Zahvaljujem.

Pitanje nestale dece je nesumnjivo teška i bolna tema koja je ostavila mrlju na nas kao društvo zbog kriminalne grupe koja je harala otimajući decu od majki iz porodilišta, od roditelja, a da pri tome tužilaštvo i institucije države u tom trenutku nisu reagovale.

Svaka od ovih priča koju smo čuli od roditelja nestale dece izaziva buru emocija u svakom od nas i nenadoknadivu bol sa kojom se suočavaju i žive roditelji nestale dece.

Prvi korak u pokušaju rešenja ovog problema je upravo predloženi zakon o nestalim bebama, zakon koji nije savršen i zakon koji ima puno manjkavosti, ali koji je neophodan za početak rešavanja svih okolnosti i činjenica u vezi nestalih beba.

Udruženja roditelja, nevladine organizacije, opozicija, deo opozicije, svi ostali učesnici imali su i još uvek imaju različito viđenje ovog problema, iako je rasprava i kreiranje ovog zakona trajalo godinama unazad pitanje je da li bi za još toliko vremena mi došli do potpune saglasnosti do konsenzusa za predloženo rešenje.

Međutim, ono što treba danas da se kaže u ovom visokom domu je činjenica da se ovaj problem decenijama gurao pod tepih, da se sa roditeljima koji su godinama bili u potrazi za nestalim bebama nije razgovaralo, da se nije reagovalo na njihove podnete tužbe. Zato predstavnicima opozicije, dela opozicije zameram što ovaj problem nisu rešavali, što korist decu u političke svrhe i u što u svojim izjavama i reakcijama se kriju iza lažnog bojkota i što nisu imali i nemaju ni sada hrabrosti, ni stručnosti da se suoče sa ovim problemom.

Žalosno je što se na bilo koji način sa ovom temom pojedinci utrkuju za skupljanje jeftinih političkih poena koristeći decu i što nam sada drže lekcije oni koji su bili nemi i koji su sedeli skrštenih ruku kada se trebalo uhvatiti u koštac sa rešavanjem ovog problema i ovo su činjenice i zato je suvislo pitanje za njih, koji danas nisu ovde i koji ne iznose svoj stav u ovom visokom domu, nego se kriju iza nekih saopštenja ili nekih povremenih javnih nastupa, dakle, zato je pitanje za njih – šta ste uradili?

Nažalost, manipulišu i bolesnom decom crtajući nam mete na čela, a usvojili smo Zojin zakon, osnovali Fond za lečenje bolesne dece u inostranstvu koji se svake godine uvećava sredstvima. Da li je taj novac dovoljan? Naravno da nije, ali se on svake godine povećava i omogućava i našoj bolesnoj deci da se leče.

Mislim da je velika razlika između onih političara i narodnih poslanika koji žele da se ovaj problem reši i onih kojih nažalost koriste ovu temu da bi se ubrao neki jeftin politički poen.

Ja verujem ministru Stefanoviću i ministarki Neli Kuburović koji su istakli da se u izradi Predloga ovog zakona da su se rukovodili realnim mogućnostima i savetima Saveta Evrope.

Najvažnije preporuke Komiteta Saveta Evrope bile su da se prošire DNK analize i na roditelje koji žive u inostranstvu i sa drugom preporukom, koja je uzeta u obzir, predviđeno je uzimanje u obzir konačne presude koja utvrđuje činjenice u vezi sa smrću deteta. Upravo ova dva člana Predloga zakona pozdravio je i Komitet ministara Saveta Evrope ocenivši da imaju potencijal da povećaju efikasnost postupaka i dovedu do pružanja kredibilnog odgovora roditeljima. Zbog građana Srbije želim da kažem da je Komitet ministara Saveta Evrope nekoliko puta do sada reagovao upozorenjima, spremao je veoma oštru rezoluciju čije bi posledice osećali građani Srbije da nismo predložili ovaj Predlog zakona.

Dakle, moje mišljenje je da ovaj Predlog zakona nije mrtvo slovo na papiru, da on stvara osnovu da problem počne da se rešava, ali jasno je za je potrebna i velika upornost. Mislim da Srbija danas ima mehanizme i snagu i upravo tu upornost da se izbori sa ovim problemom. Niko ne kaže da će ova borba biti laka zato što je za neke slučajeve prošlo i više decenija od mogućeg učinjenog krivičnog dela, ali predstavlja, kao što sam rekla, neophodan i važan korak u rešavanju ovog problema.

Takođe, činjenica je da nijedan zakon koji je ušao u skupštinsku proceduru nije usvojen u toj formi bez amandmana, za koje verujem da će pojedini i mnogi od njih biti prihvaćeni. Verujem da će u raspravi u pojedinostima ovaj zakon biti popravljen i da će ovo biti prvi korak da ispravljamo nepravdu i zločin bez kazne koji nas sve na neki način tišti i koji je bio osnova i podstrakač da do ovog Predloga zakona dođemo. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.
Izvolite.

Hvala.

Ovo što ste vi nazvali Predlog zakona o utvrđivanju činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Republici Srbiji nije zakon. Ovo je tako diletantski urađeno da je prosto neverovatno. Takav odnos prema ovo tekstu, koji vi zovete zakon, imaju i ministri koji pokušavaju da ga brane i kolege poslanici koji pokušavaju da ga brane i razni vaši analitičari koji zbog ovoga ovih dana šetaju po televizijama.

Ovo je zapravo legalizacija trgovine decom i priča na ovu temu i u ovom tekstu sa toliko patetike koja se danas ovde slušale je zaista degutantna. Mi smo narodni poslanici. Mi smo ovde da kroz predloge zakona i raspravu o predlozima zakona rešavamo suštinska i ključna pitanja koja su na dnevnom redu.

Problem nestalih beba je problem koji je aktuelan više od 20 godina. Krađa beba je nastala mnogo pre toga, ali je tema aktuelizovana pre oko 20 godina. Sada ovde slušamo neke poslanike – vi ovo prvi put, niko pre vas. Prosto se plašim da nam Vlada ne predloži zakon o elektrodistribuciji pa da vaši poslanici kažu – ma kakav Tesla, mi smo izmislili struju. Ljudi moji, dajte da se uozbiljimo. Vi ovaj zakon donosite u predizbornoj kampanji, dve godine je stajao u fiokama, da bi ovde neki poslanici rekli – ima udruženja roditelja koji traže nestalu decu koji kažu da je ovo divan zakon. Da li je moguće da ste u stanju da takva udruženja formirate samo da biste dobili neki pozitivan poen.

Vi ste zbog ulaska u EU u ovaj zakon ugradili tako monstruozne stvari i zaista ste nisko pali kad ste spremni da zbog EU žrtvujete nekada tek rođene bebe, danas odrasle ljude koji žive u porodicama koje nisu njihove prirodne porodice.

Dakle, 2005. godine, drage kolege, vi se mnogi 97,6% vas, što bi rekao jedan čovek, se tada nije bavilo politikom, nisu znali šta je politika, nisu znali šta je Narodna skupština, ali ne zato što su bili mladi, nego iz nekih drugih razloga.

Dakle, 2005. godine Narodna skupština formira Anketni odbor, predsednik Anketnog odbora je bila dr Živodarka Dacin, član SRS u tom odboru je bio dr Miroslav Nedeljković. Bilo je, naravno i drugih ljudi, ali govorim ovo što, evo, želim da posebno istaknem.

Šta je tada Anketni odbor utvrdio? Interesantno je da niste postupili po zaključcima tog anketnog odbora. I ne kažemo mi da je taj anketni odbor napravio čudo, ali, bogami, ozbiljan pomak jeste napravio. Taj anketni odbor je utvrdio da 99% slučajeva tih roditelja koji su tražili i traže bebe nikada nisu tu svoju navodno mrtvu decu, a očigledno živu decu, nikada ni videli, niti su ih identifikovali, niti su ih sahranili. O tome su govorili članovi Anketnog odbora.

Miroslav Nedeljković je držao konferencije nekoliko puta i tada je obavestio javnost, recimo, da je Anketni odbor tada pozivao razne funkcionere, pa, policajce, pa, babice, lekare itd. I, zamislite, jedini ko se nije odazvao tom anketnom odboru bio je tada ministar policije Dragan Jočić.

A stav i zaključak Anketnog odbora, jedan od zaključaka je, oni su ustanovili nakon tog svog višednevnog reda da je zapravo najozbiljniji problem u rešavanju ovih situacija bio u MUP-u i u tužilaštvu.

U to vreme 764 krivične prijave su postojale. Sada ih ima 3.000. Od tih 764 krivične prijave, ovde pričate svi i ministar, ne vi nego Stefanović, znate, nije prodaja beba, prodaja dece, uzme neko 300.000 evra, stavi u ranac i ide da kupuje hotel. Ne, ovo su živi ljudi. Ne možete da kažete – evo 10.000 evra i da zaboravite da vam je neko ukrao dete. Ovo je zaista monstruozno.

Dakle, od 764 krivične prijave, više od pola je odbačeno, znate li zbog čega? Zbog zastarelosti. A vi nam ovde tvrdite da nema zastarelosti u ovim slučajevima. Šta će biti sa pola ovih predmeta?

Kolega Arsiću, stvarno ne znam šta je smešno, svi su vaši danas plakali dok su o ovome govorili, a vi se smejete. A evo ja govorim potpuno normalno da bih skrenula pažnju javnosti i vama da ovo mora mnogo ozbiljnije da se uradi.

Dakle, problem koji MUP, inspektori MUP-a, a kasnije i tužilaštvo, nisu rešavali odnosio se na taj put bebe gde se gubi trag od rođene bebe, od porodilišta zapravo do kapele, odnosno do groblja. I kaže ministar Stefanović danas da je to sad nemoguće, da to ne može da se dešava.

Kako je nemoguće? I danas se, nažalost, javljaju neki roditelji koji sumnjaju da su im stvarno žene rodile mrtvu decu. Zato što i danas se ne daju deca roditeljima da ih identifikuju, da ih sahrane. Dakle, da li ima, neko je rekao da se tako tek rođena deca koja zaista umru, da se tretiraju kao medicinski otpad. To je zaista strašno. Da, to je istina, pitajte, to je javna tajna. Dakle, neprofesionalno su postupali. Ja vam sada govorim šta su bili zaključci, između ostalog ovog anketnog odbora.

Nebojša Stefanović je 2017. godine u avgustu držao konferenciju i rekao da se formira komisija mešovita od predstavnika različitih ministarstava itd. i da joj je nadležnost ispitivanje postupanja državnih organa u rasvetljavanju prijavljenih slučajeva nestale dece sa ciljem otklanjanja i poslednje sumnje koja postoji kod roditelja. Šta je ova komisija uradila od avgusta 2017. godine? Jel razrešila jedan slučaj? Nije.

Dakle, vi formirate komisije, donosite zakone, a rezultat nema. Anketni odbor je utvrdio, imate u arhivi Skupštine, utvrdio dokaze za 300 otetih beba. Zašto dokazi tih 300 otetih beba nisu uzeti u razmatranje i zašto se o njima, to govorim ne samo vama sada, nego od onda, jer rad anketnog odbora se završio kada je videla tadašnja vlast kakve rezultate je dao rad tog odbora. Oni tu to prosto sklonili. Dakle, niste vi gori od njih, ali ste mogli bar izvući iz arhive to pa da vidite šta tamo stoji.

Sećate ove ovde Jerkov da je pred svaku sednicu tražila da ne bude zastarelost kada je u pitanju ovo otimanje beba ili trgovina bebama? Znate li šta je te godine izjavila Maja Videnović, njena partijska drugarica? Ona je tada rekla da je zastarelost u skladu sa Ustavom i zakonom i da tužilaštvo mora to da poštuje. Dakle, licemerje do licemerja, ali vi niste u stanju ili prosto toliko površno ozbiljne stvari radite da to boli. Što se sami niste time zabavili?

Godine 2014. republička zdravstvena institucija je zaključila da nije u jednom slučaju u Zrenjaninu bilo nikakvog stručnog, ni administrativnog propusta u bolnici u slučaju žene Jolanke Kapoš iz Boke, a nijednog dokaza. Pazite, nije bilo administrativne greške. Nije bilo upisano dete je rođeno, pa na drugoj strani dete je umrlo, a žena tvrdi i roditelji tvrde da je živo. To nije jedini slučaj.

Ovde se svi hvale sa koliko su ljudi pričali, kojima su bebe nestale. Mi pričamo decenijama sa tim ljudima i pojedinačno i sa udruženjima i oni imaju apsolutno našu podršku. I vi kažete niko ovde nije rekao šta treba da se uradi, nego kritikujemo zakon. Evo, sve sam vam sada rekla za početak šta treba da se uradi, a reći ću vam jednu ključnu stvar na kraju.

Anketni odbor je takođe doneo jedan od zaključaka da se ovim bave specijalne policijske jedinice i da u roku od tri meseca podnesu izveštaj Narodnoj skupštini o tome šta su uradili. Od 2005. godine prošlo je ovoliko godina, nikada nikakve specijalne jedinice. Dakle, vi ste ovo mogli, evo da zanemarimo ove pre vas, vi ste ovo mogli već osam godina da deset puta ovde imamo izveštaj na po tri meseca od ove specijalne jedinice MUP-a.

Dakle, ovo sve pokazuje da vama nije interes da suštinski rešite problem. Još nešto, pre dve ili tri godine se pojavila informacija u javnosti. Lično sam je ovde iznosila. Priča se, ja ni u koga ne pokazujem prstom, ali ovo je ozbiljna indikacija, da postoji žena u penziji, ginekolog, živi u Subotici, da je bila jedan od glavnih organizatora trgovine bebama iz porodilišta u Srbiji. Da li je moguće da za tri godine, pa nema žena ginekologa u penziji u Subotici sedam miliona, da li je moguće da nisu sve takve žene, ginekolozi u penziji, mogle biti saslušane, ispitane, pa bi se moglo možda došlo, možda je ovo dezinformacija, a možda bi bila krovna informacija koja bi rešila sve probleme.

Svakodnevno ljudi koji traže svoje bebe pokazuju prstom, ona babica, zove se tako i tako, onaj lekar, zove se tako i tako, oni stranci, došli da kupe dete, zovu se tako i tako, oni bogataši došli da kupe dete, zovu se tako i tako. To ljudi znaju, to ljudi govore, ali nadležni organi ne reaguju.

Sada ste smislili, pametnice male, evo ti 10.000 evra i zaboravi da ti je neko ukrao dete. I onda, pošto će se ovo primenjivati, ta odredba će se primenjivati šest meseci od stupanja na snagu ovog zakona, onda pored ove realne muke ovih ljudi, videćete pojaviće se i neki kojima je stvarno dete umrlo, pa će da kaže daj mi 10.000 evra zato što mi je neko ukrao dete. Dakle, ne valja vam zakon. Povucite ga. Nemojte nikome da se dodvoravate. Dajte jednom ozbiljno da se uradi ozbiljna stvar. Ovo je život, ovo je životno pitanje, ovo boli svakog normalnog čoveka.

Zamislite ministre, vi kažete kako se oseća vaša majka zbog sumnje da je i njoj oteto dete, a zamislite ljudi koji su se bavili tim i koji su svoju sumnju doveli skoro do istine. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Aleksandra Tomić.
Izvolite.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministri, kolege poslanici.

Mi danas donosimo zakon kojim želimo da rešavamo probleme pred koji su godinama svi zatvarali oči. Konstituisali ovde u parlamentu od 2005. anketne odbore, davali svoje izveštaje koje po tome vidimo da nisu imali rezultata. Ali, gospodine ministre, na osnovu nekih izlaganja moram da vas pitam, s obzirom da imate iskustva sa ovo temom. Da li mi ovde pričamo o legalizaciji trgovine decom, da li pričamo o tome zbog ulaska u EU žrtvujemo nerođene bebe i da li uopšte na taj način može da se razgovara o ovom zakonu u parlamentu danas, 2020. godine?

Problem roditelja koji su akteri u ovom problemu i dece koja možda žele i ne žele da saznaju istinu datiraju iz vremena SFRJ, SRJ, kada smo bili SCG i danas kada smo Republika Srbija. Znači, pričamo o tome da smo promenili četiri državna sistema, četiri države praktično od kada datira taj problem. Institucije koje su radile onaj posao koji rade i danas, a da su neki pojedinci, očito na neki organizovan način radili stvari koje su dovele do toga da su mnogi roditelji ostali bez svoje dece i onda kada posle izvesnog broja godina njihovog lutanja i dokazivanja toga, i možda neki od njih su i našli svoju decu. Ta deca su rekla da jednostavno ne žele da razgovaraju o toj temi.

Mi danas razgovaramo o nečemu što je istorija u Srbiji, a palo je u odgovornost SNS da treba da pokuša da reši problem tih roditelja da bi saznali istinu. Ne samo njihovu istinu pojedinačno, i ovo društvo treba da interesuje ova istina zato što je od velikog značaja da ovakve stvari ne treba da se ponavljaju, ne u ovoj zemlji, nego u bilo kojoj. Ja ću vam reči da i neke razvijene države EU kao što je Irska, kao što su neke druge države imale iste ovakve probleme.

Zbog toga i jeste taj sud za ljudska prava u Savetu Evrope po određenim modelima radio svoje presude. Očito je ta gospođa Zorica Jovanović u toj krajnjoj svojoj nemoći da nađe rešenje za istinom posegla za time da se obrati Sudu za ljudska prava u Strazburu. To je bilo mnogo, mnogo godina pre nego što je SNS preuzela odgovornost za vođenje državom, tako da je presuda došla u vreme kada smo mi preuzeli vođenje ove države 2013. godine.

Sama presuda govori o tom mehanizmu rešavanja problema roditelja i njihov model rešavanja je taj, donesite zakon, rešite probleme svih roditelja ukoliko to možete na najbolji mogući način, znajući da su ti problemi stari 30 i 40 godina i znajući da za to postoje određene materijalne naknade, jer mnogi od njih neće naći bilo kakve dokaze da mogu da dokažu da im se to desilo.

Manipulacija emocijama roditelja i dece u političke svrhe je najveći stepen zloupotrebe koje mnogi politički akteri i pojedinci i stranke kojih danas nema ovde rade da bi interese tih roditelja osujetili da saznaju svoju istinu.

Mi danas donosimo zakon da bi podržali da roditelji saznaju istinu. Da li je on dobar ili loš, mi moramo od nekuda da počnemo, mi moramo da počnemo da rešavamo probleme tih ljudi da otvorimo institucije, a jedino zakonskim putem možete otvoriti, obavežemo predstavnike institucija da dobiju materijal, dokaze sa kojima će se voditi sudski sporovi.

S druge strane mi ovim zakonom teramo sudove da počnu da vode ove procese na krajnje efikasan, profesionalan način, da ta istraga ne mora da ide samo od strane onih koji su direktno pogođeni ovim zakonom, već i od onih koji su nasledili sve te probleme čitavih porodica. Zato smo i stavili u predloge, da ukoliko nisu roditelji ili su umrli, mogu njihovi srodnici, braće, sestre da pokrenu ove sudske postupke.

Ono što može da se vidi da su razgovori sa nevladinim organizacijama trajali jako dugo, više od dve godine i da su ovde gotovo svi poslanici imali prilike da razgovaraju sa različitim udruženjima građana koji se bave ovom temom, a sa druge strane mi smo imali čak i neke kolege i koleginice koji su direktno, čije su porodice bile pogođeni ovim problemom. Znači, u direktnom kontaktu smo mogli da čujemo šta je to što ih negde tišti, šta je to što je suština i šta je to što je najvažnije u stvari za njih.

Cela priča onih koji jednostavno žele danas da se stave na stranu protiv ovog zakona je ta da svodimo na pare, na nekih deset hiljada evra kao obeštećenje. Mi to jednostavno ne želimo da u ovom zakonu stavimo kao prvu stvar o kojoj razgovaramo. To je poslednja karika o kojoj pričamo danas, to je onda kada se iscrpe sve pravne mogućnosti da se donese bilo kakva presuda. Juče je inače na konferenciji za štampu, znate kada novinari hoće da izvuku iz konteksta upravo taj deo priče, onda kažu – a zašto rešenjem konstatujete da ne može jednostavno da se vodi dalje sudski spor, a u stvari istrgnu iz člana 21. ceo stav koji kaže – ako ne mogu da se utvrde činjenice koje objašnjavaju šta je se nestalim novorođenim detetom, tek onda sud može da konstatuje, znači nakon celog sudskog postupka koji ima pravo i žalbe i kod apelacije i svih postupaka, kad iscrpite sve pravne mogućnosti, tek onda radite to rešenje kojim kažete da jednostavno ne postoje mogućnosti da se uopšte do kraja utvrdi činjenica, odnosno istina, odnosno dokaže to.

Prema tome, ono što je važno reći to je da ovim zakonom je potpuno definisano pored toga što je komisija radila u ovih dve godine, komisija na nivou Vlade Republike Srbije, gde je ministar unutrašnjih poslova zaista preuzeo svu odgovornost, ono što onda kada su bili anketni odbori nije hteo ni da se pojavi, danas imamo ministra unutrašnjih poslova koji u protekle dve godine imao hrabrosti da se suoči, da ima sastanke sa udruženjima roditelja, da pojedinačno razgovara sa njima o tim problemima, da prikupi zahteve, da vidi o kojem broju inače roditelji slučaja se radi. Preko hiljadu zahteva i roditelja je potpisalo da želi da jednostavno otvori te sudske postupke, a da ta komisija otvori vrata institucija gde će naći svu dokumentaciju.

Imali smo prilike da čujemo od koleginica da su postojali dupli protokoli, trodupli protokoli u zdravstvenim institucijama u kojima su deca rođena. Prema tome, mogućnost da vi uđete i utvrdite istinitu dokumentaciju je u stvari najteži posao. Ova Vlada je preuzela tu odgovornost da jednostavno omogući roditeljima da nađu tu dokumentaciju, jer na sudu je jedino relevantna dokumentacija, dokazi. Na osnovu vođenja sudskog postupka, znači sudovi i MUP su institucije koje su nadležne za sprovođenje ovog zakona.

Dalje, načela postupka. Čuli smo da je u načelima najvažniji deo istraživački deo, zatim hitnost postupka, ono što je najvažnije da ne čekamo po nekoliko meseci, godina da se zakazuju ročišta. Zatim, deo koji se odnosi na poverljivost podataka što je od velikog značaja. To je za same sudske postupke jako važno.

Ovaj amandman kojim jednostavno Odbor želi da tim sudijama da jednu dodatnu vrednost, da budu specijalizovane kada vode ove postupke, da prođu određenu vrstu obuka, pokazuje samo želju Vlade Republike Srbije da kroz ovaj zakon da punu podršku sudovima da nesmetano rade ovaj svoj posao i da da podršku roditeljima da se zaista izbore za svoju istinu i za svoja prava na sudu.

Na kraju, ono što smo dobili sudskom presudom Saveta Evrope, to je da će eksperti Suda za ljudska prava nadzirati sprovođenje ovog zakona. To znači da će njihovi eksperti sigurno biti u kontaktu sa sudijama koji će suditi ove postupke i hteti da znaju dokle smo stigli, kao društvo, u pokretanju ovih postupaka i koliko smo zaštitili prava tih roditelja koji imaju ovaj problem.

Prema tome, na kraju ovog izlaganja želim da kažem da nismo hteli kao SNS, da se sakrijemo iza predstojećih izbora, pa da kažemo – neka sledeća Vlada, neki sledeći poslanici će donositi ovako teško zakone. Hteli smo krajnje otvoreno da izađemo ovde pred građane Srbije i da kažemo – ovo je prvi korak da institucije koje nisu radile svoj posao uzmu odgovornost za ovaj posao i rade onako kako je u interesu građana i ljudi koji žele pravo i pravdu.

Prema tome, mislim da je zaista maliciozno da bilo ko napada ovakva rešenja na načine da pričamo o trgovini decom, da pričamo o tome da zarad EU mi želimo da jednostavno žrtvujemo bilo koga na bilo koji ružan način. U Danu za glasanje SNS i ja kao poslanik podržaću ovaj zakon. Hvala.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, naziv ovog Predloga zakona koji je pred nama posle višedecenijske afere jednog od najvećih zločina – krađe beba iz porodilišta od njihovih roditelja je u najmanju ruku licemeran, da ne upotrebim neki drugi izraz.

Mi smo i tu reagovali, kao ozbiljna poslanička grupa. Ovo ne bi trebalo da se nazove samo zakon o krađi beba, već da ima i onu pravu konotaciju koja zaista i jeste, da je u pitanju međunarodna trgovina tek rođenim bebama. Da je to tako, ustanovio je i Anketni odbor u mnogim slučajevima, o čemu je govorila koleginica Radeta, 2005. godine, ali i kasnije Radna grupa, 2010. godine, koja je bila zadužena za izradu jednog zakona koji će da rasvetli sve okolnosti pod kojima su se ovakvi monstruozni zločini desili.

Slavica Đukić Dejanović je bila predsednik Narodne skupštine, danas je, posle 10 godina, ministar i zaista je licemerno da ona danas kaže kako će ovaj zakon da omogući roditeljima koji sumnjaju da su im ukradene bebe da se ta njihova sudbina rasvetli.

Šta je urađeno od tada? Evo, ovde sedi gospodin Ćosić, on ne može da govori, gospodine ministre, pa vi pokušavajte da razgovarate sa njim, da vam on kaže da li je i dalje po svom stavu. On je pomoćnik ministra pravde. Gospodin Ćosić je 2010. godine učestvovao ispred Vlade Mirka Cvetkovića i ministarke, tada, Snežane Malović u radu ove Radne grupe. On je izjavio da je nastupila apsolutna zastarelost i da niko ne može krivično da se goni ako se ustanovi da je neko dete ukradeno.

Da li gospodin Ćosić i dalje ima takvo mišljenje, s obzirom na to da je danas Nebojša Stefanović rekao da to da su našli, pokušaću da ga citiram, ali ipak ću da ga parafraziram – našli smo mogućnost kako da se počinioci, ako se utvrdi krađa bebe u konkretnom slučaju, krivično gone, jer je u pitanju delo koje još uvek traje, s obzirom da je dete nestalo?

Ja stvarno ne znam gde ste učili, da li ispred „Sava centra“ na onom platou ili ispred ove „Kombank dvorane“ Ustav i Krivični zakonik ove zemlje? Verujem da će gospodin Ćosić, kao odgovoran čovek, i dalje da ostane pri ovom stavu iz 2010. godine, jer Krivični zakonik jeste promenjen, ali ne u delu kada nastupa opšta zastarelost i ne u delu kada se tumači kada je neko krivično delo izvedeno i kada je svršeno krivično delo. Zato, nemojte da lažete jadne ljude, roditelje koji godinama traže istinu za svoju decu.

Vi ste tek pošto ste upozoreni od EU i vaših mentora pristupili izradi ovog zakona. U stvari istina je takva da gospođa Zorica Jovanović, koja je sama pokrenula svoj slučaj ispred Evropskog suda za ljudska prava, je u momentu kada su je pozvali telefonom iz Ministarstva Republike Srbije, odnosno zastupnik naše zemlje u Strazburskom sudu htela da se sruši ispred telefona kada joj rečeno da treba da joj se uplati protivvrednost od 10.000, jer je utvrđeno da je njeno dete nestalo. Vi sada to što će ti roditelji da dobiju, eventualno, tu visinu naknade pokazujete kao epohalni deo ovog zakona.

Dame i gospodo, zar to nije monstruozno? Vi nećete biti u situaciji, očigledno, jedino ako promenite Krivični zakonik, ali, znate, to je prosto nemoguće zbog tih svih odredbi da gonite krivično tog počinioca, a bacate prašinu u oči tim roditeljima.

Privodite kraju.

Znate, gospodine Arsiću, morate da imate malo sluha, pre svega kao čovek i kao roditelj, kad pričamo o ovakvoj temi da mi dozvolite da završim rečenicu. U sred moje rečenice vi me prekidate, ali to govori o vama i vašoj kulturi. (Isključen mikrofon.)

Koleginice Jovanović, ja razumem da ste nervozni. Ja vas razumem da ste nervozni zbog blizine izbora, to je vaš problem. Mi imamo Poslovnik.
(Nataša Jovanović: Ništa te nisam pitala. Dosta, neću da te slušam.)
Nemate potrebe da me vređate i da mi govorite kako ja nemam gram mozga.
(Nataša Jovanović: Ja te znam dvadeset godina, molim te ćuti.)
Nemate potrebe zatim, ja vama nisam se mešao u vašu diskusiju, nisam govorio da nemate pojma o čemu pričate, tako da vas molim da i vi poštujete dostojanstvo Narodne skupštine, a meni dozvolite da vodim sednicu onako kako je to predviđeno Poslovnikom.
Reč ima narodni poslanik Marko Atlagić. Izvolite.