Hvala, gospođo Ćorilić.
Sada određujem pauzu u trajanju od jednog časa i sa radom nastavljamo u 15.00 časova. Hvala.
(Posle pauze.)

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo sa daljim radom.
Reč ima narodni poslanik Miletić Mihajlović.
Izvolite.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, tema ili materija o kojoj danas pričamo, diskutujemo, odnosno obrađujemo jeste zakon koji je veoma težak o svojoj suštini, po svom sadržaju.

Nisam pravnik da bi sa pravilnog aspekta mogao kompetentno da pričam o svemu ovome, ali sigurno je da sa etičke strane sam ubeđen da je reč o krađi beba, a to je jedna od najtežih i najmonstruoznijih krivičnih dela. Ukrasti novi život, koji su stvorili roditelji, je zločin nad zločinima i zato kažem sa etičke strane smatram da takvo krivično delo ne može i ne treba da zastareva. Naravno, nisam ja to prvi rekao i ranije je bilo takvih konstatacija i takvih mišljenja, ali smatram da konačno bi ovo trebalo uvrstiti u zakonsku regulativu i to izmeniti na takav način.

Drugo pitanje koje začuđuje u svemu ovome jeste poštovanje određenih procedura i protokola prilikom rađanja deteta ili prilikom mrtvorođenog deteta ili prilikom smrti deteta u inkubatoru ili nakon nekoliko dana dok je još porodilja u porodilištu, što je bila praksa u prošlom vremenu i u mnogim slučajevima.

Dakle, prosto je neverovatno koje su se sve improvizacije dešavale u takvim slučajevima. Zar u svemu tome nisu postojali strogi pravilnici i procedure koje bi onemogućile činjenje takvih najtežih krivičnih dela, krađu beba?

Krivica je, ja smatram, bila u institucijama koje nisu vodile računa o stručnim profesionalnim i pravnim aspektima svih ovih pitanja, a u takvom jednom ambijentu kada imamo jednu labavost u postupanju u institucijama pojavljuje se mogućnost organizovanog kriminala i smatram da svakako je organizovanog kriminala bilo u priličnoj meri u tim slučajevima i da je to bila sprega mnogih koji su i radili na odgovornim mestima i koji su morali drugačije da postupaju, ali su kršili svoj moral, kršili su etičke principe i naravno profesionalnost u radu.

U kontekstu celokupne ove priče, kada pričamo o krađi beba, mi treba zapravo i da podstaknemo potrebu da u narednom periodu, naravno i u sadašnjem vremenu da se više pokloni pažnja, poštovanju svih ovih momenata koji su bili slaba karika u funkcionisanju svega ovoga, kako ne došlo do ponavljanja takvog nemara koji bi omogućio eventualno novu krađu beba.

Smatram da je, naravno, dobro da se i zakon u određenim segmentima promenio i Zakon o zdravstvenoj zaštiti i da postoje određeni momenti i određene radnje koje su propisane zakonom, koje smanjuju mogućnost ponavljanja takvih krivičnih dela.

Mi godinama unazad imamo veliko nezadovoljstvo roditelja čije su bebe na čudan način stradale ili su nestale, da tako kažem, i suviše mnogo argumenata ide u prilog sumnjama da su bebe ukradene. Daleko od toga da treba zameriti roditeljima koji danas izražavaju nezadovoljstvo i koji su godinama i decenijama unazad lutali i izražavali svoje nezadovoljstvo sa ovakvim stanjem. Dakle, ti roditelji godinama i decenijama nose teret svoje najteže i najcrnje sudbine i sudbine svoje nestale dece i to je najveći greh koji se mogao dogoditi i koji ide i na teret sistema čitavog društva, pa i države. Naš zadatak je da donesemo zato zakon koji bi se bavio ovim pitanjem i koji bi išao u pravcu razrešavanja ovih pitanja.

Ponoviću i to što je naša ovlašćena predstavnica poslaničke grupe SPS Danijela Stojadinović rekla, da prvi državni organ koji je počeo da se bavi ovim problemom jeste Narodna skupština. Zapravo, na predlog poslaničke grupe SPS 2005. godine formiran je anketni odbor koji je godinu dana radio na ovim pitanjima i koji je doneo određene zaključke. Ti zaključci anketnog odbora su veoma, veoma ozbiljni i ja ih neću ponavljati, ali čuli smo u diskusiji gospođe Stojadinović o svemu tome i šteta je što zapravo najveći broj zaključaka nije implementiran i na osnovu toga nije donet odgovarajući zakon koji bi se bavio ovim pitanjem.

Konačno, sticanjem okolnosti i drugih prilika evo danas razgovaramo o donošenju jednog takvog zakona i po onoj narodnoj ako nikada nije kasno, dobro je da ćemo imati sada jedan zakon kao početni korak koji će se baviti razrešenjem ovih pitanja, određivanja statusa nestalih beba, da li su nestale, da li su stradale prilikom porođaja ili nakon nekoliko dana itd.

Dakle, mislim da tekst zakona, koji je ovde dat, i naravno koji je poboljšan u izvesnoj meri amandmanima od strane Odbora za pravosuđe, nadam se da će možda i još jedan broj amandmana koji su narodni poslanici predložili poboljšati ovaj tekst zakona.

U svakom slučaju, dobro je da ovde imamo da će se vršiti stručna obuka istražnih organa, zatim sudija koje će suditi po ovim pitanjima, zatim da će predlagač pokretanja postupka biti i Zaštitnik građana, kao i jedan novi član koji tretira mogućnost uvođenja DNK analize, to je član 17a. i veoma je značajan i znatno poboljšava tekst zakona.

Možda ovaj zakon koji donosimo neće biti najbolji i ja se slažem sa mnogim primedbama koje su ovde date, ali od nečega svakako treba poći, pa u narednom koraku zakonsku regulativu popraviti, jer uvek praksa u primeni zakona otkriva ono što je slabo, što je loše i daje mogućnost da se to popravi.

Na kraju ću reći samo da jedno sigurno, kakav god bio epilog ovakvog istraživanja i ovakvih procesa kroz implementaciju ovog zakona, pa i u slučajevima da se to razotkrije i mogućnost da se identifikuje gde se nalazi to dete, nekada dete, a sada svakako čovek, itd. neke stvari ne mogu nikada, nažalost, da se isprave. To je zbog toga što dete koje je ukradeno je raslo i formiralo se u jednom posebnom i drugačijem socijalnom i porodičnom ambijentu, koji je svakako ambijent koji nije onaj kakav bi bio kod bioloških roditelja.

Takve stvari ne mogu se ispraviti, ali nadam se da će razrešenje takvih sudbina i dolaženje do takvih istina ipak biti neka satisfakcija roditeljima koji nose večiti teret gubitka onoga što im je najdraže. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Jahja Fehratović. Izvolite.

Zahvaljujem.

Onog trenutka kada jedno društvo uspe da se uhvati u koštac sa jednim od najvećih košmara koji ga kao društvo opterećuje i proganja, onda to društvo počinje da pobeđuje sve ostale i počinje da vredi u pravom smislu reči. Zato je i današnji dan izuzetno važan.

Izuzetno je bitno da se ovde u Narodnoj skupštini počelo otvoreno govoriti i tražiti najbolje moguće rešenje za ovaj problem koji opterećuje ne samo roditelje otete dece, već i svakog građanina i svakoga ko ima vlastitu decu. Naravno da se u tom pogledu mora tražiti najbolje rešenje i da sve ovo što jeste predloženo treba biti tek početak, tek uvertira da se u svakom slučaju celokupan sistem mora prilagoditi, da izađe u najvećoj mogućoj meri roditeljima čija su deca nestala ili su na određen način otišla od njih.

Neizmerno su teški primeri kada slušate roditelje čija su deca nestala, njihove borbe, njihove sudbine, i svu onu snagu koju oni imaju kako bi se i dan danas borili, jer osećaju kao roditelji da su njihova deca i dalje živa, da njihova deca negde na drugom delu sveta ili nekom drugom prostoru žive, egzistiraju i njihova potreba da pronađu vlasititu decu.

Današnji primer o kom je govorio akademik Zukorlić, iz 1995. godine, porodice Adžibulić, jedan je od takvih primera kada su roditelji dobili blizance i tri dana su ti blizanci bili živi. Na kraju im je rečeno da je jedno od to dvoje dece umrlo da dođu da vide. Roditelji su došli, međutim, nije bilo tog deteta, niti su im dali bilo kakav izveštaj, niti su u kapeli mogli da dobiju ostatke, dakle, živorođenog deteta da ga mogu sahraniti onako kako to običaji nalažu. Njihova borba, kao i borba svih ostalih roditelja i dan danas traje.

Oni imaju pravo da saznaju šta je sa njihovom decom, imaju pravo da pronađu njihovu decu, imaju pravo da budu uz svoju decu. Zato ovo zaista smatramo tek početkom, iako neke odluke ili neki predlozi u zakonu nisu baš najsrećniji, kao što je na primer ta cifra obeštećenja roditeljima od 10.000 evra, ona je apsolutno neprihvatljiva, jer to

25/2 MG/MJ

je nešto što ni u kom slučaju ne može da se nadoknadi bilo kojom finansijskom podrškom, bilo kojom sumom. Tu se moralo imati mnogo, mnogo više senzibiliteta prema roditeljima koji, evo 25 godina tragaju za svojom decom. Tragaju da pronađu gde su, u kom su pravcu, kako su ta deca nestala i gde oni danas u stvari žive, šta je sa njima, kakve su njihove sudbine, kako su odrastali, na čemu su odgajani, u kakvom kulturološkom miljeu su živeli i šta su danas postali?

Od 1995. godine, do danas je prošlo 25 godina i to su sada formirani ljudi, formirane osobe i zato bi zaista, pored Narodne skupštine i svi drugi organi morali staviti u prioritet prioriteta da se istražne i druge radnje sprovedu kako bi roditelji dobili odgovore šta je sa njihovom decom, bez obzira na to ko je učestvovao i ko će snositi posledice. Ko god je učestvovao u tako nečasnim delima treba da snosi najveće moguće zakonske posledice, jer nema većeg monstruma od onoga ko se usudi da naudi maloj ili mladoj bebi, a posebno ukoliko to radi sa pozicije koju mu je ovo društvo poverilo, verujući u njegovu etiku, u njegov moral, a on je to zloupotrebio kako bi se na najogavniji način obogatio, a unesrećio ne samo jednu porodicu, već naše celokupno društvo. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Milija Miletić.
Izvolite.

Zahvaljujem se predsedavajući.

Uvaženi ministre, predstavnici tužilaštva, kolege poslanici, građani Srbije, ja sam Milija Miletić i dolazim iz Svrljiga. To je najlepša opština u Srbiji koja se nalazi pored grada Niša, to je najlepši grad u Srbiji. Inače, ovde u Skupštini Srbije predstavljam Ujedinjenu seljačku stranku, a izabran sam sa liste SNS.

Ovaj Predlog zakona koji je sada na dnevnom redu jeste nešto o čemu je veoma teško govoriti, ali bih se prvo zahvalio Vladi, predlagaču ovog zakona baš zbog toga, zbog hrabrosti, zato što unazad 25, 30 godina i više nije bio ovakav predlog zakona u Skupštini na dnevnom redu, da razmotrimo i da govorimo o svim onim problemima koji su se desili nekog ranijeg perioda.

Kako je u uvodnom delu gospodin Stefanović, ministar policije govorio, kada smo živeli u nekoj drugoj državi kada je bila Jugoslavija, od tada pa do sada ništa nije urađeno. Mislim da je dobro što je ovaj Predlog zakona ušao u Skupštinu i da govorimo o problemima, o toj deci koja su nestala na način koji moramo da istražimo, mora da se zna.

Inače, Vlada je formirala komisiju koja je veoma aktivna. Ja sam razgovarao sa, mogu da kažem mojim prijateljem Radišom Pavlovićem, koji je veoma aktivan u toj Vladinoj komisiji. Razgovarao sam sa njim, jer je i on u jednom delu imao takvih problema.

Mislim da je pozitivna stvar da ovde govorimo. Imaćemo mogućnost da putem amandmana određene stvari popravimo, uredimo, da budu bolje. Nikako nije dobro kada se govori o nestaloj deci, kada se govori o nestaloj deci koja su sada negde sa nekim, a nisu sa svojim roditeljima.

Imamo iskustava da su se javljali, bilo je u nekim medijima, da su se javljala deca koja su pronađena, sada su to već zreli ljudi, sa njima razgovarano, ali kako je sam ministar policije rekao, to je tada bila organizovana kriminalna grupa koja je radila nešto najgore i najteže, a to je otimanje male dece, bebica. Ja sam isto takav slučaj imao i u mom kraju u Svrljigu. To se desilo i sada se isto traži, odnosno ja mislim da je došao predistražni postupak.

Po mojim informacijama, ja mislim da ima blizu 200 predistražnih postupaka koji su se radili, koji su od ranije koje je ta Vladina grupa pokrenula, udruženje roditelja, te nestale dece koja su veoma aktivni, u čijem je delokrugu bilo ove radne grupe, imali smo niz negativnih slučajeva, ali suština svega jeste, ja mogu još jednom da pohvalim Vladu zato što je sada prihvatila i stavila zakon na dnevni red, bez obzira to je moglo da sačeka i ove izbore koji su predstojeći, ali svaka čast Vladi i našoj premijerki koja je prihvatila da ovaj zakon stavi na dnevni red da bismo o njemu razgovarali. To je znak da se rešavaju problemi, da ova Vlada ne beži od problema, već probleme želi da reši.

Ovo je problem, sigurno se može rešiti i mislim da je pozitivna stvar da ćemo putem amandmana imati mogućnost da određene stvari ovde u zakonu o kojima sada govorimo, da se poboljšaju i da to bude za dobrobit svih.

Najbitnije od svega ovog jeste da se zna ko je krivac, najbitnije od svega ovoga da znamo sutra gde je to naše dete, kod koga je to naše dete, a u krajnjem slučaju za sve nas je najbitnije, za buduće roditelje da se to više nikada ne dešava. Sada su donešeni zakoni, pravilnici gde to više nije moguće.

Inače, još jednom, ja ću kao poslanik i predsednik USS, podržati ovaj predlog zakona. Još jednom, zahvaljujem se Vladi što je predložila ovaj zakon, nije sačekala da to bude posle izbora. Ovo je bilo u prvom planu, poštovanje i na ovaj način mislim da je dobro da mi polako ali sigurno vidimo gde je problem, da se nastave ovi predistražni postupci i da sutra neko za to odgovora.

Oni postupci koji su počeli unazad dve, tri ili pet godina, ti postupci nastaviće da se rade, ali sada po ovom novom zakonu kada bude usvojen, normalno sa tim prepravkama, dopunama putem amandmana, sigurno će biti mnogo bolji.

Još jednom, dragi roditelji, ljudi koji ste izgubili decu, mislim da niko na ovaj način ovde u Skupštini nema nameru da to negira, već želim da sada rešimo problem da se sutra zna kako se radi, a oni koji su nešto negativno radili, za to moraju da odgovaraju.

Još jednom, ja kao poslanik Ujedinjene seljačke stranke, glasaću za predlog zakona.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Snežana Paunović.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani ministre sa saradnicima, uvažene kolege, ali pre svega građani Srbije i roditelji nestale dece o kojoj danas razgovaramo, teška tema i čini mi se jedna od najtežih koja se našla u plenumu ovog saziva.

Sve što čovek ovde kaže, rizikuje da povredi pre svega one koji su povređeni činjenicom da je neko sebi dozvolio luksuz da im otme dete po rođenju, uz različita obrazloženja koja, moram priznati, kada se u ovu problematiku uđe jedino što možete da shvatite jeste da su bizarna.

Nažalost, kao i sve u Srbiji i ova tema je zloupotrebljena politički i generalno se o njoj razgovara iz različitih uglova sa ambicijom da se pomalo i profitira. Jedino što danas neću uraditi je to, probati da politički profitiram, ali ću reći sve ono što zaista mislim.

Najpre, ministar Stefanović je u uvodnom izlaganju jutros rekao jednu mnogo važnu stvar za roditelje koji su u procesu, odnosno u krivičnim postupcima, a to je da će se krivični postupci kojih je preko 200, u pravu je kolega Milija, nastaviti i ovaj zakon ih ni na koji način ne obustavlja.

Drugo što je važno jeste reći da iza nas jeste vremenski period u kome ja ne mogu sasvim da tvrdim da se ništa nije radilo, ja mogu samo reći da nismo svi imali istu dobru nameru. Neki su radili i te kako na štetu upravo ovih roditelja, upravo ovih porodica i najpre ove dece koja sa nekim nametnutim izmišljenim identitetom žive i dan danas bez razlike da li se nalaze u Srbiji ili se nalaze u zemljama regiona ili zemljama EU.

Moja koleginica Danijela govorila je o predlogu naše poslaničke grupe iz 2005. godine i formiranju anketnog odbora koji je tada imao precizne mere koje je trebalo sprovesti. Ja se neću vraćati na to, pre svega zato što je ona o tome govorila, ali ću reći jednu stvar. Prvo što je bilo važno, jeste da se formira specijalizovana jedinica MUP-a sa mandatom da detaljno istraži sve slučajeve u vezi sumnje roditelja da su im deca nestala iz porodilišta.

Mi ovde govorimo o procesu koji se dogodio kao posledica vrlo aktivne kriminalne grupe i to nije trajalo kratko. Ona je očigledno imala svoje evoluiranje kroz sve godine koje su iza nas.

Ono što je takođe važno reći jeste da sva empatija koja se dešavala u odnosu na ove roditelje je opet bila u dobroj meri motivisana ličnim stavom i ličnim profitom. Ono što se nedvosmisleno mora reći, a ja se nadam da će ovaj zakon popraviti, jeste ulogu tužioca u celom procesu.

Zašto ovo kažem? U medijima smo mogli da pročitamo različite primere i da čujemo različite dokaze do kojih su došli pre svega roditelji. Ono što ne možemo danas da tvrdimo, a bezbroj puta smo čuli jeste da ne postoji rezultat Vladine komisije kada je ovo u pitanju, što prosto ne može da bude tačno. Ja se sećam, a sećate se i vi slučaja Mlađana Radivojevića iz Donjeg Adrovca kod Aleksinca, pa da je samo taj jedan slučaj lociran onda se ne bi moglo reći da Vladina komisija ništa nije uradila.

Ono što se može reći jeste da se dešavalo da se nekako ostane imuno na dokazne materijale kojima se raspolagalo. Pre svega, svi smo razgovarali sa udruženjima roditelja nestale dece, njih ima više u Srbiji, ali ja sam sigurna da je svaka poslanička grupa, pre svega zato što su oni žarko želeli da zaista neko čuje njihov glas, sa njima razgovarala. Pitanje je samo iz kog smo ugla želeli da ih čujemo i sa kojim smo zapravo stavom izašli sa tog sastanka.

Njihova dokumentacija kojom raspolažu uopšte nije mala. Ona uopšte nije bezvredna i ona je možda neupotrebljiva za jednu fazu ovih slučajeva o kojoj ću govoriti kasnije, ali je vrlo upotrebljiva za slučajeve čiji je početak i kraj u državi Srbiji.

Mislim da postoji jedna velika obaveza i čvrsto verujem da ovaj zakon, koliko god bio kritikovan, on zasigurno nije sjajan, ali je prvi zakon koji je donet, pa će kao takav biti unapređivan pre svega amandmanima, a onda i kroz praksu kada bude pokazao svoje nedostatke.

Ta najspornija odredba ovog zakona, odnosno najsporniji član, to je član 22. i član 23, koji govori o nekoj novčanoj naknadi, jeste posledica onoga što se dogodilo u Strazburu.

Jeste posledica jedne kvalifikacije sa kojom se, moram priznati, ne slažem ni sama. Pravična novčana naknada za šta? To je nešto što se odvaja od nematerijalne štete i ja mogu da razumem samo u delu u kom je svakom od roditelja dozvoljeno, i to se kaže, da pravična novčana naknada može da se dosudi samo ako je zahtevana u predlogu.

Čvrsto verujem i ubeđena sam da vrlo mali broj ljudi koji su na ovaj način oštećeni uopšte razmišljaju o članu 22. i o članu 23.

Ono o čemu oni razmišljaju jeste šta je put i na šta ćemo naići. Ja ne kažem da je zakonodavstvo Srbije sjajno, ne kažem da će ovaj zakon biti presudan u rešavanju njihovih problema, ja kažem da im je on stepenik više, da im pomogne u procesima koji su u toku. Apelujem, pre svega, na tužilaštvo i na pravosuđe da obrate pažnju na sve ono što su neoborivi dokazi. Bez ambicije da bilo koga prozivam da je dobro ili loše radio svoj posao.

Setite se da smo nedavno imali slučaj 13 beba koje su pronađene u privatnoj kući u zamrzivaču. Po meni to jesu dovoljni razlozi da mi ipak studioznije pogledamo ovaj problem.

Ono što mi se čini manje rešivim problemom jesu deca koja su u toj trgovini izneta iz države Srbije, bez obzira o kom periodu govorimo, ako govorimo i o bivšoj Jugoslaviji, pošto vidim da izveštaji Komisije Saveta Evrope, negde govori da su zemlje u kojima se to najčešće dešavalo, pre svega zemlje bivše Jugoslavije, odnosno Balkana, zapadnog Balkana.

Da bi se jedna ovakva kriminalna grupa, pre svega organizovala, morala je da ima svoje tržište. Ja se bojim da kada budemo došli, koliko god ovo grubo zvučalo, užasno mi je teško da izgovorim, ali kada su ta deca stizala na svoje krajnje adrese, bojim se da su to van granica Srbije adrese do kojih nećemo doći.

To je ono oko čega bismo morali da uložimo napor i kao zakonodavni organ i kao Vlada Republike Srbije da se napravi rezolucija o saradnji i tragom svih relevantnih dokumenata omogući Srbiji da dođe do krajnje adrese svakog od ovog deteta, ukoliko se dokaže da dete nije umrlo, jer praksa pokazuje da su u nekim gradovima postojali čak trostruki protokoli o porođaju. Ja nisam lekar, ali me lekari ubeđuju da to u praksi baš nikako nije normalno. Trostruki protokol o porođaju, baš nije nikako normalan.

Dakle, nije ovo laka tema i nije ovo samo osnov za kritikovanje Vlade. Žao mi je što su u te svrhe zloupotrebljeni i roditelji u jednom delu i medijski prostor i momenat u kome se zakon donosi, sve da bi se malo politički profitiralo.

Moram da kažem još nešto što mi je ostalo, onako potpuno, a pre svega na kontu diskusije jedne od mojih koleginica koja je govorila o tome da je ovaj zakon nastao kao posledica presude u Strazburu za Zoricu Jovanović. Ja ne mislim da jeste, ali i ta presuda govori da se opet problem vraća u Srbiju. Na koji način? Na način što je i sud u Strazburu procenio da sve to što je Zorica Jovanović preživela, eto košta tako grubo 10.000 evra.

Ta jedna teza koja se zloupotrebljava mesecima unazad da ova vlast donosi zakon kojim će platiti bebe je sto puta zloupotrebljena. Ovo nije zakon kojim se plaćaju deca. Ovo je zakon kojim bi trebalo da se omogući roditeljima da dođu u posed umrlice za svoju decu ili potvrde da ta deca nisu umrla nego su živa. U Srbiji postoji iskustva i o tome da su deca, najpre muška, koje u jednom trenutku proglase za mrtvo i roditeljima saopšte tu tužnu vest, posle 18 godina na kućnu adresu dobijala poziv za vojsku. To je ono što se dešavalo, ne u Srbiji, nego u Jugoslaviji.

Nije teško kritikovati, ja to stalno govorim, teško je uraditi nešto. Mislim da koliko god ovaj zakon bio loš i koliko god bio kritikovan, treba ga imati i nikako nisam za stav da on ne treba da bude danas, odnosno u danu za glasanje donet. Da li ga treba u tom smislu popraviti, apsolutno da. Više ćemo razgovarati o njemu kada bude rasprava u pojedinostima.

Ja u načelu, zaista, jesam samo želela da kažem da sada pun kapacitet i svoju odgovornost moraju da pokažu, pre svega, lekari koji su položili Hopokratovu zakletvu, a onda sudije i tužioci kod kojih će se ovi predmeti naći. Ovde moramo da pokažemo da smo ljudi pre svega kojima interes nije važan, jer se bojim da smo do sada bili žrtve interesa pojedinaca ili organizovane grupe. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Desanka Repac.