Zahvaljujem predsedavajući.

Poštovani ministre sa saradnicima, poštovane kolege narodni poslanici, mada je još šezdesetih godina prošlog veka ratna sudbina „Sajmišta“ postala predmet zvaničnog i institucionalizovanog, mada ne uvek masovnog ili previše javnog, prisećanja niti u Socijalističkoj Jugoslaviji, a ni kasnije. Nadležne institucije nisu na odgovarajući način očuvale uspomenu na žrtve ovog logora. Da „Sajmište“ predstavlja mesto sećanja danas upućuju samo dva zapuštena delimično oštećena spomenika. Nekoliko preostalih logorskih zgrada već decenijama propada, a celokupni kompleks „Starog sajmišta“ danas ostaje kao zapušteni i osiromašeno naselje.

Osmog decembra 2021. godine će biti ravno 80 godina od stradanja prvih žrtava „Sajmišta“, svih onih koji su odvedeni u hladne paviljone Beogradskog sajma, u zgrade najvećeg logora u okupiranoj Srbiji. Bilo ih je oko 30 hiljada žrtava ovog logora, većinom Srba, Jevreja, Roma, a od njih je 10 hiljada tu okončalo život. Logor „Sajmište“ nikada nije adekvatno obeležen i ovo je prilika da se još jednom skrene pažnja na činjenicu da uprkos značaju koji mu je kao mestu nezapamćene patnje i stradanja morao pripasti.

Srpska napredna stranka vodi politiku budućnosti, ali i poštovanja svojih predaka. Ono što nisu uradili prethodnici prethodnih skoro 80 godina mi ćemo uraditi, kao što smo i toliko godina posle bombardovanja 1999. godine pokrenuli evidentiranje i utvrđivanje štete koje je pričinilo zračenje na zdravlje stanovništva. To našim političkim prethodnicima nije palo na pamet.

Suštinu posleratne sudbine „Starog sajmišta“ treba tražiti i u sledećem u ukrštanju dva ugla gledanja – na to da 1945. godine do danas je rezultat stalnog sporenja, ali i nastojanja da se pronađe kompromisno rešenje između onih koji su se zalagali da „Sajmište“ postane memorijalno mesto i drugih koji su ovom prostoru predvideli drugačiju pre svega praktičnu namenu. Reč je o dvadesetak hektara zemljišta na levoj obali Save, pre rata kao i u vreme kada se tamo nalazio logor Beogradsko sajmište je bilo na obodu prestonice, omeđano sa jedne strane rekom, sa druge močvarom koja je razdvajala Beograd i Zemun. Posle rata izgradnjom Novog Beograda „Staro sajmište“ se našlo u samom centru grada u delu savskog priobalja koje spaja njegov stari i novi deo.

„Sajmište“ je predstavljalo simbol revolucionarne istorije Beograda, otpora fašizmu i stradanja jugoslovenskog naroda, za druge mesto Holokausta, a treći u „Sajmištu“ su videli idealnu lokaciju za obeležavanje stradanja Srba, Jevreja i Roma u ustaškoj NDH.

Stradanje na „Sajmištu“ na dramatičan način ilustruje u kojoj meri je u Srbiji tokom čitavog posleratnog perioda bila odsutna svest o Holokaustu kao posebnom istorijskom događaju i jedinstvenom primeru ljudskog stradanja koji je sam po sebi vredan pažnje i poštovanja.

Srpska napredna stranka vodi politiku budućnosti i poštovanja svojih predaka. Ponosna sam što sada kada sam narodni poslanik mogu da glasam za osnivanje republičke ustanove i obnovu Memorijalnog centra „Staro sajmište“, da naši preci mogu napokon naći svoj mir. Memorijalni centar će prikupljati, obrađivati, istraživati i prezentovati podatke u svrhe muzejske, obrazovno-vaspitne, naučno-istraživačke poslove i akcije negovanja sećanja na žrtve.

Da se nikada ne zaboravi i da se priča mladim generacijama kroz šta smo sve prošli tokom istorije. Mi smo mali, ali hrabar narod koji nikada nije bio osvajački, ali je uvek branio svoju kuću i svoju domovinu. Hvala.

Zahvaljujem koleginice Jovanović.

Reč ima narodni poslanik Milan Ljubić. Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre sa saradnicima, poštovani narodni poslanici, Beograd pamti i poštuje sve žrtve Drugog svetskog rata. Važno je da negujemo kulturu sećanja kako se događaji iz prošlosti ne bi ponovili.

Srbija je kroz svoju burnu istoriju, nažalost, dobro upoznala sve užase rata u kome su Srbi bili takođe izloženi genocidu i gotovo na ivici biološkog opstanka. Srbi su stradalni narod koji je sam bio na udaru mračnih ideologija, narod koji je ponosan na svoj otpor i borbu protiv tih svih sila zla i koji se sa pijetetom seća svih žrtava i svojih i tuđih.

Razne vlasti proteklih sedam decenija pokazivale su nemar prema ovom prostoru na obali Save. Njegovo očuvanje i pitanje njegove mrlizacije je pokazivanje brige o istoriji i žrtvama logora Staro Sajmište.

Sajmište je bio logor gde su sistematski od maja 1941. godine do marta 1942. dovođeni Jevreji i odatle voženi u dušogupkama do Jajinaca. Staro Sajmište ima dve faze, u prvoj je logor smrti za Jevreje, u drugoj, koncentracioni logor za sve koji su bili protivnici koji su služili kao robovska radna snaga.

Tamo su stradali ljudi koji su bili građani Srbije, ljudi koji su se molili različitim bogovima, ali sve ih vezuje da su bili građani Srbije i zaslužuju dostojan spomenik. Svaka je žrtva najveća, ali je holokaust jedinstvena pojava u ljudskoj istoriji.

Predlogom zakona o Memorijalnom centru „Staro Sajmište“ u Beogradu, predviđeno je osnivanje ustanove kulture koja bi bila posvećena kulturi sećanja na žrtve i istorijske događaje koji su se desili na prostoru nekadašnjeg nacističkog logora, s ciljem da se očuva sećanje na 11.000 Srba i 7.000 jevrejskih i romskih žena, dece i starih i drugih stradalih u nekadašnjem logoru.

Radi se o ispunjavanju dužnosti i trajnog pamćenja i spomena žrtvama holokausta, genocida, terora i ratnih zločina. Ovaj zakon će omogućiti da se ne zaborave istorijske činjenice o postojanju logora na teritoriji Beograda.

Zadatak ove ustanove će biti da prikuplja, sređuje, čuva, izlaže, stručno obrađuje, prezentuje muzejske arhive i filmske dokumente, da organizuje manifestacije negovanja i sećanja na žrtve i stara se o korišćenju građe u obrazovno-vaspitne i naučno-istraživačke svrhe.

Srpsko-jevrejsko prijateljstvo traje decenijama. Srbija uvažava Jevrejsku zajednicu i poštuje njihova prava. Srbi i Jevreji su kroz istoriju delili tragičnu sudbinu, pogotovo tokom Drugog svetskog rata. Srbija je prva zemlja u regionu i šire, koja je donela poseban Zakon o povraćaju imovine žrtava holokausta. To pokazuje odgovornost, poštovanje, kao i način na koji se odnosimo prema civilizacijskim vrednostima.

Staro Sajmište treba da bude memorijalni kompleks koji će buduće generacije podsećati na užase koji su se desili na ovom mestu. Neophodno je da nove generacije uče o svim užasima nacizma za vreme okupacije.

Važno je da čujemo sećanje, važno je da čujemo istinu na holokaust i da se tako odupremo pokušajima revizije istorije.

Srbija je bila i ostala slobodarska zemlja u kojoj je svaki njen građanin poštovan i uvažen kao čovek, kao ličnost, bez obzira na svoju nacionalnu ili versku pripadnost. Zahvaljujem.

Zahvaljujem kolega Ljubiću.
Reč ima narodni poslanik Boban Birmančević. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, da se nikad ne ponovi, upravo je rečenica koju nismo dovoljno ponavljali od 1945. godine, pa sve do današnjih dana. Čini mi se da su naši prethodnici ranije ovaj memorijalni kompleks napravili, možda bi oni ljudi koji su od 1945. godine pa na ovamo, studirali u Beogradu, koji su bili dobrodošli u Srbiju, a koji sada ne žive u ovoj državi, upravo razumeli šta je sve urađeno i koliko je nepravde učinjeno Srbima, srpskom narodu, Jevrejima, Romima i svim drugim narodnima koji žive na području države Srbije.

Da se nikad ne ponovi, upravo mora biti nešto što će ovaj memorijalni kompleks garantovati koliko može da garantuje jedna ustanova kulture, ustanova kulture koja će biti usmerena ka tome da u nama koji živimo, koji ćemo živeti u budućnosti, upravo razvije osećanje odgovornosti, ali odgovornosti prema onome što smo nasledili, prema onome što su živeli naši preci i prema onome što će živeti ljudi posle nas.

Da li je moguće da je trebalo 75 godina da se neko seti da donese zakon da jedno ovako mesto, a to je mesto sa posebnim pijetetom, pričam o ovom mestu imajući u vidu da sam unuk Birmančević Novaka, koji je od 1941. godine pa do kraja rata proveo u nemačkim logorima i zaista sa velikim ponosom ću glasati za ovaj zakon.

Ovaj memorijalni kompleks nije kompleks koji je posvećen tim 20.000 žrtava, ako je to uopšte tačna cifra ili koliko je već, ovo je memorijalni kompleks koji će biti posvećen svim žrtvama bez obzira gde su nastale u periodu i Drugog svetskog rata, ali nažalost i posle Drugog svetskog rata.

Stvaraju se uslovi da kroz memorijalni centar pokažemo i prikažemo u koju krajnost može da ode ljudski um i na šta su ljudi spremni kada izgube dodir sa stvarnošću i sa realnošću. Da neko pravi kamione smrti, da neko ubija ljude samo zato što su Jevreji, Srbi ili Romi, to je nešto što mora da opominje i nešto što mora biti poruka svima. Ne samo u Srbiji, nego na Balkanu i u celoj Evropi.

Posle 75 godina, stekli su se uslovi, odnosno očekujem da svi oni koji misle dobro ovoj Srbiji, koji misle dobro svojoj deci, upravo glasaju za ovaj zakon. Evo prilike, pozivam i one koji obilaze oko Skupštine kao đavo oko krsta, da uđu pa da bar glasaju za ovaj zakon, jer je ovo zakon koji nam garantuje budućnost.

Kako se ponašamo prema našim žrtvama, prema našim precima, tako će se i budućnost ponašati prema nama i našim pokolenjima. Nije pošteno i zaista nije pošteno da o ovome pričamo posle 75 godina, ali hvala Vladi na ovom predlogu i Aleksandru Vučiću što je upravo i dao ideju i doneo odluku, ako ćemo pošteno reći, jer od 1945. godine na ovamo, neki nisu hteli, neki nisu smeli, neke nije ni interesovalo da li će od ovog mesta biti memorijalni kompleks ili će biti otvoreni kafići. Imam osećaj da je ekipa koja sada pokušava da bojkotuje, koja u ovom trenutku bojkotuje Skupštinu, odnosno bojkotuje svoj narod, ta ekipa da je ostalo, verovatno bi tamo sada već bili kafići, ali to je njihov problem.

Pozivam sve da u danu za glasanje iskoriste priliku da dođu i da kroz ovaj zakon podrže nešto što ima smisla, nešto što je trebalo biti doneto još 1946. godine.

Hvala svima i očekujem punu podršku ovom zakonu. Hvala još jednom na predlogu i naši preci će mirnije počivati posle ovog zakona. Očekujem da ovaj zakon stvori uslove da i u nekim drugim delovima Srbije se odužimo našim precima. Zaslužili su.

Za kraj, da se nikada ne ponovi.

Zahvaljujem, kolega Birmančeviću.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Orlić.
Kolega Orliću preostalo vreme poslaničke grupe 9 minuta i 38 sekundi.
Izvolite.

Hvala gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih i ja da se pridružim danas izrečenim pozivima da zajednički podržimo Predlog zakona o formiranju odgovarajućeg memorijalnog centra kojim će pokazati neophodno poštovanje za sve naše žrtve koje su stradale na prostoru Starog sajmišta, odnosno u događajima koje vezujemo za taj prostor.

Kad kažemo sve naše žrtve u pravu su svi koji su danas rekli, svi koji su stradali tamo, naši su. Naravno kada je reč o našim sunarodnicima ali i kada nije. Reč je o onima koji su nam tada bili komšije, koji su nam tada bili prijatelji, koji su u svakom smislu delili sudbinu većinskog srpskog naroda. Kao što vidite delili su je u onom segmentu koji je u današnjem danu, za nas dok o ovome govorimo, najvažnije, u stradanju. To je jedna strana istine koju smo dužni da govorimo i na koju smo obavezni da podsećamo.

Druga je naravno, da se nas i te kako tiče i da mora da nas se tiče sve što se vezuje za srpski narod i kada nije živeo na teritoriji današnje Srbije, imalo to veze ili ne sa tadašnjom državom, ali naš narod da nas se tiče apsolutno mora. Svako ko je danas rekao, govorili su mnogi, da onoliko poštovanja koliko pokažemo sami za sebe i svoje žrtve, toliko možemo da očekujemo sutra poštovanja i od strane drugih. Svako ko je to primetio potpuno je u pravu bio.

Mi se danas podsećamo na opet činjenicu, neretko poražavajuću, da tog poštovanja nas za nas je nedostajalo. Zbog toga je važno da kažemo da je danas drugačije, zbog toga je važno da poručimo da svi ljudi u ovoj zemlji ali i svi naši sunarodnici gde god bili čuju i dobro razumeju, da je važno, da je dobro što je danas drugačije. Ta vrsta samopoštovanja danas se uspostavlja kao naša jasna obaveza. To jeste rezultat, jedan od rezultata politike koju u ovoj zemlji sprovode Aleksandar Vučić i SNS. Najvažnije od svega jeste da se mi danas ne stidimo, da sa ponosom govorimo o tome da smo bili na strani pravde, da smo bili na strani istine i te 1999. godine i da govorimo i da podsećamo svake godine na naše žrtve iz tog perioda, a znate i sami samo nekoliko godina unazad to je bilo nezamislivo. Najvažnije je da se to promenilo. Ali, nije problem i treba da se kaže i treba da se zna, promenilo se u Srbiji onda kada su počeli da je vode Aleksandar Vučić i SNS. Pa neka ostane zabeleženo.

Najvažnije da se promenio odnos prema stradalima u zločinačkoj akciji „Oluja“ iz 1995. godine, u najvećem zločinu koji pamti evropski kontinent posle Drugog svetskog rata i da se to danas i te kako uvažava i da se tome pridaje ona važnost koju taj događaj, nesporno ime reči o nezapamćenoj tragediji našeg naroda. Ali, da se kaže pre samo nekoliko godina bilo je nezamislivo da takva vrsta sećanja postoji. I to su promenili Aleksandar Vučić i SNS. Neka bude najvažnije da se promenilo, ali neka se zna i kada je.

Kada govorimo o ovom predlogu zakona ostaće zabeleženo kada se o ovome raspravljalo, kada se o tome odlučivalo, na kraju ko je učestvovao u tome da se ova odluka donese. Zašto je važno da se podsećamo na to samopoštovanje, zašto je važno da uvek govorimo da smo obavezni da vodimo računa o tome kako glasi istina o nama, o našoj zemlji i našem narodu. Baš da nam se ne bi desilo da nam sutra nedostaje razumevanja, da nam nedostaje poštovanja od strane drugih, baš zato da ne bi prevagnule opasne namere da tuđe istine postanu dominantne. Neretko su ti neki drugi nepravedni prema našem narodu, nipodaštavaju naše žrtve, hoće da anuliraju naše doprinose za sve što je bilo dobro, ali zajedničke je važnosti. Hoće čak i krivicu da nam prebace tamo gde nje nema. Naša je obaveza zato da se protiv toga borimo najbolje što možemo.

Zbog toga ću ja da se osvrnem na još jednu temu koje smo se danas dotakli svi zajedno, a reč je o onom propagandnom filmu, koji je emitovan sinoć, o prvom delu, koliko sam razumeo, višečasovne tirade nepatvorene mržnje. Dakle, jedne kondenzovane mržnje, čiste mržnje usmerene protiv Aleksandra Vučića. Reč je o filmu koji su nazvali „Vladalac“. Kakve veze ima sa ovom temom? Odmah ću da vam objasnim u par kratkih rečenica.

Jedna od glavnih poruka svih tih ljudi koji su se okupili tamo da se bukvalno takmiče ko će veću grozotu da izgovori na teret Aleksandra Vučića. Da ne grešim dušu, možda sa izuzetkom jednog čoveka koji se trudio da bude pristojan i korektan u onome što priča i kada govori neke stvari sa kojima se, primera radi, ja apsolutno politički ne slažem, on to radi na takav način, korektan način. Svi ostali doslovce su se trkali jedni sa drugima ko će da smisli nešto gadnije da izgovori o Aleksandru Vučiću. Jedna od njihovih najvažnijih poruka, znate kako glasi, slušajte ovo – Aleksandar Vučić se pre svega bavio huškanjem Srba van Srbije na rat sa drugim narodima. Pored te mržnje koja je lično adresirana protiv tog čoveka, šta vam govore ovakve poruke? Ti ljudi pokušavaju sve vreme da nametnu narativ da su 90-ih godina Srbi, zato što ih je valjda neko nagovorio, izazvali rat, da su Srbi krivi za rat, da su Srbi nekog drugog napadali, pa se zbog toga dogodilo sve što se 90-ih godina dogodilo.

Dakle, kada kažemo da smo dužni da branimo istinu o svom narodu, da se suprotstavimo lažima koje hoće da nas ocrne na pravdi Boga, sa ovakvim lažima mi treba uvek da se nosimo. Dakle, ovo je obična kleveta i to kleveta našeg naroda.

Kaže autor tog filma, Slaviša Lekić, taj njihov film je, sada ću da vam kažem kako on to opisuje, samo dokumentovana i argumentovana naracija. Samo dokumentovana i argumentovana naracija, pa da čujete kako je to samo dokumentovano i argumentovano. Ovo što ću sada da vam pročitam naracija, ovo nije rekao niko od učesnika, nego je ovo saopštio narator u filmu, kao zajednički stav onih koji su taj film napravili, to propagandno… Da, u pravu ste za to što kažete, ali ja neću to da kažem, dakle oni koji su to potpisali. Kažu na jednom mestu – srpske snage četiri godine su držale pod okupacijom sarajevsko naselje Grbavica. Srbi su držali pod okupacijom Grbavicu.

Ko je danas pitao, a pitali su – šta ćemo sa sudbinom 150 hiljada Srba iz Sarajeva? U pravu su što su pitali. Evo, da vidite kako odgovaraju oni i šta pokušavaju da podmetnu oni koji očigledno ne kriju da su u stanju najodvratnije stvari da slažu na teret sopstvenog naroda. Oni proglašavaju srpski narod za okupatore Sarajeva, naselja Grbavica, a i drugih naselja pride. Šta kaže taj Lekićev dokumentovani i argumentovani narator na drugom mestu? Kaže – Aleksandar Vučić je nešto uradio deset dana, ovo su njihove reči, pre nego što će se desiti genocid u Srebrenici. Dakle, saopštavaju nam - desio genocid u Srebrenici i to nam saopštavaju kroz usta naratora kao gotovu stvar, kao činjenično stanje, kao nešto što je utvrđeno, a svi znate šta ovo znači. Ovo znači da optužuju Srbe da su genocid sproveli. To svi znaju.

Šta kažu na trećem mestu? Isti ti kroz usta tog Lekićevog argumentovanog i dokumentovanog naratora, kažu – Aleksandar Vučić je govor održao u tada okupiranom hrvatskom gradiću Glina. Vidite, saopštavaju nam da su Srbi bili okupatori i u Glini, nisu samo Sarajevo okupirali Srbi u kom su živeli, pa verovatno od kada je taj grad formiran kao naselje tog značaja, nego i u Glini u kojoj su početkom 90-tih bili prisutni sa nekih 66, 67%. Oni su verovatno sami svoje ognjišta okupirali, sami svoja dvorišta okupirali, prostor gde su im dedovi sahranjeni takođe su okupirali Srbi. Zašto? Jer su kao što su objasnili ranije, Srbi za sve krivi i sve su ratove izazvali. Dakle, to su odnosi prema narodu, prema istoriji, prema činjenicama sa kojima mi moramo da se borimo ako hoćemo da pokažemo da je istina samo jedna, a ta istina kaže da su se Srbi branili 90- tih godina, jer nisu hteli da ih zadese genocidi o kojima pričamo na današnji dan kada se sećamo užasa iz Drugog svetskog rata i nikoga nisu napali, ponajmanje okupirali.

Ali, oni ljudi koji su ove stvari u svom propagandnom filmu sinoć saopštili celoj Srbiji kao nekakve nazovi činjenice, pokazali su da mržnja zaista može da pređe sve granice, pa čak i one granice zdravog razuma i elementarnog interesa nečega što bi trebalo da bude od zajedničke važnosti.

Jedna od optužbi koje su izrekli na teret Aleksandra Vučića je da se on, navodno, na silu izjednačava, sam sebe, izjednačava sa Srbijom. A, eto, baš su to uradili oni. Pokazali su da pored toga što imaju bezgraničnu mržnju prema Aleksandru Vučiću, imaju i bezgraničnu mržnju prema sopstvenom narodu. Pa su u tom smislu narod srpski i predsednika Republike Srbije u potpunosti izjednačili.

Mi ćemo sa tim politički i te kako umeti da se nosimo. Jer, od mržnje nikakve sreće nema. I svi koji to znaju, ti su ozbiljni i odgovorni ljudi i staraće se da Srbija nikad ne bude zemlja u kojoj je mržnja pobedila. Jer, nema nikakve razlike između ove mržnje prema svom narodu, između spremnosti da najgoru moguću ljagu na svoj narod baciš i one mržnje koja se tiče najvećih mogućih gadosti koje si spreman da izgovoriš, poput onih Obradovićevih ljotićevaca na teret ćerke Aleksandra Vučića. Sve je to mržnja i sve je to pristojnom čoveku apsolutno strano.

U ovoj zemlji mora da pobedi ljubav za zemlju, ljubav za narod, želja za razvojem, želja za izgradnjom boljeg, uspešnijeg društva. Dakle, društva koje hoće da pobeđuje, a da bi to bilo u stanju da radi, društva koje je u stanju sebe da poštuje. Samopoštovanje mi obezbeđujemo sećajući se, između ostalog, svih onih koji su stradali da bi ovo društvo opstalo, svih onih koji su stradali da bi ovo društvo opstalo, svih onih koji su bili spremni da rade i kojima ništa nije bilo teško, zato što smo se borili za ono što je najvažnije, a to je ta budućnost i to su ta naša deca kojima ta budućnost pripada. Hvala najlepše.

Zahvaljujem, kolega Orliću.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika? (Da)

Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SRS Aleksandar Šešelj. Izvolite.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, svakako pitanje koje se danas razmatra u Narodnoj skupštini nije političko pitanje prema kojem treba da se iznose različiti politički stavovi, već treba da bude stvar jednog opšteg konsenzusa.

Svi znamo i poznajemo istoriju i Srbije i Jugoslavije i znamo koliko je narod u Srbiji propatio tokom okupacije i u više navrata, i pored jevrejskog naroda, ruskog naroda, mogu da kažem da su Srbi jedan od naroda koji je najviše stradao u toku 20. veka. To je svakako stvar koja treba da se podrži, ali i dobra prilika da se podsetimo dosadašnje prakse i nekih izvesnih anomalija koje se tiču naše kulturne politike, kao i uslovljavanja, pritisaka, koja dolaze od strane tzv. međunarodne zajednice, što bi značilo najmoćnijih zemalja Zapada prema Srbiji u poslednjih 25 godina.

Ono što je primetno jeste da Vlada Republike Srbije, iako se na sve strane pokušava da se objasni da je nova vlast, nije više toliko nova, ali od 2012. godine, napravila nekakav otklon od vlasti Demokratske stranke, mi vidimo odsustvo kulturne strategije, tj. strategije za delovanje države na polju kulture, evo već osam godina. Da ima nekih pomaka, ima. Ali, ozbiljnih razlika još uvek nema.

Podsetiću vas, već 25 godina, možda i duže, u Srbiji deluju tzv. nevladine organizacije koje promovišu neka opšta mesta iz ljudske civilizacije kao što su ljudska prava, vladavina prava. Činjenica je da su to svi civilizovani narodi odavno usvojili. Ali, to predstavlja samo jedan pokrov iza koga se krije uticaj na politiku Srbije, uticaj na odluke koje se donose i to veoma temeljno, dugoročno i nekako prolazi sve bez ikakve reakcije i bez ikakvog odgovora na sve to.

Dakle, Vlada Republike Srbije, sredstvima iz budžeta, finansira rad nevladinih organizacija, što je paradoks sam po sebi. Ali, naravno, u tih negde više od 10 milijardi dinara koje se svake godine odvajaju za nevladine organizacije, ne odlazi sve na tzv. ljudsko-pravaške, tu se finansira i SPC i Olimpijski komitet i Crveni krst i Matica srpska, ali u nedovoljnoj meri u poređenju sa sredstvima koja dobijaju nevladine organizacije, poput Fonda za otvoreno društvo, poput JUKOM-a, poput Helsinškog odbora, poput građanskih inicijativa, poput Kuće ljudskih prava, poput Inicijative mladih za ljudska prava ili ostalih.

Već 20 godina, sasvim sigurno, a i ranije, te organizacije pre svega dobijaju velike količine novca iz inostranstva. I zašto oni to rade? Oni su prepoznali u Srbiji da svaka stranka koja dođe na vlast ne vidi resor kulture kao neki resor sa nekim velikim ovlašćenjima, u kojima postoji neka politička moć i otprilike nije poželjno ni za jednu stranku na vlasti i nije primarno da uzme taj resor i da se ozbiljnije tome posveti. To je takva situacija. Praksa nam je to pokazala.

Oni su u tome videli prazan prostor i veoma temeljno, sa strategijom, počeli da utiču na kulturnu politiku Srbije u svim aspektima, od pitanja književnosti, to smo imali sad priliku da vidimo vezano za slučaj NIN-ove nagrade, pitanja prosvete, u širem smislu kulture. Dakle, videli smo trenutno kakva je situacija po tom pitanju u Srbiji.

Ona je uperena na promenu svesti. Šta to znači? To znači da srpski narod, kao jedan od najstradalnijih naroda u 20. veku, treba da bude okrivljen za sve, zato što su sami po sebi Srbi krvnici, zločinci, to im je u krvi, samo o tome razmišljaju, samo se time bavi i vekovni ciljevi su im istrebljenje svih onih koji se od Srba razlikuju. Pa su fabrikovali i razne te događaje, poput onog događaja u Račku, poput Srebrenice, poput Markala i ostalih, kako bi se pokazalo u stvari da je za srpsku vojsku u ovom kontekstu ubijanje nedužnih civila ili ratni zločin ili istrebljenje, kako je to srpskoj vojsci imanentno, kako je to za njih normalno i kako je uopšte pripadnost srpskoj naciji već dovoljna da se neko optuži, da se neko okrivi i da je već sam po sebi, pre nego što bilo šta uradi, bilo šta kaže, već izvršio zločin samim tim što pripada srpskoj naciji.

Dakle, njihove osnovne teme u Srbiji kojima se oni bave jesu afirmacija tzv. genocida u Srebrenici, promocija nezavisnog Kosova, promocija i afirmacija tzv. velikosrpske agresije na Hrvatsku i to da su u stvari Srbi ušli u građanski rat u bivšoj Jugoslaviji isključivo da bi činili zločine. To možemo da vidimo u više navrata kroz ovih 20 godina.

Podsetiću vas - jedna od tih osoba koja je postala jedan od glavnih moralnih autoriteta u Srbiji, a inače je za svakog građanina Srbije sinonim za nešto najgore što postoji u našem narodu, Nataša Kandić, jednom prilikom, za vreme okupljanja na Trgu Republike, gde su pripadnici, tj. porodice sa Kosova i Metohije koje imaju članove svojih porodica koji su i dalje nestali, kojima se gubi svaki traga posle 1998. ili 1999. godine, koji su braću, sestre, roditelje, decu tragično izgubili za vreme terorističke pobune na Kosovu i Metohiji, ona je jednog od tih ljudi, čoveka koji je tražio istinu o svom sinu, brutalno ošamarila i prošla sa tim nekažnjeno. To je osoba koja treba da se pojavljuje u srpskoj javnosti i da otprilike ocenjuje da li je ovo dobro, da li je ovo loše, šta se ovde desilo, itd.

Naravno da svako ima pravo da kaže šta god hoće, ali pitanje je koliko ima u svemu tome podršku države. Mi smo ovde govorili, u ovom sazivu, i o Komisiji za istraživanje posledica NATO bombardovanja, u smislu obolelih od raka zbog bombardovanja osiromašenim uranijumom. Pa, su sve stranke, stranke, naravno, koje to pitanje interesovale, dale predstavnike u tu Komisiju. Nismo još videli zaključke te Komisije, ali imamo sa te strane nevladinih organizacija već negiranje broja poginulih u tom NATO bombardovanju, gde je već utvrđeno da je tu više od 2.500 ljudi poginulo, od male dece do vojnika u uniformama, gde oni to promovišu kao broj manji od 700. To je istina. Oni i nastupaju na taj način, kao da je Srbija dozvolila, tj. kao da je Srbija sama kriva što ju je strana agresorska sila bombardovala 78 dana.

Naravno, svako može da priča šta god hoće, ali stvar je u tome što država Srbije ne sme ni neposredno, ni posredno tako nešto da finansira. U tome je suština, time se niko ne bavi, niti to prati, niti prati gde završava novac Republike Srbije iz budžeta namenjen nevladinim organizacijama.

Podsetiću vas, Kancelarija za ljudska i manjinska prava raspisuje konkurse za različite projekte. Pravo da konkurišu za sredstva, budžetska sredstva imaju organizacije koje se bave zaštitom ili promocijom ljudskih prava, znamo već kakvi su oni, više od 300 miliona dinara prošle godine. Onda imamo situaciju da neke koalicije tih nevladinih organizacija u Beogradu organizuje festival „Mirdita“ koji treba da promoviše tzv. Kosovsku kulturu u centru Beograda. Sama potvrda da se tako nešto plaća iz budžeta Vlade Republike Srbije jeste što je nekadašnji ministar kulture, gospodin Tasovac, a sadašnji gradski odbornik SNS i još jedan gradski odbornik, nakarada, da su prisustvovali ceremoniji otvaranja festivala „Mirdita“ u Beogradu. Šta je to, ako nije otvorena podrška?

Finansiraju su oni koji izađu kroz Beograd sa transparentima da se u Srebrenici desio genocid, koji pozivaju da se taj genocid što pre prizna, koji su nedavno izašli u javnost sa „Apelom 88“ koji treba da utiče na Vladu Republike Srbije da se ne meša u unutrašnje stvari Crne Gore i da ne radi ništa na destabilizaciji Crne Gore i crnogorskog društva, u smislu podrške SPC u Crnoj Gori koja je danas ugrožena najviše posle Drugog svetskog rata. Eto, to su ti ljudi koji dolaze na volšeban način do budžetskih sredstava.

O pitanju prosvete – da li vi mislite, ukoliko se mi staramo o zaštiti našeg identiteta, ukoliko smo posvećeni stvarima kao što je ovaj Memorijalni centar na Starom sajmištu, očuvanja sećanja na sve to, da li može onda u jednoj takvoj državi da bude u školskom sistemu i u osnovnoj i u srednjoj školi, najpopularniji udžbenik iz istorije, onaj koji srpsko stradanje negira, onaj koji se služi istorijskim falsifikatima, pa i onaj koji našu istoriju i stradalništvo na brutalan način vređa, kao što je to bilo sa slučajem „Danka u krvi“, koji je predstavljen kao nešto što je bilo pozitivno za sve te porobljene narode pod Turskom imperijom. Jer, otvaralo je to otimanje iz porodica i odvođenje u Istanbul i bilo nešto pozitivno što je dalo priliku da svaki taj oteti i kidnapovani dečak napreduje u hijerarhiji Turske imperije. Dakle, to je realnost u Srbiji.

Čini se da se stvari u kulturi rade ad hok, bez strategije i po nekim procenama kad bi to bilo dobro, što se tiče javnog mnjenja. To je utisak koji može da stekne svako ko to posmatra.

Podsetiću vas na još jednu stvar. Dakle, ovi koji nam ispiraju svest, koji su glavni moralni autoriteti po pitanju kulture u Srbiji, su često i glavni sagovornici predstavnika EU kojoj smo mi tobože posvećeni i članstvo u EU kada su razna pitanja na dnevnom redu, pa se oni konsultuju, pa su to nacionalni konventi, pa je njihovo mišljenje važno, pa se oni pojavljuju na televiziji, pa se oni pojavljuju kao eksperti za pravna pitanja i ljudska prava i oni su uveli jedan termin koji se zove tranziciona pravda. To je EU prihvatila i tražila da Republika Srbija dostigne određeni nivo promocije i afirmacije tog termina u Srbiji. To bi značilo apsolutna osuda svih ratnih zločina koji su počinili Srbi, onako kako je to Haški tribunal presudio, sa najvećim prihvatanjem genocida u Srebrenici. To je tranziciona pravda i to je ono što je njihov zadatak. Kako onda to nije u koliziji sa našim putem u EU ukoliko smo mi zaista posvećeni očuvanju našeg ne samo teritorijalnog integriteta i suvereniteta već i identiteta. To je u koliziji.

Kao što znate, da bi jedna država postala članica EU, kada otvori i zatvori sva poglavlja, u slučaju Srbije Poglavlje 35. ukoliko bi nekim čudom postigla pravno obavezujući sporazum sa tzv. Kosovom, čak i da to je moguće, a da ne bude na srpsku štetu, svaka država mora na bilateralnoj osnovi da reši sva otvorena pitanja sa svim zemljama članicama kako bi je primili u članstvo, jer svaka članica ima pravo veta. Dakle, potreban je opšti konsenzus za prijem u EU.

Mi smo već imali ozbiljne najave iz Hrvatske da je ono što zanima Hrvate pre svega status obavezne kvote hrvatskih poslanika u Skupštini Srbije, hrvatski jezik kao zvanični jezik u Republici Srbiji, ne samo u onim mestima gde je hrvatska nacionalna manjina živi nego u celoj Srbiji. Više od deset hiljada hektara teritoriji kod Apatina i ono što je najgore od svega prihvatanje zvanične istine od domovinskom ratu to jest o veliko sprskoj agresiji koja je bila na Hrvatsku. A onih 250 hiljada ljudi proteranih samo u akciji „Oluja“ su kolateralna šteta ili nužna posledica naše agresije i našeg zločina. Da li mi možemo da na takav način i o tim temama pregovaramo? Da li su to otvorena pitanja za Vladu Republike Srbije?

Holandija, kao jedna od moćnijih zemalja EU, će tražiti od Srbije prihvatanje i osudu, takozvanog genocida u Srebrenici, što bi bila istorijska sramota za srpski narod, pre svega jer je reč o nečemu što nije istina. Za genocid nisu krivi pojedinci, kao što hoće da nam se predstavi, niti neke pojedinačne grupe, genocid je takva vrsta krivičnog dela da može da ga izvrši samo država i planski sa strategijom. Da li je Vlada Republike Srbije spremna da o tome uopšte pregovara?

Takođe, ukoliko genocid postane zvanična istina, genocid u Srebrenici, to otvara vrata, ne za bolje odnose sa Republikom Srpskom, za izgradnje centra Donja Gradina i ostalo, već za likvidaciju Republike Srpske i punopravnu integraciju Banja Luke u unitarnu BiH. To su pitanja koja su povezana sa članstvom Srbije u EU.

Okretanje glave od tih problema, kao da će se o tome razgovarati kada to dođe na red, neće poboljšati našu poziciju, nego samo može da proširi spisak tih zahteva koji dolaze Srbiji. A vidimo da se time niko ne bavi.

Dakle, potrebno je da se stvari planiraju na dugi rok, ne od danas do sutra, nezavisno od toga ko će biti ministar pa da svaki ministar dolazi sa svojim planovima. Svaka ozbiljna zemlja ima kulturnu strategiju i ne razmišlja samo u vremenu jednog mandata, nego na duži period. To za sada u Srbiji ne postoji. To je potrebno da se što pre promeni.

Naravno, već jednom, po ugledu na SAD i na Rusku Federaciju, predstavnike nevladinih organizacija predstavimo onakvim kakvim jesu, a to su agenti stranog uticaja u Srbiji, koji su plaćeni da iznose takvo mišljenje i u skladu sa tim da kreiraju politiku Srbije. Slični su zakoni i u SAD i u Ruskoj Federaciji. Zašto mi ne bismo usvojili onda taj jedan civilizacijski iskorak koji su napravili Amerikanci i Rusi i isto tako postupili u Srbiji, bez lažnih moralista, bez lažnih eksperata, da resore kulture i pitanja u kulturi u srpskoj javnosti počnu da, da njima počnu da se bave ljudi koji misle dobro našem narodu, a ne oni koji su za svoje delovanje plaćeni.

Zahvaljujem, kolega Šešelj.

Reč ima predstavnik predlagača, Vladan Vukosavljević, ministar kulture i informisanja. Izvolite.