Blagodarim, gospodine potpredsedniče.
Na početku bih želeo da čestitam Savindan svima koji slave tu slavu, a i školsku slavu Sveti Sava svima u obrazovnim institucijama, gde se obeležava.
Zakon o planiranju i izgradnji, do izmena iz 2019. godine, podzemne linije infrastrukturne objekte je video kao javnu svojinu, javno dobro koje je iznad privatne svojine, i to je ispravno kada se radi o javnoj svojini, odnosno dobrima o opštoj upotrebi, kao što su vodovod, kanalizacija, električna energija itd. Međutim, stavljanjem privatnih cevovoda za mini hidrocentrale u kategoriju podzemnih linija infrastrukturnih objekata, kao javnog dobra od opšteg značaja, jednu privatnu svojinu, u ovom slučaju investitora mini hidroelektrana, izmene i dopune ovog zakona bez javne rasprave, stavljaju u povlašćeni položaj u odnosu na drugu privatnu svojinu vlasnika zemljišta, što mislim da je suprotno Ustavu.
Iskoristio bih priliku da potpredsednici Vlade i resorno nadležnoj ministarki postavim još jedno pitanje, a to je – kako se moglo desiti da je prodat PKB od blizu 17 hiljada hektara najuređenijeg i najkvalitetnijeg zemljišta u ovom području po bagatelnoj ceni od 4.600 evra po hektaru, a da nisu izuzete površine za buduću trasu puta koji treba da poveže Beograd i Zrenjanin, pa se sada traži alternativni prolaz? Voleo bih da, budući da je u javnosti dosta prisutno to pitanje, potpredsednica Vlade i resorna ministarka odgovori na to pitanje.
Takođe, u Srbiji ne postoji dijalog o suštinskim temama od interesa za dobrobit njenih građana, poput GMO, a o čemu sam u ovoj Skupštini govorio gotovo na svim sednicama od 2017. godine pa nadalje, zatim o mini hidroelektranama, o zagađenju životne sredine i svim drugim problemima koji tište građane. Mediji, umesto da podstiču dijalog ovog tima, ga obeshrabruju i guše.
Možda najbolji primer onoga o čemu govorim jeste činjenica da novi film našeg režisera Borisa Malagurskog „Težina lanaca 3. deo“, koji se upravo bavi ovim temama i koji će doživeti srpsku premijeru u nedelju, u Domu Sindikata, bivšem, pa nakon toga i u gradovima širom Srbije, nijedan javni medij nije do sada objavio. Film je inače privukao pažnju svetske publike. Prikazan je u gradovima širom SAD, Kanade, Nemačke, Austrije, Švajcarske i drugih država, ali u Srbiji je, čini se, sve drugo prioritet, i to baš sada u danima kada je naša država u svetskom vrhu po zagađenosti vazduha. Umesto da sistem pokrene dijalog o ovim temama, sistem ga ignoriše.
Iskoristio bih ovu priliku da pozovem sve televizije sa nacionalnom frekvencijom i sve štampane medije da prekrše, pod znakom navoda, zavet ćutanja o filmu „Težina lanaca 3. deo“ i temama koje autor Malagurski obrađuje, te da konačno počnu da rade svoj posao, služe svojoj svrsi – da budu u službi javnosti.
Nadam se da će mi se kolege narodni poslanici pridružiti u tom pozivu, jer je to jedini put ka demokratizaciji društva i promeni sistema koji zanemaruje životno značajne inicijative i probleme građana.
Inače, u tom filmu, svi oni koji ga budu gledali, imaće priliku da čuju stavove Noama Čomskog, najvećeg živog filozofa u drugoj polovini prošlog i u ovom veku, zatim Katrin Jakobsdoutir, premijerke Islanda, zatim Manfreda Mora, nemačkog profesora međunarodnog prava, Domenika Leđera, osnivača italijanske vojne opservatorije. Žao mi je što među stranim učesnicima nema i javne tužiteljke iz Rumunije, iako je bila gost u Srbiji. Od domaćih stručnjaka čućemo stavove prof. dr Danice Grujičić, poslanika zaštite životne Jovana Memedovića, ekonomiste Nebojše Katića i brojnih drugih stručnjaka iz naše zemlje, uključujući i moju malenkost. Hvala.
