Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Vukadinović.
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Moje prvo pitanje ide na adresu Ministarstva energetike i ekologije. Dakle na ta dva ministarstva.

Tiče se problema koji u poslednje vreme, poslednjih dana, malo je uminuo, ali je doskora, u velikoj meri preokupirao pažnju javnosti u Srbiji, a to je ovo enormno zagađenje vazduha koje smo imali ove zime u nekoliko navrata. Tu je bilo razne špekulacije ko je tu glavni krivac i prebacivanje odgovornosti sa jednog na drugog zagađivača, sa jedne na drugu instituciju.

U svakom slučaju, od strane vlasti i nadležnih institucija uglavnom se tretiralo i na neki način targetirali su se individualni potrošači i čvrsto gorivo kao glavni krivac. Naravno da je najlakše prebaciti odgovornost na male potrošače i na one koji koriste drvo i ugalj. S tim u vezi, ne ulazeći u ovu debatu, hoću konkretno da postavim pitanje za ova dva ministarstva, jer sam od stručnjaka dobio informaciju da je zapravo problem ne toliko u korišćenju uglja, koliko u korišćenju uglja niskog kvaliteta, ekstremno niskog kvaliteta.

Navodno, ta vrsta uglja i neke vrste uglja koje se kod nas koriste do početka devedesetih, nisu uopšte bile dopuštene, znači tretiraju se kao mulj, kao otpad, sa ogromnom količinom gline u sebi i da su zbog toga toliki zagađivač, a ne bi morao biti da je ugalj nešto boljeg kvaliteta.

Zato je moje pitanje za ova dva ministarstva – ko vrši kontrolu uglja koji se prodaje na tržištu Srbije? Da li postoje posebni inspektori za to, koliko ih je koji se bave time? Da li postoji donja granica? Jasno je da postoje klase, ali da li postoji donja granica kvaliteta uglja koji se koristi, odnosno koji je dopušten da se koristi u prodaju i da li postoji onda nešto što je zabranjeno? Po mojoj informaciji te donje granice nema i zato, između ostalog, imamo ovakav stepen zagađenja kakav imamo.

Moje drugo pitanje ili prvo, uslovno rečeno, ide na adresu predsednice Vlade, gospođe Ane Brnabić, koja se koliko juče u Berlinu srela sa američkim izaslanikom za Balkan, Metju Palmerom, i kojom prilikom je on opet otprilike prozivao nju umesto da ona, ne mora da prozove, ali da ona pita njega za neke izjave koje poslednjih dana ovaj američki diplomata davao povodom Srbije, povodom Republike Srpske i povodom Crne Gore.

Konkretno rečeno, gospodin Palmer je sebi dozvolio slobodu da kaže, tj. da kritikuje ponašanje Milorada Dodika, ne samo njega, nego čitave Republike Srpske, institucije Republike Srpske u ovoj najnovijoj krizi nakon odluke Ustavnog suda BiH kojom se poseže za imovinom i za ustavnim ovlašćenjima Republike Srpske i onda je rekao, citiram Palmera: „Ukoliko ne promeni ponašanje, nastavi sa antidejtonskim delovanjem, Miloradu Dodiku neće biti dopušteno da opstane“. To je doslovni citat, niko nije demantovao, Dodiku neće biti dopušteno da opstane.

Ja postavljam pitanje, ko to neće dopustiti Miloradu Dodiku da opstane? Koja je ta institucija ili pojedinac koji mu neće dopustiti ako je biran on ili predsednik ili rukovodstvo Republike Srpske od strane građana Republike Srpske?

S tim u vezi je dao sebi slobodu gospodin Palmer da komentariše ponašanje Rusije vrlo kritično, govoreći da ona destabilizuje region za razliku od njega, odnosno SAD kojima je u cilju mir, prosperitet i razvoj Balkana i indirektno podržao crnogorski Zakon o slobodi veroispovesti.

Dakle, prosto, moje pitanje, da li ona smatra, da li ona lično, juče ili narednih dana kada se ponovo susreće sa njim ili neka od institucija države Srbije, smatra da treba reagovati na ovakve izjave ljubazno, pristojno, diplomatski, ali odlučno s obzirom da su one po svim kriterijumima ponižavajuće za državu Srbiju i za vitalne interese Srba u regionu? Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Marković.
Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine Arsiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, imamo dva poslanička pitanja danas, koja na prvi pogled nisu direktno povezana, ali suštinski jesu.

Prvo pitanje je upućeno MUP-u, a povodom huliganskog napada na prostorije SNS na Vračaru pre dva dana, dakle 23. februara ove godine. Naime, da li su pripadnici unutrašnjih poslova otpočeli istragu ne bi li se utvrdilo ko su počinioci, odnosno ko stoji iza ovog vandalizma?

Zašto ovo pitam? Zato što ne prođe bezmalo nedelju dana, predsedavajući, a da ne pročitamo vest da se negde u Srbiji dogodio napad na kancelarije SNS ili fizički napad na aktiviste naše stranke. Svakih nedelju dana čitamo kako su negde razbijena stakla na prozorima ili vratima naših kancelarija, kako su grafitima uništeni ulazi u naše prostorije, kako su napadnuti, fizički napadnuti naši aktivisti na terenu, kako su vređani, kako im je prećeno itd. Neću ni da pominjem društvene mreže, svakodnevne pretnje i najmonstruoznije uvrede na društvenim mrežama.

Dakle, to je postalo toliko česta pojava da se bojim da će uskoro to prestati da bude vest. Ako se ovako nastavi to će postati normalnost u Srbiji i to je ono što je krajnje zabrinjavajuće.

Porast agresije koju širi histerična manjina u našem društvu je posledica Đilasovih, da kažem, frustracija Đilasa i Đilasovih sledbenika i ima za cilj širenje mržnje i zastrašivanje političkih neistomišljenika. Zaista mislim da jednom moramo stati na put ovakvom nasilju i vandalizmu.

Drugo moje pitanje je upućeno REM-u, a odnosi se na otvorenu najavu da će se uskoro nastaviti snimanje novih dokumentarnih filmova o Aleksandru Vučiću, poput onog propagandnog smeća koji su nazvali „Vladalac“, a koji je emitovan pre neki dan na televiziji „N1“.

Naime, da li će REM reagovati na ovu krajnje besprizornu hajku televizije „N1“, a u cilju zaštite interesa javnosti u oblasti elektronskih medija i zaštite korisnika usluga elektronskih medija u skladu sa zakonom, a na način primeren demokratskom društvu.

Dakle, nije im dosta što su uradili dva dela višesatnog pljuvanja po Aleksandru Vučiću. Nije im dosta što su to posle reprizirali. Nije im dosta što su to posle vrteli do iznemoglosti na svojim kanalima. Nije im dosta što su posle pravili televizijske emisije na kojima su analizirali ceo film. Nije im dosta što vode hajku protiv svih nas koji smo, da kažem, osudili te gebelsovske metode.

Zamislite, drznuli smo se da kažemo da se ne slažemo sa tim. Drznuli smo se da kažemo da to nije korektno što rade. Kaže jedna od tih koautora tog filma, izvesna Jovana Polić, predstavlja se kao reditelj, da prave još jedan novi dokumentarni film o Aleksandru Vučiću. Kaže, citiram: „U ovom dokumentarcu ostali smo bez odgovora na mnoga pitanja.“ Pa će valjda sada da prave nove filmove, malo im je sve ovo do sada, malo ime je što su Vučića pomenuli 442 puta u jednom filmu. Malo im je preko 40 negativnih epiteta koji se ponavljaju u tom filmu.

Evo kako to izgleda, neiskren, bahat, besprizoran, destruktivan, radioaktivan, samoljubiv, despot, bolestan, zao, nesimpatičan, manipulativan, lažov, narcisoidan, nevaspitan, toksičan, isključiv, osion, nesiguran, neempatičan, netolerantan, neuračunljiv, prepotentan, agresivan, samoživ, beskrupulozan, negativni vođa, autoritaran, populistički vođa bez harizme, slep, ne vidi, Vučić je kontinuitet ludila, autokrata, prevarant, populista, vođa navijača, vođa huligana, banalan, politički defekt, produkt zmijskog gnezda, Aleksandar Vučić je nastavak tragičnog propadanja srpskog društva.

To su sve epiteti koje smo mogli da čujemo u ovom filmu. Sada, malo je sve to, pa hajde da snimamo nove i nove filmove. Vučić ispade, po njima, najgori čovek koji je ikada postojao, samo nikako da ga pobede na izborima. Dakle, potpuno je jasno da prvobitna nervoza Đilasa, Šolaka i svih ostalih tajkuna polako prerasta u otvoreni bes, zato što nisu uspeli do sada da načine političku štetu Aleksandru Vučiću, pa će sada da snimaju nove i nove filmove, nove serijale, nove svakodnevne laži, koje će posle 24 sata, sedam dana u nedelji da vrte na svojim medijima.

Još samo jedna rečenica za kraj, predsedavajuća, ako me još neko pita, zašto je Đilas onomad dao šest miliona evra onom Slaviši Lekiću preko NUNS-a, odgovor je potpuno jasan, samo ću se nasmejati. Zahvaljujem.