Reč ima ministar Vukosavljević.

Izvolite.

Uvaženi narodni poslaniče, dakle, ako sam dobro shvatio i pročitao, vaš amandman se odnosni na jezičku finesu. Da li je tako? Ne znam da li se čujemo. Ništa. Ako sam dobro razumeo, verujem da jesam, vaš se amandman odnosni na jednu suptilnu jezičku finesu, vi predlažete: „obavezni su“, umesto kako stoji: „dužni su“. Da li je to suština?

To je reč o sinonimima, a pri tome se u celom tekstu zakona, na svakom mestu gde stoji takva odrednica, koristi: „dužni su“, čak bi možda bilo pravilnije: „u obavezi su“, a ne: „obavezni su“, ali dobro sada, to opet je još suptilnija stvar. Prema tome, reč je o jezičkoj nedoumici istog ranga, razumete, da li su dužni ili su u obavezi, ako je to sadržina vašeg predloga izmene ovog člana. Mislim da je to isto.

Zahvaljujem.
Na član 8. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Šešelj.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 14. amandman je podneo narodni poslanik Dubravko Bojić.
Da li neko želi reč?
Izvolite.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, moj amandman se odnosi na član 14. stav 2. koji se menja i glasi - nadležni javni arhiv daje saglasnost na listu kategorija arhivske građe i dokumentarnog materijala. Nadležni javni arhiv odlučuje o rokovima čuvanja istih.

Dame i gospodo, arhivska građa je kulturno dobro i kao takva ima važno mesto u srpskoj kulturnoj baštini. Ovaj zakon je trebalo da bude donesen mnogo ranije, jer se njime uređuje oblast od izuzetne nacionalne vrednosti.

Ovde moram da istaknem da je jedan od najvećih, u stvari najveći problem u ovoj oblasti je nedostatak prostora za čuvanje arhivske građe.

Sada, gospodine Arsiću, dozvoliću sebi pravo, malopre sam tražio reč, shvatam da niste imali osnova da mi date reč, kada je bila stručna rasprava o jeziku, jer sam smatrao da kao lingvista mogu pomoći, kao stručnjak, da se neke jezičke zavrzlame reše.

Naime, srpski jezik je i leksički i semantički siromašniji od nekih drugih jezika, recimo, ruskog ili francuskog. Naš najveći lingvista, profesor Aleksandar Belić, govoreći o jeziku kao živoj materiji, koja se stalno razvija, poprima tuđice i pozajmice iz drugih jezika, ali je bio veoma skeptičan i smatrao je da reči stranog porekla treba upotrebljavati samo tamo gde je to neophodno.

Recimo, ne znam da li znamo, ruska reč je glagol „izviniti se“. To je tipično posve ruska reč, prihvaćena iz ruskog jezika i odomaćena na našem govornom području. Hvala.

Zahvaljujem.
Na član 15. amandman je podneo narodni poslanik Marijan Rističević.
Da li neko želi reč?
Izvolite, kolega Rističeviću.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče arhivske građe, ona treba da dokaže postojanje nekog društva i neke države.

Ono što meni smeta, a to sam već govorio, ako napišem neku knjigu, napisaću „sve smo mi sami sebi krivi“ a po ugledu na Dimitrija Ruvarca koji je Hrvatima, kada su oni koristili Srbe protiv Mađara, napisao u časopisu više dela „Evo, šta ste nam krivi“. Tako je nastala i njegova knjiga „Evo, šta ste nam krivi“. Međutim, kasnije, srpski političari koji su se školovali u Beču baš nisu slušali Dimitrija Ruvarca i naše zablude smo skupo platili. Zato mislim da napisati jednu knjigu, ako ne ja, neko ko ume, „sve smo mi sami sebi krivi“ da bi bilo isplativo.

Meni odgovara da Arhiv Srbije bude Arhiv Srbije, jer naša kultura, srpska kultura je nastala posle nekih drugih kultura. Ja neću da se odreknem Sirmijuma, neću da se odreknem ni Caričinog grada, neću da se odreknem ni Lepenskog Vira. Mi živimo tu gde su nekad živeli neki drugi narodi.

Mi smo se mnogo odrekli sebe. Ja sam učio osnovnu i srednju školu i ništa nisam učio o, recimo, istoriji prečanskih Srba. Prvo, nikada nisam znao da je postajao knez Strojimir, da je postojala pismenost i državnost pre one koja je bila u udžbenicima istorije. To nisam znao.

Nisam nikada čuo za Vršačku bunu. Vršačka buna je bila ustanak Srba u Banatu veća po dimenzijama od Prvog srpskog ustanka. Prvi srpski ustanak je u stvari Vršačka buna. To ovi koji prate prečansku istoriju, koja nije bila zapisana u zvaničnoj istoriji, treba da znaju.

Dakle, Teodor Vršački, koji je 1594. godine jurišao sa barjakom Svetog Save na Turke, je uhvaćen od strane Turaka i živ odran. Uhvaćen je u Vršcu i Turci su ga živog odrali. Zbog njega su spaljene mošti Svetog Save, zbog ustanka koji je poveo sveštenik, srpski pravoslavac, Teodor Vršački. On je proglašen za sveca, ali mi ništa nismo učili iz istorije od toga zato što su srpski komunisti, koje je predvodio neprijateljski vojnik koji je državu, koju su napravili njihovi očevi krvlju i glavama, 30% svojih predaka i svojih očeva…

Dakle, tu državu su raskomadali srpski komunisti predvođeni neprijateljskim vojnikom iz Prvog svetskog rata. Sami su raskomadali državu stvorenu krvlju svojih predaka i prihvatili da raspodelu bivše Jugoslavije, komunisti, neprijateljski vojnik, uredi i da tako poraženi narodi pobede pobednike. Umesto da smo im naplatili ratnu štetu, mi smo im darivali državu, a oni su nama, da se izrazim malo prosto, darivali šut u stražnjicu. Izbacili su nas prvo iz Ustava, jednog, drugog, trećeg itd, a onda su nas izbacili iz vlastitih kuća, pa su Srbi bili agresori u svojim kućama gde su živeli 600 godina. Lepo proglasiš državu koju ti je tamo Tito dao i kažeš – od danas konstitutivni narod Srbe, jeste da žive ovde 500-600 godina, ali od danas će biti agresori i proglasiš ih agresorima. Zato mislim da smo sve mi sami sebi krivi.

Šta znamo o bici kod Slankamena posle povlačenja austrijske vojske? Čarnojević 1690. godine dolazi u Beograd i Srbi napuštaju, Beograd pada, čini mi se tu negde 1690. godine. Bitka kod Slankamena je velika pobeda hrišćana i među njima svaki treći je bio Srbin. Od 30.000 vojnika 10.000 su bili Srbi. Veliki poraz turske vojske i početak kraja Osmanlija na Balkanu.

Šta znamo o bici kod Sente? Šta znamo o tome? Da li znamo da postoji platno od 30 kvadratnih metara koje je 100 godina posle te bitke naslikao slikar? To je takođe bio veliki poraz Turaka jer su izgubili 30.000 ljudi.

Šta mi znamo o prečanskoj istoriji? Ne znamo ništa.

Šta znamo o karakuši? Znate li šta znači karakuša? Karakuša znači crna šuma. To je šuma između Šapca i Rume. Zašto se zove karakuša – crna šuma? Zato što su Turci od Srba tu masovno stradali i oni su je nazvali karakuša, jer su se bojali Srba i za njih je to bilo crno da crnje ne može biti, a za nas je to bilo oslobađanje od tih raznih jarmova.

Šta znamo o Sremskoj kraljevini? Da li smo je učili u istoriji? Da li smo učili šta je Sremska kraljevina? Da li znamo da je Sremsku kraljevinu Dragutin, u Debrecinu imao prestonicu? Da li znamo da mu se sin zvao Vladislav? Da li smo to učili u istoriji? Nismo.

Komunistička istorija je htela da svede Srbiju, srpsku kulturu, srpsku istoriju na užu Srbiju koju su zvali „užas“. I nemojte mi reći da su samo Hrvati bili komunisti i Slovenci.

Najveći broj partizana i komunista su bili Srbi, etnički Srbi. Da li su bili u duši Srbi, ja verujem da su bili anti-Srbi, jer su dozvolili da neprijateljski vojnik, državu u kojoj je stradalo, prethodno državu za koju je stradalo 30% Srba za taj ratni cilj iz Niša, da je raskomadaju komunisti i na koži srpskog naroda u Jasenovcu i tako dalje, da je ponovo raskomadaju. I umesto da im naplatimo ratnu štetu, umesto da budu poraženi, oni bivaju veći pobednici od pobednika. Darivali su nas šutom u stražnjicu, izbacili iz Ustava, izbacili iz svojih kuća, i danas genocidni narod, navodni, Srbi, koji su etnički kao čistili druge, obrnuto je.

Oni su najsurovije, Srbi su etnički počišćeni. Preko milion Srba iz bivše SFRJ su proterani sa svojih ognjišta. Zašto? Zato što je interes komunista koji su nasledili interes Beča, Nemačke i tako dalje i Osmanske imperije, da nema neke veće Srbije na Balkanu. Tu je njihov interes bio i komunisti su ga samo preneli. Oni su razbili tu državu, Jugoslaviju, koju su Srbi stvorili i od Srba napravili agresore i zločince, zato što su bili armatura bivše Jugoslavije i čuvali je.

Zato ja kažem, ako budem pisao knjigu, napisaću - za sve smo mi sami krivi. Hvala.

Zahvaljujem.

Pravo na repliku, narodni poslanik Ljubiša Stojmirović.

Izvolite.

Poštovane koleginice i kolege, ja ću kratko.

Pa evo sad iz izlaganja cenjenog kolege Marijana Rističevića mi vidimo šta je u našoj podsvesti. On čovek kaže – srpski komunisti, Srbi komunisti. Znači, kada treba nešto ružno da bude o nama onda mi možemo da budemo na prvom mestu i da to bude pogubno i ružno za nas.

Ministar i još neke kolege ovde su rekli da se promeni Ustav, pa kada se promeni Ustav promenićemo i to. Ljudi, u Ustavu ima malo pojmova koje treba promeniti. Imamo mnogo toga što sada možemo da promenimo i da bude srpsko, dominantno. Hvala lepo.

Zahvaljujem.
Na član 19. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 23. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 26. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Mirčić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 28. amandman je podneo narodni poslanik Tomislav Ljubenović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 28. amandman je podneo narodni poslanik Miljan Damjanović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 30. amandman je podne narodni poslanik Marijan Rističević.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 31. amandman je podneo narodni poslanik Nikola Savić.
Izvolite kolega Saviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre ovaj član 31. govori o mikrofilmovanju i digitalizaciji arhivske građe. U tom članu se kaže da taj posao treba da obavljaju isključivo arhivi. Mojim amandmanom sam tražio da taj posao mogu obavljati i druge institucije i druge ustanove ukoliko za tako nešto imaju tehničke i druge mogućnosti, ali pod nadzorom ljudi iz arhiva kako bi se sprečile neke eventualne zloupotrebe.

Zbog čega sam ta tražio? Iz razloga što digitalizacija arhivske građe nije baš tako jednostavan posao. Ima mnogo toga. Mora da se obrati posebno pažnja. Obimna je arhivska građa, a imamo i dobar deo arhivske građe koja je u takvom stanju da je samo pitanje dana kada će ona iz tih tehničkih razloga, odnosno zbog istrošenosti biti neupotrebljiva. Zato smatram da bi trebalo razmotriti ovaj amandman da se otvori mogućnost da se ubrza digitalizacija i mikrofilmovanje arhivske građe, a jedan od načina da se to uradi je i ovaj kako sam tražio i ja u svom amandmanu.