Hvala, gospodine Šešelj.
Đorđe Vukadinović se javio.

Interesantno je, sticanjem okolnosti, pretpostavljam da je slučajno, imamo dva predloga koji nisu na prvi pogled toliko krupni, ali su indikativni, rekao bih za sadašnji položaj politički i ekonomski Republike Srbije. Jedan je vezan za EU, a drugi za saradnju sa Azerbejdžanom.

Obe te stvari u principu mogu, kako rekoh, da budu pozitivni i kada je reč o ovim tehničkim protokolnim stvarima koje se tiču Konvenciji o zaštiti lica u odnosu na automatsku obradu podataka, to je poželjno, to je neophodno i s obzirom da savremeni svet, današnji svet sve više liči na svet „Velikog brata“ gde ne znamo ko koga sve, gde i na kom nivou prati, prisluškuje, koristi podatke, zloupotrebljava ili upotrebljava podatke o licima, od običnih građana do naravno onih koji su predmet posebnog interesovanja.

Dakle, sve što doprinosi kakvoj takvoj kontroli, mada se ja plašim da tu neke velike kontrole teško da može biti, te zloupotrebe ličnih podataka može da bude pozitivno i može da bude pozdravljeno. Samo kažem, to je globalni problem na globalnom nivou, svetskom nivou se javlja i kažem savremeni svet zaista najviše liči na neki svet iz neke negativne utopije, neki vrli novi svet ili neku Orvelovu viziju budućnosti u kojoj se sve prati, sve kontroliše.

Bilo kako bilo, to je prilika, bez obzira što sama ova konvencija, što se mene tiče može da bude pozitivna i može da bude prihvaćena, to je kao što je u nekim diskusijama poslužilo maločas od nekolicine kolega iz vlasti i iz opozicije, može da bude prilika da se tematizuje ovaj kurs i ova orjentacija Srbije i spoljno-politička ka EI bez alternative.

Kolega Mijatović, s jedne strane, i kolega Šešelj, naravno sa različitih pozicija su govorili o tome. Nije zgoreg, ja misli da je vrlo poželjno da ovo mesto, ovaj dom bude prilika da se o tome raspravlja koliko može razumno i argumentovano.

Naravno, kolega Mijatović je za, kolega Šešelj je bio protiv i ja mislim da u najmanju ruku ima razloga da se problematizuje taj bezalternativni evropski put Srbije, što nipošto ne bi smelo, kao što se obično doživljava i u delu javnosti i od dela vlasti, da ona bude povod za neke napade i prozivke kako neko nas, ne znam, hoće da gura u prošlost, u mrak i ne znam ni ja gde.

Ne, Srbija je zaista stara evropska zemlja. Po raznim parametrima, čak i danas, čak i u ovakvom stanju Srbija je iznad po mnogo čemu, iznad nekih, naglašavam, članica EU. Problem je u tome što kada kažem EU, onda mi ili većina građana obično misle na Nemačku, Holandiju ili Švedsku, a neki misle na Bugarsku i Rumuniju ili Hrvatsku. Tako da, a to je Evropa ili EU koja nas čeka eventualno ako nas uopšte čeka, a ne ova EU, odnosno vizija Nemačke, Holandije ili Švedske.

Tu ima mnogo mistifikacija i nemam ja problem nikakav da kažem da je to nešto što su i prethodne vlasti više ili manje, ili ona prethodna Vlada je bila na tom istom kursu, na toj istoj liniji, čak retorički još i agresivnije, još su više insistirali na tome. S tim što sad, da li su jedni verovali u to, da li nisu verovali ni jedni ni drugi, da li veruju i jedni i drugi u tu evropsku budućnost, o tome možemo da raspravljamo. Ali, činjenica je da kada je reč i članstvu EU, znači jedna evropska perspektiva, Srbija ima evropsku perspektivu i kao što rekoh, Srbija je evropska zemlja, ali kada je reč o članstvu EU, Srbija nema perspektivu i to je potpuno jasno. Čak i da je to dobar projekat, da je idealan za Srbiju, u ovakvu EU, ovakva Srbija koja ne priznaje nezavisnost KiM, u ovakvu EU koja ima problema sama sa sobom i koja sama ne zna šta će, iz koje izlazi jedna Velika Britanija, da li smo svesni koja je to razmera potresa taj „Bregzit“ i izlazak Velike Britanije iz EU.

Znači, Srbija kao celovita država u EU, čak i da rešimo problem Kosova, čak i da se pomirimo sa načinom kako većina zemalja EU i većina najmoćnijih zapadnih zemalja vide tzv. rešenje problema Kosova, čak i ako se sa tim pomirimo, a ne možemo i ne treba da se pomirimo, opet Srbija neće videti članstvo u EU, barem ne u nekoj doglednoj budućnosti, barem ne u budućnosti koja se meri našim životima bez obzira da li su mlađi ili stariji. Prosto, takva je situacija, nije zgodna, nije povoljna za evrointegracije. Kažem, čak i da je kandidat sjajan i da nema onih dilema i problema na tom evropskom putu u kojoj Srbija delom ima.

Niko od nas, pogotovo ne sa ove strane neidealizuje stanje u Srbiji, ali naglašavam, to stanje i dalje nije gore u mnogim stvarima, mnogim aspektima nego kod nekih članica ili kod nekih poodmaklih kandidata ka članstvu, tu mislim pre svega na Crnu Goru, koja se često ističe, što je poseban kuriozitet, da ne kažem komedija i farsa, da se Crna Gora ističe kao napredni kandidat i kao neko ko je mnogo učinio na evropskom putu. Taj ko to kaže, a govore brojni evropski zvaničnici, bogami američki, najbolje pokazuje koliko ne poznaje situaciju u Crnoj Gori ili koliko je zapravo zlonameran prema Srbiji, a verovatno i jedno i drugo.

U tom smislu od našeg evropskog puta nema ništa, što ne znači da ne treba prihvatiti svaku povoljnu, pozitivnu konvenciju, garanciju, sporazum, dogovor ili neko rešenje zakonsko, institucionalno koje može koristiti, ali i nama kao državi Srbiji bilo da je reč o privrednoj saradnji, bilo da je reč o nekoj zakonskoj regulativi pogotovo kada je reč o ekološkoj problematici ili pomoći poljoprivredi ili kada je reč o nekim stvarima gde EU i njeni standardi mogu biti od koristi.

Svakako, taj uzor nije i ta praksa nije ono što mi vidimo, gde nam se i EU, i njena tela, i međunarodne finansijske institucije, oni najčešće deluju usaglašeno, nude rešenja kao ovo sa „Komercijalnom bankom“ gde faktički teraju državu da proda „Komercijalnu banku“, jer je država loš vlasnik, a onda se kao kupac te „Komercijalne banke“ pojavi „NLB“ banka u kojoj, gle čuda, većinski ili najveći mali vlasnik slovenačka država, država Slovenija. Znači, mi nismo mogli da upravljamo, mi nismo bili dobar vlasnik, iako je „Komercijalna banka“ uzgred budi rečeno, jel, to je pohvala rukovodstvu banke i onima koji su i birali i sve ostalo, uspela da iščisti svoje bilanse, povoljno poslovala u poslednje vreme. Meni je to najbolji argument da je onda ne treba prodavati, ali mi je prodajemo i to prodajemo „NLB“ banci gde je slovenačka država većinski akcionar.

Pri tome, gle čuda, oni koji su tražili da se proda „Komercijalna banka“ i koji su najviše na tome insistirali, jer to je naravno MMF i IBRD se pojavljuju kao deo konzorcijuma koji kupuje „Komercijalnu banku“. Taj drugi, ovaj američki, tzv. američki konzorcijum gde opet među raznim vlasnicima neki su i skriveni, pojavljuje se i taj IBRD od kojeg je pre godinu dana država Srbija otkupila akcije u toj „Komercijalnoj banci“. Obratite pažnju, otkupila akcije za veće pare po akciji, za veći novac i država Srbija otkupila akcije tog IBRD nego što je sada prodala „NLB“ banci akcije objedinjene „Komercijalne banke“.

To je samo jedna ilustracija kako moćne svetske, evropske, finansijske institucije, kako gledaju naravno prvo sebe i kako zapravo, bez obzira na lepu retoriku i slatke reči, nisu dobronamerne prema zemljama kojima navodno pomažu, pri tome je reč o banci za, pazite, rekonstrukciju i razvoj, a pri tome vidimo da im je zapravo reč o razvoju njih, tih institucija, tih banaka i tih država, a ne država koje navodno ili kojima navodno pomažu.

Bezbroj je tih primera. Kažem, Kosovo ili ono kako većina zemalja članica EU vidi rešenje Kosova je nešto što je samo po sebi dovoljna prepreka za neki hitni i brzi pristup Srbije EU, ali potpuno nezavisno od Kosova, potpuno nezavisno od toga da sada uradimo ono što traže i što se očekuje, ili što neki žele od nas, to nas neće približiti članstvu u EU, to je poenta koju mi ovde kao poslanici koji ipak ponešto znaju i razumeju se moramo jasno i otvoreno da kažemo. Neko će zbog toga da žali. Neko će da žali, neko će da se raduje, ali je to prosto činjenica i to je činjenica koju znaju manje-više svi u ovoj sali, mada nas nema mnogo, ali treba otvoreno to da kažem i građanima.

U tom svetlu se postavlja pitanje, naravno, alternativa. Alternativa jeste da sarađujete sa svima, sa svima gde je to od koristi za državu Srbiju. Tu je Azerbejdžan koji je relativno mala zemlja ili zemlja koja ima ozbiljne finansijske resurse, na kraju krajeva veliki izvoznik nafte i koji ima fondove u koje ulaže po svetu. Naravno, opet želeći razvoj svoje i dobar plasman svog kapitala i svog novca koji ima zahvaljujući nafti. E, sad, to je što se tiče ovog drugog sporazuma sa Azerbejdžanom. Ne može niko biti načelno protiv toga i, kažem, treba da diversifikujemo i našu spoljnu politiku i naše ekonomske odnose.

Ja pominjem ovde Azerbejdžan, zato što je Azerbejdžan predmet ovog sporazuma i tačke dnevnog reda, ali naravno da tu pre svega mislimo na druge ozbiljne zemlje van EU, već pomenutu Rusiju, Kinu, koja je svetski faktor, apsolutni, verovatno i dominantni kroz nekoliko godina ili decenija, ali u svakom slučaju ogroman, Indija koja je zemlja od preko milijardu stanovnika koju praktično niko i ne pominje ovde i neke bliže, naravno, bliže nam ali naklonjene prijateljski zemlje. Naklonjene prijateljske zemlje, sa kojima smo na istoj liniji i koje su na našoj liniji, pre svega, Rusija. Da li je na našoj liniji, time se često manipuliše i spekuliše, da li zato zbog ljubavi i prijateljstva? Ja verujem, jednim delom, da. Da li zbog interesa? Verovatno, takođe, da. Ali i oni koji podržavaju Kosovo i tzv. nezavisnost Kosova i koji su podržavali u ratu u bivšoj Jugoslaviji, ne znam, bosansku, bošnjačku, muslimansku ili hrvatsku stranu ali to nisu uglavnom radili iz ljubavi, nego takođe iz nekog interesa.

Kao što se, da ne zaboravim da pomenem, hajde kad je već duže izlaganje, i pohvalim ovo povlačenje priznanja i ovaj rad na povlačenjima priznanja Kosova. U delu javnosti srpske postoji jedna vrsta i cinizma i rekao bih loše i zle volje da kada neka zemlja povuče priznanje Kosova onda se kaže – pa, to je mala zemlja, ima toliko i toliko stanovnika, oni su skloni korupciji itd, itd. Pa, kada su priznavali nezavisnost Kosova isto su bili mali i skloni korupciji, pa se tada to knjižilo kao – evo, još jedna zemlja je priznala nezavisnost Kosova. Što sada to potežu neki kada se povlači priznanje Kosova? Dakle, ta aktivnost Vlade i Ministarstva spoljnih poslova je nešto što svakako mora naići na pohvalu, bez obzira sa koje strane ovde u Skupštini sedimo. To je po meni ta neka od retkih svetlih tačaka i pozitivnih stvari koje se mogu kvalifikovati.

Nažalost, slaba je korist od toga ako u nizu drugih stvari Srbija, srpska vlast, svesno i nesvesno, namerno ili iz nehata, zapravo pomaže ili ide na ruku naporima da Kosovo zaokruži svoju suverenost. Tu mislim, pre svega, na potpisivanje Briselskog sporazuma, koji nije zaboravljen iako je to bilo 2013. godine, kada je praktično omogućeno Prištini da zaokruži svoj suverenitet, tzv. suverenitet na teritoriji čitavog Kosova i Metohije, odnosno da ga prenese i preko i severno od Ibra. Onaj deo teritorije Republike Srbije koji nije bio pod kontrolom Prištine ni 1999, ni 2000, ni 2004, ni 2008. godine. Znači, prilikom svih tih važnih i teških događaja sever Kosova i Metohije je funkcionisao praktično i faktički kao deo Republike Srbije. Zahvaljujući, pod navodnicima, Briselskom sporazumu i sporazumima koje je ova vlast potpisala, dakle, sad možemo pričati o prethodnicima, to više nije slučaj. Srbi su tamo prinuđeni da uzimaju prištinska dokumenta, ne mogu ništa da urade bez tih dokumenata. Govorim čak i o severu Kosova i Metohije, a kamoli kada je reč o enklavama.

Onda ovi sporazumi gde vas direktno šikanira ta Priština uz pomoć svojih zaštitnika. Potpišete nepovoljan sporazum sa Prištinom, odnosno sa Kosovom u Briselu, Briselski sporazum, a onda ispunite sve što se tiče vas i vaših obaveza, a Priština što se tiče svojih obaveza ne ispuni ništa. Ali, pazite, ništa! Već je skoro zaboravljeno formiranje zajednice srpskih opština itd. Ništa! Vi sada, umesto da vam to bude povod, svakom normalnom da je reč i o privatnom sporazumu, a kamoli o međudržavnom ili međunarodnom sporazumu koji garantuje EU i Brisel, vi dođete i nastavite te pregovore, umesto da vam to bude razlog da opozovete i ono što ste ispunili.

Onda vam hapse državnog funkcionera i povlače ga kao kriminalca tamo po Prištini i slikaju se sa njim, mislim na Marka Đurića. Onda formiraju vojsku Kosova, za šta izričito nemaju pravo. I svašta se tamo izdešava, odu tamo na sever, pošto sad mogu da idu posle Briselskog sporazuma, uhapse koga hoće i ništa. Naša Vlada zapreti odlučnim merama i na kraju od tih mera ne bude ništa. Na kraju vam uvedu takse, a vi opet najavite bog zna šta i opet ne uradite ništa. Sada čekate da se neko smiluje da pritisne Prištinu da povuče te takse, a onda otprilike ćemo mi nastaviti pregovore, a pregovori se već uveliko vode jer se u međuvremenu sklapaju sporazumi o uspostavljanju avionskog saobraćaja, železničke linije sa Prištinom, najavljuje se izgradnja autoputa koji nije od strateškog interesa za državu Srbiju, prema recimo Prištini, nego prema Draču. Zna se ko je zainteresovan za taj autoput. To je autoput NATO pakta i predviđen je za olakšano kretanje trupa i materijala NATO alijanse od Drača prema istoku.

Dakle, mnogo konkretnih poteza koje ova Vlada povlači jesu suprotnosti sa ovim što je inače pozitivno kao što je ova politika i borba za povlačenje priznanja Kosova. I uvek se kao alibi i kao argument poteže – a šta su prethodnici radili, šta su oni zabrljali. Naravno da su radili mnogo toga lošeg, ali ne možemo stalno sve prevaljivati na one loše i zle prethodnike. Mnogo toga lošeg, nažalost, učinila je i ova aktuelna vlast i kad je reč o Kosovu i Metohiji i, kao što ovaj primer sa Komercijalnom bankom pokazuje, kada je reč o ekonomskoj politici, odnosno brizi za ekonomski suverenitet Republike Srbije. To sa bolom, sa žaljenjem i sa željom da ne izgubimo pravo, moramo konstatovati.

Dakle, vreme je da podvučemo malo crtu i kada je reč o evropskim integracijama i kada je reč o prijateljstvima i saradnji međunarodnoj. Bez revolucionarnih nekih zaokreta jer oni nikada nisu dobri, ali prosto trezveno, razumno, smireno pokazati šta su bilansi i da li zaista imamo koristi od ove politike „Evropa bez alternative“ i da li zaista imamo koristi od toga da sprovodimo svaki zahtev MMF-a, a nažalost sprovodimo ga, ili skoro svaki koji se od nas traži. Pre svega privatizacije. Većina ljudi ovde iz vladajuće koalicije prisutnih i većina onih koji za njih glasaju nisu za politiku privatizacije i zbog toga su kritikovali i glasali protiv prethodne vlasti, a ova vlast je prodala i ono što prethodnici nisu učinili. „Železara Smederevo“ u redu, imalo je smisla jer nije moglo da se nađe rešenje. „Bor“ nije u redu, s obzirom na značaj strateški, s obzirom na bakar, zlato, rezerve koje tamo postoje i s obzirom na potencijale koji postoje nisu trebali da se prodaju. PKB nije trebao da se prodaje.

Imate, kao što se pokazalo na primeru Komercijalne banke i niškog aerodroma svojevremeno, postavite sposoban i dobar menadžment, pa će onda urediti stvari, ali nemojte da prodajete. Kažem, ni vaši birači to zapravo ne žele, a mislim da to nije u interesu ni Republike Srbije. Sa Azerbejdžanom, i završavam time, sklopimo sporazume sa Azerbejdžanom, ali nemojte da u tom sporazumu piše, kao što u ovom piše, izvinjavam se i završavam time, da projekti iz ovog sporazuma ne podležu obavezi raspisivanja postupka javne nabavke. Kao i kada je reč o ovom sporazumu sa Behtelom o autoputu, kao i kada je reč o sporazumima sa Azerbejdžanom, zašto ne proveriti da li može da se nađe i povoljniji aranžman, a ne da se unapred obavežemo da ćemo praviti sporazume sa Azerbejdžanom, azerbejdžanskom firmom ili američkom firmom ili bilo koja firma, a onda ona uzme svoje izvođače i svoje podizvođače umesto da prioritet budu domaći izvođači, a samo izuzetno, samo kada to ne može i kada nema prostora da onda angažujemo one strane? Kod nas je, nažalost, to obrnuto i to, svidelo vam se ili ne, nije odgovorna ekonomska politika države. Hvala.

Hvala.
Reč ima Marijan Rističević.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, dok je vladao Vojislav Koštunica i Boris Tadić, je li tako, gospodine Martinoviću, prethodni govornik je podržavao njihovu politiku zajedno sa mačkom Dražom. To su bila dva omiljena lika Vojislava Koštunice. Dakle, došlo je do proglašenja nezavisnosti divlje države Kosova i Metohije. Da je ova vlast tada vladala, to se nikada ne bi desilo. Zašto izvlačim ovakve zaključke? Ja sam ovim pitanjima čestitao čak i delimično opozicionim strankama, sem onim žutim nesrećnicima, vladajući strankama, strankama većine, Vladi, predsedniku, svima, osamnaesto povlačenje priznanja nezavisnosti Kosova i Metohije.

Zato je licemerno kada nama neko nešto prigovara, a za vreme njihove vlasti se desilo, čini mi se, sto priznanja. Pri tome je Vuk Jeremić bio glavni asistent, u čijem klubu neko sedi ovde, bio glavni asistent kosovske nezavisnosti. Oni temelje svoju nezavisnost, Tači, Haradinaj, a sada i Kurti. Prvo, Kurti ne bi bio premijer da ga Koštunica nije pustio osuđenog, pravosnažno osuđenog iz zatvora. To je nesumnjivo. Drugo, Tači se čak Ujedinjenim nacijama pozvao na dokument Vuka Jeremića, potomka čuvenog Murata age Pozderca. I sada neko nama kaže, kad iz ništa pokušaš da izvučeš nešto, neko kaže Kosovo i Metohija, vi ono, vi ono itd. Oni koji su trčali u američku ambasadu da kažu da po pitanju Kosova neće preći crvene linije, ali samo da Boris Tadić bude izabran, da kosovski Albanci odlože proglašenje nezavisnosti dok Boris Tadić ne bude izabran 2008. godine, to se i desilo. Boris Tadić je dao zakletvu, čini mi se, 14. februara, je li tako, gospodine Martinoviću, a kosovski Albanci su nezavisnost proglasili 17. Onako kako su Tadić, Koštunica i drugi hteli da, eto, prvo overe izbor Tadića, pa da onda idu dalje.

I, danas neko iz te ekipe, mačak Draža je pokojni, ali ovi što su preživeli, oni nam ovde skaču, kako smo, eto, mi krivi za nezavisnost, a Hašim Tači se poziva na mišljenje koje nam nije trebalo Međunarodnog suda pravde, koji je tražio, gle čuda, ne Tači, nego je tražio Vuk Jeremić u njegovo ime. Znači, oni temelje kosovsku nezavisnost. Navuku Jeremiću, njegovoj politici, dok je bio u Vladi Borisa Tadića, ali i u Vladi Vojislava Koštunice. To su činjenice.

Sada malo da govorimo o Šabiću. Zaštita lica, piše ovde zaštita lica. Da li mislite na lice kao lice ili mislite na lice? Ako mislite na lice kao facu, onda da pitamo Šabića šta je ugrozilo njegovo lice. Kako se to beton zatrčao u Beogradu i udario ga onako u facu, pa se on požalio, kao šta ste uradili od mog grada, od njegovog grada, a on se pijan spotakao. Dakle, kao da je bio u kafani i apoteci Sergeja Trifunovića. Zaleteo se u beton, a onda hteo da optuži vlast, jer mu nije dovoljno zaštitila lice, da kada takav malo pripit i ko zna šta još, izađe na ulicu i kad posrne, opet kriva vlast.

E, taj isti nezavisni zaštitnik ne može da zaštiti ni svoje lice. Taj što rado u tom stanju grli i ljubi beton, pa kad mu nastanu neke povrede iz te ljubavi, onda smo mi krivi, taj isti je, gle čuda, kao nezavisni, vrli, ovako, onako, bio zaštitnik, poverenik, zaverenik, u stvari, on traži, šta je tražio, od VBA da mu dostave dokumentaciju. Zamislite to. Pa bolje direktno da damo Amerikancima nego da on bude posrednik. Bolje direktno da damo Britancima odmah mi, nego da nam Šabić bude posrednik. Ne mislite valjda da je hteo kada to dobije da on sačuva tajnu. Pa on je od Britanaca dobio 80.000 funti. On i zaštitnik onaj bivši, kako se zvao, čuveni onaj što je hteo da diže revoluciju, pa hteo da ga Vučić stavi za predsednika Vlade, Janković, onaj što je Marinika trčala, skakala sa Čanka na ovog Jankovića, sa Jankovića na Živkovića, sa Živkovića na Đilasa, pre toga je bila LDP, Sveti Petar zna, šta nije bila, možda Jehovin svedok, nije ni to isključeno.

Dame i gospodo, taj isti 80.000 funti kada je dobio od Britanaca, to je 100.000 evra. Znači, dobio je gotovo polovinu od onoga što je dobio general Simović kada je izazvao puč i Srbe uveo u rat 1941. godine, koji smo možda mogli izbeći. Pametnije bi bilo da smo izbegli nego što smo to platili sa 1.200.000 žrtava.

Ali taj isti Šabić je navodno bio nezavisan. Bio je član dve ili tri partije samo, dve ili tri partije, znači, malo je nezavisniji od Marinike, a onda je bio potpredsednik Skupštine. Da li ste vi, gospodine Marinkoviću, sada nezavisna ličnost? Dakle, ako vas je partija predložila za potpredsednika Skupštine, vi bili potpredsednik Skupštine, i sutra ćete, recimo, biti ministar za državnu upravu i onda kažete – e, baš je on pogodan jer je nezavisan. Od čega je on nezavisan, kada je imao jače funkcije nego što imam ja, gospodin Martinović itd, bio pripadnik zakonodavne vlasti, bio potpredsednik Skupštine, bio član izvršne vlasti, bio ministar za državnu upravu i odjednom postao nezavisan i postao poverenik, zaverenik itd.

To što je upao u apoteku i kafanu Sergeja Trifunovića, to ga ničim ne opravdava. Koju je on kampanju vodio protiv vladajuće većine, posebno protiv gospodina Martinovića i moje malenkosti, koje im je prijave pisao, ali nije ih on potpisivao, zato što bi odgovarao za lažno prijavljivanje krivičnog dela, već je davao svojim zamenicima, koju je on politiku vodio protiv određenih pripadnika vladajuće većine, to zna i šira javnost, a znamo i mi.

Dame i gospodo, ali da ja pričam malo o ekonomiji i o uspehu, ne samo u spoljnoj politici. Sijera Leone je povukao priznanje. Mačak Draža bi se obradovao, ali vidim ovaj drugi nije. On bi se obradovao, on je bio iskreni patriota. Zato je uginuo, zato što je bio zabrinut zbog saradnje Vuka Jeremića sa ovim NATO paktom, sa Amerikancima, sa Albancima itd, zato je jadan mačak i preminuo grešni. Znači, nije on ispustio svoju grešnu mačju dušu, nije mogao da podnese takvu vrstu licemerne politike koja se i dalje ponavlja ovde, a možda to vama izgleda duhovito. Svih devet života je rešio kada je video šta ovi rade.

Dame i gospodo, u zadnjem kvartalu rast BDP-a, novac se zarađuje, ovi što su zabrinuti, ovi što se smeškaju, da li će dobiti pare iz „Lutrije“ itd, ozbiljna država ne igra na sreću, kao ovi Koštuničini i Tadićevi ljubimci. Dobiješ nešto iz „Lutrije“, „Lutriju“ gurneš u minus itd. Ozbiljna država gleda da se novac zaradi. Živi se od zarađenog, a ne samo od zaduženog, od inflacije itd, prevara, od kombinacija itd. Rast BDP-a u Srbiji u zadnjem kvartalu je bio, koliko znam, preko 6%, čini mi se 6,1 ili 6,2%, nemojte me držati za reč, ali preko 6%. Čini mi se da jedino Mađarska u prošloj godini nešto parirala Srbiji u odnosu na to. Znači da smo ekonomski napravili neki rezultat. U prvom mesecu se to ponovilo. Imamo u Evropi najveći rast BDP-a u januaru i to je ono što treba pohvaliti, što treba pohvaliti celu Vladu, Skupštinu, opoziciju ako treba, sem ovih žutih nesrećnika koji miniraju, što miniraju svoju državu za lične dohotke od 120.000 dinara.

Oni umesto da rade za državu, da kritikuju vlast, što nije uopšte sporno, mogu da kritikuju i za ono što smo pogrešili i za ono što nismo pogrešili, ali treba da dolaze na posao. Sem njih, ja mislim da svi drugi snose zasluge, i oni koji su nas kritikovali i oni koji su Vladu podržavali, uglavnom to je rezultat Srbije. Može neko da bude protiv vladajuće većine, to uopšte nije sporno, ali ne treba da bude protiv države.

Dame i gospodo, takav rast bruto domaćih proizvoda je značajan, zato što nam u uvozu ne dolazi samo roba široke potrošnje, dolaze nam repromaterijali, dolaze nam mašine, značajan deo uvoza su nam mašine i repromaterijali, što ukazuje na dalji porast rasta bruto-domaćeg proizvoda. I to je posebno za pohvaliti, zato što nam uvoz, a uvozi se roba široke potrošnje itd, je pokriven sa 30% više izvozom nego što je to bilo za vreme ovih žutih nesrećnika.

Ostatak vrlo lako nadoknađujemo investicijama koje su prošle godine 3,5 milijarde. Zato se kurs evra ne pomera, zato što privreda garantuje stabilan kurs. Pri tome, ne održava se kurs trošenjem deviznih rezervi, već naprotiv, devizne rezerve rastu, a zlatne rezerve su porasle dva puta, dok su devizne rezerve ukupne porasle za tri milijarde u odnosu na 2012. godinu. Znači, kurs se ne čuva, čuva se privredom, proizvodnjom, je li tako gospođo Tomić, ne čuva se trošenjem deviznih rezervi i nije nikada u Srbiji ni za vreme bivše Jugoslavije valuta mirovala, kurs prema devizama mirovao osam godina. I zato Vladu ponekad treba ne samo kritikovati, nego je ponekad i pohvaliti i sa ove druge strane. Ponavljam, one žute nesrećnike ja ne računam u opoziciju. Ja to računam u nesrećnike koji rade protiv svoje zemlje. Neću da kažem da su izdajnici, ali da su nesrećnici, to svakako može da vidi svaki dobronameran građanin Republike Srbije.

Inflacija nam je malo više od 1%, što znači - rast troškova na malo je porastao za jedan zarez nešto. Ali, da ukažem na porast standarda, da je obim trgovine porastao u robi široke potrošnje za 10%, što znači ako ti je inflacija samo jedan koma nešto, a trošiš, znači nema rast cena na malo, nije porastao 9% nego jedan, a obim za 9%, što znači da naš narod bolje živi nego što je živeo godinu dana ranije. Ja mislim da mi možemo to još jače, još brže, još ozbiljnije, a tu ozbiljnost svakako treba da nam da i ovaj dobronamerni deo opozicije, svojim kritikama, predlozima, itd.

Nikada Srbija ekonomski nije napredovala kao sada. Imala je teške 90-e godine, ali od 2000. godine do 2012, žuti nesrećnici su održavali samo prodajom kapitala, prodajom deviznih rezervi, zaduživanjem, itd. Ono što mi zarađujemo, oni su živeli od zaduženog a ne od zarađenog. Nisu znali kako se novac zarađuje, oni su znali samo kako se novac troši. I zato je Srbija i došla gde je došla, a onda su bili tako ranjivi, sa jednim avionom bez akumulatora, sa jednim MIG-29 bili su veoma ranjivi i morali su da podležu stranim političkim pritiscima i da čine ustupke koje su činili na Kosovu i Metohiji, jer su učestvovali u nezavisnosti, u izgradnji nezavisnog Kosova, te divlje države.

Kad ovo govorim, dužan sam da kažem kolegama poslanicima - ja ne branim vlast, ja branim državu Srbiju i njeno pravo da postoji. Hvala.

Hvala, kolega Rističeviću.
Đorđe Vukadinović se javio. Po kom osnovu želite?
(Đorđe Vukadinović: Replika.)
Nije vas pomenuo nijednog trenutka.
Idemo dalje, reč ima dr Muamer Zukorlić. Izvolite.

Dame i gospodo, poštovani prisutni, zadovoljstvo mi je da možemo podržati, mi, narodni poslanici iz Stranke pravde i pomirenja, predložena rešenja, pre svega vezano za unapređenje odnosa sa Republikom Azerbejdžan. Jako je važno da sa ovom zemljom, kao i sa mnogim drugim zemljama tog i drugih regiona, unapređujemo pre svega ekonomsku saradnju. U pitanju je jedna vrlo interesantna zemlja, sa ozbiljnim potencijalima, gde možemo još značajnije uvećati i unaprediti našu trgovinsku i uopšte privrednu saradnju.

Međutim, ono što meni takođe može biti zanimljivo jeste da se od ove zemlje koja se nalazi na jednom specifičnom prostoru, zanimljivom i geopolitički, geostrateški, nešto može i naučiti. Naime, poznato je da je ova zemlja nekada bila u sastavu Sovjetskog Saveza, da je ona multietnička i multiverska, interesantna zbog svojih brojnih energetskih i rudnih nalazišta, ali isto tako ta zemlja je pre nekoliko godina imala i jedan konflikt, i dalje nerešen konflikt Nagorno-Karabah, gde je bilo i oružanih sukoba, koji su pretili da dugoročno ugroze mir i stabilnost te zemlje, ali i okruženja. Imamo situaciju gde je ta zemlja uspela, neću reći da reši taj problem, ali je uspela da napravi određen zaokret i da među svoje prioritete zapravo pozicionira svoj privredni razvoj.

Za nekoliko godina smo dobili zemlju koja umesto da bude svakodnevno na svetskim i domaćim vestima kroz sukob u regiji Nagorno-Karabah, mi dobijamo zemlju koja ne samo da pravi izuzetan privredni iskorak, već od zemlje problema postaje zemlja investitor, i ne samo u užem, već i u širem regionu, uključujući i ovaj naš prostor ovde na Balkanu, u Srbiji, Crnoj Gori i drugim zemljama ovoga prostora. Tada su bili osuđivani, pogotovo od raznih aktera i faktora iz zemlje i okolo da su na neki način izdali nacionalne i teritorijalne interese itd. Međutim, sada se svi mogu uveriti da se radi o veoma mudroj i veoma hrabroj politici, vezano za taj problem. Tako da kažem, možda možemo i mi, vezano za probleme sa kojima se ova zemlja suočava, izvući određene pouke.

Takođe ćemo dati podršku i rešenjima vezana za protokol oko zaštite lica i ličnih podataka kod automatskih obrada. To je pitanje koje tretiramo više puta sa različitih tačaka kroz različite zakone i utvrđivanje raznovrsnih regulativa. Od izuzetne je važnosti, jer to je jedno od onih pitanja koje se tiču onog što bi trebalo biti najskuplje kod čoveka, a to je, lično dostojanstvo i integritet ličnosti. Nažalost, nalazimo se u vremenu kao i na prostoru gde je došlo do značajne redukcije u pogledu i titularnog, ali i praktičnog poštovanja ličnog integriteta i ličnog dostojanstva, tako da bi ova tema trebalo biti značajnije zastupljena u svim našim nastupima i kroz zakonodavne aktivnosti, ali isto tako i kroz druge oblike društvenog života na koje možemo uticati.

Važno je unaprediti i ovo polje, jer nažalost postoje brojne zloupotrebe, što se tiče našeg iskustva sa područja Sandžaka, te zloupotrebe su do sada bile najčešće vezano za izbore. Pa, smo na nekim izborima imali lažne lične karte koje su se pojavile, nikada procesuirano, nikada utvrđeni krivci. S druge strane smo imali i zloupotrebe potpisa datih za overu određenih lista gde smo kasnije imali određene pritiske na te ljude i tako dalje, što zbog izbora njihove regularnosti, ali pre svega zbog zaštite ličnog integriteta i dostojanstva čoveka neophodno je da svim snagama se suprotstavimo ovakvim pojavama. Hvala lepo.

Hvala, gospodine Zukorliću.
Reč ima profesor dr. Miladin Ševarlić. Izvolite.

Zahvaljujem.

Više puta sam upozoravao da putovanje u EU bez Kosova i Metohije je dvosekli mač i da to praktično znači na neki način priznavanje iznuđene nezavisnosti Kosova i Metohije, jer nas u EU čeka još ukupan broj, minus pet članica, koje priznaju nezavisno Kosovo. Takođe, putovanje u EU u vreme kada EU napušta jedna od najmoćnijih članica, članica Saveta bezbednosti, atomska sila, vojno izuzetno jaka država, je vrlo zabrinjavajući znak.

Najzad, da vas podsetim na izjavu koju je akademik Matija Bećković dao 17. januara 2014. godine, a ona glasi – jedina smo država koja je u 21. veku primorala svoje građane da izađu na izbore druge države, i to one države koju ni ona sama ne priznaje, da se odreknu svoje zemlje, kako bi ih branila u tuđoj, da se odreknemo svog Ustava da bi poštovali tuđ ustav.

Čestitam svima koji su uložili napor da i 18 država povuče priznanje Kosova i Metohije i nadam se da taj proces neće biti zaustavljen, ali mislim da i mi na svom putu prema EU treba da napravimo određeni predah i da preispitamo kuda nas to vodi ako u svom sastavu nije i Kosovo i Metohija.

Drugo, juče je podstaknuto da imamo Zakon o genetički modifikovanim organizmima i da nisu potrebne deklaracije o GMO. Tačno je, ali nikada niko od vas nije komentarisao zašto i pored toga što imamo Zakon o GMO, u kome imamo samo jedan pojam koji je definisan, a to su GMO, zašto smo uveli izmenu i dopunu Zakona o bezbednosti hrane i genetički modifikovanu hranu definisali mimo odredbi Zakona o GMO? To smo definisali tako što favorizujemo ili se dobronamerno odnosimo prema životinjama ili ljudima koji treba da hrane životinje sa hranom koja je od GMO, a vrlo neodgovorno prema ljudima, jer u genetički modifikovanoj hrani za ljude ne navodimo da je za ljude.

U hrani ne navodimo ni da je za ljude ni da je od GMO. U buduće u novom sazivu Skupštine treba očekivati da ćemo imati i definisan genetički modifikovan otpad, a ne samo preuzimanje ovakve nebulozne definicije genetički modifikovane hrane koju ni jedan profesor srpskog jezika, da ne kažem pravnik, ne bi nikada prihvatio jer je nepotpuna i može da podrazumeva sve i svašta.

Takođe, najzad imamo problem koji se u zadnjih nekoliko dana vrlo intenzivira, a to su migracije kao organizovana invazija na Evropu: „Dolaze samo vojno sposobni muškarci, prestanite da nas lažete“. Ja sam, da ne bude nejasnoća, ovim citirao velikog prijatelja Aleksandra Vučića, gospodina Orbana, koji je to izjavio 23. februara 2020. godine.

Koje poruke možemo da izvučemo iz toga, to verovatno bolje zna potpredsednik Vlade i ministar unutrašnjih poslova koji je juče sa njihovim ministrom imao sastanak, koji mu je nudio pomoć za zaštitu srpskih granica, kako ne bi morali da pojačanim snagama štite granicu između Mađarske i Srbije. Hvala.

Hvala, profesore.
Reč ima Marijan Rističević.
(Miladin Ševarlić: Šta je, replika? Čisto da znam.)

Dame i gospodo narodni poslanici, čisto da obavestim kolegu da po redosledu govornika koji je javno dostupan dokument, moja malenkost ima pravo da govori, da troši vreme grupe.
Evo, da jedan deo vremena posvetim tome, a vi predsedavajući samo klimnite glavom da li je to tačno ili ne, da kolega ne bi morao…