Hvala gospođo Macura.
Reč ima prof. dr Slavica Đukić Dejanović.
Izvolite.

Sada ću zaista biti jako kratka.

Vraćanje kompletne procedure na početak ne vodi ničemu. Vlada je u ovom momentu ocenila da je ovo ponuda o kojoj poslanici treba da razgovaraju. Diskusija i vaši glasovi će biti na kraju i kontrolni mehanizam za nas u Vladi, za nas predlagače. Ono što je sigurno to je da imate i predstavničko i zakonodavno pravo i obavezu kao poslanici i da ćete u ime većine o kojoj govori koleginica Macura se izjasniti u danu za glasanje.

Hvala.
Sada reč ima gospodin Borisav Kovačević. Izvolite.

Hvala gospodine predsedavajući.

Poštovana ministarko, poštovane koleginice i kolege, ja bih ovu temu načeo malo drugačije nego što je do sada možda tretirano.

Naime, mi smo, hoću reći ova postojeća vladajuća koalicija, između ostalog, dolaskom na vlast opredelili se i izrazili najjaču političku volju do sada u prošlosti, između ostalog za borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala. Zato ću ja izraziti svu zahvalnost što je konačno došao ovakav jedan zakon koji tretira po mom ubeđenju jedan od najtežih oblika organizovanog kriminala. Ako ne po broju dela, onda sigurno po društvenom značaju, po osetljivosti ljudskoj u po ukupnom humanitarnom pogledu na celu stvar.

Zato mislim, reći ću nešto na kraju, ali zato mislim da se ne može prihvatiti ideja da se ovaj zakon povlači ili da se ne izglasa. Činjenica je i svi to konstatujemo, zakon po problematici koja postoji, kasni, ali je isto tako i veoma dobro došao ovakav kakav jeste, sa svim mogućim slabostima, neko reče ovde, čini mi se ministarka, da će se verovatno popraviti u pojedinačnoj raspravi.

Hteo bih da ukažem na ono što je nepostojanje zakona do sada proizvodilo negativne stvari koje će ovaj zakon, siguran uskratiti bar u velikoj meri, ako ne 100%, jer nijedan zakon nikada nije sve regulisao.

Radi se naime o sledećem. Ako se sećate onih koji su bili u Skupštini, 2013. godine smo raspravljali o nekim temama u kojima sam ja tada, hteo bih da podsetim, konstatovao sledeće i dobio odobravanje za to, da u borbi protiv organizovanog kriminala postoje dve stvari. Prvo, definiciju organizovanog kriminala karakteriše, pre svega, sprega kriminala sa državnim institucijama, funkcionerima i drugim institucijama koje nisu uvek državne. To je prva stvar. I ubeđen sam do toga ćemo doći, takođe sam ubeđen, da je ovde u ovoj problematici postojala sprega. Reći ću vam neke stvari posle toga koje će posvedočiti. Zato je to za mene oblik organizovanog kriminala. Zbog ovoga bih ja progovorio nešto o ponašanju nadležnih organa koji su involvirani kroz te svoje nadležnosti u ovu problematiku koju ovaj zakon reguliše.

Dakle, mi smo, poslanička grupa PUPS, takođe razgovarali sa predstavnicima udruženja roditelja, tako da imate u vidu da imamo i te pune informacije o kojima su ovde neke kolege govorile. Osim toga, mislim i hoću da izreknem jedan opšti stav, kada je u pitanju ponašanje nadležnih organa u ovoj problematici i posebno ponašanje organa prema roditeljima i njihovim udruženjima u kontaktima koje su oni tražili i dobijali i u razgovorima. To ponašanje je bilo jednom rečju okarakterisano, najblaže što može, indiferentno prema toj problematici ukupno uzevši, ne računam pojedince itd.

Mislim da je na delu bilo i to apsolutno treba zaključiti i to je važno, a ne povlačenje zakona i odbijanje, da je ponašanje onih koji su trebali da razrešavaju, a koji su sada po zakonu naznačeni da rešavaju ovu problematiku, postojalo je od njih apsolutno nedovoljno uvažavanje roditelja i njihovih udruženja do te mere da je tu najosetljiviju materiju, da je u pojavljivanju roditelja pred svim predstavnicima bilo kojih institucija, bilo kako nadležnih za ovo, nosilo dušu i diralo dušu ljudsku tih ljudi, a da organi nadležni za to nisu imali dovoljno sluha.

Ja ću vam reči jednu stvar, molim vas, saslušajte. Veoma bih voleo ako neko od prisutnih poslanika još zna za ovo što ću vam sad reći. Imao sam, nažalost, za mene iako nisam lično, porodično tangiram ovim, jedan izuzetno težak trenutak, a mogu misliti kako je roditeljima. Imao sam priliku da vidim snimak i čujem, sastanka zvaničnog predstavnika roditelja i udruženja, sa visokom predstavnicima, neću da pominjem, nekih zdravstvenih organizacija. U raspravi, visoki zvaničnik, stručnjak kaže majci koja ne zna ništa o svom detetu, da oni kada su tretirali pitanje zašto im se, ako su deca rođena mrtva ili su neposredno posle rođenja umrla, zašto im deca nisu predata da ih oni sahrane? On je odgovorio, slušajte ovo dobro, molim vas – gospođo, za nas je to što vi tražite medicinski otpad. Pazite, reći roditeljima prisutnima i majci koja mu se obraćala. O kakvom odnosu mi to govorimo? Zato mene raduje da u ovom zakonu ima tih elemenata koji obezbeđuju u traže adekvatno ponašanje onih koji treba da rešavaju ove probleme.

Mislim da zbog toga moramo obezbediti, kroz Skupštinu, kroz Vladu gospođo ministarka i na sve druge načine, moramo obezbediti bolji uvid i korekciju rada državnih organa, posebno pravosuđa, na ovom planu. Mislim da to treba da bude jedan od zaključaka.

Hteo bih da kažem da je ovim zakonom učinjena jedna vrlo značajna stvar, ovde je pominjano, ali hteo bih i ja da se osvrnem na to, da se planira formiranje stručno specijalističkog tima unutrašnjih poslova za ovu problematiku.

Ja to razumem tako da će država konačno pristupiti kontinuiranom istraživanju i istragama u ovoj problematici. Najstručnije što se može, znači kriminalistički pristup. Međutim, kod toga molim da se u oblikovanju i nadležnosti ovog stručnog tima ne povedemo olako za činjenicom da oni treba da se bave samo istragama u predmetima koje naloži sudstvo. Naprotiv, pored toga, to treba da rade, oni se moraju kontinuirano baviti ovim kao problematikom i istraživati sve unazad otkako je ova problematika nastala.

Pri tome apelujem, mora im se direktno staviti u obavezu saradnja sa roditeljima i njihovim udruženjima. Verujete u razgovorima, a verovatno ako je neko još razgovarao, uverio se u to, uverili smo se da ti ljudi, jer smo razgovarali sa ljudima koji se 20 godina time bave, ima onih koji se mnogo duže bave, da su ljudi za 20 godina samoinicijativno toliko duboko istražili neke stvari. Toliko mnogo materijala imaju da su u kontaktu sa, nije važno kojim sudom, dostavili im 120 obrađenih predmeta i tražili da pokrenu nešto. Znate kako se završilo? Tako što su pismeno odgovorili i osvrnuli se na te predmete i poslali samo tom udruženju, ni jednom organu ni sudskom, ni bilo kom drugom, ništa nije pokrenuto.

Ljudi imaju u tim podacima i istraživanjima, došli su do imena u Nemačkoj ljudi koji su rekli imena ljudi koji su im nudili da kupe decu i to nije razlog i podatak da sud pokrene i krene po tom tragu i da istraži to. Pa, da smo bar jedan slučaj do sada rešili, pa da kažemo – evo, može se, nego se polazilo od toga da je to maltene nemoguće rešavati. Zato molim da se kod formiranja ovog tela za istragu, od koga će mnogo zavisiti to koliko će i sudovi biti naterani da rešavaju ta pitanja da se to dobro uredi.

U svemu ovome, znači, posebno kad je bolji uvid u rad nadležnih organa itd, mislim da se moramo mi ovde u Skupštini dogovoriti u tome celom opusu mora naći odgovarajuće mesto i Odbor Skupštine za pravosuđe.

Takođe, da u celu problematiku i rešavanje ovoga što zakon postavlja roditelji i njihova udruženja moraju biti na odgovarajući način intenzivnija nego do sada uključeni i korišćeni, pre svega u radu stručnog tima unutrašnjih poslova.

Mislim da se na to osvrnem, konačno, da će zakon ovakav kakav je, bez obzira šta su posebno koleginica Macura šta je rekla, mislim da će zakon unaprediti borbu protiv ovoga vida kriminala i to u značajnom smislu. Ali, se mora, i to mora biti nastojanje i molim Vladu da o tome strogo vodi računa, mora se ažurno taj zakon usavršavati. Gospođa ministarka je pomenula izmene i dopune itd, ali i na svaki drugi način. Mislim da moramo, ako krenemo agilno u rad na rešavanju te problematike, ubeđen sam da ćemo u toku svake godine imati iskustava koje će tražiti da inoviramo zakon i da ćemo ga usavršiti time.

Na kraju bih hteo da kažem jednu vrlo važnu stvar, a tu zakon nije, čini mi se, regulisao ništa. Polazeći pre svega od ljudskog osećanja, od humanosti, od srca i duše majke, roditelja, rođaka. Mislim da treba obezbediti, iako je stvarno kako se ovaj stručnjak medicinski nezgrapno u najmanju ruku izrazio da je to medicinski otpad, da to treba ovim zakonom, ako je on to rekao, ja ne znam, nisam ni pravnik, a i nisam ni pratio tu problematiku, da li to njima je zakonski takav tretman određen i ako jeste treba ovim zakonom to opovrgnuti i omogućiti roditeljima da mrtvorođeno dete ili neposredno posle rođenja moraju dati roditeljima, da roditelji svoju dušu koliko-toliko uteše i sahrane to dete. To nalaže ljudskost, do nalaže humanost, ne treba niko da bude ni poslanik, ni ministar, niti bili ko, da bi uz ovo stao.

Molim vas da ovo prihvatite kao zaključak Skupštine i da to naložite. Hvala vam lepo.

Hvala, gospodine Kovačeviću.
Reč ima Danijela Stojadinović. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovana ministarko Đukić Dejanović sa saradnicima, pred parlamentom je danas Predlog zakona koji se odnosi na jedan veoma osetljiv problem koji dugo traje i koji nažalost, nije vezan samo za našu zemlju. To je Predlog zakona o utvrđivanju činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Republici Srbiji.

Ovaj problem nije nažalost nov, ali je aktiviran kada se početkom 2000-ih godina roditelji koji sumnjaju da su im deca nestala, organizuju i formiraju udruženja gde kreće jedna borba i zajedničko traganje za istinom o njihovoj deci za koju su verovali da nisu preminula u porodilištu. Do tada je svaki roditelj koji je sumnjao da njegovo dete nije preminulo u porodilištu, sam je tragao za istinom, prikupljao je podatke, ali je često nailazio i na zatvorena vrata.

Lako je kritikovati i zato ću ja da podsetim da se i te kako bavilo o ovom tematikom i ovim problemom i slobodno mogu da kažem da je prava državna institucija koja se bavila ovim problemom, koja je ovaj problem zvanično otvorila i počela da se njime bavi, bila upravo Narodna skupština.

Naime, 2005. godine je na predlog poslaničke grupe, baš SPS, osnovan prvi Anketni odbor radi utvrđivanja istine o novorođenoj deci nestaloj iz porodilišta u više gradova u Srbiji. Taj Anketni odbor je radio više od godinu dana, saslušao je veliki broj roditelja. Iz rada tog Anketnog odbora proistekao je jedan izveštaj i predloženo je dosta mera kojima je trebalo otkloniti nedostatke u propisima i procedurama. Na čelu tog Anketnog odbora bila je magistar Živodarka Dacin, poslanica SPS.

Izveštajem i zaključcima Anketnog odbora koji su tada doneti, uz potpuni konsenzus svih učesnika, dakle, i roditeljskih udruženja, bili su zadovoljni svi, jer je to bio početak institucionalizacije i početak rešavanja ovog pitanja.

Pomenuću najvažnije mere koje je tada Anketni odbor predložio 2006. godine. Kao prvo, da se formira specijalizovana jedinica MUP-a sa mandatom da detaljno istraži sve slučajeve u vezi sumnje roditelja da su im deca nestala iz porodilišta. Kao drugo, da se otkloni institut zastarelosti krivičnog gonjenja počinilaca ovog dela izmenom Krivičnog zakonodavstva. Kao treće da se uspostavi specijalno tužilaštvo i specijalni sud za borbu protiv organizovanog kriminala u ovim slučajevima.

Četvrto, da se obavlja redovni nadzor nad vođenjem, čuvanjem i arhiviranjem medicinske dokumentacije.

Peto, da se jasno definišu zakonske procedure u slučaju novorođenog deteta u porodilištu.

Šesto, da se vrši redovan nadzor nad radom matičnih službi kako bi se ustanovili eventualni propusti kod slučajeva prijave smrti novorođenih beba u porodilištima.

Kao sedmo, da se donese Zakon o DNK registru.

Zatim, da se preduzmu mere kojima bi se deblokirao rad pravosudnih organa i nadležnih službi MUP-a, kako bi roditelji mogli da pokreću postupke i dobijaju adekvatne informacije i obaveštenja.

Narodna skupština je tada, znači, još 2006. godine jednoglasno usvojila izveštaj Anketnog odbora koji je svoje zaključke i predlog mera tada predložio nadležnim organima.

Takođe, poslanička grupa Socijalistička partija Srbije je prilikom usvajanja Zakona o zdravstvenoj zaštiti uspela svojim amandmanima da ustanovi zakonsku obavezu da se obavezno obaveste roditelji o činjenici smrti mrtvorođenog i novorođenog deteta u zdravstvenoj ustanovi, kao i da se obavezno vrši obdukcija preminule bebe i ono što je najvažnije da se u ovim slučajevima obavezno uzimaju i trajno čuvaju uzorci biološkog porekla.

Na taj način bi se otklonila sumnja roditelja koji sumnjaju da su njihova deca nestala iz porodilišta.

Takođe, prilikom donošenja Krivičnog zakonika 2005. godine, a i kasnije, naša poslanička grupa je tražila da se u zakon unese posebno krivično delo nestanka beba iz porodilišta i da se ukine zastarevanje ovih slučajeva, koliko god da ih ima, jer smatramo da krađa beba iz porodilišta, ukoliko je do toga došlo, jeste zločin.

Problemom „krađa beba“ kasnije 2010. godine Narodna skupština se bavila i preko Radne grupe koju su činili poslanici svih poslaničkih grupa.

Vi ste tada kao predsednica parlamenta predvodili takav jedan odbor i u tome učestvovali.

Zatim, Zaštitnik građana koji je 2010. godine na pritužbe nekoliko roditelja sačinio izveštaj gde je takođe konstatovano da su administrativne procedure u ovakvim slučajevima prilično neusklađene, kao i da se dokumentacija nije odgovorno čuvala, da je postojao nesavestan rad nekih službenika, pa i službi.

Dakle, ono što je bitno kao pouka iz svega ovoga jeste da se danas bez posebne istrage specijalizovanih organa ne može sa potpunom pouzdanošću reći da bebe rođene u porodilištima u Srbiji za koje je ustanovljeno da su preminule, bez da je roditeljima omogućeno da izvrše uvid u posmrtne ostatke, nisu protivzakonito odvajane od porodice.

Upravo ova sumnja mnogih roditelja mora biti otklonjena zakonskim rešenjima koja će im omogućiti da se na pouzdan način uvere šta je prava istina.

Ja tako razumem ovaj problem i ovu današnju raspravu i ovaj predlog zakona.

Ovo jeste prvi pokušaj kodifikacije ovog ozbiljnog pitanja, dakle, do sada nije bilo zakona. Tako da, u ovom Predlogu zakona vidim prvi korak ove Vlade da se na sistematski i sistematičan način ovo pitanje rešava.

Cilj je doći do istine o nestalim bebama kroz institucije, jer roditelji, od kojih neki tragaju za svojom decom više decenija, ne mogu i ne treba to da rade pojedinačno i kako znaju i umeju i traže istinu.

Ovim zakonom utvrđuju se sve procedure i nadležni državni organi koji su dužni da utvrđuju činjenice i vode postupak, a to su sudovi, to je MUP, od čijih će istraga i zavisiti ispunjenje ovih zahteva.

Zakonom su takođe definisane procedure i obaveze pravosudnih organa, određeni su i sudovi koji će se baviti ovim problemom. Tako da, ono što jeste dobro jeste da sud može da utvrđuje i činjenice koje nisu iznete u postupku i da izvodi te dokaze.

Takođe, sud će kada to zahteva postupak od svih državnih organa, tražiti sve neophodne pismene dokaze, tako sada nadležni organi neće moći da izbegavaju davanje dokaza, kao što su to činili na pojedinačne zahteve. Takođe, na odgovornosti suda je, da li će moći da u postupku utvrdi istinu i činjenice, a kada utvrdi da je u pitanju nestanak novorođenog deteta, sud je u obavezi da utvrdi i koji je organ, organizacija ili ustanova odgovorna za nestanak novorođenog deteta. Ono što je neophodno drugim zakonima propisati, jesu kazne za počinioce ovakvih dela, jer to ovim zakonom nije regulisano i to je zadatak krivičnog zakonodavstva, pa verujem da će Vlada i ovaj problem sagledati.

Na kraju, ovo je jako teško i ljudsko i sudbinsko, a i moralno pitanje. Na nama je, na žalost sada, da to rešavamo i ovo jeste jedno teško pitanje. Kao ljudska bića saosećamo sa roditeljima, a isto tako verujem da istina mora da se sazna, i da je ovo jedan korak bliže tome. Zahvaljujem.

Da li se još neko javlja za reč od ovlašćenih predstavnika i predsednika poslaničkih grupa? Niko. Idemo dalje.
Reč ima dr Laketić.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima i uvažene kolege narodni poslanici, danas govorimo o vrlo teškim i mučnim temama. Danas govorimo o deci za koju se sumnja da su ukradena, a deca su svetinja i nešto najosetljivije, i zato ću svaku reč koju budem upotrebio, u današnjem izlaganju pažljivo birati.

Prvo bih zamolio sve roditelje koji sumnjaju da su im deca nestala u zdravstvenim ustanovama, da budu dovoljno mudri, i dovoljno oprezni. Dovoljno mudri da zajedno sa nama svima nađemo rešenje tih, rekao bih višedecenijskih problema, a naravno i da budu oprezni, da ne dozvole, da ih koje kakvi političari ili kvazi političari zloupotrebe i iskoriste za njihove nečasne ciljeve, zato što tema o kojoj danas govorimo ne sme da bude politika. Zato što tema o kojoj govorimo danas je sve, osim politike.

Zašto to kažem? Zato što je jedina ljubav koja je bezuslovna roditeljska ljubav. Zato što roditeljska ljubav predstavlja jedno od najsnažnijih osećanja. I sami znamo kroz istoriju, sećamo se momenata u našoj srpskoj istoriji kada smo bili u ropstvu pod Turcima, da je najveća kazna i bol za srpski narod bilo oduzimanje dece.

Mi danas govorimo o jako teškim stvarima, mučnim stvarima, govorimo o krađi dece iz zdravstvenih ustanova.

Ja nisam pravnik, ja sam lekar po vokaciji i sada već mogu reći da imam značajan broj godina rada u zdravstvenim ustanovama i ono što želim da kažem jeste da u svojoj karijeri nisam sreo nijednog zdravstvenog radnika za koga sam makar i posumnjao da može da bude kadar da učini nešto tako podlo i gnusno, kao što je krađa beba.

Pogotovo, ukoliko znamo da zdravstveni radnici polažu i Hipokratovu zakletvu, zakletvu Florens najtingel i polažu medicinsku etiku.

Zato se nadam da reči kolege Bore, koji je govorio pre mene, nadam se da se neće obistiniti i nadam se da nisu tačne u smislu postojanja organizovane kriminalne grupe u zdravstvu koje je tako nešto gnusno radilo.

Nesumnjivo je da je bilo zloupotreba, nesumnjivo da je bilo sigurno stravičnih momenata kao što je krađa novorođenčeta, ali se samo nadam da nije bilo organizovane priče, jer kako onda doživeti zdravstvene ustanove, kako doživeti porodilište, a porodilište je mesto gde na svet dolazi novi život, mesto gde treba da se čuva taj novi život, a ne da se tako nešto strašno dogodi.

Pripremajući se za ovu sednicu i za ovo izlaganje ja sam ušao u problematiku ovog krupnog problema, onoliko koliko sam mogao.

Ono što želim da vam kažem, a na osnovu uvida ove dokumentacije, jeste da kod velikog broja predmeta postoji jako loše vođena medicinska dokumentacija, aljkavo vođena, neuredna, negde sumnja postoji da je pogrešno vođena. To je sve pobudilo opravdanu sumnju roditelja da se nešto tako strašno i dogodilo, govorim o krađi dece.

Posmatrajući druge predmete video sam da je negde medicinska dokumentacija jako oskudna, da negde nedostaje i da je nema, da ne postoji. U takvim slučajevima, uz naravno, onu konstataciju da su se sumnjivi slučajevi događali u ranijem periodu kroz više decenija, dešava se da u takvim predmetima, takođe, svedoci koji bi bili relevantni više nisu među živima, govorim o babicama, govorim o akušerima, govorim o svim onim svedocima koji su možda učestvovali ili kao svedoci neposredni ili posredni ili na drugi način mogli da daju koje-kakve odgovore, bili značajni ili manje značajni.

Takođe, na osnovu uvida u dostupnu dokumentaciju video sam da postoje predmeti gde nesumnjivo postoji opravdana bojazan roditelja, dakle opravdana sumnja da je do krađe dece došlo. Na mnogo načina mogu potvrditi ovu svoju tvrdnju i rečenicu.

Upravo zato nam treba zakon. Upravo zato nam treba zakonski okvir. Upravo zato će sud na osnovu ovog našeg zakona, sada u ovom trenutku predloga zakona krenuti sa prikupljanjem dokaza, sa utvrđivanjem činjenica.

Suštinska stvar je da deca budu vraćena roditeljima, a da oni koji su se ogrešili o zakon da budu sankcionisani. E, to je ono što piše u ovom zakonu. To je primarna stvar koju ovaj zakon definiše, a ne ono što slušamo po skupštinskim kuloarima, da je primarna stvar u stvari novčana nadoknada koju će roditelji primiti.

Naravno, da se ovim zakonom definiše i ta pravična naknada, kako se pravnički zove, i naravno da treba da bude definisana u skladu sa našim Ustavom i zakonima Republike Srbije. Ali je ona u ovom slučaju sekundarna. Primarna stvar je istina. Primarna stvar je vratiti decu roditeljima. Primarna stvar je doći do valjanih dokaza.

Ono što želim da kažem jeste da se dugo razmišljalo o načinu na koji rešiti ovaj problem. Mislim da je donošenje zakona više nego dobar način, rekao bih optimalan način. Zašto to mislim? Zato što u dokaznom postupku isključivo na sudu možemo dobiti dokaze koji potiču i od roditelja i od države, odnosno institucija koje su relevantne, ali potiču i od različitih svedoka koji mogu dati doprinos u razrešavanju ovih značajnih problema.

Takođe, ono što su bitni članovi ovog zakona, jeste definisanje hitnosti postupka. Ovde neće biti razvlačenja sudskog postupka, ovde nema odlaganja. Dakle, upravo ovim zakonom je definisana ta hitnost sudskog postupka.

Takođe, nije manje značajna i definicija postupka po žalbi. Po postupku po žalbi odlučuje sudsko veće. To je vrlo bitno zbog one subjektivnosti, gde odluku donosi jedan čovek. Dakle, u primarnom procesu, u osnovnom procesu, odluku donosi jedan sudija, u postupku po žalbi donosi sudsko veće. Na taj način se dodatno, da kažem, ovoj priči vezano za razrešenje ovih problema daje na ozbiljnosti.

Takođe, mi smo čuli ovde i nekoliko rečenica i priču o tome da imamo obavezu i prema Evropskom sudu za ljudska prava. To je činjenica. Mi zaista imamo obavezu, ne samo zbog procesa koji je gospođa Zorica Jovanović vodila protiv države Srbije i dobila na Evropskom sudu za ljudska prava. Treba da uradimo naš sistem onako kako dolikuje ozbiljnoj pravnoj državi.

Mislim da je suštinska stvar, ne preporuka Evropskog suda za ljudska prava, već naša težnja i naše stremljenje da i ovako krupne i dramatične probleme koji datiraju kroz jedan duži vremenski period rešavamo.

Duboko sam svestan da ni jedan pravni akt, ni jedan zakon nije idealan, pogotovo kada govorimo o ovako mučnim stvarima, o mučnim temama. Međutim, opet kažem, po prvi put u ovoj državi stvari se i problemi ne guraju pod tepih, već se pokušava da dođe do nekog rešenja.

Ono što je isto tako bitno, zato poštujem i ljude iz Ministarstva pravosuđa, i Ministarstva unutrašnjih poslova i Ministarstva zdravlja, koji su smogli snage da ovaj višedecenijski problem pokušaju da reše zajedno sa nama, narodnim poslanicima, na jedan ovakav način, dakle predlogom ovakvog zakona.

Podsetiću i građane Republike Srbije, podsetiću i vas, gospodo narodni poslanici, da je najveći broj prijava građana po ovom osnovu, dakle krađe novorođenčadi bilo 2004. godine. Da li se neko nekada oglasio i pre toga i posle toga? Da li je nekada vlast pokušala da reši ovaj problem, na bilo koji način? Mislim da nije. Nije bilo ni pokušaja. A sada, kada postoji napor da se ovako krupna stvar u državi reši, a nema krupnije stvari od krađe dece, sada je uvreda to što se nudi naknada, pa se izvrću činjenice, izvrću se članovi zakona, komentariše se da je naknada u stvari primarna, a sve ostali sekundarno.

Poštovani građani i gospodo narodni poslanici, uvreda je za sve nas i za državu zašto se o ovome nije raspravljalo značajno ranije, zašto o ovome nije govorio parlament pre deset, dvadeset godina, zašto nije donesen neki zakonski akt, zašto nije pokušano da se reši. Da li je postojalo napora? Da li je postojalo želje da se to reši? Nije. E, upravo je to sramota i to je uvreda za naš narod.

Još jednom bih želeo da kažem da imam apsolutno razumevanje za roditelje i za njihove težnje da dođu do istine. Suštinska stvar je da putem ovog zakona dođemo do kvalitetnog rešenja, naravno i uz amandmanske izmene ovog zakona i da se konačno stavi tačka na ovaj višedecenijski problem.

Hvala.

Hvala, doktore Laketiću.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Vukadinović.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Nisam nameravao da govorim o ovome, i neću potrošiti sve ono vreme koje mi pripada po Poslovniku, ali nisam mogao, a da ne prokomentarišem samo par stvari i da se složim sa svim onim što je rečeno da je ovo tema i tačka dnevnog reda koja nije obična tačka dnevnog reda, da ne treba pristupati tako, a pogotovo ne dnevno politički.

Slažem se da je ovo jedna od onih tema koje ne bi smele da nas dele ili barem ne bi smele da nas dele po poziciono – opozicionim linijama, kao i neke druge stvari i neke druge tačke dnevnog reda koje su ovde bivale na dnevnom redu, od istine o posledicama NATO agresije, preko utvrđivanja žrtava, preko Tijaninog zakona koji je ovde proletos, odnosno prošlog proleća usvojen i, recimo, ove i još neke druge teme. Dakle, postoje stvari koje nadilaze… Naravno, i sve ono što je vezano za pitanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta takođe ne bi smelo da da bude nešto oko čega postoje te tako rovovske razlike. Mogu razlike biti amandmanske, oko akcenta, oko toga da li se nešto dobro rešava, u dovoljnoj meri štiti ili se ne štiti nešto u dovoljnoj meri, ali ne da unapred imamo ušančene, rovovske pozicije.

Nažalost, mi smo vrlo retko u praksi, u funkcionisanju ovog parlamenta uspevali da prevaziđemo te razlike. Možemo raspravljati ko je za to kriv ili krivlji, ali to je žalosna činjenica.

Sa svoje strane sam, evo, na primer, upravo ovih pomenutih ili nekih od pomenutih zakona, odnosno predloga koji su bili u Skupštini, uključujući i taj Tijanin zakon, demonstrirao, dakle, tu spremnost da oko nekih ključnih stvari prevaziđemo ove naše partijske ili poziciono – opozicione podele.

Žao mi je što takva sklonost nije bila dovoljno prepoznata, uvažena ni od strane kolega iz opozicije, a o vladajućoj većini da i ne govorim. Pogotovo mi je žao što nije ili bar nije bilo dovoljno na ovim državnim pitanjima, kao što je pitanje KiM, takve spremnosti, pa čak i ona debata koja je organizovana ovde u Skupštini nije bila u tom duhu o KiM. Posle mnogo zahteva koje je opozicija upućivala za tu debatu, pa na kraju oni nisu došli ili oni nisu došli, a sa druge strane vlast je to iskoristila za, naravno, propagiranje i promovisanje sopstvenih pozicija .

Bilo kako bilo, dakle, ja bih bio vrlo spreman i rado bih i na ovoj temi dao svoj mali prilog i doprinos tom konsenzusu koji nam je kao društvu izuzetno i vapijuće potreban. Međutim, ja ne mogu da se oglušim o primedbe, meni se čini osnovne primedbe koje su udruženja, većina udruženja, vidim, sada da ni oni su tu potpuno saglasni, ali udruženja roditelja koja su me kontaktirali, koji su izneli na ovaj Predlog zakona.

Dakle, nije problem da glasam zajedno sa skupštinskom većinom oko nekih stvari koje su nesporne ovde. Ovaj put to neću. Naravno, neću glasati ni protiv, ali neću moći da to podržim, jer mislim da neki od strahova i rezervi koje su ova udruženja iskazala imaju osnova.

Čuo sam danas, i pročitao i čuo ministra Stefanovića, vidim i u medijima, i njegovo naglašavanje, kao i nekih drugih kolega da to neće, usvajanje ovog zakona neće onemogućiti istrage, neće značiti zatvaranje slučajeva, da delo ne zastareva i slično. Ali, moguće da je neko pokušao i da manipuliše, ni to ja neću da isključim, ali sam sasvim siguran da te porodice, ti roditelji, ti ljudi koje sam ja upoznao, imao prilike da upoznam prethodnih nedelja, meseci, svakako nisu neko ko će dobrovoljno stati u službu neke partijske i dnevnopolitičke instrumentalizacija i zloupotrebe. Ti ljudi zaista tragaju za istinom, za strašnom i bolnom istinom o svojim nestalim bebama. Siguran sam da ne bi, kažem, to, tu svoju potragu i taj svoj bol trampili, kao što nisu spremni ni da ga trampe ni za ovu materijalnu nadoknadu, tako ne bi ga trampili ni za neki politički poen, čak ni sebi, a kamoli nekim drugim političkim opcijama, tako da, ako ponekad osnovano sumnjamo da li ima i koliko ima tu neke politike u stavovima nekih predlagača ili osporavača zakona, ovde bi trebalo da tu bojazan otklonimo, jer, kažem, siguran sam da ta udruženja i ti ljudi sigurno nemaju taj površni dnevnopolitički motiv.

Znači, oni imaju iskreni bol i imaju iskreni strah da ova rešenja nisu dovoljno dobra. Neki misle da su užasno loša, neki misle da ima pozitivnih pomaka, ja mislim da ima pozitivnih pomaka, ali smatraju da nisu do kraja zadovoljavajuća.

Ono što je moj uvaženi kolega i prethodnik ovde sada rekao, on je malo bio i protivurečan, rekao je – on veruje i želi da veruje, tj. ne želi da veruje da neko od kolega lekara koji pripadaju njegovoj branši da je učestvovao u sistematskoj, organizovanoj krađi beba, itd. I ja želim da verujem da je on u pravu, ali je sam posle u nastavku izlaganja rekao – ali, toga je, nažalost, bilo ili barem postoji, citiram: „osnovana sumnja ili osnovane sumnje da je toga bilo“. Da je bio jedan slučaj, to je strašno, a bilo je, plašim se, mnogo više od jednog slučaja.

Ono zbog čega sam ja, između ostalog, uzeo reč, a često propuštam ovde iz različitih razloga da govorim, jeste i to što i ja osećam neku vrstu lične odgovornosti, čisto subjektivno i psihološki, jer ja kad sam prvi put čuo za taj slučaj i za te priče, bili su mi toliko strašne da ja, evo, priznajem, nisam hteo da poverujem u njih.

Znači, ja kao neko ko… svakako spada među obaveštenije ljude u ovoj zemlji, mislio sam da je to ipak jedno preterivanje, mislio sam da nema šanse da se to dešava, da je u najboljem slučaju ili najgorem slučaju, možda, neažurna evidencija. Znamo kako je to kod nas bilo, pogotovo prethodnih decenija i da je možda neažurna evidencija, nedovoljno pažljivo, što je, naravno, strašno i kada je reč o krompirima, a kamoli o ljudskim životima ili ljudskim bićima, da nije to adekvatno knjiženo i da je tako nastao problem.

Ovde je pala reč od isto jednog drugog uvaženog kolege i predgovornika i taj izraz koji je on upotrebio uz ograde jeste izraz koji se često pominje, da ta bića su tretirana kao medicinski otpad i to je tačno. To ne umanjuje problem, naprotiv, ali to jeste strašna činjenica.

Meni je nepojmljivo da neko ne pokaže ili pokaže to dete roditelju ili majci, da može da uskrati, a to je, takođe, bio masovan slučaj u nekim prošlim vremenima. Dakle, to ne znači da su svi slučajevi i da su svi takvi slučajevi krađe, ali da je bilo i da je verovatno bilo organizovane i sistemske krađe beba, to je, nažalost, vrlo verovatna pretpostavka, da ne kažem činjenica.

Dakle, u jednom trenutku kada sam prvi put za to čuo, posumnjao sam ili pomislio - ma, to je toliko strašno da je nemoguće da je to slučaj i to me sad nekako navodi da budem dodatno osetljiv prema primedbama i rezervama udruženja ovih roditelja nestalih beba, koji imaju te rezerve i imaju svoje primedbe. U tom smislu, pogotovo što je to druga vrsta, kako bi rekao, ogrešenja ili propusta, onda sam pomislio da su to neki čudni ljudi, neki očajnici, a onda sam upoznao ljude koji su svesni, razumni, često i obrazovani, mada, naravno, ima različitih društvenih slojeva, vrlo trezveni u svojim zahtevima. Valjda ih je taj bol ili ta nesreća na neki način produhovila, učinila nekako boljim nego što je neki prosek naše populacije. Dakle, nisu to neki fanatici, ekstremisti ili, ne daj Bože, neki koji žicaju i hoće neku nadoknadu, nešto da dobiju, da se okoriste. Vidite, oni čak odbijaju, ili neki od njih, tu nadoknadu.

Stoga, da ne dužim, ja bih apelovao na Vladu, baš zbog toga što je ta stvar tako važna i tako osetljiva, šta je napor, vidim da je napor učinjen izvestan i neki pomak je napravljen... Slažem se i sa ovim što smo čuli, to je činjenica, u stvari, nema šta da se čuje od strane nekih kolega iz opozicije, da je to pod pritiskom, naravno, presude Evropskog suda za ljudska prava, da je to bila obaveza iz 2013. godine, ta presuda, da je to trebalo još za godinu dana da se izađe sa ovim predlogom, ali kada se nije izašlo šest, sedam godina sa tim, možda možemo odložiti još šest meseci? Nemojte zarad nekih predizbornih potreba, da bi se reklo - evo, i to smo rešili, da se možda propusti prilika da se nađe bolje rešenje.

Ovaj napor i trud koji je učinjen, da bi se primedbama nekih udruženja udovoljilo ili da bi njihove rezerve bile otklonjene, zašto se ne iskoristi vreme, ministarka mi deluje kao neko ko je tu dobar posrednik i medijator, možda, u tim razgovorima, da se napravi još jedan napor sa ovim udruženjima koji imaju rezerve, pa da se dođe do zakonskog predloga koji će biti prihvatljiv i za njih. Ja bih onda sa zadovoljstvom za to glasao. Prošlo je šest, sedam godina, nismo to ispunili. Može da prođe još šest, sedam meseci i možda će neki drugi saziv ovog parlamenta to usvojiti, ali mislim da bi se izbeglo da se i oko ovoga delimo, gde ne bismo smeli da se delimo. To je moj konkretan predlog i nadam se da će biti shvaćen na najdobronamerniji način. Hvala.