Izvinite, uvažena poslanice.

Dockan sam reagovao, pa je zato kasnio signal.

Dakle, uvaženi narodni poslaniče, gospodine Mirčiću, u pravu ste, mislim da će to biti obuhvaćeno u muzeju Staro sajmište, ali memorijalni centar Staro sajmište je tek jedan od budućih, mogućih lokaliteta gde se kultura sećanja na ustaške zločine mora čuvati. Nas ništa i niko ne može, ne sme i ne treba da spreči da se pored ovog memorijalnog centra takvi centri osnivaju i u Sremu. Srem je bio mesto velikih ustaških zločina, i Sremska Mitrovica, i Irig itd. Tamo su zverski umorili velikog srpskog slikara Savu Šumanovića i niz znanih i neznanih ljudi itd. Mapa srpskih stradanja u tzv. Nezavisnoj Državi Hrvatskoj je prepuna krvavih tačaka. Svuda gde je moguće, gde živi srpski narod, gde ima neku vlast nad teritorijom, okolnostima i sredstvima, treba da pravi ovakve i slične memorijalne centra, a mi ćemo nastojati da se u ovom memorijalnom centru napravi dokumentacija i druge stvari koje će podsećati na zverstva u Sremu.

Ono što je potencijal, ovo nije sada, ponoviću sa početka svog izlaganja od pre nekoliko sati, ni vreme ni mesto, ali jeste tematski indirektno vezano, imamo priliku kao društvo i kao ovaj naraštaj da razmislimo i o izgradnji, mislim da je to potrebno, muzeja genocida nad srpskim narodom u 20. veku, jer tih genocida je bilo i u Prvom svetskom ratu od strane Bugara, od strane Albanaca na Kosovu i Metohiji itd.

Naravno, postoje zločini OZNE posle Drugog svetskog rata koji se moraju temeljnije istorijski rasvetliti i koji treba da nađu svoje mesto u istoriji uprkos našim tradicionalnim ideološki podelama i nijansama koje su ponekad vrlo grube i vrlo isključive.

Što se tiče konačno dela tema o kojoj ste govorili Ministarstvo kulture će koliko god bude moglo nastojati da afirmiše ideju donošenja zakona o zabrani negiranja genocida na srpskim narodom u NDH, jer ako mi ne možemo da se suprotstavimo kao društva nekim merama konkretnim istorijskim falsifikatima, lako je kada oni dolaze iz drugih ili susednih država, motivi za to su nam poznati i neka oni rade svoj posao, ti koji tako misle i na takvoj etici stoje, ali ako mi ovde imamo susret sa istorijskim revizionizmom i u Beogradu i ponekad na Beogradskom univerzitetu i ponekad u delu intelektualne elite, onda ne vidim drugi način nego da se zakonom, jer zakoni služe da obuzdavaju ona neprihvatljiva ljudska ponašanja, normativno uredi ta oblast. Ne sme se negirati genocid nad srpskim narodom u tzv. NDH. Ako ne pamet i moral, onda će barem zakonske odredbe tog tipa nekoga ponekada da dovedu u red.

Prema tome, mislim da se stvaraju uslovi, a nadam se da će svi oni koji se budu ovim poslovima bavili imati na umu da mi prvo usvajanjem zakona, potom radom na otvaranju ovog Memorijalnog centra nipošto nismo završili posao kada je reč o kulturi sećanja na genocid nad srpskim narodom u Drugom svetskom ratu, pa i u Prvom svetskom ratu.

Prema tome, ja ovo vidim kao jedan od koraka, posle niza decenija raznih propuštenih koraka, kao jedan čvrst i veliki korak u jednom pravcu za koji mislim da se oko njega svi slažemo bez obzira na političke razlike po nekim drugim pitanjima. Hvala na pažnji.

Hvala gospodine ministre.
Milorad Mirčić ima pravo na repliku.
Izvolite gospodine Mirčiću.

Dame i gospodo, potpuno je jasno da za primere Srebrenice, Račka i Hrtkovaca treba jednostavno da stavimo prst na čelo i da za se zamislimo šta to žele ti dobronamerni.

U Srebrenici je prihvaćeno to što je silom nametnuto da je bio genocid. Nažalost, tu odluku su usvojili naši sunarodnici u Skupštini Republike Srpske. Sada se kaju, sada naknadno objavljuju kakva je istina bila. Da li to vredi ili ne vredi videćemo, sve u zavisnosti šta u dokumentaciji sve stoji koju je objavio London, odnosno engleska obaveštajna služba.

U Račku je pripreman teren za ponovo formiranje jednog lažnog mita koji je trebao da bude isto genocid. Pročitajte sad, ako ste u prilici, videćete kako je pripreman iz isti kuhinje u Americi, samo što su rekli da na Kosovu i Metohiji treba obelodaniti cifru da je između 50 i 100 hiljada šiptara ubijeno. To je sve unapred planirano, pa je Karla Delponte, učestvujući u tome dala nalog da se otkriju masovne grobnice. Kada je videla da nema rezultata da se ne može doći do nekog podatka koji bi bio impozantan za suđenje Srbima, onda je rekla - u nedostatku radne snage obustavlja se otkrivanje masovnih grobnica.

Kada su rekli da je ukupno stradalih četiri hiljade, koji su otkriveni, većina njih su Srbi, znate kakav je njen odgovor bio - četiri ili šest hiljada ne menja stvar. Za nju je to potpuno svejedno, s tim što joj šest hiljada više odgovara eventualno u optužbi protiv Srba. To su neki primeri gde treba da se naučimo, da izvučemo pouke. Zato, ministre, dok se ne formiraju ovo oko sabirnih logora, bilo bi dobro, zato što ovde u materijalu, u predlogu Vlade stoji da su to sabirni logori, Jevrejski sabirni logor u Zemunu, Sabirni logor u Zemunu i mnogi sabirni logori, pa do se ne otvore u Mitrovici, ne bi bilo loše da se ta dokumentacija objedini u ovom memorijalnom centru. Hvala vam.

Hvala gospodine Mirčiću.
Reč ima narodni poslanik Dubravka Filipovski.
Izvolite.

Poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, uvaženi ministre složila bih se sa vama da nismo završili posao i da je ovaj predlog zakona o Memorijalnom centru „Staro sajmište“, zapravo jedan prvi važan korak koji treba na pravi način da obeležimo stradanje srpskog naroda u 20.veku.

Istorijska obaveza prema našim precima i drugim narodima koji su bili žrtve nacističkog koncentracionog logora na Beogradskom sajmu je da podignemo ovaj memorijal. Ovo je strašno mesto stradanja u kome su logoraši ubijani na najsvirepiji mogući način i u ovom koncentracionom logoru život je izgubilo preko 18 hiljada Srba, Jevreja, Roma i ostalih antifašista.

Zašto to do sada nije učinjeno? To je pitanje koje treba da se postavi nekome pre nas. Imali su priliku, a treba da odgovore zašto je nisu realizovali.

Skupština grada Beograda je 2014. godine pokrenula ovu inicijativu, oformila komisiju čiji je krajnji rezultat upravo Predlog ovog zakona o kojem danas raspravljamo.

Naša poruka je da moramo da čuvamo sećanje na Holokaust i da treba da se borimo protiv prekrajanja istorije koja je nažalost u ovim vremenima u kojima živimo sve izraženija. Zato nije izostala ni podrška predsednika Srbije Aleksandra Vučića predlogu člana Predsedništva BiH iz Republike Srpske, Milorada Dodika, da se u Donjoj Gradini podigne jedan memorijal koji će trajno ukazivati šta se desilo Srbima u Jasenovcu. Ne smemo biti neodgovorni prema generacijama koje dolaze i to je veoma važno.

Želim da istaknem da smo nedavno u Moskvi na sastanku sa Mešovitim komitetom, zapravo Komisijom Narodne skupštine Republike Srbije i Ruske Federacije upravo započeli ovu temu i da smo pokrenuli inicijativu za očuvanje istorijskog sećanja na borbu protiv fašizma sa ciljem da se sačuva prava istina o kreiranju slobodne Evrope. Izuzetno važnim smatram i pokretanje inicijative predsednika Srbije Aleksandra Vučića za formiranje Komisije o popisu NATO žrtava, spomenik Stefanu Nemanji, koji čekamo preko 800 godina. Sve je to naša obaveza i dužnost prema našim precima, istorijskom nasleđu, ali i mladim ljudima i njihovoj budućnosti.

Sve ovo što se dešava na prostorima Crne Gore sa spornim Zakonom o slobodi veroispovesti ima za cilj otimanje srpske imovine i koji mesecima unazad u litijama u Crnoj Gori i van nje okuplja desetine hiljada Srba, zatim sa Predlogom zakona u BiH da se odlukom Ustavnog suda u BiH uzme Zakon o poljoprivrednom zemljištu na celoj teritoriji BiH, zatim i činjenica da Priština već sedam godina bez kazne ignoriše implementaciju Briselskog sporazuma. Sve to nije nimalo slučajno. Sve je to udar na Srbiju sa ciljem da se izazove reakcija Srbije i da se, kao što je predsednik Aleksandar Vučić u jednoj emisiji sinoć rekao, kao i devedesetih godina Srbija okrivi za sve.

Kao što sam i rekla, sve to nije nimalo slučajno, kao ni bojkot, ni najprizemnije uvrede za predsednika Srbije i njegovu porodicu, film koji smo sinoć gledali, koji je prikazan na jednoj televiziji, i sve to predstavlja svojevremeno jednu vrstu podela koje su naša boljka svih ovih godina i koje predstavljaju jedan veliki problem kada je u pitanju srpski narod.

Međutim, građani Srbije veruju Aleksandru Vučiću, veruju SNS. Podražavaju njegovu politiku i znaju da Dragana Đilas i njegovi sledbenici koji zagovaraju bojkot su u stvari protivnici normalnom životu i razvoju Srbije. Građani Srbije nikada ne mogu zaboraviti kako se Dragan Đilas obogatio, a kako je građane ostavio u bedi. To je nešto što pred ove izbore treba da istaknemo kao i naš program za Srbiju 2025. i sve ovo iz oblasti kulture, istorije i kulturnog nasleđa što činimo i što je zajednički i pozitivan rezultat svih nas.

Hvala gospođo Filipovski.
Reč ima Miodrag Linta. Izvolite.

Poštovani gospodine ministre, sa saradnicima, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, želeo bih na početku da, pre svega, pohvalim napor i angažman i Grada Beograda i Ministarstva kulture i informisanja, na čelu sa ministrom Vukosavljevićem, da ovaj zakonski predlog, odnosno Predlog zakona o osnivanju Memorijalnog centra „Staro Sajmište“ dođe u Skupštinu i da nakon ove demokratske rasprave usvojimo ovaj veoma važan zakon koji će sigurno biti značajan korak ka negovanju kulture sećanja na stradale Srbe, Jevreje i Rome.

Sam koncentracioni logor Zemun je poznat po svom zlu. Imao je svoju predistoriju u logoru Topovske šume, odnosno sabirnom centru, koji je funkcionisao od avgusta do oktobra 1941. godine. Nakon osnivanja Jevrejskog logora Zemun oktobra 1941. godine u njega su prebačene žene, deca i starci, dok su muškarci već tada bili likvidirani.

U svojoj prvoj fazi, koncentracioni logor Zemun je funkcionisao sedam meseci, dakle, od oktobra 1941. godine, pa sve do proleća 1942. godine i u tom periodu je likvidirano blizu 7.000 Jevreja.

Međutim, moje mišljenje je da se nedovoljno govori o drugoj fazi koncentracionog logora Zemun koja počinje od maja 1942. godine i traje sve do leta 1944. godine. U tom periodu, u tom logoru, stradalo je najmanje 10.000 Srba, a prema nekim podacima gotovo 30.000 pripadnika srpskog naroda.

Nakon osnivanja logora, u logor se dovoze deca, žene, starci srpske nacionalnosti sa područja Kozare, sa područja Bosanske Krajine, Korduna, Banije, Like, ali i sa područja Srema, Banata i Bačke. Uslovi, iako je formalno bilo predviđeno da to bude prihvatni logor, odakle će logoraši biti prebacivani u druge logore, pre svega u Nemačku, u logoru je vladala izuzetna surovost prema zatočenicima. Posledica toga jeste veliki broj ubijenih i umrlih logoraša, pre svega od zaraznih bolesti, zime itd.

Ono što je važno naglasiti jeste da je taj logor specifičan po tri stvari. Prvo, često smo čuli i u javnosti da je to pre svega bio prihvatni logor i da osim ubijanja Jevreja nije bilo drugih egzekucija i nije bilo stradanja. Postoje podaci državne komisije iz 1946. godine da je samo tokom jula i avgusta 1942. godine u njemu stradalo 4.500 lica, mahom Srba. Ti su stradali Srbi odvoženi konjskim zapregama, kolima u Zemunsko groblje i tu su sahranjivani.

Decenijama se ćutalo na činjenicu da u Zemunskom groblju postoji jedna masovna grobnica od 6.500 Srba, mahom sa Kozare. Podsećam da je maja prošle godine prvi put održan molitveni skup kod te grobnice, kojem sam lično prisustvovao, i prvi put se o tome javno govorilo.

Ono što je važno takođe jeste da ne smemo da prihvatimo reviziju istorije i da nedovoljno ističemo da je logor Zemun, pored toga što je u njemu izvršen genocid nad Jevrejima, izvršen genocid nad srpskim narodom.

Takođe je veoma važno da odbijemo svaku mogućnost kada se govori da je to bio logor na teritoriji grada Beograda, da je bio deo okupirane Nedićeve Srbije. Jasno je da je to bio logor koji je bio sastavni deo genocidne i monstruozne Nezavisne Države Hrvatske.

Ponavljam, mislim da je ovo veoma pozitivna činjenica da ćemo u Narodnoj skupštini usvojiti ovako važan zakon i ja se nadam da je to jedan početak sistematskog pristupa negovanju kulture sećanja na stradale pre svega Srbe, ali i ostale, Rome i Jevreje.

Ono što je važno naglasiti, da mi u okruženju pristupamo jednoj sistematskoj rehabilitaciji zločinačke fašističke ideologije, odnosno ustaštva u nama susednoj republici Hrvatskoj. Od samog dolaska Hrvatske demokratske zajednice na vlast i Franje Tuđmana, u Hrvatskoj traje proces rehabilitacije NDH, proces rehabilitacije ustaškog pokreta koji dobija na zamaku ulaskom Hrvatske u EU, 2013. godine.

U Hrvatskoj dominira mržnja i netrpeljivost prema Srbima i svemu što je srpsko. Postoje brojne činjenice koje pokazuju da se u Hrvatskoj negira zločin genocida nad srpskim narodom i da temelj današnje Hrvatske nije antifašizam, kako to formalno piše u Ustavu Hrvatske, nego pre svega zloglasna NDH.

Takođe, brojne činjenice pokazuju da se u Hrvatskoj ustaše ne smatraju najvećim zlikovcima i zlotvorima i najvećom ljagom u istoriji hrvatskog naroda, nego pre svega borcima za hrvatsku slobodu. To su tragične činjenice. U Hrvatskoj imate skandaloznu činjenicu da je Hrvatski sabor doneo odluku da bude pokrovitelj komemoracije Ujedinjenim ustaškim zločincima u Blajburgu, jer tamo svake godine idu visoki hrvatski zvaničnici i predstavnici katoličke crkve i polažu vence i cveće na jednu tablu na kojoj piše – u čast i slavu poginule hrvatske vojske. Dakle, ne idu da polože cveće i vence stradalim civilima, nego ubijenim ustaškim zlikovcima.

Takođe, u Hrvatskoj se nesmetano održavaju mise Anti Paveliću i ubijenih 35 ustaških generala i pukovnika u organizaciji katoličke crkve. Hrvatska Vlada finansira udruženja, istaknute pojedince koji aktivno rade na reviziji, pre svega, onoga što se dešavalo u najvećoj fabrici smrti na Balkanu, Jasenovcu, tako da imamo npr. jednog režisera Jakova Sedlara koji je pre više godina snimio jedan radikalan film o Jasenovcu koji je pun falsifikata, koji je pun krivotvorenja i u kome se govori da je u suštini najveća fabrika smrti na Balkanu u Drugom svetskom ratu bio radni logor, a da je postao logor smrti tek posle Drugog svetskog rata.

Taj isti Jakov Sedlar je 19. aprila 2018. godine dobio nagradu grada Zagreba za film. Dakle, upravo na dan kada je 1945. godine počelo zatvaranje logora Jasenovac. Takođe, imate činjenicu da je u Sisku podignuta spomen ploča za 115 ubijenih ustaša, a molitvu za ubijene ustaše vodio je sisački biskup Vlado Košić. Svakog 10. aprila u Splitu imate postrojavanje proustaške tzv. Devete bojne, Rafael Boban koji vodi ustaša Marko Skejo. Tu se veliča ustaštvo, tu se viore ustaške zastave, tu se pozdravlja sa ustaškim pozdravom – za dom spremni i na tom skupu svakog 10. aprila u Splitu prisustvuju predstavnici hrvatskog Ministarstva veterana, predstavnici Splitsko-dalmatinske županije, predstavnici grada Splita itd.

Vi u Hrvatskoj u suštini imate četiri važne ličnosti koji su u suštini idoli u Hrvatskoj. To je poznati po zlu komandant crne legije Jure Francetić, jedinice koja je učinila brojne i nepojmljive zločine tokom Drugog svetskog rata za vreme NDH. Navešću samo primer Starog Broda kod Višegrada gde je poklano preko 6.000 Srba. Taj Jure Francetić se smatra herojem u Hrvatskoj. On je imao najviši ustaški čin krilnika. O njemu se pevaju pesme. Njemu se čak podižu i spomenici.

Drugi idol u Hrvatskoj jeste kardinal Alojzije Stepinac koga velika većina smatra svecem. Kada pogledate činjenice o Alojziju Stepincu onda vidite da je on u suštini jedan ratni zločinac koji je čitavu svoju aktivnost posvetio osnivanju i održavanju genocidne NDH. Već 16. aprila 1941. godine šest dana od osnivanja NDH on je posetio Antu Pavelića. Juna te iste 1941. godine Alojzije Stepinac je sazvao biskupsku konferenciju na kojoj su svi hrvatski biskupi i nadbiskupi pozvali sve katolike Hrvate da budu odani novostvorenoj tvorevini.

Taj isti Alojzije Stepinac je februara 1942. godine prilikom sazivanja hrvatskog sabora dočekao Ante Pavelić i sve hrvatske poslanike i blagoslovio ih u crkvi Svetog Marka. Takođe, bio je ustaški vikar, aktivno učestvovao u pokrštavanju preko 250.000 Srba, o čemu je pisao u pismu Papi Piju 12. Za svoj aktivni rad na očuvanju NDH dobio je od Ante Pavelića i visoki orden Velered sa zvezdom.

Na kraju marta 1945. godine, dakle dva meseca pre propasti NDH, Alojzije Stepinac na zahtev Ante Pavelića saziva ponovo biskupsku konferenciju na kojoj daju punu podršku očuvanju NDH. Dakle, taj hrvatski nadbiskup je idol, na žalost većine hrvatskog naroda.

Treći idol u Hrvatskoj jeste ratni zločinac Ante Gotovina, zbog poznatih događaja u zločinačkoj akciji „Oluja“ i akcija hrvatske vojske i policije u zapadno-krajiškim opštinama. Videli smo jasno da je u prvostepenoj presudi Haškog tribunala aprila 2011. godine su utvrđene činjenice šta su sve činile jedinice pod komandom Ante Gotovine.

Konačno, četvrti idol u Hrvatskoj i jedan od glavnih promotera ustaštva jeste ustaški pevač Marko Perković Tompson, na čije koncerte dolaze desetine hiljada Hrvata. Na tim koncertima se veliča ustaštvo, viore se ustaške zastave, ustaški grbovi. Svaki njegov koncert počinje sa čuvenom, po zlu pesmom „boj na čavoglave“ odnosno ustaškim pozdravom „za dom spremni“. Redovno je održavao koncerte u Čavoglavama. Sada svake godine 4. avgusta, prilikom obeležavanja proterivanja preko 250.000 Srba u zločinačkoj akciji „Oluja“ on održava koncerte. Recimo, 2017. godine održao je u Slunju, 2018. godine u Glini, 2019. godine u Splitu. Sve te koncerte finansira hrvatska Vlada.

I sada, zamislite na kraju odluku Visokog prekršajnog suda u Zagrebu koji je krajem prošle godine doneo odluku da upotreba ustaškog pozdrava od strane Marka Perković Tompsona ne predstavlja prekršaj i da on sa tim pozdravom ne širi mržnju i netrpeljivost. To bi otprilike bilo kao kada bi nemački sud doneo odluku da neki poznati nemački pevač koristeći pozdrav „zig hajl“ ne širi mržnju, ne širi netrpeljivost, ne veliča fašizam i nacizam, nego da je to sasvim normalna pojava.

Zamislite Visoki prekršajni sud, jer Marko Perković Tompson bio optužen za remećenje javnog reda i mira. Znači, on nije bio optužen da podstiče zločin iz mržnje, kao što imamo jedan član Krivičnog zakona Hrvatske, nego da remeti javni red i mir, kao kada se dva čoveka raspravljaju na ulici. Čak ni za to remećenje javnog reda i mira Visoki prekršajni sud ga nije osudio, čime je poslao jasnu poruku da je potpuno normalno da se koristi u Hrvatskoj ustaški pozdrav „za dom spremni“.

Sličnu skandaloznu odluku doneo je i Savet za suočavanje sa prošlošću, koji je formirala Vlada Hrvatske, u kojoj je jasno rečeno da je ustaški pozdrav „za dom spremni“ neprihvatljiv, ali da se može koristiti u izuzetnim prilikama. Šta to znači? Dakle, svako u Hrvatskoj može reći - evo ja sad ovaj pozdrav koristim prilikom komemoracije ubijenim hrvatskim vojnicima, prilikom komemoracije ubijenim civilima itd. Dakle, u Hrvatskoj se legalizuje jedan od simbola monstruozne tvorevine NDH, pozdrav „za dom spremni“.

Takođe, u Hrvatskoj se potpuno legalno koristi ustaška zastava, odnosno ustaški grb koji počinje sa prvim belim poljem. U Srbiji se nedovoljno ne zna ta činjenica, da su u hrvatskoj istoriji imali dva grba. Znači, sa 25 crveno belih polja ustaški grb, koji je sam odredio Ante Pavelić, počinje sa prvi belim poljem. Zvanični grb Republike Hrvatske počinje sa prvim crvenim poljem. Kad god vidite da Hrvati, hrvatske organizacije koriste zastavu sa šahovnicom na kojoj je prvo polje belo, znajte da je to jedna jasna poruka da ta organizacija, da ti Hrvati promovišu i veličaju ustaštvo i da smatraju zloglasnu NDH pravom državom hrvatskog naroda.

Ja bi želeo da podsetim kolege i koleginice narodne poslanike i javnost da je i naš Odbor za dijasporu i Srbe u regionu Narodne skupštine Republike Srbije raspravljao na ovu temu i da je održao 22. aprila prošle godine sednicu Odbora povodom obeležavanja proboja logoraša u Jasenovcu 22. aprila 1945. godine.

Mi smo na toj sednici usvojili više zaključaka koji smatram da su veoma važni i čije bi sprovođenje dodatno doprinelo jačanju, odnosno negovanju kulture sećanja. Mislim da je veoma važno u narednom periodu i da je to jedna nacionalna civilizacijska moralna obaveza, da Narodna skupština Republike Srbije sazove posebnu sednicu i da se na toj sednici donese deklaracija o osudi genocida NDH nad Srbima, Jevrejima i Romima.

Drugo, ja želim da pozdravim inicijativu, odnosno zajednički rad predsednika Vučića i predsednika, odnosno sad srpskog člana predsedništva Milorada Dodika, da zajedno Vlada Srbije i Vlada Republike Srpske osnuju Memorijalni centar „Donja Gradina“, gde bi se na jedan sistematski način negovalo sećanje na nastradale Srbe u najvećoj fabrici smrti na Balkanu u Drugom svetskom ratu, Jasenovcu.

Pošto nam je dobro poznato da u Hrvatskoj izložba u Jasenovcu apsolutno ne prikazuje šta se u suštini dešavalo u toj fabrici smrti, nego je pre svega u funkciji revizije istorije i slanja poruke da je to bio jedan u nizu radnih logora.

Mislim da je veoma važno, pošto ćemo imati taj Memorijalni centar „Donja Gradina“ koji će se baviti Jasenovcem, da se u Srbiji po uzoru na državu Izrael, osnuje memorijalni centar srpskih žrtava genocida NDH. Prema podacima nekih istoričara na području današnje Hrvatske i BiH, gde je delovala NDH, postoji preko hiljadu stratišta. Mi ne smemo da padnemo u zamku da genocid nad sprskim narodom u NDH svodimo samo na Jasenovac. Znači, moramo istovremeno da govorimo o svim drugim stratištima. Pomenuću samo nekoliko njih, kompleks logora „Gospić“, „Jadovno“, „Pag“ gde je prema podacima istoričara Đure Zatezalo, stradalo oko 40 hiljada lica, od toga preko 38 hiljada Srba. Zatim, imali ste brojne zločine na Kordunu, Baniji, Lici, Slavoniji i drugim delovima današnje Hrvatske.

Hoću samo da spomenem monstruozno nepojmljivo klanje preko 1.500 Srba u pravoslavnoj crkve Rođenje presvete Bogorodice krajem jula i početkom avgusta 1941. godine u Glini.

Pogledajte sad odnos Hrvatske prema tom događaju. Nakon 1945. godine, komunističke vlasti sprečavaju obnovu crkve koja je porušena za vreme rata, 1969. godine osniva se Spomen dom posvećen srpskim žrtvama u Glini, nakon proterivanja Srba u zločinačkoj akciji "Oluja" 1995. godine ukida se naziv Spomen dom, naziva se Hrvatski dom, gde se održavaju koncerti i druge priredbe i time se na najgrublji način vređaju srpske žrtve.

Dakle, memorijalni centar srpskih žrtava genocida bi bio mesto u Srbiji gde bi se na sistematski način bavilo genocidom nad srpskim narodom za vreme NDH, gde bi bio naučno-istraživački institut, arhiv sećanja, izložbeni prostor, podignuti spomenici, itd.

Sledeća stvar, mislim da je veoma važno da kao država insistiramo u narednom periodu da se sva ta stratišta, njih je preko hiljadu, od strane Srbije obeleže na dostojan način i da se time pošalje poruka da je negovanje kulture sećanja civilizacijska stvar i da ni jedna država, a pogotovo jedna članica EU, ne sme da spreči da se sva ta svratišta na dostojan način obeleže.

Mislim da je važno, a to je jedan od zaključaka našeg odbora, da vidimo gde postoji mogućnost u Hrvatskoj, na području BiH, da se ekshumiraju srpske žrtve NDH i da se gde je god moguće, ponavljam, sahrane u skladu sa hrišćanskim običajima.

Mislim da je posebno važna jedna činjenica. Mi u suštini mnogo pričamo o genocidu nad srpskim narodom u NDH, a mi, recimo, u Srbiji nemamo ulice, nemamo kejeve koji su nazvani po tom događaju. Mislim da bi bila jako dobra stvar da, recimo, deo obale Save nazovemo obalom ili kejom jasenovačkih žrtava, da imamo ulice koje se zovu - ulica srpskih žrtava genocida, ulica genocida žrtava u NDH. Dakle, mi nemamo ulice koje će, ponavljam, da nas podsećaju na taj tragični period srpske istorije, ni ulice, ni trgove, ni delove obale, recimo, reke Save.

Takođe, mislim da je važno da u okviru tog memorijalnog centra srpskih žrtava genocida podignemo spomenik stradaloj srpskoj deci u NDH. To je jedina tvorevina u svetu koja je imala niz logora za decu, od Jastrebarskog, Siska, u Jasenovcu, itd, da podignemo spomenik svim srpskim žrtvama NDH.

Mislim da trebamo daleko više pažnje da posvetimo genocidu nad srpskim narodom i u našim obrazovnim programima. Mislim da se o tome nedovoljno uči u osnovnim i srednjim školama i da po uzoru na državu Izrael moramo na jedan aktivniji način da tome pristupimo i da naši mladi naraštaji uče punu istinu šta se desilo njihovim sunarodnicima tokom Drugog svetskog rata u NDH.

Nažalost, prošlo je više od 70 godina od tih tragičnih događaja. Svima nam je poznata činjenica da je republička vlast vodila politiku zaborava u ime lažnog bratstva-jedinstva, da su srpske žrtve prećutkivane, umanjivane, negirane, ali mislim da je zaista došlo vreme i ovo je jedan ohrabrujući početni korak da država Srbija, zajedno sa Republikom Srpskom, pristupi, ponavljam, na jedan sveobuhvatan, sistematski način, negovanju kulture sećanja i da u tom pravcu što više učini, a to znači, ponavljam, i usvajanjem deklaracije i osnivanjem memorijalnog centra i niz ovih stvari o kojima sam pričao. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, kolega Linta.
Reč ima narodni poslanik Radovan Jančić. Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovani narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, pred nama je Predlog zakona o Memorijalnom centru "Staro sajmište", na koji se dugo čekalo, koji je potreba i potvrda da nismo zaboravili teška, nezamislivo užasna vremena kroz koja je naš narod prolazio i, uprkos svim tragedijama, preživeo.

Razlozi za donošenje ovog zakona su više nego jasni. Ne sme se dozvoliti da se zločin zaboravi, što su decenijama razni ljudi i sistemi pokušavali na razne načine, da zaborave i zataškaju činjenice o masovnosti i svireposti zločina nacističkih i ustaških vlasti.

Staro sajmište je jedan od prvih koncentracionih logora u Evropi u kojem je stradalo blizu 20 hiljada ljudi. Bio je to najveći logor za vreme Drugog svetskog rata koji su stvorile okupatorske vlasti u Srbiji, namenjen za potrebe masovne internacije Jevreja. Nakon što je tu dovedeno i pobijeno sedam hiljada Jevreja, uključujući žene, decu i stare, Srbija je već u martu 1942. godine proglašena za očišćenu od Jevreja, u kojoj je pitanje Jevreja rešeno. Sajmište je tada pretvoreno u logor u kojem je do njegovog raspuštanja zatočeno oko 32 hiljade Srba, Roma, antifašista i protivnika sistema, gde je više od trećine pobijeno.

Naša je obaveza, ne samo dužnost, da radi trajnog pamćenja i spomena žrtvama Holokausta, genocida, okupatorskog terora i ratnih zločina usvojimo u celosti ovaj Predlog zakona, koji će pre svega omogućiti da se ne zaborave istorijske činjenice o postojanju nacističkog logora na teritoriji grada Beograda, logora smrti za Jevreje, Srbe i Rome.

Osnivanje Memorijalnog centra "Staro sajmište", kao zaloga za budućnost, ne samo što ćemo sačuvati uspomenu na žrtve u prošlosti i stalno se podsećati da se stradanja ne smeju ponoviti, nego ćemo i obeležiti našu antifašističku pripadnost i ulogu pravednika. Biće ovo mesto ne samo memorijalizacije, pamćenja, već i učenja o poštovanju nacionalnih, verskih, političkih i svih drugih različitosti, kao i mesto na kome će generacije učiti o toleranciji.

Posle usvajanja zakona sledi nimalo lak posao koji će potrajati nekoliko godina. Prostor Starog sajmišta u prošlosti je bio prepušten nebrizi i upotrebi u najčudnije svrhe koje se ponekad graniče čak i sa skrnavljenjem. Na taj prostor se nikada nije gledalo kao na jedinstven lokalitet koji zaslužuje da bude očuvan kao prostor koncentracionog logora, podignutog usred srpske prestonice, te danas predstavlja devastiranu kulturnu celinu, pa je nesporno da privođenje nameni u Memorijalni centar zahteva dodatna sredstva za sprovođenje ovog zakona.

Srbiji to danas, posle uspešno sprovedenih ekonomskih reformi, sa stalnim suficitom u budžetu, ne predstavlja poseban problem, posebno ako su sredstva potrebna u realizaciji ideje da Memorijalni centar "Staro sajmište" bude mesto koje će imati obrazovni karakter za ljude iz čitavog regiona koji bi učili šta je holokaust, genocid, ko je zapravo zločinac, a ko stradalnik, na kojem bi se branili od revizije istorije.

Za proteklih 30 godina nije bilo boljeg vremena nego u poslednjih pet godina, što je pokazatelj sve jače ekonomije i budžeta Republike Srbije, a sve za zahvaljujući reformama koje je 2014. godine pokrenula Vlada Republike Srbije, na čelu sa predsednikom Aleksandrom Vučićem. Rezultat tih reformi je da danas imamo novac koji možemo da ulažemo i da vodimo politiku dela, a ne politiku reči i lažnih obećanja, politiku na kojoj insistira predsednik Aleksandar Vučić i SNS koja iza sebe ostavlja rezultate, koja gradi i pomera Srbiju napred u svakom smislu, a rezultati su više nego očigledni.

Pre 2012. godine Jeremić, Obradović, Tadić, Marinika, Pajtić, a posebno tajkun Đilas bili su u prilici da podignu Memorijalni centar "Staro sajmište", da nisu mislili samo na sebe, na svoje račune i svoje džepove. Zato jedne reči od njih nismo čuli o Predlogu ovog zakona. Briga ih je za žrtve, za holokaust, za stradanje Srba i Roma na Starom sajmištu, briga njih za svu našu prošlost, a još manje za budućnost Srbije.

Na sreću, građani nisu zaboravili prošlost koji su sa njima živeli i nikada neće dozvoliti istu budućnost, što će i pokazati na predstojećim izborima, a što je njima odavno jasno.

Poštovani narodni poslanici, možda su reči zatočenice Hilde Dojč iz jednog njenog pisma iz logora „Staro Sajmište“ zapravo upućene nama da u Danu za glasanje usvojimo ovaj Predlog zakona: „Ti ne znaš, kao što ja nisam znala šta to znači biti ovde. Želim ti da nikada ne saznaš“. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, kolega Jančiću.
Reč ima narodni poslanik Vera Jovanović.
Izvolite, koleginice.