Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Žarko Bogatinović, po amandmanu. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre sa saradnicima, od velike važnosti za našu Srbiju je svakako očuvati finansijsku i ekonomsku stabilnost. Rekao bih da je to odlučujuće.

U prethodnom periodu se delovalo na posledice, uzroke smo pobedili i sklonili sa vlasti 2012. godine da se više nikada ne vrate. Lečili su se, da tako kažem, bilansi i države i banaka i sada je vreme da se deluje preventivno, da se predupredi bilo kakva kriza i da jednom budemo spremni za sve ono što nas očekuje, našu državu i naš finansijski bankarski sistem u budućnosti.

Glad za preuzimanjem rizika u bankarskom sektoru uglavnom je pozitivna stvar, jer se sredstva plasiraju privredi i stanovništvu, ali mi smo se odlučili za sistem sigurnosti.

Nakon dužeg niza godina lutanja i stagnacija, perioda u kome je bilo gotovo nemoguće naći posao, ove 2019/2020. godine smo svedoci situacije u kojoj građani Leskovca imaju izbor gde da se zaposle. Poslodavci su prvi put, u poslednjih tridesetak godina, primorani, i to tržišnim razlozima, da poboljšaju uslove u pogledu plata i kvalitet radnog ambijenta, jer radnici u Leskovcu sada mogu da daju otkaz lošem poslodavcu i da odmah nađu bolji posao.

Ovo nije samo priča. Na strani ponude i dalje ima građana koji žele posao, ali situacija se promenila. Sada se postavlja pitanje plata i uslova rada, a radnici traže bolje uslove, jer im se nude veće mogućnosti.

Rekao bih da je prvi korak ključnog cilja našeg delovanja da se ljudi zaposle završen, sada je vreme za drugi deo, a to je povećanje plata, jer jedno bez drugog ne ide. Sve ovo ne bi bilo moguće da 2012. godine nije započeta veoma važna reforma stabilizacije, vraćanja poverenja u naš finansijski sistem, reforma za koju je trebalo vremena, imajući u vidu katastrofalno nasleđeno stanje te 2012. godine, i to su činjenice. Gledali smo kolebanje kursa svakog meseca, od 118 do 125 dinara za evro. Neko je iz te žute vlasti, pre 2012. godine, taj spekulativni novac stavljao u džep. Setimo se bezočne pljačke državnih banaka od strane istih lažnih Evropljana.

Stabilizacija kursa, inflacija izuzetna su dostignuća sadašnjeg rukovodstva Narodne banke Srbije, na čelu sa guvernerkom Tabaković. Stvoren je ambijent u kome poslodavci žele da otvore radna mesta u mom Leskovcu i kao pozitivna posledica te činjenice koji sugrađani mogu da nađu posao i dobiju veće plate. Stabilan ambijent je za velike fluktuacije kursa u ovom dugom vremenskom periodu je zaista veliko dostignuće, jer toga nikada nije bilo kod nas. Inflacija je pod kontrolom, može se planirati i proizvodnja investicija. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Nataša St. Jovanović, po amandmanu. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani ministre sa saradnicima, kolege narodni poslanici, želela bih javnost da upoznam sa priznanjem koje je guvernerka Narodne banke Srbije, gospođa Jorgovanka Tabaković, dobila od uglednom i uticajnog magazina „The Banker“ koji je deo grupe „Financial Times“. Naime, londonski mesečnik „The Banker“ je dodelio godišnje priznanje najboljeg guvernera na globalnom nivou i za najboljeg evropskog guvernera. Ne sećam se da je neki guverner iz bivše vlasti dobio neku međunarodnu nagradu od bilo koga ili priznanje, što je logično, jer zaista nisu imali nikakav uspeh.

Priznanje se dodeljuje na osnovu odluke redakcije tog magazine i ankete među bankarima i ekonomistima i dodeljuje se na globalnom nivou za Evropu, Severnu i Južnu Ameriku, za Aziju, Pacifik, Bliski Istok i Afriku. Nagrada joj je dodeljena zbog podsticaja rasta i stabilizacije ekonomije Srbije.

Zahvaljujući rezultatima vođenja Vlade Republike Srbije, Ministarstva finansija i Narodne banke Srbije, građani Srbije bolje žive, lakše mogu da planiraju svoj život i poslove, a privrednici imaju predvidive i podsticajne uslove za poslovanje. Doslednim sprovođenjem monetarne politike i uspešnom koordinacijom sa fiskalnom politikom postignuti su rezultati koji čuvaju poverenje tržišnih učesnika u nosioce ekonomske politike i čine rast održivim i u narednim godinama.

Ukratko ću vas podsetiti šta je urađeno da se obezbedi sigurnost i povrati poverenje u tržište kapitala.

Dinar je u 2019. godini ojačao prema evru za 0,5%, a dinarska štednja je povećana za oko 30% tokom 2019. godine. Bruto devizne rezerve Srbije povećane su za 2,2 milijarde evra na nivo od 13,5 milijardi evra, a učešće zlata u deviznim rezervama povećano je sa sedam na 10%.

Srbija je jedina zemlja u okruženju koja nije članica EU, a koja je uključena na listu zemalja za koje je moguć preferencijalni tretman za ulaganja. Takođe su otvorena dva nova poglavlja: Poglavlje 9 – finansijske usluge i Poglavlje 4 – slobodno kretanje kapitala.

Sve mere koje se donose uvek će imati za cilj rast životnog standarda građana i podsticanje boljih uslova poslovanja za našu privredu. Hvala.

Zahvaljujem se.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Vukadinović, po amandmanu. Izvolite.

Samo kratko povodom izlaganja koleginice.

Ne sporim dobre rezultate i bilanse koje je Narodna banka ostvarila i želim da budu još bolji, ali bih intervenisao samo povodom jedne stvari, pošto je ona u formi pitanja otprilike rekla – da li je iko ikada sa ovih prostora dobio tako važno priznanje kao što je, eto, dobila guvernerka Narodne banke?

Podsetio bih da je bilo slučajeva i za mandata prethodnih vlasti, prethodnih vlada da su ministri i visoki funkcioneri, pa i guverneri dobijali neke nagrade. Sad možemo da se sporimo koliko prestižne, koliko ugledne, koliko ne. Isto su se veoma hvalili njima i vesti su bile preplavljene tim podacima o njihovim dobrim rezultatima i nagradama i međunarodnoj valorizaciji tih rezultata.

Ministar Dinkić je bio najmanje jednom, a mislim i par puta nagrađivan. Takođe i to istican kao najbolji ministar, ako se ne varam, najbolji ministar finansija u jugoistočnoj Evropi ili istočnoj Evropi ili maltene u celoj Evropi. Evo sad dobacuju i u celom svetu. Ne znam da li je bilo baš u celom svetu, ali na nagradi je svakako stajalo da je bila jugoistočna Evropa. Dakle, najbolji ministar. Znamo šta je bilo sa tim i kakvi su bili bilansi i rezultati rada tih najboljih ministarstava.

Hoću da kažem neka priznanja se, kao što znamo, i diplome se, nažalost, kupuju, kao što znamo, a kamoli priznanja. Ne želim da ovim delom ugledno, ali i tada su nas ubeđivali da je ugledno. Hoću da kažem da građani na kraju krajeva, najbolje znaju i cene na kraju balade kako žive i to kako radi vlast, bez obzira koliko ih ta vlast ubeđivala da radi odlično.

Kada sam već uzeo reč, da odgovorim i kolegi koji je, doduše nije me pomenuo eksplicite, ali je rekao. Jedan ovlašćeni predstavnik je juče govorio, pa je pomenuo praktično moje izlaganje u vezi upozorenja o porastu javnog duga, odnosno o ovim zaduženjima koje mi, između ostalog, današnjim setom zakona ćemo koliko sutra verovatno usvojiti, odnosno ova Skupština usvojiti.

Pa sam ja sabrao ta zaduženja i došao do toga da su ona oko 430 miliona evra i upozorio, a to je mislim i smisao bio i ovog amandmana i ovog izlaganja malo pre kolege Mirčića, on će me ispraviti, da treba ipak biti oprezan sa tim zaduživanjima čak i kada deluju povoljno i pozitivno. Naravno da je važno da kamatna stopa bude niska ali sam ja to i rekao da je činjenica da je stanje na tržištu kapitala sada takvo da se može vrlo jeftino i lako zadužiti.

Mimo ovih naših zakona, odnosno potvrda i prihvatanja garancija i zaduženja koja ćemo usvojiti, kažem, danas ili sutra, Vlada Republike Srbije je izdala obveznice juče i prekjuče i dinarske i devizne koje u zbiru iznose negde oko 200-220, čak 250 miliona evra. Znači, što dinarskih, što deviznih obveznica za još 250 miliona evra, na konto ovoga.

Dakle, isto se ističe kako su jako povoljne i da je bila velika tražnja i da smo mogli i više da izdamo, tj. prodamo obveznica, to stoji u toj vesti, ali ne valjaju i da su na duži rok i da su kamate, ako se ne varam, evo vidim kolega Arsić je ovde gestikulirao, verovatno će on nešto reći tim povodom. Mislim da je 3,5% kamata na jednu od tih vrsta i na druge takođe tu seriju obveznica. To je ono što, i kažu bila je velika potražnja i navala.

Naravno da je bila velika potražnja, s obzirom da je to sada vrlo povoljno. Teško da se može sada kupiti povoljnije nešto na tržištu kapitala, jer kao što smo rekli kamate padaju. Tako da, ti koji su rešili da kupe te naše obveznice to jeste verovatno jednim delom poverenje u to da će vam to biti vraćeno i to je ono što vi, što kolege iz vlasti hoće da potenciraju. Ali je to, bogami, prilika njima da zarade vrlo dobro, jer teško da mogu takav plasman da ostvare negde druge, znajući da se te kamatne stope kreću, kao što smo i rekli prethodnih dana i čuli, oko nule i vrlo su niske. Prosto se tako obrnula stvar. Sada je lako, odnosno sada je na izgled jeftino podizati kredite, ali će se jednog dana morati i vraćati, da ne bude, kažem ono da posle to stigne na naplatu, kao što su oni Titovi krediti iz Titovog vremena stigli na naplatu kad više ni Tita ni države nije bilo.

Poslednja stvar koju sam još hteo u vezi sa tim da kažem, dakle, pošto je potpuno jasno da će svaka stvar ovde biti predstavljena kao nešto što je sjajno i izvanredno i što je potvrda i dokaz dobrog efikasnog rada Vlade i vladajuće koalicije. I to je razumljivo, naravno, kada je reč o poslanicima vlasti. Ne mislim da treba sad sve automatski da se kritikuje ili pljuje, ali kada je reč o zaduživanju, uvek je tu i ja to shvatam i kao obavezu opozicionog poslanika, pa i građanina, prosto da upozori, da skrene pažnju da se vodi računa. Naravno da su neki krediti povoljni, naravno da su neke investicije neophodne, ali postoje trenuci i postoje prosto neka sećanja i upozorenja da sa tim treba biti jako oprezan. Naš običan čovek, građanin, zna da je dug uvek zao drug, čak i kad deluje privlačno. Na kraju krajeva, kao što sam već rekao, setimo se kako su privlačno delovali pre desetak godina oni krediti u švajcarcima.

Ne bih voleo da i sa ovim našim obveznicama i ovim tako naizgled povoljnim kreditima koje uzimamo, da se u nekom trenutku, možda mi ovde nećemo sedeti, možda će neka druga vlast i vladajuća većina, da se ispostavi da smo kao država prošli slično ili prolazili slično kao što su ovi naši nesrećni građani koji su se zadužili u švajcarcima, platili višestruko taj dug i još ostali dužni jednako ili više nego što su dugovali.

Tako da, makar da se ne veselimo, možemo da objasnimo, kao što je ministar pokušao neki dan da kaže zašto je to bitno, zašto je to neophodno, ali možda je nekim preraspodelama unutar budžeta, pominjao sam već onaj famozni nacionalni stadion, a ima više takvih stavki, stadion je samo tu kao primer nečega za šta se odvajaju sredstva u visini od stotina miliona evra, a istovremeno se zadužujemo za te iste stotine miliona evra. Hvala.

Zahvaljujem kolega Vukadinoviću.

Po amandmanu, reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvek volimo da se igramo nekim brojevima i da izvrćemo stvari drugačije nego što zaista jesu. Priznanje za Narodnu banku Republike Srbije i za guvernera, nije ona guvernerka, ona je guverner, govorite ispravno, jeste jedno priznanje koje je značajno za Republiku Srbiju i svedoči o nekim rezultatima.

Uvek možemo da kažemo da su i drugi dobijali, neću u to da ulazim ko im je davao i zbog čega, ali moram da istaknem nešto. Ne može da se hvali ministar finansija koji prodaje društvenu imovinu, a kaže da ima suficit u budžetu. Ne može da se hvali guverner koji kaže imamo stabilan kurs dinara, a prodaje se društvena imovina ili prodaju devizne rezerve. To nije uspešno.

Šta imamo sada? Kažite mi šta je prodato od društvene imovine u poslednjih nekoliko godina. Nije ništa. Idemo dalje, da li se uvećavaju devizne rezerve Republike Srbije? Uvećavaju se. Da li je stabilan kurs dinara, predvidiv? Jeste. To su znači rezultati na osnovu realnih ekonomskih ciljeva, koje je postavila Vlada ispred sebe još 2014. godine.

E, sad, ta čuvena priča oko toga da je kapital jeftin, započeta je i to sam vam već rekao prošli put, u prošloj diskusiji, započeta je 2008. godine, kada je izbila svetska ekonomska kriza. Tada su američke federalne rezerve, da bi američku privredu učinili konkurentnijom, smanjili referentu kamatnu stopu, što je izazvalo pad dolara na tržištu, pa je onda Evropska centralna banka, da bi odgovorila na to, smanjivala svoju referentu kamatnu stopu. Imali smo jedan valutni rat koji je trajao do 2014, 2015. godine. Ako je to počeo 2008. godine, ti uslovi su za zaduženja bili isti i 2009, 2010, 2011, 2012. i 2016. i 2017. godine i dan danas. Proverite cenu kapitala na tržištu. Ima sajtova, možete da proverite. Napravite analizu, videćete da su odstupanja vrlo mala.

Šta određuje kamatu koju Republika Srbija plaća na kredite? Bonitet države. Znači, stepen javnog duga i stepen rasta koji ima privreda. Sada, ako se strani investitor ili domaći, svejedno, ne boji da uloži novac u naše hartije od vrednosti, bez obzira da li su one u evrima ili su u dinarima, a oni to ne rade zato što nas vole, nego zato da bi zaradili, postavljam pitanje – što se onda brinete? Valjda se oni brinu o svom novcu. Valjda su oni procenili da je Republika Srbija sigurna zemlja za njihove investicije.

Neke zemlje imaju jako niske kamate iako imaju veće učešće javnog duga u njihovom BDP. Recimo Nemačka. Njihova kamatna stopa po kojoj oni emituju državne hartije od vrednosti kreće se minus 0,5% do plus 0,5%. To je zato što Nemačka ima stabilan rast i svi znaju da je na određen način sigurna da će taj kredit da vrati i određeni investitori da bi čuvali svoj novac i da im ne bi bio obezvređen nekim berzanskim špekulacijama ulažu u te hartije od vrednosti.

Nešto slično dešava se i na teritoriji Republike Srbije. Naše hartije od vrednosti i prinosi na kamate su manji nego na grčke kredite, nego na hrvatske kredite, pa čak i na slovenačke kredite, što je svakako priznanje Republici Srbiji za rezultate koje ima na ekonomskom planu. Nemojte da minimiziramo, relativizujemo i banalizujemo sve one rezultate koje je Vlada imala od 2014. godine kada smo započeli program oporavka srpske privrede.

Sada kada pričamo o tim kreditima. Razum da one zemlje koje imaju izgrađenu infrastrukturu, izgrađen sistem zdravstvene zaštite ne ulažu mnogo sredstava, osim svoja sredstva iz budžeta koji imaju. Moram da postavim pitanje, ako već je jedan od ovih kredita za izgradnju Univerzitetske dečije klinike u Tiršovoj. A čega se tu mi bojimo? Već ima podatke da je naša privreda stabilna. Da li se bojimo da imamo Univerzitetsku dečiju kliniku u Tiršovoj zato što će možda nešto nekada da se desi u svetu dok mi budemo otplaćivali taj kredit. Ja mislim da je to suluda logika.

Moram da postavim pitanje, a gde ćemo da lečimo decu i kakav će nivo zdravstvene zaštite ta naša deca da imaju ako ne uradimo nešto po ovom pitanju?

Još nešto. Bila je priča da vraćamo i neke Titove kredite. Nemojte da mešate babe i žabe. Tadašnja Jugoslavija je podizala kredite da bi pravila fabrike koje su bile tzv. društvena imovina i ta društvena imovina trebala je te kredite da vraća. Onda je došla lopovska družina na čelu sa Borisom Tadićem, Draganom Šutanovcem, Bojanom Pajtićem, Vojislavom Koštunicom, onim nesretnim Bubalom, Đilasom itd, Milosavljevićem koji su privatizovali, odnosno rasprodali tu društvenu imovinu zbog koje su podizani krediti.

Sada mi treba da vraćamo kredite koji su podizani za privredne subjekte koji više i ne postoje, zato što je neko pravio anarhičnu privatizaciju, da bi došao na jeftin način do kvalitetnih lokacija koje je imala ta imovina, odnosno društvena imovina. Ovde je reč o državnim projektima. Nema zamene teza kada je u pitanju imovina.

Još nešto. Neko će da kaže pa i naša deca će da vraćaju te kredite. Ne mogu da kaže da to nisi u pravu, ali svaki kilometar auto-puta. Da li će on da traje samo dok smo mi živi? Hoće li ta dečija klinika, Univerzitetska klinika u Tiršovoj da se raspadne i sruši kada nas ne bude bilo? Oni će to koristiti, naša deca. Neće morati oni da se zadužuju. Moći će da obezbeđuju u svoj razvoj, u svoju privredu, u svoju porodicu, u svoje društvo, u svoju decu, a ne da državu ostavimo zato što smo plašljivi, neizgrađenu i nesposobnu.

Trendovi su takvi da ukoliko ne ubrzamo svoj ekonomski razvoj, odnosno da nismo ubrzali svoj ekonomski razvoj mi bismo ostali bez stanovništva. Ne možemo da ubrzamo ekonomski razvoj ako nemamo izgrađenu saobraćajnu infrastrukturu, ne možemo da zadržimo stanovništvo ako nemamo kvalitetnu zdravstvenu zaštitu. Ko će da nam živi u takvoj zemlji? Ljudi su napuštali kuće u kojima su se rodili zato što nije bilo pute do njihove kuće.

Sad kaže neko – šta će nama putevi, da li moramo iz kredita? Moramo. Ali, razlika između nas i onih koji su opljačkali Srbiju, podizali su kredite da bi veštački kupovali glasove, poverenje građana. Ono što je trebala da finansira privreda i realni sektor, finansirali smo kreditima pa smo upropastili privredu i realni sektor.

Kolega Vukadinoviću, da li znate od 2008. do 2012. godine koliko je prodato deviznih rezervi? Negde oko pet milijardi evra. Znate koliki je kurs bio u avgustu mesecu 2008. godina, a koliki je kurs bio 2012. godine? Bilo je 78 dinara 2008. godine, a 2012. godine je bio 119,80. Prodao je pet milijardi evra deviznih rezervi, što Šoškić, što Jelašić, i nisu sačuvali kurs dinara zato što ih je učila profesorka Danica Popović da treba da štampaju novac. To samo lud čovek može da uradi. To nema nikakve ekonomske logike.

Kada smo počeli sa štampanjem novca, pobegli su svi investitori iz Srbije i domaći i strani, pozatvarali fabrike i nasledili smo 400 hiljada nezaposlenih. To je rađeno do 2012. godine i nemojte to više da pokušavate da pravdate.

Ne očekujem od vas da vi hvalite rezultate Vlade Republike Srbije, ne očekujem ni da aplaudirate, ni bilo šta drugo, ali očekujemo bar da se ne izmišljaju, relativizuju i banalizuju rezultati. Nisu to samo rezultati Vlade Republike Srbije, to su rezultati i građana Republike Srbije.

Zahvaljujem, kolega Arsiću.
Kolega Vukadinoviću, želite repliku?
Izvolite.

Nije meni problem, ne moram baš da aplaudiram, ali da pohvalim, gospodine Arsiću, kada ima šta da se pohvali. Navodio sam, ali ne mogu sad u ovo kratko vreme da se ponavljam, šta sam sve pohvaljivao kada god je bila prilika da se pohvali bilo na spoljno političkom, bilo na privrednom planu. Ali, na sreću, tj. na žalost, nema mnogo toga.

Samo konkretno da vam odgovorim na vaše konkretno pitanje. Ovo je naravno lepa retorika, lep govor, ali nema tu mnogo onoga što demantuje ono što sam ja i kolega pre mene ovde govorili. Vi ste pitali – šta je prodato, kažite mi šta je prodato? Svašta se ovde kaže i preko toga se pređe, šta je prodato …(ne razume se) ove vlasti. Da, oni prethodni su jako mnogo prodali. Ja sam to strašno kritikovao i mislim da je loše i zato su i bivši, i vi ste ih kritikovali i zato su bivši jednim delom.

Prodat je „Jat“ gospodine Arsiću, napravljena „Er Srbija“. Dobro, naravno, ali faktički jeste i to nazovite dokapitalizacijom, nazovite kako hoćete, ali jeste prodat. Prodato je „Smederevo“, prodat je „Bor“, prodat je aerodrom, odnosno opet ćete vi reći da nije, nego je nešto drugo. Ali, činjenica je da smo se mi odrekli, ja za „Smederevo“ sam podržao takođe i pohvalio to rešenje zbog radnika i ljudi koji tamo žive, ali recimo za „Bor“ je veliko pitanje da li je zaista moralo tako da se radi. Mi prodajemo, a za aerodrom sam siguran da nam nije trebala ta vrsta aranžmana.

Dakle, mi prodajemo ona profitabilna preduzeća ili možda nisu trenutno profitabilna, ali su u perspektivi će biti ili bi mogli biti da im stavimo sposoban menadžment ili da im stavite pošto ste vi vlast. Dakle, nije tačno da se nije prodavalo,

Napokon, što se tiče situacije i zaduženja ovih prethodnih vlasti. Pa, zaduživali su se i prodavali su, ali bila je i najveća svetska ekonomska kriza. Što se tiče Titovih kredita, znate šta? Izgradila se ta zemlja, ja sam navodio kao loš primer, ali moramo priznati da se puno toga izgradilo, podignut je standard i nemojte sugerisati, aludirati da neko ne želi da se gradi klinika, da se leče ljudi. Naravno da želimo da se leče ljudi samo je pitanje da li da se leče iz kredita ili preraspodelom unutar ovih bilansa i budžeta koji imamo na raspolaganju. Hvala.