Hvala, predsedavajući.
Poštovani ministri, poštovani gosti iz ministarstva, uvažene kolege narodni poslanici, pred nama se danas nalazi jedan zakon koji je, kažu svi, težak zato što tretira jednu izuzetno osetljivu i tešku temu, a to je povreda ljudskih prava, tretira problem dece, nestale dece, problem roditelja, koji tragaju za svojom decom za koju smatraju da su im oteta po rođenju.
Dugo smo čekali da se ovaj zakon nađe pred narodnim poslanicima.
Smatram da je izuzetno važno što danas o njemu ovde razgovaramo i što se pokazala i spremnost i volja i hrabrost. Naravno, da se ova Vlada uhvati u koštac i da se preduzme prvi korak u rešavanju ovog jednog velikog problema, za koje smo u prethodnom periodu, kroz medije, kroz sredstva informisanja, kroz proteste roditelja, koji da ste hteli, niste mogli da zaobiđete, jedna su se trudili na svaki mogući način da ukažu na nepravdu koju trpe, na sve ono u šta sumnjaju i da traže pravdu za svoju decu i da traže da im se u okviru pravnog sistema Republike Srbije, omogući da vode istrage i da dođu do određenih rezultata.
Neko ko je najdalje otišao u svojoj borbi, jeste jedna porodica koja je dobila pozitivnu presudu pred Evropskim sudom za ljudska prava, da se konstatuje da je povređeno pravo na porodični život iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava, i upravo je i ta porodica najzaslužnija što danas o ovom zakonu i razgovaramo, ali isto tako je naloženo Republici Srbiji da u okviru svojih pravnih sistema sprovede ovu odluku Evropskog suda, ali isto tako i da obezbedi mehanizme, da svim roditeljima u istim i sličnim situacijama obezbedi odgovarajuće odgovore za njihova pitanja koja imaju pred sudovima.
Moram da kažem da se u prethodnom periodu radilo na tekstu zakona, koji će regulisati ovu oblast i ono što je vrlo bitno tekst Predloga zakona našao se prvi put u skupštinskoj proceduri 2018. godine tada su postojale velike zamerke od strane roditelja na predloženi tekst zakona.
Odbor za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova je na inicijativu udruženja roditelja obavio dva sastanka, tada sa predstavnicima roditelja, dva odvojena sastanka, i gde je konstatovano da su oba udruženja bila za povlačenje zakona iz procedure, ali isto tako konstatovana su neslaganja udruženja kada se govori šta bi se desilo posle povlačenja zakona iz procedure.
Udruženje za istinu i pravdu o bebama je smatralo da nijedno zakonsko rešenje ne može biti prihvatljivo. Oni se zalažu da Komisija za ispitivanje postupanja državnih organa u rasvetljavanju prijavljenih slučajeva nestale dece u Republici Srbiji, koju je formirala Vlada u martu 2018. godine, što pre treba da otpočne sa radom, jer se smatralo da ona treba da obezbedi efikasne mehanizme za utvrđivanje činjenica i omogućava nezavisan nadzor od strane roditelja kao i njihovi aktivno učešće.
Beogradska grupa roditelja smatra da treba raditi na novom tekstu zakona i da dosadašnja iskustva o radu Radne grupe i Anketnog odbora koji su se bavili pitanjem nestalih beba nisu dali rezultate.
Takođe, bilo je zamerke što se u Komisiji nalazi samo predstavnik jedne grupe roditelja. Tada u aprilu mesecu Odbor za ljudska i manjinska prava je o ovom stavu roditelja obavestio i Vladu Republike Srbije, predsednicu Vlade i Ministarstvo pravde, gospođu ministra Nelu Kuburović, da su roditelji za povlačenje zakona, da traže da budu uključeni u proces donošenja zakona.
Ceneći, naravno posvećenost Vlade Republike Srbije o pronalaženju najboljeg rešenja za pitanja nestalih beba i napore koji su preduzeti u cilju implementacije presude Evropskog suda za ljudska prava, predloženo je da se razmotre predlozi predstavnika roditelja i u skladu sa tim donese odluka o sudbini ovog zakona.
Ono što su roditelji u međuvremenu radili i što rade decenijama, to je da se vode pojedinačne sporove i pokušavali. U Srbiji postoje zakoni koji regulišu pitanje istrage i krivične odgovornosti to je Krivični zakonik i Zakon o krivičnom postupku.
Postoje državni organi koji se bave istragama i krivičnim gonjenjem, a to su nadležna javna tužilaštva. Problem je što su javna tužilaštva u proteklih 20 godina odbacivala krivične prijave roditelja zbog zastarelosti, a roditelji nisu znali ili nije bilo vreme da se praksa promeni.
Nakon više godina napora Udruženja roditelja i dece, koja sumnjaju da su na rođenju oteta u porodilištima u Srbiji, i te napore da se izmeni pravna praksa javnih tužilaštva i sudova u rešavanju slučajeva, Apelaciono javno tužilaštvo u Novom Sadu je 13. februara 2020. godine, usvojilo prigovor majke iz Rume na rešenje od odbačaju krivične prijave Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu zbog navodne zastarelosti krivičnog gonjenja sa obrazloženjem koje će ući verovatno u anale srpskog pravosuđa.
Više javno tužilaštvo u Novom Sadu u obaveznom uputstvu navodi da je neophodno preduzeti delotvornu istragu, imajući u vidu pravnu prirodu ovog i ovakvih krivičnih dela, javni interes nalaže da se na svestran, potpun i zakonit način utvrde, odnosno provod navodi iz krivične prijave roditelja, da su im deca nestala u porodilištu, uz obavezno učešće oštećenih.
Više Apelaciono tužilaštvo u Novom Sadu, daje pravno tumačenje da se u slučajevima prijave roditelja da su im deca nestala u porodilištu, neposredno posle rođenja, radi o trajnim krivičnim delima.
Ali, ovo je pojedinačan postupak, koji je posle duge borbe dao rezultate, i ohrabrio roditelje u njihovoj borbi da mogu doći do zadovoljavajućeg rešenja, da se istraga sprovede i da delo nije zastarelo, što je vrlo bitno.
Ono o čemu mi danas govorimo, govorimo o predlogu zakona koji ima za cilj utvrđivanje činjenice o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta ili zdravstvenih ustanova u Republici Srbiji.
Pripremajući se za ovu raspravu, razgovarala sam sa predstavnicima udruženja roditelja koji sumnjaju da su im deca po rođenju oteta. I juče smo predsednik poslaničke grupe SDPS, gospodin Mijatović i ja, u našoj kancelariji imali sastanak sa predstavnicima Udruženja Beogradska grupa roditelja nestalih beba. Roditelji se zalažu da se ovaj zakon povuče iz Skupštinske procedure, i smatraju da nisu bili uključeni u proces donošenja ovog zakona.
Međutim, mišljenja su podeljena kada govorimo o stavovima roditelja i to smo i na jučerašnjem sastanku zaključili. Od pet udruženja u Srbiji, koliko ih ima i koji se bave ozbiljno ovom problematikom, tri udruženja su za donošenje zakona, a dva su protiv.
Ja sam razgovarala i sa jednima i sa drugima, i sa majkama pojedinačno, sve u cilju da i moja rasprava i ono o čemu ću govoriti danas bude što objektivnije, da se čuje i ono što je možda zamerka, ali opet da se čuju i stavovi koji kažu da ovaj zakon treba doneti i zašto je on dobar za roditelje.
Roditelji kažu da zakonom moraju da se reše svi sadašnji slučajevi, gde postoje sumnje roditelja da je dete oteto. Zakon treba da reguliše i buduće stanje, da roditelji znaju kome da se obrate i šta će se desiti ako neko u budućnosti posumnja da mu je dete oteto. Isto tako da se preduzmu i sve preventivne mere, da do ovakvog stanja i ovakve situacije više nikada ne bi došlo.
Takođe, ovde nisu oštećeni samo roditelji. Ovde je dete žrtva trgovine ljudima. Dete, bez obzira gde se sada nalazi, ima pravo da sazna da je oteto i da je prisilno izmešteno iz biološke porodice, kao i što roditelj ima pravo da sazna gde mu se dete nalazi.
Zašto zakon treba usvojiti? Ono što kažu roditelji koji su za donošenje ovog zakona i što ja zaista podržavam, za mene kao socijaldemokratu i kao narodnog poslanika je ovaj zakon jako važan i smatram da je jako važno da se konačno Zakon o nestalim bebama nalazi u Skupštini Srbije i da se konačno našlo snage da se krene u rešavanje ovog velikog problema. Do sada se nijedna vlada nije bavila ovom teškom temom, a svi znamo da problemi traju decenijama.
Moje mišljenje i mišljenje roditelja sa kojima sam bila u kontaktu i predstavnika udruženja roditelja koji podržavaju usvajanje ovog zakona jeste da je zakon u interesu roditelja jer se ovo pitanje usmerava da ga rešavaju državne institucije.
Drugo, zakon je dobar kao polazna osnova, jer se bavi statusom da li je dete umrlo ili je živo i da to utvrđuje sud u sudskom postupku. Na ovaj način se eliminiše komisija koju je osnovala Vlada, koja nije imala rezultate u radu u prethodnom periodu.
Treći razlog, poštovani narodni poslanici, ja sam preuzela obavezu, poštovani predstavnici Vlade, uvažena gospođo ministar, jedne majke da prenesem njeno mišljenje i njen stav po ovom zakonu. Naravno, imam saglasnost da kažem i njeno ime. Jedna majka, veliki borac, sve majke su borci koje se danas bore za svoju decu na bilo koji način, pogotovo u ovakvim situacijama kada govorimo o povredi ljudskih prava. U pitanju je gospođa Drinka Radonjić. Ona kaže: „Mi naše probleme ne možemo rešiti na ulici, niti na društvenim mrežama. Smatramo da je ovaj zakon, uz izmene i dopune koje su kroz amandmane podnete Skupštini, način da saznamo istinu šta se desilo sa našom decom. Čak i da se amandmani ne usvoje, bolje zakon, nego bezakonje.“
Ja se potpuno slažem sa njom i smatram da sve što sam napred navela, ova tri razloga su dovoljni meni da u danu za glasanje podržim ovaj predlog zakona.
Ono što još želim da kažem, a to je da… Ne znam koje su to prave reči, ali mislim da ne postoji i da nema većeg bola nego kada majci neko u belom mantilu, par sati posle porođaja ili par dana, dođe i bez imalo empatije saopšti da joj je dete rođeno sa teškim oštećenjem, sa velikom verovatnoćom smrtnog ishoda ili kaže da joj je dete preminulo, a čula ga je kako plače.
Sama sam preživela taj bol. Nisam ga preživela, živim sa njim i danas. Čujete te reči i te reči vam zvone čitavog života. S tim živite, ležete, ustajete i to traje dokle god je majka živa. Upravo taj bol vam da snage i pravo da i danas govorim na ovakav način i ojača vas da se borite za svaki novi dan svog bolesnog deteta ili da saznate istinu gde vam je dete, jer ste sigurni da nije preminulo. Majka to zna.
Dok sam čekala operaciju svog deteta, to jest da pređem na neurohiruršku kliniku, trajalo je to jako dugo. Upoznala sam mnogo majki u porodilištu i čula, pored svoje, dosta tužnih vesti. Nažalost, i ovih sa smrtnim ishodom.
Svi mi koji imamo bilo kakav problem sa detetom se jako dobro razumemo, bez malo reči. Taj bol vas poveže i drži vas zajedno čitavog života. Čak smo u nekim trenucima razgovarali i o tome čiji je bol možda veći, teško je to proceniti, da li bol za svaki novi dan vašeg deteta, bol za lekom koga nema ili da ga obezbedite, pre 30 godina je bilo nemoguće da vam država obezbedi uslove za lečenje, to ste radili sami ili možda činjenica da znate da dete nije preminulo, da je živo, a ne znate šta se s njim danas dešava.
Dvadeset dve godine se bavim radom kroz udruženja za pomoć osobama sa smetnjama u razvoju u cilju unapređenja položaja osoba sa invaliditetom. Nebrojeno primedbi i sugestija sam dala kroz udruženja, saveze na određene zakone koji su negde tretirali položaj naše dece i unapređivali ga, naravno.
Nemojte misliti da sam jednom bila zadovoljna, nisam bila nikad, onim što se našlo u zakonu. Kao mlad roditelj sam reagovala dosta burno i bila nezadovoljna onim što vidim u zakonu, ali jedna divna majka, koja je od mene mnogo starija, imala je decu mojih godina tada, ima ih i danas, kaže: "Neka, Slavice, dobro je. Bar su naša deca prepoznata u zakonu. Do sada nije bilo ni toga. Menjaćemo. Radićemo dalje, borićemo se. Imamo sada na osnovu čega. Imamo neki osnov."
Svaki roditelj koji sumnja da mu je dete oteto ima svoju priču. Svaka je na svoj način posebno specifična, bolna i, verujte mi, jedinstvena. Svako od njih zaslužuje poseban zakon, ja to zaista mislim, ali svi mi znamo da je to nemoguće.
Moja draga Drinka lepo kaže - bolje zakon, nego bezakonje. Ja isto to mislim. Trudila sam se da u razgovoru sa tim divnim ljudima dođemo do zajedničkog stava, da je ovo prvi korak koji Vlada pravi u rešavanju ovog velikog problema. Možda nije najidealnije rešenje. Nijedan zakon nije idealan. Da li smo doneli jedan ovde koji posle u nekom delu primene nije pokazao određene manjkavosti, pa ga je bilo potrebno dorađivati. Ne znam u kom će obliku ovaj zakon biti usvojen posle amandmanske rasprave i svega što se radi, ali, evo, kako kažu dragi roditelji sa kojima sam pričala, čak i da se amandmani ne usvoje, bolje je i ovakvo rešenje, nego ulica.
Ja vam se zahvaljujem na pažnji.