Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović. Po Poslovniku.

Izvolite.

Gospodine Arsiću, prekršili ste nekoliko članova Poslovnika.

(Aleksandar Marković: Koje članove?)

Prekršili ste član 107, prekršili ste član 103, prekršili ste član 104.

(Aleksandar Martinović: Niste dobro razumeli.)

Dozvolili ste govornicima iz režima, iz vladajuće stranke, da govore šta hoće, da vređaju, da iznose neistine.

Imao sam pravo na repliku, niste mi dozvolili da repliciram. Javio sam se po Poslovniku, dali ste reč Aleksandru Markoviću. Aleksandar Marković je ponovo govorio o mom izlaganju, izuzetno ga negativno kvalifikovao i vama to ponovo nije dovoljno da mi date mogućnost da mu repliciram.

Gospodine Arsiću, ako sam ja toliko politički neuk, ukoliko toliko srozavam rejting svojoj stranci, postavlja se pitanje zašto ne dozvoljavate makar taj minimum prava? Zašto vas to toliko boli?

Vi, veoma dobro znate da kada je Poslovnik u pitanju ne može predsedavajući da bira, da li će nekome dozvoliti da ukaže na povredu Poslovnika ili ne. Dužni ste da date reč odmah po završenom izlaganju prethodnog govornika. Dva govornika završavaju, jedanput Martinović, drugi put Marković i vi nastavljate dalje, ignorišete to što se javljam, što tražim da ukažem na povrede Poslovnika.

Dakle, nemojte misliti da možete na ovaj način da ostvarite bilo šta, osim da pokažete da ne postoji nikakva razlika u vođenju sednice između vas i onoga kako su to radili žuti pre vas.

Kolega Šaroviću, neću da komentarišem kako su vodili oni pre mene i pre dolaska Srpske napredne stranke na vlast sa ove pozicije.

Vi ste imali nekoliko replika sa kolegom Martinovićem. To je jednom moralo da se završi, sa jedne strane.

Sa druge strane, kolega Marković je samo spomenuo da li ste možda spremali govor na nekom drugom mestu, što svakako nije osnov za repliku, jer on vaš govor nije ni komentarisao.

Sada, ova treća konstatacija. Ako ste vi toliko štetni za svoju stranku, pa smanjujete njenu popularnost, što vas zbog toga ne pustim, verujte mi da bi mi bilo jako žao jer parlament bez Nemanje Šarovića bio bi jako dosadan.

Da li želite da se Narodna skupština u danu za glasanje izjasni?

(Nemanja Šarović: Ne.)

Hvala.

Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović.

Izvolite.

Hvala, gospodine Arsiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada je Njegova Ekselencija ambasador Rusije u Srbije, gospodin Aleksandar Bocan Harčenko najavio na svom tviter nalogu da će 25. oktobra Srbija da pristupi sporazumu o slobodnoj trgovini sa Evroazijskom unijom, podigli su se svi „dušebrižnici“, a to su oni koji ne žele dobro Srbiji i njenom, pre svega političkom i ekonomskom napretku, iz EU, koji su rekli da je to apsolutno neprihvatljivo.

U tom trenutku je, odnosno par dana pre toga je imenovan i novi komesar EU, novi birokrata, a koji je namerno i tendenciozno podsetio vas, gospodine ministre, Aleksandra Vučića, Anu Brnabić i sve članove Vlade da je to nemoguće i da je jasna politika EU da bi eventualnim pristupanjem Srbije, što smo mi uvereni da neće da se desi, toj propasti od integracija evropskih država, da bi Srbija morala da napusti ovakav jedan ekonomski savez.

Da ne bismo pojednostavili celokupnu priču, kao što je to malo pre hteo da predstavi jedan kolega iz SNS, ja ću govoriti da se o ovom pitanju i ulozi Srbije i odnosu prema, sa jedne strane, EU, a sa druge strane Evroazijskoj integraciji, u vojno-političkom, evo sada i ovaj sporazum o ekonomskom smislu, da se time bave kako prozapadni, tako, pre svega naši prijatelji, ozbiljni ljudi, ruski analitičari, kao i iz Narodne Republike Kine, koji u kontekstu sveukupnog dešavanja, odnosa NATO prema Srbiji, stezanje obruča oko Srbije, pritisaka u vezi naše južne pokrajine. Ovu inicijativu i ovaj sporazum vide kao plan za budućnost Srbije.

Zašto je to tako? Dok sa jedne strane, pretpostavljam da je to u Vučićevom glavi i vas koji sada hrlite u zagrljaj EU koja nas sve više ucenjuje, postoji taj plan b), za Evroazijsku uniju, ako propadne ovaj proces evrointegracija, realnost je takva da ovi integracioni procesi, dakle ne samo ekonomski, već vojni, politički i svi drugi, sa zemljama Evroazijske unije su i prirodniji i korisni Srbiji sa više aspekata.

Zbog toga što ove zemlje su izuzetno prijateljske one nikada i ni pod kojim uslovima neće priznati nezavisnost takozvanog Kosova, zemlje koje nam, pre svega Ruska Federacija pomažu svuda i na svakom mestu. postavlja se pitanje, to je ono što poslanici Srpske napredne stranke stalno ovde potenciraju i ovi ekonomski analitičari koji su kao vi zaljubljenici u politiku EU, da je spoljno-trgovinska razmena tek nešto oko 7,5% do 8%, ali treba da se zapitamo zbog čega je to tako? Govorio je jedan drugi kolega, da, potrebno je da imamo robu, koja bi se izvezla na to veliko tržište.

Onda se postavlja pitanje ko to, gospodine Mali, koči da mi imamo takvu proizvodnju? Zašto poljoprivreda i Stočni fond u Srbiji su gotovo na izdisaju? Zašto malinari moraju stalno da vas mole i da prete spaljivanjem svojih malinjaka i ne znam šta će da urade pred svaku sezonu? Zašto ljudi koji se bave ozbiljno proizvodnjom i preradom voća, povrća i mesa ne mogu da imaju od države pomoć kako bi to bilo što veće i uspešnije?

Napraviću malu digresiju. Skoro smo imali Zakon o tom nematerijalnom kulturnom blagu Srbije, i sada kada pođete od toga da u zemlje Evroazijske unije možemo da izvezemo sve što proizvedemo, sve što je njima potrebno i što bi bio višak sa našeg tržišta, a vi i vaši prethodnici ste uništili našu poljoprivredu i prehrambenu industriju tako što ste dozvolili da se uveze ogromna količina, uglavnom preskupe i nekvalitetne robe iz zemalja Evropske unije, zašto srpskom seljaku, zašto onima koji imaju ozbiljne proizvodnje i fabrike niko ne pomaže da oni budu još uspešniji, da zaposle 100, 200, 300 radnika više, te male fabrike kako bi izvezli svoju robu i kako bi ta razmena bila veća?

Jer, ova lista koja je usvojena ovim sporazumom i te kako daje mogućnost da mi to uradimo, a za razliku zemalja EU koje su izuzetno neprijateljske prema nama, iz zemalja Evroazijske unije potražnja za srpskim proizvodima je sve veća i veća, ali ih nema. Zašto ih nema? Zato što, opet se vraćamo na to, i gospođa Tomić, i gospodine Mali, da ne dajete uopšte dovoljno sredstava i podsticaja domaćoj privredi.

To se jasno vidi i iz punjenja budžeta. To se jasno vidi u strukturi BDP ove zemlje. Vi dajete subvencije za fabrike iz EU, koje ovde dolaze tražeći, uglavnom, jeftinu radnu snagu koju malo plaćaju, minimalcem ili tek nešto preko toga, fabrike koje će neizvesno ostati ili neće ostati ovde, a prenebregavate sve mogućnosti koje upravo Evroazijska unija daje ne samo u kontekstu Srbije prema Evroazijskoj uniji, već i namere Narodne Republike Kine da iskoristi i tu sponu u procesu inicijative „Jedan pojas-jedan put“, kako oni kažu, od Baltika do Jadrana.

Znači, vi svojom politikom, direktno, Vlada Republike Srbije rušite srpsku privredu, a da bi srpska privreda od ovoga imala koristi, morala bi da ima podsticaje od države i država da napravi jasnu strategiju.

Šta ćete vi da uradite, gospodo, odnosno oni koji budu vas nasledili u ovim skupštinskim klupama, kada se dobije odgovor da od pristupanja EU nema ničega ili da ultimativno priznamo tzv. nezavisnost Kosova, da se učine drugi ustupci, a malopre se povela priča o tome, o zaštiti Srba i naše SPC. Pa, upravo neprijatelji srpskog naroda iz EU, iz NATO upravljaju glavom, inače, izdajnika Mila Đukanovića. Valjda vam je to jasno?

Milo Đukanović osporava državi Srbiji da se meša u ono što se dešava u Crnoj Gori. Zamislite, osam vekova samostalnosti SPC, naših najvećih svetinja, a ti prijatelji, koje vi nazivate svojim prijateljima, su njegovi mentori, oni koji ne žele dobro Srbiji i oni koji će dići ruke od svega.

Pošto nemam više vremena, ono što je jasno jeste da ne možete, naravno zbog političke profitabilnosti, to će biti i vaša politika vidi se i u kampanji za sledeće izbore, da sedite na dve stolice. Ta titoistička ekvidistanca prema jednom ili drugom bloku je nešto čime vi možda zamagljujete onima koji su vam „prijatelji sa zapada“ oči, ali znajte da Rusija i zemlje koje su u ovom sazivu i pre svega i prijatelji iz Narodne Republike Kine, iz svih dobronamernih i velikih sila u svetu prate šta se dešava u našoj zemlji i budite sigurni da nas oni nikada neće ostaviti na cedilu.

Završiću svoj govor, naravno, uz veliku zahvalnost i predsedniku Ruske Federacije Vladimiru Putinu i svim drugim zemljama članicama ovog saveza što su prepoznali potencijal i, pre svega, korist od ovakvog sporazuma sa Republikom Srbijom.

Pravo na repliku, narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Zahvaljujem se, gospodine Arsiću.

Samo nekoliko kratkih napomena. Mi smo o tome ovde govorili već nekoliko puta u Narodnoj skupštini i mislim da nije loše da se to ponovi zato što se stvara pogrešan utisak u javnosti.

Republika Srbija ima svoj Zakon o državnoj pomoći i ono što se kolokvijalno naziva subvencijama, to je u stvari državna pomoć. Državna pomoć i uslovi za dobijanje državne pomoći podjednako važe i za domaće i za strane investitore i u tom smislu Republika Srbija apsolutno nikoga ne diskriminiše. To je jedna stvar.

Što se tiče našeg odnosa prama Rusiji, nesporno je da i vi i mi Rusiju volimo, poštujemo iz mnogo razloga i nama potrebe da se sada ovde takmičimo ko ovde više voli Rusiju. Volite je i vi isto kao što je volimo i mi iz SNS.

Želim samo da vas podsetim na jednu stvar koju ste, čini mi se, ispustili iz vida. I pre nego što je ovaj Predlog zakona o ratifikaciji Sporazuma o priključenju Republike Srbije Evroazijskoj uniji došao na dnevni red, mi već nekoliko godina, to može da potvrdi i gospodin Rističević, imamo potpisane međunarodne sporazume sa Rusijom, Kinom i Turskom o izvozu svinjskog i goveđeg, odnosno jagnjećeg mesa na ova velika svetska tržišta.

To pokazuje našu energiju i našu spremnost da i te kako ojačavamo i povećavamo naš stočni fond. Naravno, kao i sve drugo, stvari ne mogu da se poprave preko noći. Višedecenijska devastacija srpske poljoprivrede, srpskog ratarstva, srpskog stočarstva ne može da se prevaziđe za nekoliko godina, ali činjenica je da država ulaže mnogo, mnogo više napora, mnogo više novca da pomogne srpskom poljoprivredniku da bude konkurentan i na evropskom i na svetskom tržištu.

Ono što za kraj želim da kažem, to takođe gospodin Rističević može da potvrdi, nikada veće subvencije domaćim poljoprivrednim proizvođačima država Srbija iz svog budžeta nije izdvajala nego što izdvaja u proteklih nekoliko godina i za ratare i za stočare i za… Evo, sada je u toku do 3. aprila ove godine jedan veliki konkurs na teritoriji AP Vojvodine, gde vam pokrajinska Vlada finansira više od 70% kupovine kuća na selu za mlade bračne parove. To se u Srbiji nikada nije dešavalo. To je još jedna u nizu mera koje država Srbija preko svojih organa preduzima da bi ojačala srpsko selo, da bi mladi ostali na selu i da bi srpska poljoprivreda, takva kakva jeste, sa performansama kakve ima, jer mi ne možemo da budemo po snazi jednaki Rusiji, Kini, Turskoj, to je nemoguće, ali činimo sve da budemo konkurentni na svetskom poljoprivrednom tržištu nego što smo bili do 2012. godine i tu su rezultati i te kako vidljivi.

I samo još jednu stvar želim da vam kažem, koju ste, čini mi se, izgubili iz vida. Rusija je do uvođenja sankcija EU bila pomalo, kako da vam kažem, u jednoj opuštenoj atmosferi. Nije mnogo proizvodila u oblasti voćarstva. Te proizvode je uglavnom uvozila. Kada su joj uvedene sankcije, Rusija se, jednostavno, okrenula sama sebi. Ona više nema potrebu za tolikom količinom jabuka, krušaka, jagoda, malina i tako dalje, kao što je imala do uvođenja sankcija EU. Zašto? Pa, iz jednog prostog razloga – to sada ljudi proizvode sami u Rusiji. Nekad su uvozili limun iz Turske, a sada ga proizvode u Rusiji. Nekada su uvozili maline od nas i iz Poljske, a sada ih proizvode sami. To je, takođe, jedna važna okolnost koju morate da imate u vidu. Prosto, to je situacija na svetskom tržištu na koju Srbija može samo jednim delom da utiče, većim delom ne.

Pravo na repliku, narodni poslanik Marijan Rističević, zatim Nataša Jovanović.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi na EU gledamo otvorenim očima, na Rusiju gledamo više srcem, ali bez jednog i drugog teško da možemo.

Odmah da pitam da li vi mislite, gospodine ministre, da bi Kinezi investirali u, recimo, RTB „Bor“, „Železaru Smederevo“, u druge fabrike, pogone, da ne misle da koriste pretpristupni periodi, period – ako uđemo u EU, da te robe koju proizvedu na teritoriji Srbije mogu da plasiraju na jedno veće tržište, da li bi mi njima bili zanimljivi samo zbog našeg malog tržište? Ja mislim, gospodine ministre, da ne bi.

Gospodine ministre, vi ste ministar finansija. Nikada Srbija nije izdvajala za podsticaje u poljoprivrede koliko prethodnih nekoliko godina.

Da vas podsetim, gospodine Mali, iz 2011. godine, budžet za 2012. godinu, po predlogu, za poljoprivredu je iznosio 19 milijardi, podsticaji u poljoprivredi. Kurs je bio između 117 i 118 dinara kada je došlo do promena, kada je formirana Vlada Republike Srbije. Znači, bio je kurs kao i danas. Neverovatno je da je u Srbiji, verovatno zbog stranih investicija i prodaje i EU, kurs ostao isti, a da devizne rezerve nisu pale. Evo, i danas je kurs između 117 i 118 dinara. Dakle, identičan je. Ali, umesto onih 19 milijardi, gospodine ministre, koliko smo izdvajali za podsticaje u poljoprivredi, sada smo prešli 40 milijardi. Prošle godine je bilo blizu 45 milijardi. Ukupno za poslednje tri godine, recite da li se varam, izdvojili smo 1,15 milijardi evra za podsticaje u poljoprivredi i preradi.

Priznajem, pokušali smo da razvijemo intenzivnije poljoprivredne proizvodnje, da novac gurnemo u voćarstvo zbog izvoza, recimo, voća u Rusiju, zbog izvoza malina u EU, da smo pokušali da podignemo stočarstvo da više ne izvozimo naše biljne proizvode, pšenicu, kukuruz itd, kao repromaterijal za tuđe stočarstvo, pa odande uvozimo meso često sumnjivog kvaliteta smo uvozili, već smo rešili da podignemo svoje stočarstvo, a prevashodno da sačuvamo broj stoke koje smo zatekli, jer je za vreme ovih žutih žohara nestalo 200 hiljada krava. Često imamo običaj gospodin Atlagić i ja da kažemo da su izvršili pravi kravocid u stočarskoj proizvodnji za vreme svoje vlasti. Dakle, maksimalno ulažemo u naše stočarstvo da podignemo farme koje rade sa 50% i da podignemo klanične kapacitete sa 30%, 40% na makar 70% do 80%. Hvala.

Pravo na repliku, narodni poslanik Nataša Jovanović.

Izvolite.

Evo, možda to ne bih ni pomenula, ali stvarno prošlog leta sam prošla uzduž i popreko Pešter i videla sam jedno stado ovaca, mislim a potpisali smo ugovor sa Turskom, to je tačno, za 8.000 tona godišnje za izvoz govedine i ovčjeg mesa, a izvezli smo samo 400 i vi ste rekli, teško je da se to oporavi.

Ali zašto kada je toliko vremena prošlo? Mi smo kao poslanici dali predlog za izmenu i dopunu zakona. Sada bi nam rekla Katarina Rakić, nema vas 126, pa ne može, da se još veće subvencije daju po grlu stoke, da se još više novca da, jer ima novca u budžetu za subvenciju proizvodnje i voća i povrća i bilja.

Mi smo do sada trebali kao država da imamo Zakon o organskoj proizvodnji. Nismo ga dobili. Trebali smo da sagledamo, a to vi da uradite, jer to je vaš resurs gospodine ministre, odnosno naše zemlje, koliko je zaparloženo i neobrađeno hiljada hektara u Srbiji? Koja je vrednost koja bi mogla da se dostigne sa određenim sadnim materijalom, da li je to povrće, da li je voće, da li nešto drugo i time podižete celokupnu vrednost i time dobijate i veći bruto društveni proizvod. To da su oni počeli da proizvode određene vrste voća je tačno, ali da im treba mnogo i to je tek tačnije.

Jedan od najvećih izvoznika prema Rusiji, unazad 15 godina, je slučajno predsednik opštinskog odbora SRS u Topoli. Ne da je potražnja za srpskim jabukama velika, ona je ogromna, ali podsticaja je malo i naravno oni koji se bave prevarom. Ko je to njima dozvolio? Rasim Ljajić. Pa, ko je na čelu tog ministarstva? Ko nije sprečio da se takve stvari dešavaju? Nemojte onda da vršimo zamenu teza.

I još nešto, kada je u pitanju domaća privreda i to što oni mogu da uzimaju subvencije, ali ne uzimaju. Pa znate, oni kada vide da vi obezbeđujete celokupnu infrastrukturu, pa onda iz subvencije za svako radno mesto ovim fabrikama iz EU i siguran plasman njihovih proizvoda, naravno da će ostati demoralisani, jer oni ne mogu sami to da urade bez pomoći države. Verujte, ne.

Imali smo Odbor za spoljne poslove kada smo ispraćali Miroslava Lazanskog, pričali smo o tome na veliko rusko tržište, mnoge kompanije iz Srbije ne mogu da izađu, jer nemaju pomoć od države. Privredna komora Srbije sa onim nesrećnim Čadežom, ljudi koji to treba da rade, ma dajte, to je stvarno smešno.

Postoje fabrike u Srbiji koje još uvek traže svog kupca sa važnim resursima poput fabrika vode, a one ne mogu da se prodaju, kao i neki drugi poljoprivredni kombinati, jer država ne uzima ulogu u svemu tome, već prihvatate od „Leonija“ preko reda svih ovih i onda naravno da nema mesta za domaću privredu.