamo više radnih mesta, imamo stabilnu državu u kojoj ljudi žele da ostanu da žive i da stvaraju svoje porodice. Hvala.

Hvala kolega Filipoviću.

Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Šešelj.

Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić.

Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Mirčić.

Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović.

Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Tomislav Ljubenović.

Izvolite.

Hvala predsedavajući.

Zbog izuzetne važnosti kulture, SRS je u svom programu temeljno obradila ovu temu, a u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o kulturi.

Njime je predložena izmena člana 2. ovog Predloga zakona. Naime, članom 2. predlagač ovih izmena zakona je predložio izmenu zakona člana 6. važećeg Zakona o kulturi. Inače, odredbe člana 6. se odnose na opšti interes u kulturi, tačnije na to šta opšti interes u kulturi obuhvata.

Našim amandmanom je predloženo da se u stavu 1. izmeni tačka 12. koja je precizirana da opšti interes u kulturi obuhvata finansiranje delatnosti ustanova kulture i ustanova zaštite, čiji je osnivač Republika Srbija, AP i jedinica lokalne samouprave. Izmenjena tačka 12. ogleda se u tome što bi se na kraju rečenice dodao tekst – u skladu sa zakonom.

Predlagač je naveo da mu je prilikom izmene člana 6. namera bila da detaljnije razradi delatnost koju predstavljaju opšti interesi u kulturi i to naročito kada je reč o delatnosti zaštite i njenog klasifikovanja u oblasti i vrstama.

Našim amandmanom je predloženo da se finansiranje delatnosti u ustanovama kulture i ustanovama zaštite, čiji je osnivač Republika Srbija, AP i jedinica lokalne samouprave, mora vršiti u skladu sa zakonom.

Ukoliko bi predstavnik predlagača prihvatio ovaj amandman ne bi bilo ničeg suvišnog u tekstu zakona, a korist bi bila velika, jer se insistira na poštovanju zakonitosti. Na taj način bi tekst bio unapređen i bila bi stvorena obaveza da se na zakonit način troši novac za kulturu, obzirom na to da se delatnost kulturnih ustanova i ustanova zaštite finansiraju iz budžeta koji se puni sredstvima svih građana Republike Srbije. Hvala.

Hvala kolega Ljubenoviću.
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Petar Jojić.
Izvolite.