Po kom osnovu, gospodine Vukadinoviću?
(Đorđe Vukadinović: Pomenut sam neposredno u izlaganju.)
Hajde, izvolite.

Gospođo predsedavajuća, mi smo ovde gledali i vi, uostalom, ste bili svedok mnogo puta kako predstavnici iste poslaničke grupe i svakako iste većine jedni druge taguju, kako bi rekli mladi, pozivaju se da se potvrde njihove reči i onda dobijaju replike, hvaleći se uzajamno i hvaleći zajedno politiku aktuelne vlasti.

Ja i gospodin Zukorlić definitivno nismo istomišljenici, ali, evo, neću se više javljati po ovom osnovu, dakle, mislim da smo se razumeli, ja ne sporim da je on autentični predstavnik dela bošnjačke zajednice u Republici Srbiji i mislim da je on dobro, uostalom, ako se njegovi birači sa tim slažu, ja tu onda nemam nikakvih primedbi.

Što se tiče toga, radikalizma, često mediji stvarno tu zakuvaju stvari i umeju da predstave u interesu onih koji daju naloge. Ali on se sam pozvao na situaciju 2007. godine kada je Vlada Vojislava Koštunice, kaže, otimala hramove itd. Ja mislim da je to pomalo pojednostavljena slika. Bilo je reči o sukobu unutar, ja ne mogu sada da ulazim u te detalje, on to svakako zna bolje, ali mislim da je reč bila o sukobu unutar islamske verske zajednice, gde je on bio jedna strana, bila je i druga strana. Ono što svakako znam da je ta Vlada, koju sam ja i te kako i kritikovao i nisam se slagao sa nekim delovima njihove politike, ali vodila jednu razumnu, odgovornu državotvornu politiku i kad je reč o nacionalnim manjinama i kad je reč o odnosu prema opoziciji.

Podsetio bih kolege iz vladajuće većine da su tada lideri dve najveće opozicione stranke upravo u vreme tog mnogo puta kritikovanog i pljuvanog Koštunice predsedavali sa dva glavna odbora, dva glavna skupštinska odbora, Administrativnog odbora i Odbora za bezbednost i odbranu, ako se ne varam. Dakle, ko su oni bili, to nije birao Vojislav Koštunica, bili su Tomislav Nikolić, ako se ne varam, i Dragan Šutanovac, ali lideri dve najveće opozicione stranke su predsedavali sa dva glavna skupštinska odbora.

Da li možete da zamislite i danas takvu situaciju, poštovane kolege?

Reč ima narodni poslanik Muamer Zukorlić.
Replika, je li tako? Izvolite.

Nisam siguran da je do kraja korektno da kolega Vukadinović, dakle, meri kog dela Bošnjaka sam ja predstavnik, ali ako je hteo biti korektan, to je sigurno većinski deo, što je dokazano mnogo puta. A ja neću nikada sigurno sebi dati za pravo da vagam kog dela vlaških zajednica je kolega Vukadinović predstavnik, jer to nije uljudno sa moje strane.

Što se tiče analize vezano za nasilje prema islamskoj zajednici 2007. godine, takođe ne mogu prihvatiti kao korektnu tvrdnju koja je još tada od strane tih vlasti lansirana, svađaju se dve strane, pa smo se mi umešali, istina, umešali se da pomognu svojoj strani, koju su oni veštački i proizveli, ali uz uvažavanje celokupne osetljivosti uvek kada su u pitanju verske teme, pogotovo vezane za važna pitanja te vere. Ali, neću izbeći da ne pomenem, samo paralele radi, ono što se sada dešava u Crnoj Gori. Zamislite sada kako bi bilo da neko kaže – e, znate, tamo postoje dve strane, pa sada vlasti Crne Gore arbitriraju između te dve strane, arbitriraju kako arbitriraju. Dakle, savršeno je jasno šta se desilo 2007. godine.

Dakle, ta vlast se drznula po onim ultranacionalističkim, ekstremnim i nepravnim metodama da pravi sebi islamsku zajednicu, nije joj se sviđala tradicionalna, prava, postojeća, koja ima svu svoju infrastrukturu, već je htela po meri svoje politike praviti neku vrstu kvazisrpske islamske zajednice zapravo sve ono što posle toga mi imamo je posledica toga. To je jedan neuspeo projekat koji je napravio velike probleme među muslimanima uopšteno, a posebno među Bošnjacima u Sandžaku i trebalo bi definitivno iz toga izvući pouku i svakako da bi trebalo i da ova vlast počisti ostatke i posledice takvih promašaja i takvih grešaka, kako u budućnosti više nikada ne bi bili u poziciji da se jedna vlast drzne da napravi takve greške i takve probleme.

Reč ima Đorđe Vukadinović, replika.

Zaista nerado sada nastavljam, gospodine Zukorliću, i nemam ništa protiv da vaša bude poslednja, pogotovo što vi svakako bolje znate, iako ste zainteresovana strana, kakva je situacija bila tada ili sada u islamskoj verskoj zajednici. Ali, ne bih ni reagovao, uključujući i ovu pošalicu na račun Vlaha, da nije bilo ove asocijacije, rekao bih pogrešne i pomalo tendenciozne, na situaciju u Crnoj Gori.

Dakle, ne kažem da su to dve baš ravnopravne ili ne znam kakve strane, ali neće biti ni da je sada vlast tadašnja koja je pokazala svoju ili uzdržanost ili korektnost i demokratičnost prema opoziciji dok je bila vladajuća većina i ovde u parlamentu i inače u javnom životu, to je valjda jedina vlast koja nije imala većinu u medijima i nije imala dominantan tretman u medijima od svih vlasti i od 90-ih godina i 2000-ih godina do danas. Dakle, da je baš imala takvu snagu i interes da nešto previše mešetari unutar islamske mesne zajednice, iako dozvoljavam da su pravili greške, dozvoljavam da je tu bilo nekih grešaka.

Ali, gospodine Zukorliću, vaši stavovi tada zaista su bili, hajde da kažem, radikalni, da ne kažem neku drugačiju reč, i bili su vrlo slični onome što danas govori gospodin Ugljanin, vrlo slični onome što govori gospodin Ugljanin, ponekad čak i radikalniji. Pa šta biste vi rekli sada, iz vašeg iskustva, iz sadašnje svoje pozicije, kako bi vlast trebalo da reaguje, čak i ova sadašnja vlast, i to je takođe nešto što zameram ovoj sadašnjoj vlasti, izjave gospodina Ugljanina. Nije ovo sada rekla-kazala, nije iz treće ruke, ja govorim o tome što sam čuo lično svojim ušima, i to predstavnicima u ovim razgovorima, u ovom dijalogu šta je ili gospodin Ugljanin lično ili njegovi poslanici ili predstavnici šta su govorili predstavnicima međunarodne zajednice, Evropskog parlamenta o Srbiji, o Sandžaku, to pas s maslom ne bi pojeo. To je apsolutno skandalozno i mislim da je greška i sramota što država ne reaguje, na ovaj ili na onaj način.

Reč ima Muamer Zukorlić. Izvolite.

Sama formulacija da je moje pominjanje stanja u Crnoj Gori možda i tendenciozno ukazuje na jedan problem koji je, nažalost, i dalje kod nas veoma prisutan. Dakle, ako je vaša krava ubola moju kravu, onda je jedan zakon, ako je moja krava ubola vašu kravu, onda je drugi zakon. Drugim rečima, moje boli više nego tvoje i nikako da se saglasimo oko toga. Namerno sam, ali ne i tendenciozno pomenuo stanje u Crnoj Gori, jer ko iole hoće korektno i pravično, zapravo komparativno može izvoditi i najbolje zaključke.

Što se tiče opet pominjanog radikalizma, nikada ga nisam imao. Imao sam oštre reakcije, ali ukoliko se bilo ko hoće temeljno i objektivno time baviti, videće po redosledu poteza da li su moji oštri stavovi, koje kolega naziva radikalnim, bili prethodni ili potonji. Tu je cela poena, ako vas zaista zanima istina. Oni su uvek bili potonji. Zašto takvih mojih stavova nije bilo u vreme vladavine Zorana Đinđića, kada smo imali saradnju sa Vladom Republike Srbije, i to veoma aktivnu? Kao plod te saradnje je bilo pokretanje brojnih pozitivnih procesa u Sandžaku, osnivanje Univerziteta i drugih ustanova i uspostavljanje jedne nove atmosfere, gde sam čak tada kao muftija pristao da putujem sa brojnom delegacijom u Ujedinjene Arapske Emirate i tada afirmativno govorio o Republici Srbiji, što 2001. godine nije nimalo bilo jednostavno za jednog Bošnjaka, odnosno Muslimana.

Prema tome, svi moji oštri stavovi su bili posledica jednog organizovanog nasilja, zloupotrebe države prema nama, a naravno, pogotovo ova sada paralela sa Ugljaninom ne stoji, a ona i ne stoji u smislu reakcije, kao što vidite jer se očito radi o nekim drugim relacijama i nipošto principijelnim stavovima niti refleksijama niti posledicama na ponašanje prema Bošnjacima odnosno muslimanima. Hvala.

Reč prema rasporedu narodnih poslanika ima narodni poslanik Milorad Mirčić.
Prijavite se.
Izvolite.

Dame i gospodo, pre nego što nešto kažem o tački dnevno reda osećam da gospoda govore o radikalima i radikalizmu kao komunisti koji do sada nisu shvatili da se toga dosta promenilo ali prešli su u globaliste. Jedino što je utemeljeno, što ima koren u političkom životu ove Srbije radikali i radikalizam.

Iz 19. veka potiče radikalizam u Srbiji. Ima tu još jedna ideja, a to je ideja socijalista. Sve ovo je izvedeno, sve ovo je veštačko, kao što su i doktori lažni i oni koji su stvarni, tako i ove političke partije, njihovi stavovi, njihove ideje, one su potpuno lažne. Vreme je pokazalo da su to samo kopije od loših kopija. Ne vidim razloga, pogotovo neke kolege, ostrašćeno u svom nastupu govore o radikalizmu, naravno prigovarajući to kao nešto što je negativno.

Za nas srpske radikale postoji samo jedna politika, samo jedna ideja. Kao građanska partija mi smo otvoreni za pripadnike svih nacionalnosti, tako da ne pravimo mi kao građanska partija koja je to definisala u svom statutu. Ostavite ove koji se hvale da imaju građanske stavove, da imaju principe koji objedinjuju sve, ali nema im u statutu njihove partije, a nama srpskim radikalima to je jasno izdefinisano od samog početka funkcionisanja Srpske radikalne stranke, mi smo građanska partija. Svako može da bude član SRS, a pogotovu smo prepoznatljivi po zaštiti prava i poštovanju prava nacionalnih manjina i etničkih grupa.

Setite se samo, prvi u istoriji čovečanstva ministar koji je bio u jednoj vladi u svetu je član SRS Joja Damjanović, Rom. Bilo pripadnika mađarske nacionalne manjine koji su bili istaknuti funkcioneri i danas su istaknuti funkcioneri SRS, tako da pričati o tome sa srpskim radikalima očigledno da kucate na pogrešna vrata. Možemo mi da razgovaramo o razumevanju, o zajedničkim stavovima, ali da se kreće sa pozicija da mi srpski radikali isključujemo mogućnost i da bi trebalo posle 30 godina da menjamo, šta bi menjali kada smo takvi. Znači, menjali bi nešto što je suprotno od osnovnih principa SRS.

Ne vidim razloga što se ovde neke kolege ljute kada ih moj kolega Miljan Damjanović sa poštovanjem proizvodi u akademike, imajući u vidu kakvi su ovi kvaziakademici, to je i te kako lično priznanje. Šteta što pojedini nemaju stvarno tu titulu. Nema nikakvog razloga da zatežemo ili povećamo temperaturu kada je u pitanju ovakva vrsta rasprave.

Naime, mi ovde raspravljamo o konvenciji koja se odnosi na zaštitu lica i podataka o licima kada je u pitanju automatska obrada podataka o tim licima. Koliko konvencija međunarodnih, gospodo, ima do sada usvojenih, to niko ne može tačno da kaže broj, a koliko se njih poštuje, to se možda može izbrojati na prste jedne ruke. Samo ne zaboravite da je bezbroj konvencija koje obavezuju UN i Savet bezbednosti da striktno moraju poštovati međunarodna ljudska prava, prava o ličnostima. Videli smo mi u Srbiji kako se to poštuje. Poštuje se tako što po slobodnom izboru diskriminatorski metodama izaberete jedan narod koji ćete bez odluke bilo kog organa koji je vlasan da sprovodi i da poštuje konvenciju krenuti u bombardovanje tog naroda.

Osnivaju međunarodni sud Haški tribunal, gazeći sve konvencije, sve norme. Ovde govore o nekom poštovanju ličnosti lica i podataka. Pogledajte samo ako ste bili u prilici da pročitate šta je sve Vikiliks objavio. Pogledajte kako se poštuju i koliko se drži do tih konvencija i tih dogovora, međunarodnih normi. I mi ovde govorimo u Srbiji da konvenciju koja je u Strazburu usvojena 1981. godine, ako se ne varam, da treba da se dopuni da bi se još preciznije izdefinisalo šta je to poštovanje ličnosti i šta je to poštovanje ličnih podataka koji se odnose na ličnost.

Mi smo svedoci da u poslednje vreme i u ovom parlamentu bilo je situacija koje su potpuno suprotne ne ovo konvenciji nego i zakonu, zakonu koji strogo zabranjuje da se u javnosti od strane neovlašćenih lica iznose podaci o pojedincima. Nije to čudo. Peti oktobar je potpuno okrenuo situaciju kada je u pitanju tajnost i kada je u pitanju poštovanje dostojanstva ličnosti. Ne zaboravite, ja vas samo podsećam, tada su na čelu BIA i MUP bili ljudi koji su kompletno podatke nosili u američku i nemačku ambasadu. To se zna. Prodavali podatke o onome što je na nivou državne tajne.

Ono što bi trebalo da bude na neki način svetinja za svakog drugog činovnika, a pogotovo za ljude koji su na najodgovornijim funkcijama, kao što je u to vreme direktor BIA, kao što je ministar unutrašnjih poslova. Čak su se hvalili kako imaju dobre odnose sa američkim diplomatama. Imali ste tada, javno se znalo, imali ste metode po kojima su radile obaveštajne službe ove države. To se produžilo nažalost i u kasnijem periodu.

Imali ste metode tzv. meke i tvrde metode. Sad bi čovek mislio da je to neko veliko znanje ili velika tajna, ne, meke metode su bile prema zapadnim zemljama koje su trebale da budu primenjene od naših obaveštajnih institucija, a tvrde su bila za domaće stanovništvo. Šta podrazumevaju meke? Podrazumevaju kad pronađete ili otkrijete neku špijunsku aferu ili neku delatnost, odmah odete da javite u američku ambasadu, čekate odgovor, a onda sa tim odgovorom i eventualno sa tom informacijom idete u institut u sedište BIA. To je suština te metode.

Pričali smo više puta ovde, navodili primer da je čak i sudija Vrhovnog suda doneo odluku koja i dan danas stoji u kancelariji na centralnom mestu BIA, kada je otkriven obaveštajac radio za stranu obaveštajnu službu, otkriven je u izvršnom veću tadašnjem Vojvodine, priveden. Traženo od suda da se primene mere praćenja i prisluškivanje. Znate kako je predsednik suda odgovorio, ne mogu se primeniti mere zato što lice radi svoj posao. Gde to ima? Da li ste to negde sreli u svetu? Nigde. Lice koje je dokazano bavilo obaveštajnim, špijunskim poslom, jednostavno je zaštićeno od strane tadašnjeg suda.

Da vas podsetim da bi vam bilo jasno, to je onaj predsednik ili ona predsednik suda što je rekla da će naći retroaktivno mogućnost da se, uslovno rečeno, atentatorima na Zorana Đinđića izrekne smrtna kazna. Šta je tu čudno?

Kako je vreme prolazilo, samo se radilo na usavršavanju ovih metoda. Pa smo došli u situaciju da, recimo, podatke o licima, o privatnom životu, o dosta toga što se odnosi na ličnost, slušamo ovde na sednici Skupštine. Pa se kaže, recimo, primera radi - Dragan Đilas poseduje imovinu, pa se krene taksativno nabrajanje stanova. Mi pitamo - koja je adresa, kad već nabrajate, koji je sprat, koji ulaz - nismo dobili podatak. Sad, gledajte, to saopštavaju ljudi koji pripadaju vladajućoj koaliciji, ličnosti koje pripadaju vladajućoj koaliciji. To ima određenu težinu. Niko od kolega nije rekao - stvarno, ovo nema smisla. Nevezano o kome se radi.

Mi, srpski radikali, osuđujemo politiku kojom se izrečena ličnost bavi. Osuđivali smo mi i sve ono što je on radio u ranijem periodu. Ali, niko nije rekao - čekajte, to su poverljivi podaci, otkud ti podaci? Da se u političkoj borbi, u političkim raspravama, daju se podaci koji se odnose na ličnost - to stvarno nema smisla. I mi ovde razgovaramo, mi ćemo deklarativno da usvojimo izmene ove konvencije. Sami se sebi smejemo.

Ovde, u ovoj dopuni konvencije, ima jedna posebnost, specifičnost, a to je za potrebe policije, međunarodne, kako kažu, mogu podaci da budu na raspolaganju. Tako da ta specifičnost ostavlja sumnju kod nas, srpskih radikala.

Hvala vam, predsedavajući, što ste imali razumevanja i saslušali me pažljivo.