Poštovani predsedavajući i ministre sa saradnicima, na početku svog izlaganja moram da spomenem da se u Srbiji po prvi put neke stvari događaju, a to je i ovaj Memorijalni centar „Staro Sajmište“.

Dolaskom na vlast SNS 2012. godine, a zahvaljujući Aleksandru Vučiću Srbija se sa pijetetom seća svih svojih žrtava. To sećanje je vezano za sve one datume koji obeležavaju stradanje našeg naroda, a bilo ih je i previše sa žrtvama Prvog svetskog rata, Drugog svetskog rata, u periodu devedesetih, „Oluji“, na Kosovu, itd.

Shodno svemu tome, pred nama je danas zakon o Memorijalnom centru „Staro Sajmište“. Ovim zakonom biće ustanovljena ustanova kulture sa ciljem da se očuva sećanje na 11.000 stradalih, a od toga 6.500 Srba i 7.000 jevrejskih i romskih žena, dece, starih, a koji su stradali u logoru.

Memorijalni centar će se sastojati iz dve celine: „Jevrejskog logora Zemun“ i „Prihvatnog logora“, a obuhvataće i prostor na Novom Beogradu, na levoj obali Save, inače području nekadašnje Bežanijske bare, kao i prostor nekadašnjeg logora „Topovske šupe“.

Zakon predviđa sređivanje, čuvanje, izlaganje i stručno obrađivanje muzejske arhivske građe, kao i filmske dokumentacije, organizovanje manifestacija, staranje o građi, korišćenju u obrazovno-vaspitne i istraživačke svrhe. Na čelu ove ustanove nalaziće se direktor, a osim nadzornog odbora biće postavljen i međunarodni savet čiji članovi mogu biti stranci ili istaknuti stručnjaci iz oblasti Holokausta i genocida.

Jevrejska zajednica je zadovoljna zakonskim rešenjem, a izuzetno je važno što je u memorijal ušao i prostor na kome je bio prvi jevrejski logor „Topovske šupe“, prostor na Autokomandi, a koji će biti takođe pretvoren u izložbeni prostor.

Obraćajući se vama, mojim kolegama, kao i građanima Srbije sa pijetetom moram da se setim i mojih sugrađana Roma stradalih u logoru „Staro Sajmište“, kao i u logoru „Topovske šupe“. „Topovske šupe“ su deo nekadašnje kasarne Vojske Kraljevine Jugoslavije u kojima su se do rata nalazili objekti za smeštaj artiljerijskog oruđa. Ta kasarna se, inače, zvala po kraljeviću Andreju. Logor „Topovske šupe“ počeo je sa radom mesec dana nakon početka rada „Banjičkog logora“.

Na spomeniku u Resniku nalaze se imena naših 29 sugrađana Roma stradalih u logoru na „Starom Sajmištu“. Rođeni u Resniku, stasavali su sa ostalim sugrađanima, družili se, radili i pomagali se sa ostalim komšijama. Među stradalima je najviše muzičara bez kojih je u to vreme bilo nezamislivo jedno veselje u domaćinstvu, a bez njihovog učešća. Njihovim odlaskom zadugo je u Resniku zamukla muzika.

Hvala na pažnji i nadam se da ćemo u Danu za glasanje prihvatiti ovaj zakon.

Zahvaljujem, koleginice Jovanović.
Reč ima narodni poslanik Desanka Repac.
Izvolite.

Poštovani gospodine ministre sa saradnicima i drage kolege, danas je pred nama Predlog zakona o Memorijalnom centru „Staro Sajmište“. Usvajanje zakona tek je početak procesa koji podrazumeva eksproprijaciju zemljišta, projektovanje centra, potom i izgradnju.

Naš predsednik Aleksandar Vučić se krajem avgusta meseca 2019. godine sastao sa direktorom centra „Simon Vizental“, Efraimom Zurofom, kako bi razgovarao o podizanju Memorijalnog centra „Staro Sajmište“. Predsednik Aleksandar Vučić je konstatovao da je Srbija po pitanju ovog centra napravila greške i izrazio nadu za brži napredak i realizaciju ovog projekta.

„Staro sajmište“ nadomak Beograda jedan je od prvih nacističkih logora u Evropi u kojem je od 1941. do 1944. godine stradalo 20.000 ljudi. Ovo je bio najveći logor za vreme Drugog svetskog rata koji su stvorile okupirane vlasti Srbije. Sajmište je sagrađeno u Kraljevini Jugoslaviji kao arhitektonski biser, mesto susreta svih nacija sveta, kao nešto moderno i progresivno, a onda je iskorišćeno za direktnu suprotnost.

Danas je 65 godina od nestanka logora. U posleratnoj javnosti o logoru se nije govorilo ništa i generacije nikad nisu učile o „Starom Sajmištu“. Nije se govorilo ni u osnovnim, ni u srednjim školama, govorilo se o drugim logorima, o logoru „Banjici“ i logoru „Jasenovcu“. Pitam se – gde je istorijska i lična odgovornost čitave jedne generacije koja je dozvolila da se „Sajmište“ dogodi? Sa Kalemegdana Beograđani su direktno gledali u dvorište tog logora i niko nije mogao da kaže da se nije znalo šta se tamo događa. Logor „Sajmište“, službeno nazvan „Jevrejski logor Zemun“ nalazio se na levoj obali reke Save, na mestu gde je 11. septembra 1937. godine otvoren prvi Beogradski sajam.

Nakon 6. aprila 1941. godine, nakon bombardovanja Beograda stradale su i zgrade „Starog Sajmišta“. Logor se od tada nalazio na teritoriji NDH, Nezavisne države Hrvatske, koja je na zahtev Nemaca tu teritoriju ustupila i na njoj dozvolila uspostavljanje logora. Upravu nad logorom imali su nemačke SSSR trupe. Posle maja 1942. godine, kada su Jevreji pobijeni dušegupkama, desio se „Juden fraj“. Srbija je oslobođena od Jevreja a u „Prihvatni logor Zemun“, kako mu je bilo novo ime, zatvarani su mahom Srbi, Romi. Romi, Srbi, četnici, komunisti, zajedno zarobljenici masovno su hapšeni. U ovom logoru ubijeno je 20.000 ljudi, a kroz njega je prošlo 30.000/40.000 logoraša.

U januaru 1943. godine stizale su u logor grupe ljudi Nedićeve Srbije iz čitave Kraljevine Jugoslavije. Među Nedićevim ljudima, tačnije 17. januara stigao je u logor i moj otac, Dimitrije Đure Marjanović, koji je tada imao 18 godina. Pokupljen je u Nedićevoj Srbiji kao izbeglica iz Vojvodine, a proteran je iz dobrovoljačkog sela Kuski Sokolac kod Kule, od mađarskih fašista, prvo u logor Jugovićevo kod Novog Sada, a potom u okrilje Nedićeve Srbije koje im je dalo utočište, a svesrdno sarađivala sa nemačkim okupatorom.

Kažu nisu čuli za Staro Sajmište, za taj logor stradanja. Nažalost, ja sam odrastala uz te priče i strahote i uvek me emocionalno potresa. Logoraši su bili krvnički premlaćivani do smrti od strane stražara i od strane lokalnog obezbeđenja koji su regrutovani iz redova zatvorenika. Jutarnji stroj je bio nešto najjezivije, odbrojavanje za odstrel. Kroz „Prihvatni logor Zemun“ kako mu je glasio novi naziv, prošlo je, rekla sam trideset do četrdeset hiljada logoraša, a ubijeno je 11.000 Srba i Roma. Moj otac je posle sedam meseci, 27. juna 1943. godine prebačen, odnosno kako je on rekao interniran, na prisilni rad u Nemačku u logore, tri naredna logora: „Dancing“, „Bromberg“ i „Kristijan štat“. Tamo je dočekao i oslobođenje 1945. godine.

U logoru „Staro sajmište“ je stradalo tragično veliki broj ljudi – 7.000 Jevreja, žene, deca, staraca. Srbija je tada proglašena, kako sam rekla za Juden fraj očišćen od Jevreja, obaveštenje u Evropu je stiglo od same Vlade Milana Nedića. Svakih nekoliko meseci u medijima, pojavljuje se bombastični naslovi puni osećanja i stida, jer se u zgradama koje su za vreme logora služile kao bolnice i mrtvačnice, danas nalaze obdaništa, diskoteke, restorani.

Predlog zakona o Memorijalnom centru „Staro sajmište“ predviđa osnivanje Memorijalnog centra, kao ustanove kulture radi negovanja sećanja na žrtve nacističkog logora i koncentracionog logora na nekadašnjem Beogradskom sajmištu.

Mi treba da čuvamo uspomene za žrtve iz prošlosti i podsećamo se da se stradanje ne smeju ponoviti.

Izražavamo veliko poštovanje prema žrtvama, odajemo pošast stradalima i kao zalog za budućnost osnivamo Memorijalni centar „Staro sajmište“ za Jevreje, Srbe i Rome. Tako da „Staro sajmište“ konačno bude dostojno obeleženo kao mesto stradanja zla, patnji, genocida i zločina, jedne sulude ideologije. Hvala vam.

Zahvaljujem, koleginice Repac.
Reč ima narodni poslanik Stanija Kompirović.
Izvolite, koleginice.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, Predlogom zakona o Memorijalnom centru „Staro sajmište“ predviđa se osnivanje istoimenog centra sa ciljem negovanja i sećanja na žrtve nacističkog koncetracionog logora, na nekadašnjem Beogradskom sajmištu, Jevrejskog logora Zemun i prihvatnog logora Zemun.

Memorijalni centar „Staro sajmište“ će, pre svega, omogućiti da se ne zaborave istorijske činjenice i postojanju logora na teritoriji grada Beograda, u Drugom svetskom ratu, radi ispunjenja dužnosti trajnog pamćenja i spomen na žrtve genocida, okupatorskog terora i ratnih zločina, potrebno je doneti zakon o Memorijalnom centru „Staro sajmište“, koje će omogućiti da se nikada ne zaborave istorijske činjenice o postojanju logora na teritoriji grada Beograda.

Memorijalni centar „Staro sajmište“ će, između ostalog, obavljati poslove prikupljanja, sređivanja, čuvanja, izlaganja, održavanja i korišćenja stručne obrade istraživanja i prezentovanja muzejskih, arhivskih i filmskih dokumenata i predmeta.

Zatim obrazovno-vaspitne, naučno-istraživačke, izdavačke poslove kao i organizovati manifestaciju i akcije negovanja sećanja na žrtve Jevrejskog logora Zemun, Prihvatnog logora Zemun, a i Jevrejskog prolaznog logora Beograd „Topovske šupe“.

Memorijalni centar „Staro sajmište“ će obavljati poslove u vezi sa rekonstrukcijom, adaptacijom i uređenjem postojećih autentičnih objekata u prostoru Memorijalnog centra i eventualnom dogradnjom novih koji poslove uređivanja i redovnog tekućeg održavanja nepokretnog kulturnog dobra u skladu sa utvrđenim merama zaštite kulturnih dobara.

Osnivanje Memorijalnog centra „Staro sajmište“ čuvaće uspomene na žrtve u prošlosti i podsećati se da se stradanja ne smeju ponoviti, a donošenjem zakona obezbediti prikupljanje podataka, obrađivanje i obezbeđivanje tih podataka na jedinstveni način na jednom mestu.

Vrednosti nacizma i fašizma ne smeju nikada da nam budu deo vrednosti bilo kojeg društva i treba se boriti protiv svake vrste jednostranosti i mržnje.

Znamo koliko se naš predsednik Aleksandar Vučić bori za mir na našim prostorima, a bolju budućnost Srbije, za istinu o srpskom stradanju na KiM, o nestalim Srbima i njihovim porodicama i nećemo prestati sa tom borbom, sa borbom za opstanak i ostanak Srba u južnoj Pokrajini.

Zločine i stradanja ne zaboravljamo, a borimo se za bolju budućnost i budućnost naše dece. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Milimir Vujadinović.

Hvala predsedavajući.

Poštovani predstavnici Vlade, uvažene kolege, uvaženi građani Srbije, koliko li je samo srećan narod koji nema ovakvu vrstu sećanja i koji nema ovakvu istoriju o kojoj danas govorimo i koja je danas tema današnjeg zakona?

Koliko li je samo ponosan narod koji nikada nije bio vinovnik ovakvih događaja i koji nikada sistemski nikada ovakve stvari nije radio i kolika li je samo nesreća kada jedan narod sve ove stvari o kojima ceo dan govorimo i koje su tema zakona kroz generacije, zaboravljene?

Sreću da nam se takve stvari ne dogode, nismo imali. Nekako na to nismo mogli ni sami da utičemo. Ponos što to drugima nismo radili, nekako smo vremenom sami potisnuli i nismo ga isticali u prvi plan, a nesreću da zaboravimo smo imali i taj zaborav smo vremenom sami afirmisali.

Zato evo posle 75 godina, prvi put na ovaj način raspravljamo o ovoje temi, jer šta je to drugo, osim zaborav, ako posle toliko vremena počnemo da raspravljamo o ovim temama. Koliko god reči mi danas u ovom uvaženom Domu upotrebili da upišemo i užase koji je srpski narod, a sa njim i jevrejski, romski, prošao u proteklom veku, pre svega, u Drugom svetskom ratu, teško da to možemo opisati.

Ja sam danas mislio, ali sam odustao, jer kao čovek nemam snage da ispričam priču Marije Počuče sa Velebita koja je u nekoliko minuta ostala bez svoje troje dece, koja su zaklana i bačena u Velebitske jame.

Nisam imao snage ni da ispričam, verujte mi priču Trifke Ehmečića, čije je šestoro dece završilo u jami Golubinka, u Prebilovcima kod Čapljine u zapadnoj Hercegovini, niti da ispričam priču o dvadeset dvoje članova porodice Vajs koji su ubijeni na „Starom sajmištu“, čuvene banatske jevrejske porodice, ali ni snage da ispričam ličnu priču koju je preživela moja porodica iz tih prvih dana juna 1941. godine.

Ovaj dan danas nekako je omaž i toj deci Marije Počuče, Branku, Milki, Dušanki, omaž je i deci Trifka Ehmečića, onih šestoro dece koji su bačeni u jamu Golubinka, omaž je i dvadeset dvoje članova porodice Vajs iz Banata, ali i svoj drugoj deci, svim drugim porodicama koje su stradale u HH veku, pre svega, govorim o srpskim, jevrejskim i romskim porodicama.

Nije ovo danas, poštovani predstavniče Vlade samo jedan običan skupštinski dan. Ovo je ozbiljan istorijski trenutak. Lično sam počastvovan, što na ovaj način ja i moje kolege učestvujemo u ovakvom istorijskom trenutku, jer ovo je prvi put, na pravi način govorimo o ovim stvarima i prvi put ovu priču konačno institucionalizujemo.

Kažem, posle 75 godina, ali nikada nije kasno.

Pažljivo sam pročitao zakon koji je danas pred nama i on decidno reguliše sve ono što će se dešavati u osnivanju Memorijalnog centra, ali posebno mi je za oko zapao prilog 3 koji kaže da će oko 70% posetilaca Memorijalnog centra da budu organizovane učeničke posete.

Mislim da je to ono što je najvažnije u ovom zakonskom predlogu, jer možemo mi izgraditi bilo šta, ukoliko neke mlade i nove generacije ne naučimo i ne edukujemo o svemu ovome, sve će biti uzalud.

Stoga mislim da zakon možda nekada vremenom, pošto je prvi, može doživljavati promene, ali to je najvažniji deo ovog zakonskog rešenja i to ne treba da bude menjano.

Svakako da se mi kao poslanici SNS radujemo i najavi da će biti izgrađen prema dogovoru predsednika Aleksandra Vučića i člana predsedništva Milorada Dodika, Memorijalni centar u Donjoj Gradini i to je još jedan korak napred u ovom smeru.

Sve ovo zajedno govori da se srpska politika ozbiljno i korenito promenila i u ovoj, ali i u drugim oblastima.

Stoga, uvaženi predstavniče Vlade budite sigurni da ćemo mi podržati posao sprečavanja, tj. ovaj posao sprečavanja sećanja, odnosno ukidanja zaborava sa nadom da ćemo mi našoj deci i našim unucima ostaviti sećanja na svo zlo iz tog doba ali ostaviti sećanja na sve dobro i na uspon Srbije našeg doba.

+Hvala vam.

Zahvaljujem, kolega Vujadinoviću.

Reč ima narodni poslanik Ljiljana Malušić.

Izvolite, koleginice.

Zahvaljujem predsedavajući.

Predstavnici iz ministarstva, dame i gospodo poslanici, ja ću danas obrazlagati ovaj zakon, sa pijetetom prema tim ljudima koji danas nisu živi, ali pre nego što krenem da pričam o zakonu ja ću zaista, molim vas, da napravim jedno odstupanje jer ne mogu, a da ne kažem, da napravim… ne mogu da govorim o tome koliko mi je neprijatno, ali moram zaista da stanem na stranu sve dece, da pričam o tvitu Sibina Vukadinovića, tog čoveka, nečoveka, tog monstruma, ne znam kako da ga nazovem, jer više je bilo dosta da se prozivaju deca svih nas. Ostavite ljudi decu na miru!

Naime, prozvan je predsednik republike, poenti put. Hajde što je predsednik, hajde što smo mi botovi, skotovi, bezubi, ovakvi i onakvi, sve neka bude u redu, ali nemojte da dirate više tuđu decu, molim vas. Ostavite decu jednom zauvek na miru.

Ono što je izgovorio ovaj čovek, nečovek, ja to nikada neću ponoviti, ne dozvoljava mi kultura, ne dozvoljava mi dostojanstvo, jer je ovo morbidno i skaradno.

Što se tiče zakona, velika mi je čast da danas govorim o njemu, o Predlogu zakona o Memorijalnom centru „Staro sajmište“.

Naime, ja sam imala tu nesreću da moj deda po majci bude u Dahau, kao i svi ostali koji više nisu živi, odam im veliku čast i poštovanje.

Ono što treba reći o ovom zakonu je da sam ponosna što je jedan jedini u sprskoj istoriji, unazad 70 godina, 100 godina, u stvari nikada niko se nije setio da oda počast žrtvama. Evo, mi danas govorimo o ovom zakonu, o tome kako ćemo napraviti Memorijalni centar „Staro sajmište“. To će biti ustanova kulture na republičkom nivou i to je jako dobro.

To je taj pietet prema tim žrtvama, prema tim ljudima koji su ničim izazvani stradali u nacističkim logorima i ne samo u nacističkim logorima. Nažalost, istorija učiteljica života i da nije nje ne bi bilo ni budućnosti, a ono što treba reći je, da smo mi ničim izazvani, koji uvek vodimo odbrambene ratove, stradali, izgubili dva i po miliona ljudi, u Prvom svetskom ratu, u Drugom svetskom ratu, ratovi devedesetih, bombardovanje, ničim izazvani. Ja bih jako volela da ovo prestane.

Ovaj Memorijalni centar „Staro Sajmište“, će prikupljati, sređivati, čuvati, izlagati, održavati, koristićemo stručne obrade, istraživanje i prezentovanja muzejskih, arhivskih, filmskih dokumenata i predmeta, zatim obrazovno-vaspitne, naučno-istraživačke poslove. Znači, nešto što je za ponos onom ko je predložio ovaj zakon, a to je Vlada Republike Srbije i naš predsednik Aleksandar Vučić, ali i nama koji danas imamo čast da govorimo o ovom zakonu.

Inače, za ovaj zakon je napravljena Radna grupa pri Ministarstvu, pri Vladi i svi koji su učestvovali, a naravno bili zainteresovani, to su pre svega Ministarstvo obrazovanja, informisanja, kulture, prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, ali i javno mnjenje su mogli da kažu o ovome i svi su se izjasnili pozitivno i ja o ovome, apsolutno, sem da ću glasati više nemam šta da dodam.

Hvala vam.

Zahvaljujem, koleginice Malušić.
Reč ima narodni poslanik Dragana Kostić.
Izvolite, koleginice Kostić.