Reč ima narodni poslanik, pravo na repliku, Miljan Damjanović, zatim Muamer Zukorlić. Izvolite.

Hvala.

Ja nisam zaista ništa uvredljivo mislio kada sam za gospodina Rističevića iskoristio termin akademik. Svestan sam da, naravno, nije član Srpske akademije nauka i umetnosti, ali sam prosto napravio paralelu zbog onoga što je iznosio sa ekonomskog aspekta, da je to zaista nivo jednog akademika. Mislim da apsolutno tu ne treba da bude sporno. Možda sam ja bio dosta uverljiv za jedan broj kolega, pa je on to prihvatio na jedan negativan način, ali ja sam zaista to izneo zbog onoga kada bi to bilo uspešno, rekao šta bi bili rezultati takve ekonomske politike.

Ali, sa druge stane bih, pošto mi je replicirajući akademik Rističević rekao da on u svojoj izbornoj jedinici uzima, osvaja, kako god, 20% glasova, ja onda verujem da će akademik Rističević izaći na ove izbore samostalno, jer je Srbija jedna izborna jedinica. Sada verujući zbog toga što je akademik Rističević mlad poslanik i političar i tek je nešto više od 25 godina u parlamentu, da li je prosto zaboravio ili nije učestvovao u promenama zakona, ali izborna jedinica je jedna Srbija, a biračko mesto je potpuno nešto drugo. Tako da, trebalo bi možda raspravljati oko toga da li je misleći na to mislio da on nosi 20% na svom biračkom mestu.

Samo da odgovorim i gospodinu Vukadinoviću. Nije knez Lazar niti izgubio bitku, niti je bilo nerešeno, nego je srpska vojska tada pobedila.

Pravo na repliku, narodni poslanik Muamer Zukorlić. Izvolite.

Upravo izjavom kolega Vukadinović potvrđuje da je, evo, nakon doduše četiri godine, prepoznao autentičnost mog političkog nastupa ovde u ovoj Skupštini, a pre svega zastupanje nacionalnih zajednica nacionalnih manjina. Doduše, mnogo bi mu možda politički bilo profitabilnije da je to prepoznao na početku mandata, pa da se mom političkom taboru priključio, nego što je lutao sa pogrešnim partnerima. Ne znam sada da li imamo vremena išta popraviti od tih promašaja.

Međutim, ono što je sigurno, dakle, kroz četiri godine mogao je zapaziti još nešto drugo, da se na mom političkom autentičnom eksperimentu pokazalo da ne postoji općenito, ali i u ovoj Skupštini crno-bela tehnika - samo vlast ili samo opozicija, da je moguće biti partner vladajuće većine, ali isto tako imati svoj autentičan politički diskurs, imati svoj lični kredibilitet, imati svoj stav, složiti se sa svim onim što jeste da se složimo i podržati sve ono što treba podržati, ali isto tako u određenim momentima kada imate drugačije političko mišljenje izraziti to drugačije političko mišljenje, glasati za određene zakone, za određene zakone ne glasati, a opet ne ugroziti to partnerstvo.

Dakle, ja sam ponosan zbog, pre svega, sopstvenog stava i stava moje stranke na taj način, ali isto tako i što sam sa druge strane, od strane vladajuće većine imao razumevanje za jedan takav kurs. Istina, ovo je moj prvi mandat i to je bio početak, a siguran sam da još mnogo možemo učiniti na razvoju široke lepeze međusobne i tolerancije i razumevanja političke, ali isto tako i nacionalno-etničke različitosti u ovom parlamentu i u ovoj zemlji. Hvala.

Zahvaljujem.
Pravo na repliku, narodni poslanik Đorđe Vukadinović. Izvolite.

Zahvaljujem.

Hvala vam na pohvali, gospodine Zukorliću, s tim što ja ne bih rekao da sam lutao. Mislim da imam isti stav politički, ne samo tokom ove četiri godine, nego u mnogo dužem periodu. Možda bi se i vama moglo prebaciti da ste lutali. Ja mislim da ste sada na boljem kursu nego što ste bili. Bilo je i u vašoj politici radikalizma, rekao bih preteranog, da li mladalačkog ili ne, svejedno, ali podržavam i pozdravljam ne to što podržavate vlast, ali podržavam ovu konstruktivnu i državotvornu poziciju koju sada u poslednje vreme zaista ovde tokom ovog mandata zastupate. Zaista je tačno, uglavnom stvari nisu crno-bele ni u životu ni u svetu ni u politici.

Što se tiče onoga što je rekao kolega Damjanović, naravno, sada možemo mi, ili bolje istoričari nego mi ovde citirati šta je bilo, da li je knez Lazar izgubio ili je bilo nerešeno ili je pobedila srpska vojska. U svakom slučaju, ni to nije baš jednostavno. Znamo kako je teško danas neke stvari razlučiti šta su i kako su, a kamoli pre više vekova. Ali, ono što je bila poenta mog izlaganja i mislim da to ni on neće osporiti, jeste da ne možemo ishod neki prebacivati automatski nekome ko je u tom trenutku bio vlast. Možemo suditi o konkretnim potezima, ispravnim ili pogrešnim.

Tako da, kao što nećemo knezu Lazaru prebacivati ishod Kosovske bitke, kakav god bio, niti automatski vlasti ili Slobodanu Miloševiću bombardovanje, što inače mnogi čine ili jedan dobar deo javnosti čini ili je činio, pogotovo ova vlast posle 2000. godine, pa je kriv za sve tako što je izgubio Kosovo. To sam čuo mnogo puta od kolega, od medija, od novinara i od političara – Milošević je izgubio Kosovo. Priznajte vi, jer je Milošević izgubio Kosovo. Sto puta su to rekli. Ja to nikada nisam na taj način shvatao. Ali, isto tako, onda nemojte ni vi kada vam odgovara da kažete – Tadić i Koštunica su izgubili Kosovo, da je bio Vučić ne bi se nikada to desilo. Pa, ne znamo šta bi se desilo. Uostalom, Vučić je bio u Vladi 2000. godine, odnosno 1999. godine kada je zaposednuto, okupirano ili već koju reč želite upotrebiti – zauzeto Kosovo. Pa, opet ne mislim da je zbog te činjenice kriva ta vlast. Kriva je zbog nekih drugih stvari i zato sam je kritikovao.

Toliko, da ne bude da prelazim više nego što je pristojno, dva minuta.

Pravo na repliku, narodni poslanik Muamer Zukorlić.

Moj navodni politički radikalizam, kolega Vukadinoviću, mogli ste videti u dva slučaja. Jedan je bio od 2007. godine pa nadalje, kada je vaš politički saputnik, tadašnji predsednik Vlade Vojislav Koštunica na muslimane u Sandžaku i na njihovu islamsku zajednicu poslao razne policijske snage sa batinama, čizmama da nam otimaju džamije, da nam otimaju imovinu islamske zajednice. Ako ste tada očekivali od mene da vam odgovorim sa maslinovom grančicom i golubom u ruci, mislim da je bilo očekivanje nerealno. Tada smo definitivno odgovorili onako kako je bilo adekvatno, branili smo džamije, branili smo imovinu islamske zajednice, dostojanstvo, pravo te zajednice koje je bilo garantovano Ustavom ove zemlje i zakonima koji nam garantuju ravnopravnost svih građana i koji državu obavezuju da nas zaštiti onda kada smo ugroženi, a ne da se njeni mehanizmi upotrebe protiv nje.

Druga, istina lažna, slika našeg radikalizma je zapravo bilo ono što ste mogli čitati i gledati u medijima koji su nas satanizirali i predstavljali iz Sandžaka ovde prema Beogradu. Jedan od mojih motiva dolaska u ovu Narodnu skupštinu je bio upravo to, jer sam shvatio da slika o meni, mom radu, mom delovanju, mojim opštim, ali i političkim stavovima ne dolazi autentično iz Sandžaka do Beograda i zato sam kazao – odoh u Beograd, odoh u Narodnu skupštinu, odoh pred medije da ja sebe predstavim, moj narod, moju kulturu, moju veru, moju političku misao. E, sada ste evo bili u prilici da me upoznate iz prve ruke, bez toga da određeni mediji ili moji politički predstavnici kreiraju sliku o meni. Hvala.

Po kom osnovu, gospodine Vukadinoviću?
(Đorđe Vukadinović: Pomenut sam neposredno u izlaganju.)
Hajde, izvolite.

Gospođo predsedavajuća, mi smo ovde gledali i vi, uostalom, ste bili svedok mnogo puta kako predstavnici iste poslaničke grupe i svakako iste većine jedni druge taguju, kako bi rekli mladi, pozivaju se da se potvrde njihove reči i onda dobijaju replike, hvaleći se uzajamno i hvaleći zajedno politiku aktuelne vlasti.

Ja i gospodin Zukorlić definitivno nismo istomišljenici, ali, evo, neću se više javljati po ovom osnovu, dakle, mislim da smo se razumeli, ja ne sporim da je on autentični predstavnik dela bošnjačke zajednice u Republici Srbiji i mislim da je on dobro, uostalom, ako se njegovi birači sa tim slažu, ja tu onda nemam nikakvih primedbi.

Što se tiče toga, radikalizma, često mediji stvarno tu zakuvaju stvari i umeju da predstave u interesu onih koji daju naloge. Ali on se sam pozvao na situaciju 2007. godine kada je Vlada Vojislava Koštunice, kaže, otimala hramove itd. Ja mislim da je to pomalo pojednostavljena slika. Bilo je reči o sukobu unutar, ja ne mogu sada da ulazim u te detalje, on to svakako zna bolje, ali mislim da je reč bila o sukobu unutar islamske verske zajednice, gde je on bio jedna strana, bila je i druga strana. Ono što svakako znam da je ta Vlada, koju sam ja i te kako i kritikovao i nisam se slagao sa nekim delovima njihove politike, ali vodila jednu razumnu, odgovornu državotvornu politiku i kad je reč o nacionalnim manjinama i kad je reč o odnosu prema opoziciji.

Podsetio bih kolege iz vladajuće većine da su tada lideri dve najveće opozicione stranke upravo u vreme tog mnogo puta kritikovanog i pljuvanog Koštunice predsedavali sa dva glavna odbora, dva glavna skupštinska odbora, Administrativnog odbora i Odbora za bezbednost i odbranu, ako se ne varam. Dakle, ko su oni bili, to nije birao Vojislav Koštunica, bili su Tomislav Nikolić, ako se ne varam, i Dragan Šutanovac, ali lideri dve najveće opozicione stranke su predsedavali sa dva glavna skupštinska odbora.

Da li možete da zamislite i danas takvu situaciju, poštovane kolege?