Zahvaljujem.
Nisam nameravao da govorim o ovome, i neću potrošiti sve ono vreme koje mi pripada po Poslovniku, ali nisam mogao, a da ne prokomentarišem samo par stvari i da se složim sa svim onim što je rečeno da je ovo tema i tačka dnevnog reda koja nije obična tačka dnevnog reda, da ne treba pristupati tako, a pogotovo ne dnevno politički.
Slažem se da je ovo jedna od onih tema koje ne bi smele da nas dele ili barem ne bi smele da nas dele po poziciono – opozicionim linijama, kao i neke druge stvari i neke druge tačke dnevnog reda koje su ovde bivale na dnevnom redu, od istine o posledicama NATO agresije, preko utvrđivanja žrtava, preko Tijaninog zakona koji je ovde proletos, odnosno prošlog proleća usvojen i, recimo, ove i još neke druge teme. Dakle, postoje stvari koje nadilaze… Naravno, i sve ono što je vezano za pitanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta takođe ne bi smelo da da bude nešto oko čega postoje te tako rovovske razlike. Mogu razlike biti amandmanske, oko akcenta, oko toga da li se nešto dobro rešava, u dovoljnoj meri štiti ili se ne štiti nešto u dovoljnoj meri, ali ne da unapred imamo ušančene, rovovske pozicije.
Nažalost, mi smo vrlo retko u praksi, u funkcionisanju ovog parlamenta uspevali da prevaziđemo te razlike. Možemo raspravljati ko je za to kriv ili krivlji, ali to je žalosna činjenica.
Sa svoje strane sam, evo, na primer, upravo ovih pomenutih ili nekih od pomenutih zakona, odnosno predloga koji su bili u Skupštini, uključujući i taj Tijanin zakon, demonstrirao, dakle, tu spremnost da oko nekih ključnih stvari prevaziđemo ove naše partijske ili poziciono – opozicione podele.
Žao mi je što takva sklonost nije bila dovoljno prepoznata, uvažena ni od strane kolega iz opozicije, a o vladajućoj većini da i ne govorim. Pogotovo mi je žao što nije ili bar nije bilo dovoljno na ovim državnim pitanjima, kao što je pitanje KiM, takve spremnosti, pa čak i ona debata koja je organizovana ovde u Skupštini nije bila u tom duhu o KiM. Posle mnogo zahteva koje je opozicija upućivala za tu debatu, pa na kraju oni nisu došli ili oni nisu došli, a sa druge strane vlast je to iskoristila za, naravno, propagiranje i promovisanje sopstvenih pozicija .
Bilo kako bilo, dakle, ja bih bio vrlo spreman i rado bih i na ovoj temi dao svoj mali prilog i doprinos tom konsenzusu koji nam je kao društvu izuzetno i vapijuće potreban. Međutim, ja ne mogu da se oglušim o primedbe, meni se čini osnovne primedbe koje su udruženja, većina udruženja, vidim, sada da ni oni su tu potpuno saglasni, ali udruženja roditelja koja su me kontaktirali, koji su izneli na ovaj Predlog zakona.
Dakle, nije problem da glasam zajedno sa skupštinskom većinom oko nekih stvari koje su nesporne ovde. Ovaj put to neću. Naravno, neću glasati ni protiv, ali neću moći da to podržim, jer mislim da neki od strahova i rezervi koje su ova udruženja iskazala imaju osnova.
Čuo sam danas, i pročitao i čuo ministra Stefanovića, vidim i u medijima, i njegovo naglašavanje, kao i nekih drugih kolega da to neće, usvajanje ovog zakona neće onemogućiti istrage, neće značiti zatvaranje slučajeva, da delo ne zastareva i slično. Ali, moguće da je neko pokušao i da manipuliše, ni to ja neću da isključim, ali sam sasvim siguran da te porodice, ti roditelji, ti ljudi koje sam ja upoznao, imao prilike da upoznam prethodnih nedelja, meseci, svakako nisu neko ko će dobrovoljno stati u službu neke partijske i dnevnopolitičke instrumentalizacija i zloupotrebe. Ti ljudi zaista tragaju za istinom, za strašnom i bolnom istinom o svojim nestalim bebama. Siguran sam da ne bi, kažem, to, tu svoju potragu i taj svoj bol trampili, kao što nisu spremni ni da ga trampe ni za ovu materijalnu nadoknadu, tako ne bi ga trampili ni za neki politički poen, čak ni sebi, a kamoli nekim drugim političkim opcijama, tako da, ako ponekad osnovano sumnjamo da li ima i koliko ima tu neke politike u stavovima nekih predlagača ili osporavača zakona, ovde bi trebalo da tu bojazan otklonimo, jer, kažem, siguran sam da ta udruženja i ti ljudi sigurno nemaju taj površni dnevnopolitički motiv.
Znači, oni imaju iskreni bol i imaju iskreni strah da ova rešenja nisu dovoljno dobra. Neki misle da su užasno loša, neki misle da ima pozitivnih pomaka, ja mislim da ima pozitivnih pomaka, ali smatraju da nisu do kraja zadovoljavajuća.
Ono što je moj uvaženi kolega i prethodnik ovde sada rekao, on je malo bio i protivurečan, rekao je – on veruje i želi da veruje, tj. ne želi da veruje da neko od kolega lekara koji pripadaju njegovoj branši da je učestvovao u sistematskoj, organizovanoj krađi beba, itd. I ja želim da verujem da je on u pravu, ali je sam posle u nastavku izlaganja rekao – ali, toga je, nažalost, bilo ili barem postoji, citiram: „osnovana sumnja ili osnovane sumnje da je toga bilo“. Da je bio jedan slučaj, to je strašno, a bilo je, plašim se, mnogo više od jednog slučaja.
Ono zbog čega sam ja, između ostalog, uzeo reč, a često propuštam ovde iz različitih razloga da govorim, jeste i to što i ja osećam neku vrstu lične odgovornosti, čisto subjektivno i psihološki, jer ja kad sam prvi put čuo za taj slučaj i za te priče, bili su mi toliko strašne da ja, evo, priznajem, nisam hteo da poverujem u njih.
Znači, ja kao neko ko… svakako spada među obaveštenije ljude u ovoj zemlji, mislio sam da je to ipak jedno preterivanje, mislio sam da nema šanse da se to dešava, da je u najboljem slučaju ili najgorem slučaju, možda, neažurna evidencija. Znamo kako je to kod nas bilo, pogotovo prethodnih decenija i da je možda neažurna evidencija, nedovoljno pažljivo, što je, naravno, strašno i kada je reč o krompirima, a kamoli o ljudskim životima ili ljudskim bićima, da nije to adekvatno knjiženo i da je tako nastao problem.
Ovde je pala reč od isto jednog drugog uvaženog kolege i predgovornika i taj izraz koji je on upotrebio uz ograde jeste izraz koji se često pominje, da ta bića su tretirana kao medicinski otpad i to je tačno. To ne umanjuje problem, naprotiv, ali to jeste strašna činjenica.
Meni je nepojmljivo da neko ne pokaže ili pokaže to dete roditelju ili majci, da može da uskrati, a to je, takođe, bio masovan slučaj u nekim prošlim vremenima. Dakle, to ne znači da su svi slučajevi i da su svi takvi slučajevi krađe, ali da je bilo i da je verovatno bilo organizovane i sistemske krađe beba, to je, nažalost, vrlo verovatna pretpostavka, da ne kažem činjenica.
Dakle, u jednom trenutku kada sam prvi put za to čuo, posumnjao sam ili pomislio - ma, to je toliko strašno da je nemoguće da je to slučaj i to me sad nekako navodi da budem dodatno osetljiv prema primedbama i rezervama udruženja ovih roditelja nestalih beba, koji imaju te rezerve i imaju svoje primedbe. U tom smislu, pogotovo što je to druga vrsta, kako bi rekao, ogrešenja ili propusta, onda sam pomislio da su to neki čudni ljudi, neki očajnici, a onda sam upoznao ljude koji su svesni, razumni, često i obrazovani, mada, naravno, ima različitih društvenih slojeva, vrlo trezveni u svojim zahtevima. Valjda ih je taj bol ili ta nesreća na neki način produhovila, učinila nekako boljim nego što je neki prosek naše populacije. Dakle, nisu to neki fanatici, ekstremisti ili, ne daj Bože, neki koji žicaju i hoće neku nadoknadu, nešto da dobiju, da se okoriste. Vidite, oni čak odbijaju, ili neki od njih, tu nadoknadu.
Stoga, da ne dužim, ja bih apelovao na Vladu, baš zbog toga što je ta stvar tako važna i tako osetljiva, šta je napor, vidim da je napor učinjen izvestan i neki pomak je napravljen... Slažem se i sa ovim što smo čuli, to je činjenica, u stvari, nema šta da se čuje od strane nekih kolega iz opozicije, da je to pod pritiskom, naravno, presude Evropskog suda za ljudska prava, da je to bila obaveza iz 2013. godine, ta presuda, da je to trebalo još za godinu dana da se izađe sa ovim predlogom, ali kada se nije izašlo šest, sedam godina sa tim, možda možemo odložiti još šest meseci? Nemojte zarad nekih predizbornih potreba, da bi se reklo - evo, i to smo rešili, da se možda propusti prilika da se nađe bolje rešenje.
Ovaj napor i trud koji je učinjen, da bi se primedbama nekih udruženja udovoljilo ili da bi njihove rezerve bile otklonjene, zašto se ne iskoristi vreme, ministarka mi deluje kao neko ko je tu dobar posrednik i medijator, možda, u tim razgovorima, da se napravi još jedan napor sa ovim udruženjima koji imaju rezerve, pa da se dođe do zakonskog predloga koji će biti prihvatljiv i za njih. Ja bih onda sa zadovoljstvom za to glasao. Prošlo je šest, sedam godina, nismo to ispunili. Može da prođe još šest, sedam meseci i možda će neki drugi saziv ovog parlamenta to usvojiti, ali mislim da bi se izbeglo da se i oko ovoga delimo, gde ne bismo smeli da se delimo. To je moj konkretan predlog i nadam se da će biti shvaćen na najdobronamerniji način. Hvala.