Posao narodnog poslanika je upravo ono što mi radimo ovde, posao je i da na svakom mestu u svako doba dana bude narodni poslanik, predstavnik građana i da razgovara sa ljudima, da prima informacije i upravo to poslanici SRS, i rade.

E sada, da li bih ja prijavila tog očigledno nelegalnog priređivača igara na sreću, odnosno te kladionice, vlasnika te kladionice? Pa možda bih ga i prijavila, ali ne bi bilo svrhe, zato što je on član veća jedne gradske opštine u Beogradu.

Evo sada izvolite i saznajte dok traje ova rasprava, imate sve instrumente, proverite, lako se zna i u kom delu grada se ja krećem subotom i gde je to, pa izvolite i vi nas obavestite ko je taj nelegalni vlasnik kladionice, kod koga ulaze maloletnici u tu kladionicu. Hvala.

Zahvaljujem.

Amandman kojim se posle člana 16. predlaže dodavanje člana 16a i 16b podneo je Zaštitnik građana.

Da li neko želi reč po ovom amandmanu? (Ne.) Zahvaljujem.

Amandman kojim se posle člana 16. predlaže dodavanje člana 16a i 16b zajedno su podneli narodni poslanici Ljupka Mihajlovska, Tatjana Macura, Vladimir Đurić, Aleksandar Stevanović i Nemanja Radojević.

Da li neko želi reč? (Da.)

Reč ima predlagač amandmana Ljupka Mihajlovska. Izvolite.

Hvala vam, predsedavajući.

Mi smo ovde predložili da se izvrši procentualna raspodela organizacijama koje se bave osetljivim društvenim grupama, međutim, to je već prihvaćeno Vladinim amandmanom koji je sadržao i ovo i onaj ukupan procenat koji se izdvaja od prihoda od igara na sreću.

Međutim, moram da kažem da je moj govor u načelnoj raspravi o ovome kada sam govorila izazvao zaista veliku pažnju, pre svega osoba sa invaliditetom, i ja dva dana bukvalno ne prestajem da se javljam na pozive i da odgovaram na pozive raznih ljudi iz cele Srbije koji me zovu i koji me u velikoj meri podržavaju u onome što sam iznela. Neke stvari nisam do kraja iznela, zapravo, oni mi i zameraju to što nisam pomenula svaku organizaciju pojedinačno, kakve se nepravde vrše i na šta se ova sredstva troše.

Znači, prvo želim da kažem da svakako ima organizacija koje istinski zastupaju interese osoba sa invaliditetom i zaista sprovode programe koji doprinose njihovoj većoj inkluziji. Tu pre svega mislim na organizacije koje organizuju različite usluge podrške u zajednici, personalna asistencija, lični pratilac deteta, tumači za znakovni jezik, stanovanje uz podršku itd, dakle ono što ljude uključuje u društvenu zajednicu.

Međutim, te organizacije nisu na redovnom programskom finansiranju ministarstva, već one svake godine moraju da konkurišu na tenderima koje jedinice lokalne samouprave raspisuju, moraju da imaju akreditovane programe, licencirane, tačnije, usluge i one jako dobro obavljaju taj svoj posao i rade jako korisne stvari. Međutim, mi imamo opštine koje takođe izdvajaju sredstva za ove usluge, ali ne postoje organizacije koje su dovoljno kvalifikovane da te usluge sprovode. Onda vi imate, recimo, u nekim manje razvijenim opštinama da vam interresorna komisija dodeli određenu uslugu, ali tu uslugu nema ko da sprovede, ni centri za socijalni rad, ni ove organizacije.

Ono o čemu sam ja govorila i što je sporno jeste da brojne, kako sebe nazivaju, relevantne organizacije dobijaju velike sume novca iz budžeta od raznih ministarstava, naravno, najviše od Ministarstva za rad, a efekat njihovih programa je vrlo upitan. Tu, s druge strane, imamo situaciju, ja tu ne krivim toliko Ministarstvo. Zbog čega? Zato što niko nema, hajde da kažem, petlju da se uhvati u koštac sa ovim, jer je to osetljiva društvena grupa i onda svi kažu – znate, hajde nemojte tu da čačkamo ništa, radićemo onako kako nam oni kažu.

Onda imate tu neke interesne grupe među tim organizacijama koje dođu, naravno, svakom ministru koji dođe i pomoćnicima kažu – eto, vidite, to treba. Ovi ljudi kažu – valjda vi najbolje znate šta vama treba, mi ćemo to da finansiramo. Međutim, to nije uvek situacija. Jeste da Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom podrazumeva da ove organizacije učestvuju u radu i budu pitane od strane države, ali onaj ko je pisao Konvenciju nije očekivao da će postojati organizacije koje ne rade u interesu osoba sa invaliditetom, nego u svom ličnom interesu.

Tako imamo situaciju da je predsednik Saveza slepih gospodin koji je na toj funkciji 20 godina. Ne tvrdim to ja, članovi tog saveza i gradskih organizacija tvrde da je to nekvalifikovana, neobrazovana osoba, digitalno nepismena, a koja njih vodi 20 godina. Da bude gore i crnje, ta osoba je takođe, juče sam proveravala u APR-u, i osoba koja zastupa nacionalnu organizaciju osoba sa invaliditetom koja u svom sastavu ima svaki pojedinačni savez. Dakle, to je sukob interesa.

Šta je moj apel? Moj apel je i na Ministarstvo finansija, pre svega, kao nekoga ko raspodeljuje te budžete, da zaista izvrši pritisak na sve da se vrši evaluacija programa koje ove organizacije sprovode i da se pare ne bacaju u bunar. Znate, kada je mene premijerka, odnosno predsednica Vlade Ana Brnabić pitala, zamolila da pomognem Vladi da napravimo radnu grupu i da predsedavam tom radnom grupom koja će se baviti unapređenjem pristupačnosti, mnogi od predstavnika ovih organizacija su se uzbudili, kako je to moguće da neko ko stalno kritikuje ovu vlast da ga sada premijerka pozove. Pa znate, pored toga što ste osoba sa invaliditetom, trebalo bi da imate i određeni integritet da se bavite nekom temom i svuda u svetu ove krovne organizacije zaista na relevantan način zastupaju interese osoba sa invaliditetom, ali ne i na podanički. Dužnost ljudi koji vode ove organizacije jeste da ukažu Vladi i ministarstvima kada nešto ne rade dobro, a ne samo da klimaju glavom i da najveći interes bude koliko ko sredstava dobija.

Dakle, moj je predlog takođe bio, zašto da ne, da oni koji se finansiraju iz budžeta, čije se plate finansiraju iz budžeta, koje su, verujte mi, često veće i od plata ministara, takođe podležu kontroli Agencije za borbu protiv korupcije. Evo, ako iko sumnja u moje navode, ja pozivam i ljude koji se bave istraživačkim novinarstvom, KRIK, „Insajder“, neka dođu, neka malo pročešljaju te papire, pa neka vide šta se dešava u tim organizacijama. Nemojmo, pod velom humanosti, pod velom ljudskih prava, da prikrivamo neke nepravde. Ljudi su jako nezadovoljni, ne mogu da smenjuju ovekovečena rukovodstva u ovim organizacijama, a pritom ljudi zloupotrebljavaju svoj položaj i svom članstvu prete kako imaju podršku, ne znam, u predsedniku Srbije, u ministru, a da verovatno ni predsednik Srbije ni ministar ne znaju da oni to koriste kao neki svoj štit za svoju moć koju imaju.

Dakle, naravno da treba unapređivati položaj osoba sa invaliditetom, naravno da treba izdvajati sredstva, naravno da treba da postoje organizacije koje se bave ovim, ali mi moramo da merimo efekat tih programa, da ne trošimo milione, milijarde i bacamo u bunar, a nema nikakvog efekta i ništa se ne vidi. Kada vi izađete na ulicu, vi i dalje imate nepristupačan gradski prevoz, gde ne mogu da uđu osobe koje koriste kolica, vi u većini gradova nemate oborene ivičnjake, nedostaju usluge podrške, roditelji dece sa smetnjama u razvoju sav svoj kapacitet troše da tu decu kako-tako uključe u društvo, da ne govorim o slepima, gluvima, ljudima sa mentalnim teškoćama itd.

Znači, molim vas još jednom da se izvrši revizija ovih programa i da se sredstva usmeravaju na sistemsko rešavanje problema osoba sa invaliditetom. Hvala.

Zahvaljujem, koleginice.
Po amandmanu, reč ima ovlašćena predstavnica poslaničke grupe SNS narodni poslanik Milanka Jevtović Vukojičić.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, želim da izrazim zadovoljstvo što je Vlada ovaj amandman predložila, jer ovaj zakon je iz nadležnosti Ministarstva finansija. Znači, ovaj zakon, njegova osnovna nit, supstanca i sadržina je da je ekonomski zakon. Međutim, ono što ste vi pokazali ovakvim svojim predlogom jeste da ovaj zakon pokazuje jednu veliku društvenu odgovornost prema najosetljivijim, najranjivijim društvenim grupama, a to su osobe sa invaliditetom. Naravno, tu deo sredstava ide i za „Crveni krst“, koji ponovo u svom delokrugu rada ima osobe iz posebno ranjivih grupa i naravno deo ovih sredstava, to je 40%, namenjen je i za druge programe iz oblasti socijalne zaštite. Prema tome, sve pohvale za ponovno određivanje procentualnog iznosa, a to je 40%.

Što se tiče udruženja i organizacija osoba sa invaliditetom, dužnost je svih nas, naravno, dužnost institucija sistema, da sva ona naša znanja i saznanja koja imamo da neko neracionalno i neadekvatno troši novac, da ta svoja saznanja prijavimo nadležnim institucijama, a to je Ministarstvo unutrašnjih poslova. Znati tako nešto, a prikrivati je isto u stvari pridruživati se takvom nekom činjenju.

Prema tome, u tom smislu želim da apelujem da institucije u Republici Srbiji rade svoj posao i da svako ko ima saznanja o bilo kakvim finansijskim malverzacijama to treba da prijavi nadležnim institucijama.

Ono što takođe želim da istaknem, to je da je pitanje statusa, odnosno podrške osobama sa invaliditetom i u nadležnosti Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, da postoji Sektor upravo za brigu o osobama sa invaliditetom, da je tokom čitave godine otvoren konkurs za njihove programske aktivnosti, da država čini dosta i učinila je dosta na poboljšanju i usluga u dnevnoj zajednici osobama sa invaliditetom.

Takođe želim da naglasim da to jeste osetljivo pitanje i da ćemo mi svakim danom kako ekonomija zemlje bude rasla, a ona hvala Bogu, iz godinu u godinu i te kako raste, imati više sredstava da se na potpuno adekvatan način pruži podrška još bolja nego što je danas, da njihovo sutra bude još bolje nego što je danas, a i do danas je učinjeno i te kako mnogo.

Zahvaljujem.

Zahvaljujem, koleginice.
Na član 19. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 20. amandman je podneo narodni poslanik Marijan Rističević.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 24. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Šešelj.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 24. amandman je podneo narodni poslanik Milija Miletić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 27. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Mirčić.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić.
Izvolite.
(Narodni poslanici Aleksandar Martinović i Vjerica Radeta dobacuju sa mesta.)

Šta će vama telefon, vi možete s mesta. Toliko ste grlati da možete i bez telefona.

Komentarišem razgovor, urbani razgovor dva poslanika iz bivše Srpske radikalne stranke, jedan je i dalje u Srpskoj radikalnoj stranci, znači radikali su i jedan i drugi.

Evo, šta Srpska radikalna stranka predlaže u ovom članu 27. To je kada je javno izvlačenje u direktnom TV prenosu, naravno to se podrazumeva da bude direktan TV prenose pred TV kamerama, ali mi kao dodatnu sigurnost predviđamo da u ovom članu bude da obavezno bude prisutan i član uprave kada je u pitanju kontrola i kada je u pitanju sam proces izvlačenja, odnosno prikazivanja te nagradne igre, bez obzira kakva je ona, ali da bude član uprave. To je sigurnost da bude regularnost što veća, jer svesni smo činjenice da je sve podložno manipulacijama, a pogotovo kada su igre na sreću u pitanju. Koliko puta smo se uverili da se u direktnim TV prenosima iznose tvrdnje da je namešteno izvlačenje kada je u pitanju „Loto“ i tako dalje.

Zbog toga Srpska radikalna stranka…

Šta kažete, kolega Saviću?

(Nikola Savić: Loš žreb za Ligu šampiona.)

Ja sam očekivao nešto da kažete suvislo, a vi meni dobacujete nešto što bi trebalo biti smešno.

U svakom slučaju treba povećati kontrolu i treba svaku sumnju otkloniti na vreme. I da je najregularnije, da je pod najvećom kontrolom, uvek postoji određena sumnja posle izvesnog vremena pogotovu znaju ove kolege koje imaju iskustva sa lutrijom.

Zahvaljujem, kolega Mirčiću.
Na član 27. amandman je podneo narodni poslanik Filip Stojanović.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Filip Stojanović.
Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine Milićeviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre sa saradnicima.

Podneo sam amandman na član 27. Predloga zakona o igrama na sreću. Amandmanom sam tražio izmenu navedenog člana zakona. Ovaj član govori o slučajevima kada se izvlačenje dobitaka kod igara na sreću izvlači pred TV kamerama. Amandmanom sam tražio da se ova stvar definiše na bolji i precizniji način. Tražio sam da se doda pojam „izvlačenje pred kamerama u realnom vremenu“ što će poboljšati tekst zakona.

Imali smo mi i slučajeva kada su se vršile zloupotrebe i u direktnim televizijskim prenosima. Setite se samo situacije od pre izvesnog vremena kada se priređivali nagradna igra „Najmanja jedinstvena ponuda“. I šta se desilo? Posle izvesnog vremena ustanovilo se da dobici idu kod iste osobe. Tek tada se upalio alarm i došlo je do reakcije nadležnih.

Dakle, uvek postoji opasnost od eventualnih zloupotreba, pa makar se izvlačenje vršilo i u direktnom TV prenosu. Iz toga razloga je neophodno da se svaka stvar definiše na jasan i precizan način, jer ovako moguće zloupotrebe će se i dalje dešavati bez obzira što vi smatrate da tako nešto zakon sprečava.

Zahvaljujem.

Zahvaljujem, kolega Stojanoviću.
Na član 30. amandman je podneo narodni poslanik Dubravko Bojić.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Dubravko Bojić.
Izvolite.