Hvala, gospodine Milićeviću.
Drage kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, stara latinska poslovica kaže - Istorija je učiteljica života. Glavno pitanje je da li smo sve istorijske činjenice tokom života savladali, koliko smo naučili iz naših grašaka kako bi kao čovečanstvo ove greške u budućnosti ne bi ponavljali? Otuda je važno da Staro sajmište, kao mesto stradanja velikog broja žrtava, napokon dostojno obeležimo.
Obradovala me je zaista Vučićeva izjava iz avgusta prošle godine o završetku Nacrta zakona o memorijalnom kompleksu Staro sajmište izrečena na sastanku sa Erfaimom Zurofom koji je izabran da učestvuje kao jedan od članova Komisije za predsednika Međunarodnog saveta, inače je direktor centra „Simon Vizental“.
Grad Beograd je takođe, želim da napomenem, dao svoj značajan doprinos kako bi naši sugrađani koji su ubijeni samo zato što su bili druge vere dobili obeležje i sećanje kakvo zaslužuju.
Promene se dešavaju, rekla bih, tek od 2014. godine kada na vlast u Beogradu i Srbiji dolazi SNS. Tek tada smo mi počeli da na pravi način razvijamo tu kulturu sećanja na sve žrtve brojnih ratova i Prvog svetskog rata i Balkanskih ratova i Drugog svetskog rata, obeležavanje NATO agresije i svih ostalih bitaka, bojišta na kojima je stradao pre svega srpski živalj, ali i jevrejski, romski i ostali narodi koji su živeli na ovim prostorima.
Takođe, grad Beograd je doneo odluku da se 10. maj proglasi Danom sećanja na žrtve Holokausta u Beogradu, što je još jedan korak napred kada je reč o razvijanju bilateralnih odnosa između Republike Srbije i Izraela, ali i odavanja priznavanja jednog istinskog pomena na sećanje na žrtve Holokausta.
Predlogom Zakona o memorijalnom centru Staro sajmište trebalo bi da se uspostavi ustanova kulture na republičkom nivou koja bi bila posvećena kulturi sećanja na žrtve, istorijske događaje koji su se desile na prostoru Starog sajmišta, odnosno na prostoru nacističkog logora, jevrejski logor Zemun i prihvatnog logora Zemun.
Ovo je potez je, rekla bih, ispunjenje pravde. Naspram više od 70 godina koliko smo čekali, zaista mi je drago i ohrabruje ova vest što se danas pred nama, kao narodnim poslanicima, nalazi ovaj jedan jako značajan zakon, jer na taj način ispunjavamo pravdu za sve one porodice žrtava, za sve one Srbe, Jevreje, Rome koji su čekali više od 70 godina na zadovoljenje pravde.
Ambiciozno je, čitajući ovaj Predlog zakona, zaista bih rekla da je ambiciozno osmišljen centar u budućnosti koji će obavljati poslove prikupljanja, sređivanja, čuvanja, izlaganja, stručne obrade, istraživanja i prezentovanja muzejskih, arhivskih i filmskih dokumenata i predmeta, ali će se koristiti i u muzejske obrazovno-vaspitne, naučno-istraživačke, izdavačke svrhe, kao i brojne manifestacije.
Cilj zakona je da se stvori promena u pravcu ispunjenja dužnosti i trajnog pamćenja i spomena žrtava Holokausta, žrtava genocida, okupatorskog terora i ratnih zločina kako se ne bi zaboravile istorijske činjenice o postojanju koncentracionog logora koji se nalazio u samom centru naše prestonice, u samom centru Beograda.
Predlog zakona će uticati i na predstavnike žrtava koji su reprezentovani kroz Savez jevrejskih opština i Nacionalnog saveta romske nacionalne manjine.
Usvajanje ovog zakona, rekla bih, to je tek prvi korak. Nas očekuje još dosta posla koji podrazumeva i eksproprijaciju zemljišta i projektovanje centra, a potom i njegovu izgradnju. Dobra vest je što u tom poslu nećemo biti sami. Imali smo prilike da iz medija prošle godine vidimo da je američki muzej Holokaust ponudio podršku Srbiji u februaru prošle godine za izgradnju memorijalnog kompleksa i rekao je tada zamenik direktora ovog muzeja, Robert Vilijams, i pohvalio je tada posvećenost srpske delegacije pri Međunarodnoj alijansi na za sećanje na Holokaust.
Takođe, grad Beograd je pored formiranja komisije koja je izrađivala nacrt ovog zakona imala i takođe jako dobru saradnju sa direktorom za međunarodne odnose, Jad Vašemom, u istraživanju Holokausta i na projektu Staro sajmište.
Reč je o saradnji dve institucije, rekla bih, od jako velikog značaja, o istorijskom arhivu Beograda i muzeja Holokausta u Vašingtonu. Naš Istorijski arhiv u Beogradu je uputio više od 31 kopiju dokumenata koje predstavljaju svedočanstvo o postupanju nacista prema Jevrejima u Srbiji i Jevrejima u bivšoj Jugoslaviji.
Na ovaj način, Srbija daje svoj doprinos istraživanju Holokausta i očuvanju sećanja na ovaj strašan zločin kako se on ne bi više u istoriji i u budućnosti ponavljao.
Za Srbiju i Evropu, ali i sve buduće i sadašnje generacije, važno je da saznamo istinu o stradanju. Za Srbiju i Evropu je važno da Staro sajmište postane memorijalni kompleks jer je to mesto poslednjeg nacističkog koncentracionog logora u Evropi koji do sada, do današnjeg dana, do 2020. godine nije obeležen. Rekla bih da je ova Vlada zaista uradila u prethodne tri godine više nego što je urađeno u prethodnih 70 godina otkada ovaj problem postoji i da je rukovodstvo grada Beograda, ali pre svih i predsednik Aleksandar Vučić, da su dali nemerljiv i značajan doprinos.
Drage kolege poslanici, poštovani građani Srbije, želim da istaknem da je Srbija prva zemlja u Evropi koja je usvojila Zakon o vraćanju imovine žrtava Holokausta, koji nemaju naslednike, jedina zemlja koja je na zgradi Predsedništva okačila zastavu sa Davidovom zvezdom kako bi obeležila jednu jako značajnu godišnjicu. Reč je o 75. godina od Holokausta i na taj način dala svoj doprinos.
Sada ću malo da govorim o istorijske činjenice. Istorijske činjenice govore da zgrade Starog sajmišta nisu bombardovane u razornom nacističkom bombardovanju Beograda 6. aprila 1941. godine. To je prostor koji je prevashodno bio namenjen za Beogradski sajam. Kralj Aleksandar je opremio čitav ovaj prostor, i to je trebao da bude moderni centar Beograda, kako se grad širio ka Zemunu.
Nažalost, nacisti su odustali od toga da grade novi logor na prostoru Zasavice, blizu Sremske Mitrovice, na oko 70 kilometara od Beograda i uselili su se u ove prazne paviljone nekadašnjeg Beogradskog sajma.
Dvadeset trećeg oktobra, znači, 1941. godine, nemačka vojna uprava je odlučila da, umesto da gradi novi logor, za tu namenu preuredi Beogradsko sajmište, njegove u tom času prazne paviljone. To nije bilo idealno mesto za koncentracioni logor, s obzirom na blizinu gradu, ali su ga nadležni u nedostatku vremena, ideja ipak prihvatili.
Sajmište se nalazi na teritoriji pod kontrolom lokalne komande za Zemun, Semlin, te je shodno tome ovaj logor je i nazvan „Judenlager Semlin“, Jevrejski logor Zemun. Sudbina Jevreja na Sajmištu je bila zaista obeležena velikim stradanjima.
U rano proleće 1942. godine okupatorske vlasti u Beogradu su shvatile da planirano deportovanje Jevreja na istok nije na vidiku i sa tim u vezi je želela da što pre iznađe rešenje za jevrejski problem. Ovog puta vlast u Berlinu je obezbedila neophodnu infrastrukturu i u martu 1942. godine stigao je gasni kamion marke „Saurer“, koji su vozila dva niža SS-oficira Gec i Majer, u Beograd. Za ovaj kamion je u nacističkim dokumentima korišćen eufemizam – vozilo za uništenje vaški, a zapravo je bio kamion smrti.
Auspuh je bio tako postavljen i vožnja u ovom kamionu je trajala 10 do 15 minuta i u trenutku ukrcavanja u jevrejskom logoru, između 80 i 100 ljudi, bilo je dovoljno samo 10 minuta da se krene ka putu za Jajince, rekla bih, putu bez povratka, putu bez života, u sigurnu smrt, kakav je bio ovaj kamion.
Ova vrsta gasnog kamiona korišćena je u nacističkom programu eutanazije još tokom 1940. godine kada je stradalo desetine hiljada invalida i mentalno obolelih. Krajem 1941. godine i početkom 1942. godine isto vozilo je testirano kao metod za konačno rešenje jevrejskog pitanja.
Prve žrtve ovog kamiona u Beogradu bili su osoblje i pacijenti dve jevrejske bolnice u Beogradu. Tokom samo dva dana, 18. i 19. marta 1942. godine, preko 800 ljudi, uglavnom pacijenata, bilo je utovareno u gasni kamion u grupama od 80 do 100 i svi su umrli od trovanja ugljenmonoksidom na putu kroz Beograd do gubilišta u Jajincima, selu u podnožju planine Avale, južno od grada Beograda. Po dolasku u Jajince sedam Srba zatvorenika vadilo je žrtve iz kamiona i zakopavalo u masovne grobnice.
U početku je logor bio zamišljen samo za srpske Jevreje. Međutim, kasni ovde su slati i drugi politički osuđenici, komunisti, partizani i četnici. Crna istorija je ispisana ovde za vreme okupacije, a kada je oko 7.000 Jevreja i 32.000 Srba ubijeno u tzv. dušegupkama, streljano u Jajincima ili umrlo od užasnih bolova i užasnih uslova koji su vladali u samom logoru.
Posle rata Sajam nikada nije uspeo da pretvori ovaj prostor u prvobitnu funkciju, verovatno zbog svoje krvave istorije. Svi jugoslovenski paviljoni su uklonjeni i ovde su smeštene institucije zadužene za izgradnju Novog Beograda, osim paviljona i centralnoj kuli pretilo je rušenje, jer se nisu uklapali u viziju moderne metropole kakav je želeo Beograd da bude.
Godine 1951. ovi prostori su pretvoreni u stanove za socijalno ugrožene osobe u našoj prestonici ili su predati na korišćenje Udruženju likovnih umetnika Srbije.
Tek dolaskom SNS, Vlada Srbije, koja je predlagač ovog zakona, nabrojala je u svom obrazloženju da taj pravni akt treba usvojiti radi trajnog pamćenja na žrtve Holokausta, genocida, okupatorskog terora, ratnih zločina.
Osnivanje memorijalnog centra će omogućiti da se ne zaborave ove istorijske činjenice o kojima sam govorila, o postojanju jednog logora na teritoriji Beograda, na prostoru na kome je u Drugom svetskom ratu bio nacistički koncentracioni logor koji je u smrt odveo više od 7.000 Jevreja, više od 32.000 Srba i Roma, ali i drugih naroda i narodnosti.
Zaključak se nameće sam, kao što sam počela svoje današnje izlaganje, istorija je učiteljica života i možda je najstrašnije što Beograđani nisu dovoljno znali o stradanjima na Starom sajmištu, kao i o istorijskim činjenicama, šta se zaista dogodilo tokom Drugog svetskog rata u samom centru Beograda.
Logor Staro sajmište postojao je od 8. decembra 1941. do jula 1944. godine, s tim da se njegova namena menjala tokom vremena. Od 8. decembra 1941. do 10. maja 1942. godine on je bio Jevrejski logor Zemun ili „Judemlager Semlin“ koji je imao za cilj da uništi preostalu jevrejsku populaciju u okupiranoj Srbiji. Od 2. maja 1942. godine počinje da radi prihvatni logor Zemun koji će raditi do jula 1944. godine i koji je bio tranzitni logor za zarobljenike narodnooslobodilačkog pokreta, partizane i Srbe iz okupiranih područja, Hrvatske i za druge protivnike totalitarističkih režima na ovim prostorima. Služio je kao prihvatni logor i imao je zadatak da preusmeri zarobljenike u radne logore u Nemačkoj, Norveškoj i drugim delovima okupirane Evrope.
Naša je obaveza da stratišta obeležimo. Naša je obaveza da obeležimo i sva mesta stradanja i da im odamo priznanje na adekvatan način. To je naša civilizacijska vrednost i obaveza da napravimo staze i mape stradanja i da ta stratišta zaista budu obeležena i u kolektivnom sećanju ili pamćenju našeg naroda, a i da budu deo edukativnih programa naših đaka, jer bez toga mislim da ćemo pasti na budućem ispitu iz istorije.
Nekako smo ovih 70 godina, rekla bih, zatajili i nedostajalo nam je prava memorijalizacija kakvu zaslužuje zlo koje je počinjeno na ovim prostorima, a sa jasnom porukom da se to zlo nikada ne ponovi.
U svom današnjem izlaganju sam se zaista rukovodila podacima prof. dr Miljana Koljanina koji je utvrdio da je kroz logor Staro sajmište prošlo 40.000 ljudi. U prvom delu to je bio jevrejski logor i prošlo je 7.000 ljudi, od toga 6.400 žena, dece i starih iz ostataka Jevrejske zajednice u tom periodu i oko 600 pripadnika Romske zajednice, s tim što je 6.400 jevrejskih porodica, dece, starih i žena, bilo ubijeno ili su umrli u lošim uslovima u logoru. Romi su, velika većina njih, uspeli da se izvuku. Nemci su hapsili pripadnike Romske zajednice zato što nisu imali stalno prebivalište. Romi su se na različite načine u Beogradu dovijali i uspevali da kod rođaka i prijatelja dođu do prijave stalnog prebivališta.
U drugom delu prihvatnog logora prošlo je nešto više od 30.000 ljudi, od toga su najveći deo bili Srbi sa područja NDH i okupirane Srbije, zatim pripadnici partizanskog pokreta i nešto pripadnika četničkog pokreta. Kako je rat odmicao došlo je do većeg broja Jevreja, Roma, Hrvata. Kada je Italija potpisala kapitulaciju 1943. godine, logor su naselili i predstavnici Italijana i Albanaca.
Na samom kraju, poslednja rečenica, uspostavljanjem memorijalnog kompleksa akcenat ćemo staviti na istorijske činjenice, ali i na jednu suštinsku činjenicu da revizija istorije nije moguća. Uzimajući princip na umu, da koliko znamo, toliko pamtimo, važno je da po ugledu na evropska iskustva otvorimo ovaj memorijalni centar u samom centru Beograda koji će čuvati sećanja na sve žrtve koje su stradale u ovom logoru ili su bili raseljeni, ili su bili ugušeni na svom poslednjem putu u kamionu ka Jajincima. Zahvaljujem.
