Pravo na repliku, narodni poslanik Nataša Jovanović.

Izvolite.

Ovde su u delatnosti i na samom lokalitetu i o načinu kako će to da izgleda i kakvu će funkciju da ima Memorijalni centar „Staro sajmište“, pobrojane sve te stvari.

Međutim, gospodine ministre, upravo ovo što sam vam rekla, za razliku, možda to kolege verovatno znaju, od drugih takvih stratišta u porobljenoj nacističkoj Evropi, gde su namenski pravljeni logori da bi se Jevreji pre svega ubijali, ovde se koristio prostor, kao što sam rekla, koji je sa najboljom namerom napravljen krajem 30-ih godina, da to bude jedno lepo mesto gde će ljudi da dolaze ne samo iz Srbije, nego iz celog sveta.

U tom smislu, ako mi već oživljavamo to, a znate neko ko dođe tamo zaista treba sa velikim pijetetom i sa najdubljim osećanjima da se pojavi, ne možemo onda sad tek tako da dođemo, a ovde nije rešen ovaj deo, razumete šta vam pričam, u tom smislu je i bila ta moja intervencija, jer sve to treba da se završi u najkraćem moguće vreme, a negde zbog tog zamešateljstva, kao što vi kažete, to može da bude sporno.

Drugo, to mislim da je bio, pošto nisam znala da ste vi bili član komisije, u raznim sazivima komisije isto važno pitanje, naravno, programski saveti, upravni odbor koji je ovde definisan kako će biti delegiran, će o tome da odlučuje. Ali, ipak da to ne ostane samo kao što je muzej genocida formiran, kao što je slučaj kragujevačkog mesta stradanja u Šumaricama gde se to samo obeležava pored muzeja koji imamo, inače, čitav taj kompleks je jedno mesto gde se najveći broj Kragujevčana kreće i lepim danima, i kada to nije. Ali, 21. oktobar je jedini dan kada se tamo takve stvari dešavaju u sećanje na žrtve. Ne može to i ovde da ostane tako. Mora da se zna i da postoji posebna dvorana, jel tako, ako treba uz ove objekte koji postoje, dakle, to je naša najbolja namera, gde će da se održavaju ta sećanja, gde će da se održavaju razne promocije, gde će da se dešavaju sva ta kulturna dešavanja koja su potrebna da bi ovo imalo pravu funkciju, a ne samo da ostane na papiru.

Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović.
Izvolite.

Zahvaljujem se predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima, ja najpre želim da izrazim jednu iskrenu zahvalnost što je vaše Ministarstvo i vi na čelu istog Ministarstva, prihvatilo amandmane koje je poslanička SPS podnela na Predlog zakona o kojem danas raspravljamo i naravno, činimo sve što je u našoj moći i u našoj nadležnosti da isti zakon poboljšamo po kvalitetu kako bi u praktičnoj primeni postigao puni efekat.

Ono što je za veliko uvažavanje i poštovanje, jeste činjenica da vaše Ministarstvo već u kontinuitetu i to nije laskanje, to nije nikakva subjektivnost, to je realnost, već u kontinuitetu čini sve kako bi se ono o čemu danas raspravljamo podiglo na najviši mogući nivo, a to naša svest da se istorija ne sme ni u kom slučaju relativizovati, da se ne sme zaboraviti, da se istorijske činjenice moraju uvek prikazivati onakvim kakvi jesu bez obzira da li neko imao drugačiji pristup analizi tih činjenica, imao drugačiji ugao. Kada je u pitanju ocena istorijskih činjenica, mi ih moramo sačuvati u njihovom identitetu, odnosno istoriju sačuvati od iskrivljavanja.

U tom pravcu zaista ono što je za svaku pohvalu, jeste vaše nastojanje da jedan takav princip zadržite i da taj princip postane kao princip koga moramo svi da se dosledno pridržavamo.

Ono što je jako važno istaći jeste nešto što se ovde nekoliko puta ponovilo. Mislim da je tu uvažena koleginica, Nataša Jovanović, potpuno u pravu ističući neke okolnosti koje u svakom slučaju predstavljaju i određene terete, opterećenje. Istorijski spomenici, bez obzira iz koje istorijske etape, bez obzira iz kojeg istorijskog doba moraju da uvek budu prisutni i da se vide, moraju da budu prepoznatljivi. Mi na taj način čuvamo, ne samo istoriju, mi na taj način istovremeno negujemo našu kulturu. Kultura je deo našeg nacionalnog identiteta i bez toga mi ne možemo apsolutno nigde da reprezentujemo ono što nam istorijski pripada ukoliko to prikrivamo i ukoliko to ne eksploatišemo na pravi način.

Mislim da delimo potpuno ista sagledavanja i mišljenja kada je u pitanju bilo koja istorijska etapa koja treba da bude obeležena na način koji to činimo ovim zakonom, ili spomen obeležjima, ili spomenicima, ili na drugi način. Nebitno je šta je ideološki pristup, nebitno je da li taj istorijski momenat i taj spomenik ili to obeležje podrazumeva nešto što se vezuje za ideologiju tog vremena ili određene strukture u tom vremenu, bitno je da to vreme bude ovekovečeno. Zašto? Zbog toga što ne smemo da se stidimo svoje istorije, a istovremeno moramo da se ponosimo svjom istorijom. Kada se to dvoje stavi u korelaciju, to podrazumeva da smo obavezni da istoriju kakve jeste očuvamo.

Ono što želim da istaknem kao činjenicu, sve što je koleginica Jovanović istakla treba ubuduće da bude podstrek za nove ideje, za nove projekte, za nove programe. Svaka istorijska epoha podrazumeva obeležavanje na najbolji mogući način. U tom smislu moramo adekvatne sadržaje imati. Kada to već činimo, kada obeležavamo, nije dovoljno podići samo spomenik i reći – da, spomenik tu stoji, doći ćemo, pogledaćemo, poklonićemo se sinima nekih koji su svoje živote da li za najveće ideale, kao što je ideal slobode.

Potrebno je pored tih spomenika napraviti sadržaje koji podrazumevaju najbolji način negovanja svega onoga što taj spomenik obeležava, zbog čega se sa posebnim pijetetom, kako reče koleginica Jovanović, sa velikim emocijama odnosimo na određene istorijske činjenice, istorijske događaje, ljude koji su imali istorijsku ulogu bez obzira u kom statusu i na koji način.

Zato stimulišem, sugerišem i vašem ministarstvu da u granicama finansijskih mogućnosti, budžetskih mogućnosti, uz svako spomen obeležje učinimo nešto dodatno, nešto što će sadržinski da pojača sve ono što se vezuje za obeležavanje određenih događaja, a hvala Bogu tako mogu da se izrazim, imamo ih mnogo, jer je naša istorija bogata, bogata je mnogo i stradanjima i uspesima i katarzama i pogubljenjima i mnogo čime, ali to je bogatstvo naše istorije sa kojom treba da budemo ponosni, a da bi to bilo zaista tako onda učinimo još jedan iskorak da bi i onaj dodatni sadržaj uz sve ono što imamo, podigao nivo svesti kod naših ljudi, kod građana Srbije da se istorija čuva. Hvala vam.

Pravo na repliku ima narodni poslanik Nataša Jovanović, a zatim ministar gospodin Vukosavljević. Izvolite.

Jeste mogućnost za repliku, ali samo još nešto dodatno što bih želela da vam kažem u ime poslaničke grupe SRS po ovom amandmanu.

Gospodine ministre, mi smo dobili strategiju kulture koju je Vlada prihvatila na vaš predlog, čini mi se prošle nedelje. Sada je to pred poslanicima i vi ste rekli da će uskoro biti usvojena. Iskrena da budem, kako je to juče, čini mi se, distribuisano ovde narodnim poslanicima, ja nisam uspela celu strategiju da pogledam pažljivo. Ali, ono što će sigurno biti naš predlog je da se u strategiji svih budućih kulturnih manifestacija, jer je ovo resor koji to obuhvata, posebno poglavlje, ako ste vi to napravili do perioda 2029. godine, da to bude i do 2039. godine, ili već koje godine, za stradanje našeg naroda, naših boraca, žene i deca, dakle nejači u srpskom otadžbinskom ratu.

Mi ćemo da insistiramo da to bude zvanični naziv, kao što je to u Republici Srpskoj, jer nema drugog načina da odamo počast tim žrtvama poslednjeg stradanja našeg naroda i to na najsvirepiji način koji se desio u 20. veku, i to na istim mestima gde su ti isti ustaški koljači pobili porodicu gospođe Radete ili drugih porodica. Ima dosta ljudi koji su poreklom iz tih krajeva. To moramo da uradimo da bismo našu nacionalnu odgovornost pokazali i da bismo znali da se ne samo u istočnom srpskom Sarajevu obeležava dan egzodusa sarajevskih Srba, da znaju ovi izdajnici koji svakog dana sve to govore, pa i u ovom filmu o Vučiću što su pravili, da su Srbi zločinci, da smo mi okupirali Sarajevo i takve stvari, takve sve najgore moguće ustašojidne rečenice koje možete da čujete iz njihovih usta, već da znamo da ne samo Srbi u Republici Srpskoj i Srbi u istočnom Sarajevu obeležavaju taj dan kada je izvršen taj egzodus našeg naroda iz Sarajeva i sve ovo što je pominjala jutros i koleginica Sokolac i sva mesta stradanja, već da to bude posebno poglavlje i da se obavežemo institucionalno da ćemo to da radimo. Hvala.

Reč ima ministar Vladan Vukosavljević. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Prvo da odgovorim uvaženom narodnom poslanika, da se zahvalim na lepim rečima koje ste izneli u vezi sa radom Ministarstva kulture, a koje se tiče izvedbe ovog zakonskog predloga, zapravo radne grupe koju je Ministarstvo formiralo.

Eto, javljam se za reč samo da kažem da se u potpunosti slažem sa onim što ste izneli. Jednostavno, o tome je bilo reči i prilikom nedavnog usvajanja Zakona o arhivima, što je takođe jedan sistemski vrlo važan zakon. Često nije u fokusu pažnje naše javnosti takva stvar kao što su arhivi, ali mi smo ovde imali nepodeljenost u saglasju da je to jedan od temeljnih zakona iz različitih zakona.

Tom prilikom su bile teme slične kao i danas. Želim samo da potvrdim i trajno opredeljenje ovog saziva Ministarstva kulture u vezi sa tim okolnostima. Dakle, mi ljudi prisutni u ovoj sali i drugi ljudi koji nisu ovde, kao i svi ljudi koji postoje na zemljinoj kugli koegzistiraju zapravo u dva sveta, u materijalnom svetu koji nas okružuje i u jednom nematerijalnom svetu, svetu ideja i simbola. Ukoliko u materijalnom svetu dođe do oštećenja objekata, kuća, bilo da su to objekti namenjeni kulturi ili bilo koji drugi objekti, mi ćemo ta oštećenja jasno svojim čulima zapaziti, pa ćemo ih sanirati ili ćemo se starati o tome, ili ćemo barem primetiti, pa ćemo sačekati uslove da se to popravi i rekonstruiše. Ali, ukoliko budu oštećene slike i simboli i svest u ovom drugom delu naše svesti koja se bavi nematerijalnom simbolikom, ta oštećenja su teže vidljiva, ponekad se manje primećuju, a proizvode, slobodno mogu da kažem, veću štetu nego ona oštećenja u materijalnom svetu.

Nisu Rimljani bez razloga izmislili jedan kontekst, odnosno stav, odnosno princip koji se zvao „damnacio memorije“. Znači, brisanje iz sećanja ljudi, pojedinaca ili fenomena, jer su znali da ukoliko jedan naraštaj ljudi prođe bez jasne svesti o nekom delu, nekom činu ili nekom podvigu, da će već naredni naraštaj to potpuno zaboraviti. Mnoge stvari su se desile u istoriji srpskog naroda, pogledajte u 20. veku, koje su činjene neke s namerom, vrlo ozbiljnom i konkretnom namerom, a neke su činjene zahvaljujući našem nehatu. Postoje brojni razlozi kao i uvek, ali štete koje su nastale u našoj kulturi sećanja se direktno reflektuju na kulturu identiteta, odnosno na pitanje identiteta, na pitanje samospoznaje i na pitanje svoje istorijske misije, uloge, položaja, ne samo zbog osvrta na prošlost, kao što je to ovde bilo u jednoj ranijoj diskusiji rečeno, već, što je mnogo važnije, zbog posledica na budućnost.

Prema tome, napore u buduće mora da ulaže, ne samo Ministarstvo kulture i informisanja, već svi drugi državni organi, prosvetni sistem, nastavni radnici, jednostavno kao društvo bez zastajanja moramo da radimo na izgrađivanju nove, jasne, čvrste svesti o nekim stvarima o kojima nismo imali jasnu svest, ali i popravke onih oštećenih elemenata u našem simboličkom prostoru, kako bi generacije kojima ćemo mi predati ovaj svet mogle da dobiju u nasleđe od svojih predaka ono što smo i mi dobili u nasleđe od svojih predaka. Taj princip kontinuiteta jeste jedan od bitnih principa opstanka društava na istorijskoj sceni. Prema tome, ne samo ovakvim prigodama prilikom usvajanja važnih zakona, nego i u svakoj drugoj prilici naša zajednica mora da ima svest o neophodnosti takvog delovanja, jer to jeste jedan od uslova istorijskog opstanka. Hvala na pažnji.

Reč ima narodni poslanik Marko Atlagić. Izvolite.

Uvaženi potpredsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj Zakon o Memorijalnom centru „Staro sajmište“ je najbolja moguća stvar koja nam se mogla desiti ovih dana, u prvom redu zbog trajnog pamćenja i spomena žrtava Holokausta, genocida i okupatorskog terora i ratnih zločina.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, ovaj Zakon o Memorijalnom centru „Staro sajmište“ biće još jedan snažan dokaz o antifašističkoj orijentaciji naše zemlje. Hvala predsedniku Republike Aleksandru Vučiću na inicijativi da se donese ovaj zakon, a vama, gospodine ministre sa saradnicima, što ovaj zakon imamo ovih dana na klupama da ga razmotre narodni poslanici.

Uvaženi narodni poslanici, mi iz vladajuće koalicije smo danas i juče dobili pismo, odnosno kritiku, bolje reći psovku Sergeja Trifunovića, u narodu znanog Sergej pišoje, koje je ispunjeno sa puno laži o tome da uvaženi narodni poslanici ne vode računa o lečenju dece sa retkim bolestima. Dozvolite samo da kažem da je upravo ova vlast od 2012. godine do danas lečila 2000 dece u inostranstvu. Ja o tome neću govoriti, jer je uvaženi narodni poslanik dr Vladimir Orlić juče o tome opširno govorio, ali ću pokušati da vidite o kakvom se lažovu radi – Sergeju Trifunoviću.

Znate zašto je on to juče nama poslao? Zato što je on preko svoje Fondacije „Produži život“ uplatio 15,15 miliona dinara građana Republike Srbije, a tu je, moram da priznam, mene i moju porodicu prevario, prikupljenih za lečenje bolesne dece u stvari poslao slovenačkom Investicionom fondu „Ilirika“ uz određenu kamatu. „Ilirika“ mu je povratila 10 miliona dinara, a ostalih 5,15 pojela je maca, ja bih rekao. Znači, isparili, uzeo je on. Naime, taj bestidnik je na ime bolesne dece muljao i krao novac građana Republike Srbije.

Da vidite, poštovani građani, o kakvom se lažovu radi. Taj bestidnik izvan naše zemlje, iz Dubrovnika olajava, psuje i laže na ime predsednika Republike Aleksandra Vučića, na ime srpskog naroda i građana Republike Srbije, na ime pojedinih ministara u Vladi Republike Srbije i boraca oslobodilačkih ratova Srbije. Tako je za vlast u vlastitoj zemlji u inostranstvu rekao, citiram: „Imamo na vlasti jednu grupu kriminalaca sa osnovnom školom, a poneki i sa srednjom, a rade stvari koje su“, da izvinete na izrazu, „opasne pizdarije“. Završen citat.

Poštovani građani, da li možete verovati da ove reči izgovara Sergej Trifunović, u narodu zvani Sergej pišoje? Taj nadimak je dobio po tome što je rekao da će, citiram: „Pišati po grobu Aleksandra Vučića“, završen citat.

Poštovani građani, za njega nisu kriminalci oni njegovi pajtosi koji su pljačkaškom privatizacijom doveli zemlju na ivicu ponora, kao što su Vuk Jeremić, član međunarodne bande lopova i prevaranata, Dragan Đilas, u narodu znani Điki mafija, i drugi okupljeni u Savezu za Srbiju.

Taj Sergej Trifunović, zvani Sergej pišoje, sa letovanja iz Dubrovnika hvali Šiptare na Kosovu i Metohiji, grdi Srbe sa Kosova i Metohije time što bez stida i bez srama izjavljuje, citiram: „Vučićev klan srpske mafije sa severa Kosova i Metohije su ubili Olivera Ivanovića. Sever Kosova nema problema sa Albancima“, završen citat.

Da li kolege profesori Univerziteta u Kosovskoj Mitrovici, gospodo studenti i poštovani građani sa Kosova i Metohije i poštovani građani Republike Srbije, možete verovati da ovaj Sergej Trifunović, zvani Sergej pišoje, iznosi ovakve gnusne laži?

Poštovani Trifunoviću, nije Oliver Ivanović tamnovao u srpskim, nego u šiptarskim zatvorima, i to da znate, to vi dobro znate. Taj bestidnik iz inostranstva je uputio optužbe na račun ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića, ministra Zlatibora Lončara, birača i članova SNS i građana Republike Srbije, nazivajući ih stokom.

Nadalje poručuje, citiram: „Da se u Srebrenici desio genocid, u Jasenovcu pokolj, a „Oluja“ da je etničko čišćenje“. Ono što je istina iz inostranstva i što je poručio, to je da je Dragan Đilas mafija, to je zaista istinu rekao, i pohvalio je Boška Obradovića zato što je upao u RTS sa testerom. Zatim je izrekao jednu zaista istinu za sebe, citiram: „Ja sam velika budala“, završen citat.

To vam je taj Sergej Trifunović koji je 31. januara 2019. godine izjavio, citiram: „Kosovo je albansko, a ne srpsko“ i time se svrstao u izdajničke bitange naše zemlje.

Da vidite još ko je taj Sergej Trifunović i kakve laži seje, pa ćete razumeti ovo pismo koje smo dobili. Taj Sergej, u narodu zvani pišoje, pomerio je granice beščašća lažući da je predsednik Republike Aleksandar Vučić u vreme bombardovanja naše zemlje od strane NATO zlikovaca i RTS-a unapred znao za napad i da je na vreme, navodno, izvukao iz zgrade RTS-a svoju majku Angelinu. A predsednikova majka te večeri bila je u zgradi RTS-a.

Poštovani građani, Trifunovića su demantovali najzagriženiji Vučićevi protivnici. Slaviša Lekić, donedavni predsednik NUNS-a kaže, citiram: „Ljudi koji su bili te večeri u RTS-u tvrde da je bila tu, istina je istina“, završen citat. Drugi najzagriženiji Vučićev protivnik novinar Željko Pantelić kaže, citiram: „U pravu si, Slaviša, sedeo sam prekoputa nje te večeri u RTS-u“, završen citat.

Eto, zato je u pravu Biljana Srbljanović, koja je inače moj politički protivnik, koja je najbolje rekla za Sergeja Trifunovića, zvanog Sergej pišoje, citiram: „Neoprani, lažljivi Sergej, e to vam je taj vođa protesta i bojkota danas. Uvek je bio podmukli lažov, uvek mi se uvlačio, bio zlatna medalja u uvlačenju u dupe. Uvek lagao, uvek smrdeo, uvek se grabio za piće, novac i obrok, nikada se nije prao, uvek je varao kolege“, završen citat. To je izrekla 20.01.2019. godine.

Na kraju, zaista su njegove kolege u pravu kada ga zovu „jedan gram za odmah, a dva grama za poneti“. Ništa bolje nisu ni njegove kolege iz Saveza za Srbiju.

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, mi iz Srpske narodne stranke na njihovu mržnju nećemo odgovarati mržnjom i nasiljem, jer znamo da uz pomoć nasilja ne možemo ubiti njihovu laž, niti uspostaviti istinu, niti uništiti mržnju koju seju svakog dana i preko dokumentarnih filmova, jer smo svesni da mržnja i nasilje ne može da se otera mržnjom i nasiljem koju oni seju, već samo možemo ljubavlju i vaspitanjem koje im uzvraćamo iz ovih klupa. Hvala lepo.