Hvala, gospodine Marinkoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre sa saradnicima, podneo sam amandman na član 6. Predloga zakona o Memorijalnom centru Staro Sajmište.

Nažalost, država Srbija ovakve stvari nije shvatila na ozbiljan način. Dobro je što se ipak setila da donese zakon koji govori o srpskim stradanjima. Ono što nije dobro je činjenica da se zakon odnosi samo na jednu lokaciju, odnosno Staro Sajmište.

Šta je sa ostalim srpskim stratištima kojih, nažalost, ima mnogo i na teritoriji Republike Srbije, a pogotovo na područjima koje danas pripadaju drugim državama bivše SFRJ? Kao lice koje je rođeno i odraslo na Kosovu i Metohiji, uvek sam pokazivao zanimanje za ovu oblast, gde je samo tokom 20. veka stradao ogroman broj Srba.

Kada govorimo o podizanju memorijalnih spomen obeležja i sličnih kompleksa, Kosovo i Metohija, kao i cela Srbija, dalo je brojne žrtve, počev od balkanskih ratova, preko Prvog i Drugog svetskog rata, do najnovijih ratnih sukoba od 1998. do 2004. godine i kasnije.

Posebno su nedužne žrtve stradale u višenacionalnim sredinama, kakva je zapravo bila naša pokrajina Kosovo i Metohija. Tamo je bilo žrtava i u periodima kada ne bi trebalo da ih ima, u periodima mira i razvoja bratstva i jedinstva, u periodima pobuna ekstremnih separatističkih snaga, inače dominantnog stanovništva kosovskih Albanaca posle oba svetska rata.

Moderna svetska istorija nije zapamtila zločin kakav se desio na Kosovu i Metohiji. Primera ima mnogo, a ja ću odavde pomenuti samo jedan, a to je onaj koji se desio nakon prestanka ratnih dejstava 1999. godine. Reč je o zločinu u selu Staro Gracko kod Lipljana, kada je usred bela dana na zverski način pobijeno 14 žetelaca pomenutog sela. Ni do današnjeg dana počinioci ovog strašnog zločina nisu otkriveni.

Sve te žrtve zaslužuju svoje obeležje. Predlažem da se donese odluka o podizanju spomen obeležja stradalima od balkanskih ratova do danas sa teritorije Kosova i Metohije, ma gde da su ostavili svoje kosti, u zarobljeništvu, kazamatima, Golom otoku ili na pragu svoje kuće, i postavi u centralnom delu naše južne srpske pokrajine.

Na kraju još ovo da kažem – u Srebrenici nije bilo genocida. Zahvaljujem.

Hvala.
Na član 6. amandman je podneo narodni poslanik Nikola Savić.
Vlada i Odbor za kulturu i informisanje prihvatili su amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Da li neko želi reč?
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, dobro je što je Vlada usvojila ovaj amandman. Još bolje je što se raspravlja o jednom zakonu koji podseća na stradanje onih koji su stvarali ovu državu decenijama, pa i vekovima unazad, jer bez patriotizma ni jedna zemlja ne može da postoji.

Nažalost, tih stratišta, gde je stradao, pre svega, srpski narod, pa i neki drugi narodi, ima mnogo. Tih stratišta najviše ima preko Drine i o tome je govorila moja koleginica Vjerica Radeta.

Ovde bih pomenuo samo jednu stvar. Ovih dana je bilo 78 godina od stradanja civila u opštini Bojnik kod Leskovca, gde je stradalo 437 civila u jednom danu, od toga 89 dece koja su imala manje od 14 godina. Naravno, tamo postoji spomen obeležje i želim da verujem da se to spomen obeležje održava i sve ostalo.

Hoću da kažem nešto drugo. Verujem da ima u ovoj sali ljudi koji ne znaju za taj podatak i to je bio jedan stravičan zločin od strane našeg okupatora. Kolega Toma Ljubenović, koji je iz tog kraja, me podseća da je u pitanju bio bugarski okupator. Ne sme se dozvoliti da se ovakve stvari zaborave. Znam da u udžbenicima istorije za osnovnu školu ovakvih stvari nema ili je to, ako ih ima, onako samo površno i udžbenici istorije, pre svega, moraju ove teme obrađivati, tako da svako naše dete, svi naši budući naraštaji znaju gde, kako i na koji način i pod kojim okolnostima su stradali naši sunarodnici.

Naravno, pretpostavljam da svi znamo da je u Srebrenici, takođe, bilo zločina, ali svakako to nije bio genocid, kao što želi da se pripiše srpskom narodu, jer srpski narod nikada nije bio genocidan u svojoj istoriji.

Hvala.
Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik prof. dr Miladin Ševarlić.
Na član 7. amandman, sa ispravkom, podnela je narodni poslanik Mirjana Dragaš.
Vlada i Odbor za kulturu i informisanje prihvatili su amandman sa ispravkom, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman sa ispravkom u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 8. amandman je podneo narodni poslanik prof. dr Miladin Ševarlić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 8. amandman, sa ispravkom, podnela je narodni poslanik Mirjana Dragaš.
Vlada i Odbor za kulturu i informisanje prihvatili su amandman sa ispravkom, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman sa ispravkom u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 8. amandman je podnela narodni poslanik Ružica Nikolić.
Izvolite, gospođo Nikolić.

Zahvaljujem, gospodine Marinkoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovim članom zakona utvrđeno je formiranje programskih saveta i mi smo, u skladu sa Zakonom o Vladi, predložili više amandmana. Konkretno ovim predložena je izmena da su tri člana Programskog saveta za muzej „Prihvatnog logora Zemun“ predlog Ministarstva za kulturu i informisanje.

Mi smo više puta istakli da je dobro što se ovakav predlog zakona našao u Narodnoj skupštini pred narodnim poslanicima i da mi ovo svakako podržavamo. Smatramo da je ovo prilika da se oda počast svim žrtvama „Starog sajmišta“, koje je svakako mesto nezapamćenog stradanja i mučenja srpskog, jevrejskog i romskog naroda.

Naša dužnost i obaveza je da se ne zaboravi činjenica o postojanju logora, kako na teritoriji Beograda u Drugom svetskom ratu, ali isto tako je i naša obaveza da se ne zaboravi stradanje srpskog naroda tokom ratova 90-tih na prostoru bivše Jugoslavije u otadžbinskom ratu, gde smo takođe podneli mnogo žrtava.

Žrtve koje je srpski narod, najstradalniji narod na Balkanu podneo nisu na pravi način poštovane i zbog budućih generacija mi moramo neprestano o njima govoriti, kao što moramo govoriti da se u Srebrenici nije desio genocid i da Srbi nisu genocidni narod, a da brutalnu laž koju izdajnici poput Nataše Kandić, Nenada Čanka i njima sličnih izdajnika i srbomrzaca da su Srbi zločinci, agresori i glavni krivci za sukobe 90-ih, da su počinili genocid, da na svakom mestu najoštrije osudimo i osujetimo, jer dokazano je da u Srebrenici nije bilo genocida. Zahvaljujem.

Hvala, gospođo Nikolić.
Na član 9. amandman je podneo narodni poslanik prof. dr Miladin Ševarlić.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Marijan Rističević.
Kolega Rističeviću, izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, u sukobu samih sa sobom uvek gubimo mi. Dok smo mi ratovali za druge, svi drugi su ratovali protiv nas. Ja ću pokušati na nekoliko primera da našim gledaocima dokažem da vredi imati vruće srce i hladnu glavu, a ne obrnuto, da ne treba vrućom glavom ići u sukobe.

Ova fotografija je fotografija prvog komandanta RV i PVO povratnog, zvao se Franjo Pirc. U partizane je došao iz stožera Ante Pavelić 1944. godine. Inače, jeste bio kraljevski vazduhoplovac, pilot koji je 1941. godine, posle osnivanja NDH, pobegao kod Pavelića. Zato što je bio našom zabludom jedan od komandanata u Kragujevcu, čini mi se, najslabije smo se branili avijacijom baš iz Kragujevca. Da naši gledaoci znaju da je ta trula kraljevina, za koju su me učili u školi da je bila trula i da je kapitulirala za 12 dana, čini mi se izbacila 3.500 nemačkih vojnika iz stroja, da je ta avijacija koju je ovaj izdao, kraljevska, bombardovala aerodrome u Mađarskoj, Bugarskoj i čini mi se u Austriji. Da li je tako, gospodine Martinoviću? Ta trula Jugoslavija.

U drugoj lekciji su me učili, u prvoj da je trula Jugoslavija kapitulirala za 12 dana, a u prethodnoj lekciji su me učili, ili u jednoj od prethodnih lekcija, kako smo mi spasili Sovjetski Savez, Rusiju. Zato što smo 27. marta, gde je potplaćeni Simović žrtvovao 15% Srba, da bi Engleza izginulo daleko manje od Amerikanaca, od 0,2 do 0,8% i Srbi su vrućom glavom krenuli u sukob sa Hitlerom, a pri tome smo izgubili 15% stanovništva. Franjo Pirc je izdao i pobegao na Pavelićevu stranu. I, gle čuda, 1944. godine dolazi u partizane, postaje prvi komandant ratnog vazduhoplovstva, navodno Narodno oslobodilačke vojske.

Kako je on nadalje oslobađao Srbe? Sad ćete čuti, oni koji ne znate. Dakle, prvo što je uradio, sazvao je svoje oficire i izdao naredbu da se prijave svi bivši vazduhoplovci za novi ratni raspored. Kada su se piloti koji su obarani u sukobu sa Nemcima koji su izbacili 154 nemačke letilice iz stroja, kada su se ti obarani piloti javljali za promenu ratnog rasporeda, da se stave u službu državi, Franjo Pirc ih je pokupio, odveo u selo Jabuka u Pančevu i pogubio 72 kraljevska oficira koja su se borila protiv Hitlerove avijacije, dok je on pobegao na Pavelićevu stranu. Zato ja kažem da su Srbi Hrvatima poslužili samo kao prelazni period iz jedne NDH u drugu. Čim se stekla prva naredna prilika imali smo Antona Tusa itd.

Hajde da vidite koliko je to oslobađanje od života Srba bilo veoma uspešno po Hrvatima, prilog broj dva. Ovaj oficir se zove Marko Mesić. Gospodine Martinoviću, vi ćete možda nešto o ovome znati, kao što ja znam. To je stric čuvenog Mesića koji je rekao - Zadatak je izvršen, Jugoslavija više ne postoji. Evo, da vidimo antifašističku prošlost Mesićevu. Ovo je njegov stric, 369. pukovnija, pješačka kako su je zvali, zarobljena kod Staljingrada. Pokupili ih Rusi. Onda nisu znali da li da ih pobiju, pa su rešili da ih presvuku u partizane. Poslali su ih oktobra 1944. godine u Srbiju, da ono što iz NDH nisu uspeli da urade, što nisu uradili u ustaškoj uniformi da urade u uniformi presvučeni u navodne partizane, u oslobodioce.

Znate li šta je radio kada je došao u omraženi kraljevski kompleks Beli dvor? Pucao je u crkvu Svetog Andreja i pri tome gađao ikonu u toj crkvi. To vam je priča o Marku Mesiću. Mislim da još u toj crkvi postoje tragovi tog rafala koji je ispalio ovaj ustaša presvučen u partizansku odoru, rešen da na streljački stroj na Sremskom frontu pošalje na desetine hiljada srpskih mladića, onih koji su preživeli savezničko bombardovanje, a desetina puta je Srbija 1944. godine bombardovana, po nalogu neprijateljskog vojnika iz prvog rata Josipa Broza koji je birao ciljeve koje saveznici treba da bombarduju u Srbiji. Kada je na red došla Slovenija Edvard Kardelj je rekao – znate, to u Srbiji nije dalo rezultata, pa su bombardovani samo Srbija i Crna Gora, odnosno ciljevi naseljeni srpskim stanovništvom.

Zato, braćo Srbi, razmislimo dobro, nikako pre vremena u tuđe ratove, a nikako, to je poruka za ove nesretnike drugosrbijance, nikako u sukobe sami sa sobom, jer u tim sukobima sigurno gubimo mi. Hvala.

Hvala.

Reč ima ministar Vukosavljević.

Izvolite, gospodine ministre.

Hvala, predsedavajući.

Uvaženi narodni poslaniče, inspirisan delom vašeg obraćanja, samo da dodam, to možda narodne poslanike zanima, neki znaju, neki ne, u javnosti takođe neko zna, neko ne, u ukupnom broju žrtava koje su stradale u onome što mi danas ovim zakonom nazivamo Memorijalni centar „Staro sajmište“, radi se o dva logora, bilo je i žrtava, i to ne malo, koje su stradale ne samo od Nemaca i od ustaša, nego su stradale i od savezničkog bombardovanja 16. i 17. aprila 1944. godine.

To ne selektivno, savezničko bombardovanje Beograda dovelo je do toga da je direktnim pogotkom stradalo i tadašnje porodilište u Krunskoj ulici, da su pogođeni brojni ciljevi na Vračaru, Starom gradu i Savskom vencu i svom opštem stradanju i jadu mučenika na „Starom sajmištu“ pridodate su i žrtve saveznika ili u toj situaciji tzv. saveznika.

Bombardovanje Srbije nije bilo samo na Uskrs u Beogradu 1944. godine od strane engleskih i američkih bombardera, već se to dešavalo i na jugu Srbije, gde su stradali i Leskovac i Niš i drugi gradovi. Prema tome, kada se govori o istorijskim okvirima nekog fenomena, naročito kad je to jedan svetski rat, treba istini za volju, zbog istorijske istine i pravde i obrazovanja generacija koje stasavaju, naravno i zbog pouka istorijskih znati i takve podatke. Hvala vam na pažnji.

Hvala, gospodine Vukosavljeviću.

Na član 10. amandman sa ispravkom podneo je narodni poslanik prof. dr Miladin Ševarlić.

Da li neko želi reč? (Ne)

Na član 10. amandman je podnela narodni poslanik Nataša Sp. Jovanović.

Izvolite, gospođo Jovanović.