Hvala, predsedavajući.
Uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, kultura je često u našem društvu na neki način zapostavljena tema i rekao bih, kao što i deca misle ili su mislila ranije u školama, da kad se pomene fizičko ili likovno ili muzičko, da je to neki predmet koji je proći ćemo lako, da smo se tako i kao društvo ophodili decenijama unazad i prema kulturi.
To se oslikavalo kroz stanje koje smo imali u Narodnom muzeju i kroz biblioteku o kojoj sam već govorio i knjigama, a evo i koleginica je govorila kako je prethodna vlast, prethodni režim čije danas kao opozicija perjanica Dragan Đilas, kako su oni doživljavali Sajam knjiga, pa su hteli to da ukinu, pa da ponovo oni započnu nešto, jer od njih tobože sve počinje. Od njih zapravo počinje samo ono što je nekultura, a ta nekultura, rekao bih, mogla bi da se ogleda i u tome, gde bi mi mogli da damo značajan doprinos, da se nikada ne zaboravi šta je urađeno i kako je rađeno, kada bi se otvorio neki virtuelni pravi muzej, muzej laži, muzej propalih projekata i pljački. Pa, bi recimo u tom muzeju laži, prva postavka mogla da bude Marinika Tepić, od ljige do ljige, na primer.
Ja neću o njima dalje govoriti kada je kultura u pitanju. Hteo bih da nastavim tamo gde sam i počeo.
Kultura je jedan od stubova društva i narod koji zaboravi svoju kulturu, koji ne neguje svoju kulturu, svoju istoriju, svoju tradiciju, će doći u situaciju da krene da neguje tuđu istoriju i da postane deo tuđe tradicije, a onda će izgubiti sebe, a kad izgubi sebe, gubiće i teritoriju, a onda će polako potpuno i biološki sebe izgubiti u vremenu koje je pred njim.
Svi znamo kako mi kao društvo stojimo kada je u pitanju populaciona politika, kada je u pitanju rađanje dece kod nas. To je jedna od opasnosti. Ali, rekao bih, kroz temelj kulture možemo mnogo da popravimo i tu, kroz buđenje svesti kod naših ljudi o tome šta je naša kultura, koliko je velika naša istorija, koliko imamo bogatu kulturu i tradiciju, koliko je ovaj narod iznedrio značajnih ljudi za svetsku kulturu i svetsku kulturnu baštinu. O tome smo govorili u načelnoj raspravi, koliko je značajnih ljudi, od Pupina, Karadžića, Tesle, itd, da ne govorim o sportistima današnjice, Novaku Đokoviću, koliko je ljudi iz srpskog naroda poniklo iz ove države, koje mi nismo ni razumeli možda u njihovim počecima, koje nismo kao država dovoljno ni pomogli.
Da se razumemo, ti ljudi su sami sebe promovisali, sami sebe stvorili, ali onda nisu promovisali sebe kao deo neke druge države koja im je možda pomogla da završe svoje školovanje ili im pomogla u sportskoj karijeri, već su ponosni bili na svoje pretke, na svoje poreklo i nisu rekli u tom momentu država nije mogla ili nije imala razumevanja da mi pomogne, već su znali da je država nešto mnogo veće i mnogo šire od toga, od trenutne politike.
Upravo kultura to i predstavlja. Ona nije i ne bi trebalo da bude samo odraz trenutne politike u jednom društvu, pa, recimo, one nesrećne od 2000. do 2012. godine. Srpska država postoji preko hiljadu godina. I kultura srpske države bi trebala da bude baš to. Tih hiljadu godina i preko hiljadu godina postojanja srpske države je mnogo veće nego 12 godina propadanja, pljačke, kriminala i korupcije koje u ovoj Srbiji oslikavaju i oslikava danas kroz opoziciono delovanje Dragan Đilas.
Mnogo ste kao ministarstvo uradili, pre svega, rekao sam to, i zahvaljujući predsedniku Aleksandru Vučiću, koji je svestan značaja kulture i u simboličnom smislu i u bukvalnom smislu za naš narod.
Mi moramo da obnovimo svoje istorijsko sećanje, moramo da se ponosimo svojim precima, da snimimo i više filmova, rekli smo da se Skupština i politika ne meša u filmove, ali da snimimo više filmova koji govore o našoj istoriji i tradiciji, ne samo iz Drugog svetskog rata i baštinjenja tradicije na partizanske borbe i narodnooslobodilački pokret, već da pravimo i filmove i serije daleko više o Prvom svetskom ratu, o Prvom i Drugom srpskom ustanku, o vremenu Nemanjića, o vremenu stradanja Srba nakon Kosovske bitke, o vremenu kada smo definitivno pali pod ropstvo pod Osmanskom imperijom, da osvetlimo period istorije nakon pada Smedereva do Prvog srpskog ustanka. Rekao bih da tu možda i ne znamo dovoljno sami o sebi.
Ima nekoliko stotina godina u istoriji koje nismo dovoljno prikazali našoj deci, ali to možemo i kroz udžbenike, jeftinije je, na neki način, nego ekranizovanje takvih tematika, da prikažemo deci šta se dešavalo u tom periodu, na koji način smo uspeli da tada, u mnogo težim okolnostima nego danas, kada imate internet, društvene mreže, mnogo lakše priliku da promovišete sopstvenu kulturu i istoriju tada da opstanemo i da budemo verni i dosledni onome što jesmo. Jesmo Srbi i ponosimo se time.
I tada ona snažna Otomanska imperija nije mogla da suzbije kod srpskog naroda njegovu pravoslavnu veru, njegova hrišćanska osećanja, nije mogla da suzbije kod nas to da prestanemo da slavimo slavu, da idemo u crkvu. Uspeli smo da se izborimo kada su Osmanlije zabranile da zvone crkvena zvona, da ponovo počnu da crkvena zvona zvone. Uspeli smo da se izborimo da opstane naše pismo.
Danas se mnogo teže borimo sa tim. Danas možda dobar deo poslanika koristi više latinicu nego ćirilicu. Znači, danas, kada nam je mnogo lakše, mi, rekao bih, kao pojedinci, ne činimo dovoljno da sačuvamo sebe, već se nekako utapamo pred tim globalističkim izazovima vremena u nešto što može da nas odvuče u jednu stranputicu, a to je da se stopimo u jednom vremenu sa nekim mnogo većim i mnogo silnijim nego što smo to mi danas.
Upravo ta naša istorija i tradicija jesu ono što nas izdvaja u odnosu na mnoge narode na Balkanu i na ovom prostoru. Siguran sam da time možemo da se ponosimo. Ne treba da negiramo šta se nekada desilo, da je neki pojedinac hteo nešto da uradi loše u ime našeg naroda, to je tačno, ali hajde da na to stavimo tačku. To se desilo u periodu od pet ili deset godina, ali naša istorija traje preko hiljadu godina. U tih hiljadu godina nismo nikada vodili osvajačke ratove, nismo nikada vršili nikakve genocide, nismo nikada ubijali, nismo stvarali masovne grobnice, nismo pravili koncentracione logore kao što je Jasenovac, nismo pravili mnoge druge jame po Bosni i Hercegovini koje su činili u Drugom svetskom ratu našem narodu.
Mi smo bili ti koji su oslobađali. Oslobodili smo sve te prostore od fašizma, od nacizma, od mnogih drugih zavojevača i osvajača i time možemo da se ponosimo. Nismo nikada kao narod i kao država imali bilo kakve loše namere ni prema kome, da bismo mi sad krili svoju istoriju, da bismo krili svoju tradiciju, da bi nas bilo sramota i jedne godine u postojanju srpske države.
Mi smo bili više narod žrtva nego bilo šta drugo u svojoj istoriji, stradalnici, rekao bih možda najveći na ovim prostorima, od strane svih onih koji su živeli oko nas.
Zbog čega to govorim? Zbog toga što je u današnjem izdanju dnevnog lista "Danas", to sam video na njihovom portalu, poslanik DS sa njihove liste, Tomislav Žigmanov, govorio o strašnom položaju hrvatske manjine u Srbiji, gotovo jeziv položaj. Kaže da su oni najomraženija nacija u Srbiji i da Hrvati žive u nekom strašnom strahu od Srba i od države Srbije.
Ja kao poslanik učestvujem i u radu kao predsedavajući poslaničke Grupe prijateljstva sa Hrvatskom i moram da odgovorim na to da prosto to ne da nije tačno, nego su to potpuno jedne, rekao bih, već deo organizovane histerije, sveopšte, protiv podrivanja države Srbije, pa sad idemo i iznutra.
Sad iznutra treba da prikažemo da su Srbi protiv nacionalnih manjina, a rekao bih da je možda položaj nacionalnih manjina u Srbiji, pa neka me neko demantuje ako ima konkretno čime da demantuje, možda najbolji položaj u Evropi, u svetu, položaj nacionalnih manjina u Srbiji.
Sve što se poželi, sve što se traži od države, država omogući, baš da niko ne bi mogao da nam kaže - e, pa, mi nemamo pravo na svoje pismo, nemamo pravo na svoj jezik, nemamo pravo na udžbenike, sve ono što država u skladu sa svojim finansijskim mogućnostima može da omogući, daje i omogućava.
Ne čini to da prikrije svoje simbole, svoje zastave, mogu sve da rade, samo nemojte da podrivate celovitost integritet i suverenitet države u kojoj živite, poštujte tu državu, a mi poštujemo vašu posebnost, jer vaša posebnost kao deo naše države, jeste bogatstvo naše države.
Time što poštujemo manjine u svojoj državi, mi smo po mom dubokom ubeđenju zato mnogo jača država nego oni, koji pale srpske zastave, koji razbijaju table sa ćiriličnim natpisima, oni koji ne daju da se to pojavljuje, koji su prognali 250 hiljada Srba, popalili srpske kuće, oni koji su pravili Jasenovce, pa kažu - nije ubijeno tobož milion Srba, nego zamislite samo 70 hiljada, znači, Srbi nikada nisu bili narod koji negira bilo kakav zločin, ali zato nećemo dopustiti da bilo ko u našoj državi može da kaže da se naša država prema njemu loše ophodi, a u ovoj državi je stekao sve što ima.
I niko mu nije uzeo ni stan ni kuću, ni zabranio da govori, niti mu zabranio da se izjasni kao ove ili one pripadnik nacionalne manjine.
Poštujemo sve, poštujemo kulturu svih naših suseda na Balkanu, i svih u Evropi, svetu, ali ono što samo tražimo to jeste taj minimum, i poštujte i vi nas.
Ako budemo poštovali jedni druge, mislim da ovde imamo daleko više šansi i prilika za bolji, zajednički suživot i život na ovim prostorima. Hvala.