Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta. Izvolite.

Po amandmanu.

Malo iznenađuje da u okviru obrazlaganja ovog amandmana kolega govori o tome šta bi nama neko zamerio. Pa, zar mi u Srbiji i srpska država i vlast treba da vodi računa o tome šta bi nama zbog nekog našeg poteza rekla hrvatska ustaška država. To je zaista neprimereno.

Ovaj amandman u suštini je trebalo prihvatiti ministre, ali SRS je jedina politička partija i to jednostavno mora da se kaže koja priznaje Republiku Srpsku Krajinu, trenutno okupiranu srpsku državu, koja priznaje Vladu Republike Srpske Krajine, koja priznaje Milana Martića predsednika Republike Srpske Krajine, koji kaznu zatvora služi, vi to ministre znate, u Estoniji pod neverovatnim uslovima bez ikakve pomoći i porodica mu je nezbrinuta. On tamo čak i hranu koju dobija u zatvoru plaća. Toliko nehumani uslovi su nešto što bi trebalo da bude nekako tema, ne mora ovog zakona, ali bogami i ovog zakona.

Kada su u pitanju borci Krajišnici, mislim na Republiku Srpsku Krajinu, svako ko je prolazio auto-putem novosadskim, negde na delu gde se iz Ugrinovačke ulice iz Zemuna, ulazi na taj put, video je, odnosno gledamo već više od 25 godina, nekada mladiće, a sada sredovečne ljude, koji su u tom otadžbinskom ratu ostali bez obe noge. Oni prose, oni čekaju da neko od vozača otvori automobil i da im da neki dinar.

Ta slika je slika i prilika odnosa države Srbije prema borcima otadžbinskih ratova, i ne može se reći da vi sada nekako niste donekle popravili stanje i da ne gledate da zaista popravite stanje. Niste isti kao što su bili ovi žuti koje to zaista, apsolutno nije interesovalo, ali Republika Srpska Krajina mora da bude prisutna i u razgovorima. Kad razgovarate u inostranstvu, kad razgovarate u diplomatskim krugovima. Republika Srpska Krajina je privremeno okupirana srpska država i to niko od zvaničnika u Srbiji ne ponavlja i to je nešto što mi jako zameramo. Vojislav Šešelj je napisao knjigu sa naslovom „Srpski narod mora osloboditi Republiku Srpsku Krajinu“ mora to ostati u narodu.

Znamo mi da imamo problem i sa KiM, da se otvara problem i Republike Srpske, ali ako mi budemo to zaboravljali, ako budemo zaboravljali borce koji su dali živote ili delove tela za te naše države, mislim na Republiku Srpsku i na Republiku Srpsku Krajinu i deo Srbije mislim na KiM, onda to neće biti dobro. Zato bi zaista trebalo malo ozbiljnije razmisliti i o ovom predlogu i o amandmanima generala Delića koji je amandmane podnosio kao sudionik svega što se dešavalo srpskom narodu i u ime boraca njegovih koji su se sa njim borili, koji su izginuli ili su ostali invalidi. On zaista ima apsolutni legitimitet i puno pravo da se obraća i ministrima i Vladi i svim državnim zvaničnicima, ali to ne bih rekla za kolegu koji je govorio malo pre o amandmanu.

Ovo je takođe nešto što treba da služi kampanji vladajuće stranke, zato što lično poznajem puno boraca Republike Srpske Krajine, puno članova njihovih porodica, imam ih i u široj i užoj familiji i rekli su prvi put kada Linta bude branio interes Krajiških boraca, samo da ga pitamo da kaže bar jedno mesto gde je on bi borac i bar jedan dan kada je to bilo. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Želite repliku ili po amandmanu? Replika, izvolite.

Smatram da je ova tema o kojoj raspravljamo i danas, ima nacionalni i državni značaj i da ne bismo trebali da oko ovog pitanja politizujemo i jedni druge napadamo bez argumenata.

Što se tiče mene lično, tačno je da ja nisam bio borac vojske Republike Srpske Krajine. Ja sam završio osnovnu školu u jednom selu koje se zove Perna u opštini Vrginmost na Kordunu, jer sam živeo sa svojim bratom kod dede i babe. Nakon završene osnovne škole, završio sam gimnaziju u Karlovcu 1988. godine, a te iste godine u jesen otišao sam na služenje vojnog roka u Ljubljanu, Devetu armiska oblast. Nakon povratka iz vojske, iz JNA 1989. godine upisao sam Filozofski fakultet u Zagrebu, odsek – istorija, odnosno povjest kako oni kažu tamo. Završio sam kao jedan od najboljih studenata dve godina Filozofskog fakulteta u Zagrebu i u proleće 1991. godine se vratio svojoj kući u opštini Vrginmost.

Na osnovu odluke krajiških vlasti, na osnovu odluke pokojnog predsednika Opštine Vrginmost Mitra Obradovića, redovni studenti su dobili mogućnost da legalno nastave školovanje u Srbiji…

(Predsednik: Hvala. Vreme.)

… sa obrazloženjem da će Republici Srpskoj Krajini trebati školovani i obrazovni ljudi koji će raditi na njenom … (Isključen mikrofon).

Hvala.
(Miodrag Linta: Da li mogu da nastavim?)
Zato sam ponudila da govorite o amandmanu, niste shvatili, tražili ste repliku.
Javićete se kasnije po amandmanu da nastavite.
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta. Po amandmanu.
Nije vas spominjao. Zaista vas nije spominjao.

Nije problem, može i po amandmanu. Samo jedna rečenica, da je ovo zaista šuplja priča kada govorimo o redovnim ili vanrednim studentima. Da li je moguće da je neko branio redovnim studentima da idu da se bore?

Od mog rođenog strica sin, Stevo Radeta, je bio student druge godine Mašinskog fakulteta. Nažalost, u 23. godini je poginuo na brdu Sjemeć. Znači, ne kažem da je kolega trebalo da pogine ali trebalo je da se bori, ili bar ovde da ne izmišlja, da on nešto priča u ime boraca, Krajišnika.

Reč ima narodni poslanik Miodrag Linta. Po amandmanu.
Sad imate vreme.

Samo sam hteo veoma kratko da kažem i svoju biografiju i da kažem šta sam radio u tom periodu.

Dakle, na osnovu odluke krajiških vlasti, na osnovu odluke pokojnog predsednika Opštine Vrginmost, Mitra Obradovića, sam u jesen 1991. upisao treću godinu na Filozofskom fakultetu, u Beogradu, završio osnovne studije, upisao postdiplomske studije.

Godine 1991. na ratištu su bili moj pokojni otac i brat. Ja sam svake godine dolazio dva puta godišnje za vreme RSK i tokom zime i tokom leta svojoj kući u opštini Vrginmost i smatram da to što nisam bio borac RSK da mi to ne oduzima mogućnost da se iskreno borim da moji Krajišnici, krajiški borci budu priznati i da oni nisu vodili privatni rat.

Meni bi lakše bilo da kažem - ja nisam bio borac RSK, ja nisam bio na ratištu, šta mene briga za krajiške borce. Ja imam osećaj odgovornosti i ovo je jedna vrsta mog moralnog duga prema tim časnim ljudima koji su se borili, ponavljam, protiv ustaškog režima Franje Tuđmana za slobodu i moju i našeg naroda. Najmanje što mogu da učinim je da makar na ovaj način vratim deo duga prema tom narodu.

Hvala.

Na član 5. amandman je podneo Božidar Delić.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Božidar Delić.
Izvolite.

Gospodine ministre, uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, ja prihvatam obrazloženje koje je dala Vlada ne prihvatajući ovaj amandman, jer, stvarno, u članu 5. u stavu 1. u tački 6) se pominje taj datum 27. Tako da, ono što sam ja tražio može da se podvede i pod tačku 6) i ne mora da bude u tački 7).

Time hoću da kažem da smo mi pišući ove amandmane želeli da ovaj zakon učinimo bolji. Međutim, čitajući obrazloženja, ovo govorim kao ovlašćeni predstavnik, ja sam sada video da pojedini amandmani koji su prihvaćeni učinili su ovaj zakon gorim nego što ga je predložila Vlada.

Zamislite, recimo, prihvaćeno je da se umesto Ravnogorske spomenice kako je predložila Vlada, usvoji amandman antifašistička spomenica. Da mi danas proslavljamo neki jubilej to bi bilo u redu, pa da se podeli i Ravnogorcima i da se podeli partizanima, ali ako već jedni imaju Partizansku spomenicu 1941.–1945. Vlada je odlično predložila da postoji ravnogorska spomenica 1941. – 1945.

Znam mnogo ljudi koji bi tražili, jer više mislim da nema živih Ravnogoraca, koji bi tražili da dobiju, jer imaju pravo po ovom zakonu tu spomenicu, ali možda je Vlada vodila računa o troškovima. Siguran sam da nikad nijedan potomak Ravnogoraca neće tražiti antifašističku spomenicu. To apsolutno nije u redu.

Kad smo ovde raspravljali u načelu, da je govoreno o tome mi bismo svakako iz SRS reagovali. Danas ne možemo da reagujemo jer je Vlada prihvatila nešto što je gore od njenog predloga.

Kao ovlašćeni predstavnik želim da nešto kažem i o ovom obrazloženju pali borac i poginuli borac. Naša najbolja namera je bila da zakon koji već 28, 29 godina postoji i u kome je taj termin dat, da se konačno novim zakonom promeni jer vojnik je poginuo, a borac je znači pali borac. Da bude potpuno jedinstven termin, poginuo je i borav, poginuo je i vojnik. A u ovom obrazloženju kad se kaže – umrli. Pa, umrli borac i umrli vojnik je umrli, i jedan i drugi su nestali. Zna se kako u našem pravnom sistemu posle pet godina se oni proglašavaju, znači mrtvim i stiču, takođe, status koji im po ovom zakonu pripada.

Iz ovoga vidim da nije postojala volja u Ministarstvu da se prihvati ono što… neprihvatanje ne može da se obrazloži, onako, da kažem, pa da mi ovde onda zaključimo da u ovoj sali svi imao jedinstveni tretman. Nemamo gospodo isto kao što iz ovih amandmana možemo da zaključimo da to što smo mi pomirili zakonom Ravnogorce, odnosno pripadnike Ravnogrskog pokreta i pripadnike Narodnooslobodilačkog pokreta, odnosno Partizane, mi danas ovim amandmanima dokazujemo da je to samo formalno i da u suštini nije tako, a to će se videti i kasnije kroz onu komisiju koja treba da rešava pitanja Ravnogoraca u kojoj se nalaze tri pripadnika SUBNOR-a.

Zato za sve ove godine od kad je došlo do tog izjednačavanja nikada nije moglo da se učini ništa, jer SUBNOR uvek glasa protiv. Iz toga vidimo da mi, ovde koji sedimo dozvoljavamo i samo se formalno slažemo da je došlo do pomirenja i do izjednačavanja u pravima pripadnika jednog i drugog pokreta. U stvari, ovo što mi radimo ovde time ne dolazi do pomirenja već samo pokazujemo da je to samo formalno.

Ja, kao narodni poslanik ne prihvatam, ne vidim i nikada ne bih glasao za nešto što je formalno i iza čega stoje nekakve sasvim druge namere.

Ovde, u ovoj sali je bilo onih koji su izrazili svoje nezadovoljstvo sa tim što ste ustanovili „Ravnogorska sponica 1941-1945“, ali to je, na kraju krajeva, njihovo pravo. Ali, da se sad radi toga prihvati jedan amandman, da to bude antifašistička spomenica… Sa jedne strane ona priznaje borbu Ravnogoraca kao pripadnika opšteg antifašističkog pokreta, ali pravo ime za njihovu spomenicu je bilo Ravnogorska spomenica 1941-1945. godine.

Hvala.