Zloupotreba Poslovnika, nema replike.
Isključeni ste, ne čuje vas niko.
Nema zloupotrebe povrede Poslovnika.
(Nemanja Šarović: Ovo je zloupotreba.)
Ne, taman posla.
(Nemanja Šarović: Odbijte od vremena poslaničke grupe.)
Ko bi povredio Poslovnik ovde ili zloupotrebio? Niko.
Znači, član 107. Rekli ste da nemam iste kriterijume u odnosu na odnos poslanika – ministara i ministar – poslanik. To nije istina. Evo, uzmite novine od pre neki dan i pogledajte kakvi su bili naslovi. Kažu – skandalozno, predsednica Narodne skupštine oduzela reč i opomenula ministra odbrane Vulina. Onda, sutradan kažu – skandal, prekinula je izlaganje Ane Brnabić. Tako da, niste bili u pojedinim delovima sednice. Tako ja to radim već godinama. Tako da, ne, niste u pravu. I povreda Poslovnika ne dozvoljava da neko replicira.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Marković.
Izvolite.

Očekivao sam, predsedavajuća, da vidim prethodnog govornika pre neko veče na Vračaru, kada je bio organizovan neki skup podrške njegovom prijatelju Draganu Đilasu. Iskren da budem, računajući na njihovo višegodišnje prijateljstvo, računajući na njihovo plodonosno prijateljstvo i saradnju, dakle, iznenadio sam se što nije bio tamo. Nadam se da mu Đilas neće zameriti. Oprostiće mu Đilas, s obzirom na to, na njegove skupštinske nastupe.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi iz SNS, kako je to više puta danas rečeno, snažno podržavamo Predlog odluke o ukidanju vanrednog stanja u Srbiji, koji je danas na dnevnom redu i svakako da je to ono što je glavna tema danas i svakako da je to ono što je najvažnija vest za građane Srbije, ma koliko se neki potrudili da to tako ne bude. Nadam se samo da će to biti najvažnija vest i za RTS, s obzirom da kad odete na portal RTS-a, možete da pročitate samo šta je Živković danas rekao, šta je Marinika rekla, šta je neki Aleksić rekao, Boško Obradović, kao da nekoga u Srbiji zanima šta oni imaju da kažu o ovome. Ali, dobro, to je za neku drugu raspravu.

Zadovoljni smo, gospođo Brnabić, činjenicom da smo se, kao država, izborili, uspešno izborili sa ovom epidemijom, da smo sprečili katastrofične scenarije, da smo sprečili urušavanje zdravstvenog sistema i da smo, evo, danas, u ovom trenutku, pred sam završetak vanrednog stanja.

Ponosni smo, kao poslanička grupa SNS, na sve pripadnike zdravstvenog sektora, na sve naše zdravstvene radnike, ali smo isto tako ponosni i na odgovorno rukovodstvo države koje je promptno reagovalo u svakoj prilici, poslušalo pravovremeno sve preporuke koje je davala struka i primenilo na terenu.

S druge strane, imamo prilike i danas, kao i svih ovih dana, da gledamo razne neuspešne pozorišne predstave od strane onih koji su danas podigli lestvicu, odnosno pomerili standarde u političkoj nekulturi, u prostakluku, u bezobrazluku i u bahatosti. I, da, tu mislim na ovaj incident koji se dogodio jutros, čiji je vinovnik Boško Obradović, koji je pokušao na silu da spreči Narodnu skupštinu da radi, pa se okomio i na državnu zastavu, kao i uvek. Uvek strada državna zastava kada je Boško Obradović tu negde u blizini. Ne znam šta mu smeta državna zastava, ali mi je drago što je konačno ispoštovan i primenjen Poslovnik o radu Narodne skupštine i što je efikasno sprečen u divljanju.

Sve je to, gospođo Brnabić, izraz nemoći, jer su ovih dana, a po ko zna koji put, doživeli da im građani Srbije jasno i glasno kažu da ne prihvataju takvu politiku, da ne prihvataju politiku bez ideje, politiku bez programa, politiku bez politike, politiku koja ne nudi ništa, a pogotovo ne ništa dobro građanima Srbije. Na taj način su pokazali da je njihova politika, zapravo, šta god Aleksandar Vučić kaže ili uradi, e, oni će biti protiv toga. Nemaju argumente, ali će biti snažno protiv toga i po svaku cenu.

Imamo situaciju o kojoj je i kolega Đukanović danas govorio, te apsurdne situacije da oni koji su najviše zamerali uvođenje vanrednog stanja u Srbiji, danas najsnažnije zameraju to što ukidamo vanredno stanje. Danonoćno su najglasnije zamerali što donosimo razne mere, mere zabrane kretanja i ostale mere koje su bile neophodne, a danas su najglasniji u zalaganju da te mere ostanu na snazi, zato što su protiv ukidanja vanrednog stanja.

Istina je da je odluka i o uvođenju vanrednog stanja, ali i odluka o ukidanju vanrednog stanja doneta na preporuku struke. Struka, krizni štab je mišljenja da su se svi neophodni uslovi stekli, i mi to sprovodimo, koliko god se to nekome ne dopadalo, koliko god neko imao nešto protiv toga, a očigledno je da mnogi imaju nešto protiv toga. Očigledno je da u Srbiji postoje oni koji su protiv ukidanja vanrednog stanja. Očigledno je da postoje u Srbiji oni koji su iz političkih razloga, dakle, politički motivisani, sa željom da u Srbiji još dugo bude vanredno stanje na delu. A ja se pitam zašto, zbog čega? Da li zbog političkih razloga, da li zbog političkih ambicija, da li zbog sitnih partikularnih interesa pojedinaca?

Da li je zato Dragan Đilas izvodio one performanse pre neko veče ispred svoje zgrade? Da li je zato Boško Obradović jutros divljao ovde, zbog sitnih politikanskih interesa, zato što je neko procenio da će mu više odgovarati da izbori budu na jesen? Zato što je neko uveren da postoji određeno nezadovoljstvo kod jednog broja građana, pa računa da ušićari neki sitni politički poen na konto tog nezadovoljstva. Da, mislim na Dragana Đilasa i na Boška Obradovića.

Kada smo na temi licemerja, za kraj, želim samo da ukažem na jednu vrhunsku zamenu teza. Dakle, imamo situaciju u kojoj je neko optužio, ne neko, nego Dragan Đilas, optužio Aleksandra Vučića da mu napada decu, iako se to nikada nije desilo, iako je to potpuna laž, ali on je optužio Aleksandra Vučića da mu se napadaju deca. Onda je glumio ucveljenu, uplakanu, nezaštićenu žrtvu režima, žrtvu terora, a onda sutradan, dakle, samo 24 sata nakon toga, je napao najmonstruoznije, najbrutalnije preko svojih portala je napao sina Aleksandra Vučića na najbrutalniji način, tog istog Aleksandra Vučića koga je klevetao pre samo jedan dan.

Zato je Dragan Đilas, i to građani Srbije treba da znaju, majstor spinovanja, majstor zamena teza, majstor laži, majstor prevara i bedni su pokušaji uvlačenja i napada na porodicu predsednika Republike. Zahvaljujem.

Hvala.
Da li neko po pravu iz člana 96. Poslovnika želi da govori?
Reč ima narodni poslanik Tatjana Macura.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Za kraj ove rasprave, pre nego što iznesem zaključak ispred poslaničkog kluba stranke SMS i poslanika koji predstavljaju ujedinjenu demokratsku Srbiju, postavila bih dva pitanja još jednom, ako možemo da dobijemo konkretnije odgovore. Prvi se tiče stimulacije koju bi trebalo da dobiju zdravstveni radnici, opet mi je žao, nema ni ministra finansija, niti ministra Lončara, nadam se da vi znate odgovor. Dakle, ta stimulacija nije trajnog karaktera i povećanje njihovih plata bi moralo da bude drugačije rešeno, odnosno da od vas ovde makar dobiju uveravanja da će se to trajno rešiti.

Ono što postoji, takođe, problem sa primenom ove odredbe jeste to što zdravstveni radnici koji se nalaze recimo na godišnjem odmoru ili su oboleli od Kovida - 19, takođe nemaju pravo na ovu stimulaciju od 10%. Pošto sam ja o tome govorila na prethodnoj sednici kada smo potvrđivali vanredno stanje, u međuvremenu mi se zaista jako veliki broj zdravstvenih radnika javio i ovo potvrdio.

Druga stvar koja mi se čini da je ovde izostala u nekoliko navrata je pomalo bila i zloupotrebljena od strane narodnih poslanika na prošlom zasedanju, pošto je konkretno bio upitan ministar odbrane, nisam dobila odgovor, ali sada ste tu vi, ministre spoljnih poslova, i ne bi bilo loše da kao ministar spoljnih poslova jasno date do znanja građanima Republike Srbije u kojoj meri je EU zaista prijatelj Republike Srbije.

Ja ću sada, zarad javnosti, da iznesem neke podatke, posebno zbog toga što smo ovde imali i od strane nekih narodnih poslanika prilično neprimerene govore i mislim da jesu činjenice važne da se iznesu u Domu Narodne skupštine.

Za poslednjih pet godina od EU smo dobili podršku u iznosu od 1,8 milijardi evra, što je 44 puta više nego što je podrška Republike Kine. Samo u zdravstvo je uloženo negde oko 161 milion evra, što je 12 puta više od Kine i da nije bilo ove podrške od strane EU, verovatno bi naš zdravstveni sistem pod udarom pandemije kolabirao. Samo tokom ovog vanrednog stanja EU je za zapadni Balkan opredelila negde 800 miliona evra, od čega će 93 miliona evra biti upućeno Republici Srbiji.

Bilo bi dobro da se ministar spoljnih poslova ili predsednica Vlade jasno izjasne po ovom pitanju. Narodni poslanici imaju pravo i mogućnost da pričaju o čemu god žele, međutim, zvanična politika Vlade Republike Srbije mora biti jasna i precizna i bilo bi dobro da se to danas potvrdi u Domu Narodne skupštine.

Ja ću vas zamoliti, predsednice Vlade, u završnoj reči da ne proglašavamo kraj vanrednog stanja kao pobedu nad pandemijom, zato što ona i te kako nije pobeda, ne zbog toga što nismo mi dobro odreagovali kao država, već zato što nas čeka jako dugi period u kom ćemo morati da se kao građani naviknemo na nešto što se već sada naziva nova normalnost.

Ja sam i juče i danas i unazad nekoliko dana od kada se govori o ukidanju vanrednog stanja zaista videla građane koji se nonšalantno ponašaju prema ovom virusu i o načinu na koji treba da se odnosimo prema njemu. Žao mi je što dolazi do toga, ali, uprkos svoj mojoj dobroj volji da razumem i sve vaše napore, mislim da je najveća odgovornost u ovom trenutku na Vladi Republike Srbije i morate jasno da se odredite prema tome kakvo nas ponašanje u budućnosti očekuje, da građani ne misle da onog trenutka kada Skupština izglasa kraj vanrednog stanja to znači da mogu potpuno opušteno, slobodno da se kreću i da se ponašaju kao pre nego što je vanredno stanje stupilo na snagu. Dakle, molim vas da se uputi iz Doma Narodne skupštine jasna poruka kakvo nas ponašanje očekuje.

Za kraj, ispred poslaničkog kluba Stranke moderne Srbije i Ujedinjene demokratske Srbije, zahvaljujem se svim lekarima, volonterima, novinarima, trgovcima, logističarima, svima onima koji su pomogli da ipak pokažemo jedno dosta dobro ponašanje u uslovima pandemije koja je pogodila ceo svet. Hvala.

Hvala.
Reč ima Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, prvo ću svim građanima Srbije da se izvinim na ponašanju mog kolege Boška Ljotića, tim pre što je danas veliki pravoslavni praznik. Očigledno da Dverima više vera ne predstavlja ništa.

Drugu stvar koju sam primetio, primetio sam ovog - dosta ga je bilo, kako ga Atlagić zove "kralj stečaja" i zapamtio sam njegovu izreku, izreku ove što gleda u kristalne kugle pored njega, a njegova izreka mi je bila upečatljiva. Kaže - ja ne dozvoljavam, vi nas pravite budalom. Njega neko pravi budalom! Evo, ja kažem, njega ne pravi niko budalom, on je autentičan. On je autentičan primerak i niko ne treba da ga pravi. Sad možete videti sa kakvim pacijentima sam ja imao posla tri godine, dok to nekako na verbalan način nismo razjurili, pa su oni pribegli raznim nasilnim potezima.

Nema nesreće, nema saobraćajke, nema pada helikoptera, nema poplave, nema zarazne bolesti koju ovi nesrećnici koji navodno bojkotuju Narodnu skupštinu, po potrebi, nisu pokušali da zloupotrebe u političke svrhe. To naš narod treba da zna.

Ono što sam zaključio, pola tih nesrećnika bi da se ukinu vanredne mere, pola kaže - niste trebali ni uvoditi, a onda ona druga strana kaže - pa, ne, kao, da ne bi bilo izbora, vanredne mere treba još da traju. Jer, jedini razlog za odlaganje izbora bi bio da vanredne mere još potraju.

Naš narod je divan, čestit, pošten, radan narod, on želi da radi. Očigledno da zarazna bolest pomalo slabi, da je ona svoj vrhunac prešla, da zdravstveni sistem može da opsluži za ne daj Bože, ako se ta zaraza ponovo nešto pojača i zbog privrede, ekonomske moći zemlje, kasnije i vojne moći, političke moći itd, mi treba da počnemo da radimo, jer novac se zarađuje, novac se ne štampa, novac se ne baca samo iz helikoptera, novac treba zaraditi i na takav način punimo budžet.

Dame i gospodo, poljoprivreda je podnela teret, a vi, gospođo premijerko, sve što ste uzeli iz robnih rezervi rebalansom budžeta da vratite da bi eventualno drugu, ne daj Bože, seriju zaraznih bolesti mogli da čekamo spremni, kao što smo ovu dočekali i imati poljoprivredu sa sistemom od Poljoprivrednog fakulteta, nauke, njive do prerade je pravo bogatstvo, i to bogatstvo moramo čuvati, tim pre što smo unapredili proizvodnju mehanizacije i delom traktora koji se sklapaju i proizvode u Republici Srbiji.

Šta reći malo o novinarima? Moram nešto da kažem. Tu sam nezadovoljan. Ukoliko hapsimo ljude sa društvenih mreža koji šire lažne vesti, a novinarima to opraštamo, za mene novinarstvo nije privilegija, sloboda medija podrazumeva slobodu prenošenja informacija, a ne dezinformacija i lažnih vesti. Ne može jedna novinarska profesija da bude pokriće za laž po pitanju širenja lažnih vesti. Ako ne više, njihova odgovornost je veća, moraju da odgovaraju onoliko koliko odgovaraju oni koji šire lažne vesti. Posebno su novinarske organizacije, tipa Nezavisno društvo novinara Vojvodine, poznate da su širile lažne vesti. Nisam za to da im se oprašta. Nisam za progon novinara, ali novinari moraju da se bave plasiranjem informacija, a ne dezinformacija.

Danas svaka, da ne kažem, politička šuša, svaki politički protivnik registruje neki portal i on je postao novinar, a u stvari se radi o političkim neistomišljenicima koji na razne načine pokušavaju da naškode vlastima, ali pri tome škode državi. Država je zajednica ljudi. Naš narod je divan narod i zaslužio je da ukinemo vanredno stanje, a Bože moj mere se i bez toga mogu sprovoditi.

Dame i gospodo narodni poslanici, gori od virusa je strah od virusa i mi se polako toga moramo oslobađati.

Ovi što lupaju u šerpe, naši građani treba da znaju, Đilas i ekipa ne lupaju u šerpe gladni i žedni, siti, napiti, besni i obesni, oni lupaju u te šerpe i bez ikakvog razloga. Mi smo 1997. godine lupali u šerpe da bi se priznali rezultati izbora, a oni lupaju u šerpe da ne bi bilo izbora, jedni hoće da vanredno stanje potraje do Nove godine, dve godine, drugi bi da se ukine. Ja njih uopšte ne shvatam.

Strah je velika stvar, a Đilasov strah je strah od bogatstva. On od svog bogatstva trenutno ima samo strah da će ga izgubiti. Hvala.

Hvala.
Da li se još neko javlja za reč?
Reč ima Đorđe Vukadinović. Izvolite.

Zahvaljujem predsednice.

Vidim da su kolege nestrpljive, očekuju glasanje. Jasno je da će ove mere, odnosno da će ove mere i predlog biti usvojen. Jasno je da postoji većina za to, ali ja moram priznati, da sam retko kada čuo toliko maštovitih objašnjenja, kao u ovoj raspravi danas i prošle nedelje, zašto Skupština nije mogla u ovakvom ili sličnom formatu da se sastane na početku ove krize i da izglasa, odnosno da donese odluku o uvođenju vanrednog stanja i vanrednih mera.

Dakle, čuo sam, naravno, i gospođu Brnabić, čuo sam i kolege iz vladajuće koalicije, ali, interesantno je da čak oni, znači predstavnici vlasti, među kojima ima ozbiljnih pravnika, i dosta pravnika, mnogo su više i mnogo su rađe govorili o presedanu i navodili primere, po njima neustavnog ili sumnjivog ponašanja nekih prethodnih vlasti, nego što su previše branili ustavnost ove odluke o uvođenju vanrednog stanja mimo Narodne skupštine.

Kao što sam rekao prošlog puta, razne struke, razni poslovi imaju svoje pozitivne i negativne strane, prijatne i neprijatne. Čuo sam gospođo Brnabić i da ste navodili primere i opasnosti koje su možda mogle da proisteknu po narodne poslanike i ne samo po njih nego i po zaposlene u Skupštini, da smo se sastali na početku ove krize i zaveli vanredno stanje. Ali, težak je svaki posao na svoj način, ovo je rizik mali, za narodne poslanike, u odnosu na koji su lekari, medicinsko osoblje svakoga dana preduzimali. Dakle, možemo to da shvatimo kao deo posla, uz određene mere, samo bi bile još rigoroznije, to je moglo da se uradi.

Drugi argument koji je navođen i od strane vlasti i od strane nekih kolega iz vladajuće koalicije, jeste da bi to trajala rasprava danima i danima, bilo je hitno. Nije morala rasprava da traje danima, evo i danas ćemo u jednom danu završiti, a moglo je to da bude još efikasnije, dakle, pogotovo kad je tako važna stvar, kao što je uvođenje vanrednih mera i vanrednog stanja. Dakle, ni to nije razlog bio da se ne sastanemo i ne donesemo odluku na pravno valjan, ustavan način.

S druge stane, vi ste rekli, nema problema, reći će Ustavni sud svoje mišljenje, on će doneti konačnu presudu. To je tačno, ali ja moram priznati da imam osnovanih razloga za sumnju i brigu, je naš Ustavni sud, što je nažalost, ovde bilo pominjano u raspravi znao je da ćuti, oćuti u nekim vrlo delikatnim situacijama, te je naprosto morao da se oglasi. Počev, recimo, od ocene ustavnosti Briselskog sporazuma, kada je baš onako pilatorski oprao ruke, proglasivši taj sporazum za politički sporazum, a onda smo Boga mi, videli kako mnoge pravne i sve moguće posledice proističu iz tog nazovi, i tzv. političkog sporazuma, koji je usvojila, odnosno ne ova Vlada, nego ova skupštinska većina, i potpisnik je bio ovde prisutni, potpredsednik Vlade Ivica Dačić, tada u drugom svojstvu.

Bilo kako bilo, hoću da kažem mnogo puta je nažalost, i odmah ću vam rado priznati, bilo je toga i ranije, nije to počelo sa ovom većinom, vladajućom, da je Ustavni sud oćutao stvari kada nije smeo da ćuti, i kada su oduzimani mandati poslanicima, i kada u jednom trenutku se nije znalo koliko ima poslanika u parlamentu i ko je tu, i pa na ovamo. Zaključno sa ocenama iz tog Briselskog sporazuma i posledicama koje iz njega proističu. Oglasio se jedino u vezi sa ovim tzv. Borkovim sporazumima, i to delimično, koje je znači, funkcioner prethodne demokratske administracije sklopio sa predstavnicima Prištine, i tada se oglasio i stavio van snage ili barem proglasio neustavnim neke od tih mera.

Ali, moram priznati, neke od tih sporazuma koje sam ja kritikovao svojevremeno, dakle, tih Borkovih sporazuma koje je sklapala prethodna vlast, mada ih je implementirala ova vladajuća većina, i to treba reći, neki od tih sporazuma su bili majčina dušica u odnosu na ono što je nažalost činila ova vladajuća većina, u više svojih inkarnacija i svojih izdanja. Drugim rečima, Ustavni sud nam nije baš neka uzdanica, ja bih voleo da se bar retroaktivno oglasi o načinu na koji je ovde doneseno.

Dakle, slažem se da je bilo i ranije flagrantnog kršenja ustavnosti, ali to nije opravdanje da se ovde nije moglo učiniti ono što je trebalo po slovu Ustava, a to je da se okupimo na jednoj sednici u jednom danu, pola dana i proglasimo vanredno stanje.

Pominjalo se kako i naravno da bi većina izglasala tu odluku i bogme i neki čak i sa moje strane, kritičari prisutni i parlamentu kažu – pa nemoj sada da gnjaviš oko toga, ionako bi oni izazvali šta hoće, ali procedura je važna, forma je važna drage kolege, bez obzira kome i kada odgovara. Čak i kada je njen ishod isti, suština nije ista, kada je sadržaj isti, forma je bitna. Forma je zahtevala da se ovog puta oglasi Skupština i da ona proglasi to. Ne samo to, sada prelazim na malo važnije, mada je i ovo vrlo važno, nego je osetljivija stvar, mislim na podršku merama. Ona postoji, ali podrška vladinim merama bi bila mnogo veća da je em proglasila odluku tu Narodna skupština, em dalje, to sad deluje kao naučna fantastika, poštovane kolege, ali verujte da bi bilo vrlo normalno i pozitivno bi odjeknulo u javnom mnjenju Srbije i možda ne bismo imali ove scene o kojima sada govorimo i ove incidente koji su se desili poslednjih dana.

Bilo bi jako dobro i jako zdrava poruka da su od početka u implementaciji i podršci tim merama u celini ili delu se pojavljivali i neki drugi predstavnici političkog života Srbije, bilo parlamentarnog, bilo vanparlamentarnog. Ako vam je bilo previše ili gospodinu Vučiću ili predsednicu Vlade da se pojavi zajedno npr. sa liderima Saveza za Srbiju, npr. sa tim Đilasom ili Šolakom, mada Šolak nije nikakav političar ili lider, ne znam ni da li postoji ili je samo neko mitsko stvorenje, dakle, da se pojavi sa njima.

Ali, šta je falilo, šta je bio problem poštovane kolege? Evo sada kažem, kada je sve manje više prošlo, da se pojavio sadašnji i bivši predsednik ili dva bivša predsednika i da su zajedno podržali, rekli i založili se za poštovanje mera? Verovatno bi prekršaja bilo i manje nego što ih je bilo, mada i sada nije bilo previše i stekao bi se utisak o nekom konsenzusu.

Dakle, sadašnji predsednik. To radi recimo, kada tako volite često da se pozivate na Amerikance i na američke primere, to je ono što oni vrlo često rade. Kada je nešto važno, kada je neka poruka koja je simbolično bitna za naciju ili treba demonstrirati jedinstvo, onda se pojave svi živi prethodni predsednici sa aktuelnim predsednikom.

Evo vi ste mogli, imate gospodina Nikolića, on je iz vaše stranke ili osnivač vaše stranke, gospodin Tadić verovatno ne bi rekao ne, pa na taj se mogla demonstrirati ta vrsta poruke solidarnosti i sloge.

Kažem, možda bi nekih od ovih poslednjih incidenata bilo manje i bila bi veća, plebiscitarnija podrška merama. Što se tiče samih tih mera, rekao sam prošlog puta, možda nekome možete spočitati nedoslednost, neprincipijelnost, meni ne, kada je reč o ovim merama i o vanrednom stanju. Ja sam bio za te mere, generalno. Bio sam za uvođenje radikalnih mera, ne nužno u ovom obliku, ne nužno u ovom stepenu zatvaranja, ali se nisam bunio protiv uvođenja vanrednog stanja. Verovatno bih i glasao za uvođenje vanrednog stanja, iako će mi zameriti neki koji me gledaju, ali bi imali nešto što liči na parlamentarnu kontrolu mera i plus, imali bismo taj neki širi konsenzus i podršku mera.

Ovako se svelo i to je uvod u onu ključnu temu koja nas najviše zanima, bar javnost, to je dnevno politička, mada ne smemo zaboraviti ovo što nam se dešavalo, mislim da bi sigurno takav pristup sprečio ili smanjio broj prigovora, ne samo prekršaja vanrednog stanja, nego i primedbi koje sadašnja opozicija ima na ponašanje aktuelne vlasti tokom vanrednog stanja. Ovako smo imali slučaj da se samo predsednik Republike i ponekad predsednica Vlade pojave i javno nastupaju i po neko od ministara koji je za to zadužen.

Dakle, stručni tim uredu, tzv. struka, bez obzira što se na njihov račun može što šta reći, ali se isto mora i pohvaliti, pogotovo rad po dubini, po vertikali zdravstvenog sektora. Ja mu aplaudiram, skidam kapu i sve što treba, uz sigurno konstatovanje grešaka kojih je bilo.

Pohvalio sam i to nije baš popularno kada to čini opozicija, pogotovo u ono malo vremena što imaju na raspolaganju, pohvalio sam i konkretno neke resore ili neke poteze, svi oni zbirno idu na vaš kolektiv i račun, od kupljenja naših sugrađana po aerodromima širom sveta.

Pohvalio sam snabdevenost, relativno uspešnu i dobru popunjenost naših prodavnica, nezavisno, odnosno minus medicinska oprema. Tu je bilo nestašica i bilo ih je dosta dugo, kao što su takođe rekle kolege.

Pohvalio sam i ovaj rad na daljinu škola, školsku organizaciju i pohvalio sam ipak zaštitu najstarijih sugrađana. Tu je sigurno bilo rezultata, mada mislim da je možda moglo po manje drastičnu cenu ili po manje radikalno ugrožavanje prava te populacije, ali je zaštita postignuta i zato je smrtnost veća u ovim drugim kategorijama.

Dakle, to više-manje nije sporno. Ne mislim da sam zbog toga manje opozicija ako pohvalim nešto, ali principijelna primedba od toga kako je izvedeno vanredno stanje do toga, a to je ključno, da je iskorišćeno, sticajem okolnosti ili sa namerom, o tome možemo da pričamo, za beskrajnu sedmonedeljnu propagandu vlasti, vladajuće stranke i vladajućeg lidera. To je činjenica poštovane kolege.

I možda ovaj otpor koji postoji sada i dalje prema ovim izborima nije i kod mene lično, ovim zakazanim za 21. juni, ima dva razloga. Jedan je medicinski, a drugi je politički. Ja uopšte ne krijem da postoji i taj politički. Mi smo imali sedam nedelja nesmetani, neprekidni kontinuirane propagande, odnosno promocije vlasti i svakodnevnog pojavljivanja predsednika Republike.

Jovan Zlatousti da je u pitanju, pa dojadilo bi. Donald Tramp je jedini koji mu je bio donekle konkurent po tom pitanju, pa je i on shvatio da mu to nanosi štetu pa je prekinuo sa tim svakodnevnim konferencijama. Niko drugi u svetu nije imao takvu vrstu svakodnevnih seansi. Možda bi imao Kim Džong Un, ali on je bio bolestan, očigledno je imao zdravstvenih problema pa se nije pojavljivao u javnosti uopšte nekoliko nedelja.

Hoću da kažem, da nije bilo takvog pristupa, mislim da biste u velikoj meri, prvo imali bismo veće jedinstvo koje nam je potrebno na društvenoj sceni. To ne znači da svi mislimo isto, već samo znači da se složimo oko nekih temeljnih stvari. I drugo važnije, otpor onome što Vlada predlaže i otpor na kraju krajeva i sada ovim izborima bi bio manji ili bi bar bio teže da se brani, mogao bi se teže braniti, recimo odluka o bojkotu.

Ja lično nisam, za razliku od onih kolega, bio za bojkot izbora. Izašao bih, da nije bilo vanredne situacije, izašao bih ili sa svojom listom ili bi podržao nekog drugog i prošao kako bi prošao. Ali, sada ja priznajem da mi je nelagodno da izlazim na ovakve izbore koji dolaze posle skoro dva meseca, ne resetovanja, ne pauze, to vi tako pokušavate da predstavite, nego realno ozbiljne, neprekidne i ničim ometane propagande vladajuće stranke i vladajuće garniture.

To nije dobro za demokratiju u Srbiji. To nije dobro čak ni za vas kao vladajuću većinu. Iz toga mislim da je bilo razumno, uputno i moj ovaj jedan, jedini amandman koji sam podneo u tom pravcu idem, mada nemam nikakvih iluzija da će biti usvojen, ali prosto vas pozivam da obratite pažnju na njega, ide u pravcu toga da se relaksira situacija politička, da se da ljudima neka pauza, mentalna pauza, ne političarima, ne strankama, nego građanima, da malo odahnu od ovog stresa i šoka u kojem su bili sa razlogom ili bez razloga. Ja mislim sa razlogom. Zato sam i podržavao mere. Zato se nisam slagao sa nekim kolegama koji su smatrali da je to sve, samo, ne znam, zavera i priča. Na žalost nije. Bolest postoji, teška je. Ne znamo još koliko, ne znamo u kom obliku će se vraćati, možda neće biti ovako teško i siguran sam da je bilo razloga. Pa, nisu ludi ljudi širom sveta da žrtvuju svoje budžete, deficite, preduzeća, da država radi nečega što je samo šala i izmišljotina. Dakle, u to ne verujem. Mada verujem da je bilo i malo preteranog straha na globalnom nivou.

Našoj vlasti, vama konkretno, zameram dve, odnosno tri stvari. Mislim da se čak kasnilo sa merama i tu sam dosledan to sam govorio od samog početka. Da se onda lutalo sa tim merama, da je onda bilo neodgovornih izjava, tipa stotine hiljada mrtvih. Pazite, na celom svetu gospođo Brnabić nema više od 300 hiljada u ovom trenutku žrtava. To je naravno mnogo, ali govorim o celoj planeti Zemlji. A, priča je bila da će biti puna groblja i šta-više doktorka Kisić je u jednom trenutku rekla da smo to i da nešto nismo uradili bilo bi stotine hiljada mrtvih. Pa ne može u Srbiji biti stotine hiljada mrtvih, ako u celom svetu sa sve Amerikom, Italijom, Španijom, Francuskom ima nekoliko stotina hiljada žrtava.

Znači, bilo je preterivanja, korišćenja, svesnog ili nesvesnog, i epidemije, i borbe protiv nje, koju pohvaljujem, zarad političke, u političke svrhe. Ali, kada je to već tako, onda je bilo razborito podvući crtu, dati neku vrstu tajm-auta, jer nije ovo vanredno stanje, ova epidemija košarka i moj izraz čak nije dovoljno precizan i srećan, jer u košarci uzmete tajm-aut, pa istekne 60 sekundi ili 60 dana i onda nastavite utakmicu kao da ništa nije bilo.

Ovde je bilo, ne samo vanrednog stanja, bilo je velikog straha, bilo je teških priča i velikog uzbuđenja i uznemiravanja javnosti, bilo je ozbiljnog ugrožavanja ili sužavanja ljudskih prava što ide naravno u vanrednom stanju zato se i zove vanredno stanje. Iz toga, dakle, već zbog toga je bilo umesno razmotriti ovaj predlog poput mog ili neki sličan, koji je išao u pravcu relaksiranja političke situacije, a ovako deluje, hteli ili ne, kao da ste želeli iskoristiti dok je rana vruća, dok se ljudi ne osveste, dok se ne potroši ili ne dobije ovih sto evra protiv kojih ja nemam ništa protiv i pozivam sve da ih uzmu, dakle da se odmah završi sa izborima.

Za mene lično je ne prihvatljivo u ovakvim okolnostima da idem na izbore iako sam imao nameru da izađem na ove aprilske. Ali, nisam ja bitan, mislim za dobar deo građana, čak i za dobar deo vaših simpatizera malo je šokantno i stresno u situaciji kada vaši doktori, doktori naših, članovi Kriznog štaba kažu da ne znaju šta će biti u junu mesecu, kažu da ne treba pre druge polovine juna planirati svadbe, nikakvi bioskopi, pozorišne predstave i slično. Kada članovi Kriznog štaba priznaju, završavaću time, da je moguće da je jedan doktor Kon, da je već u decembru bio virus među nama, a drugi doktor Nestorović danas kaže, vrlo moguće da je bio u januaru, i ja mislim da je bio. Ali, evo sada i oni naknadno kažu, a mi smo pričali kako nema slučajeva, kako smo mi bezbedni, kako smo mi neko ostrvo srećno izolovano i ponosili se rezultatima postignutim.

Ponavljam i završavam, nismo najgori i to je super. Nismo ni najbolji, nemojmo da preterujemo, u samo našem okruženju ima zemalja koje su po najmerodavnijim kriterijumima, to je stepen smrtnosti, odnosno na sto hiljada stanovnika, koje su bolje prošle od nas i mi smo bolje prošli od nekih drugih i to je dobro. Znači, ne treba preterivati sa pohvalama, kao i ovo da imamo najbolje ekonomske performanse da će naš rad biti najveći itd, to su nam već demonstrirali.

Hoću reći, ova epidemija koliko teška je mogla biti prilika da resetujemo i naše međusobne odnose, društvene, međuljudske i političke. Nažalost, nije za to iskorišćena i ovo što smo gledali u Skupštini danas i prethodnih dana na političkoj sceni, nažalost u najvećoj meri podseća na ono što smo gledali pre ove epidemije, pa još i malo gore.

Ako nas je trebala već naučiti ova epidemija i ova kriza, to je da moramo biti solidarni, da se moramo ispomagati i unutar društva i naravno na međunarodnoj sceni, na međunarodnom planu, a mi smo se još više zakrvili, možemo raspravljati ko je za to kriv, ja mislim da je, kao što sam rekao, nož i pogača su uvek u rukama vlasti i vladajuće koalicije i stranke, kao što su njihove zasluge najveće i najveća je njihova odgovornost.

Vi se verovatno sa tim nećete složiti, ali ponavljam i zaista završavam, sada vam se čini da je ovo lako i elegantno rešiti ovu priču, izaći na izbore, uzeti željenu većinu, ali ostaje to žarište nezadovoljstva koje može da raste i koje se manifestuje svako veče lupnjavom u 8.05 časova. Ja tu buku podržavam, ne zato što smatram da je to podrška meni ili bilo kom drugom, ali ona jeste iz spontanog nezadovoljstva građana gospođo Brnabić i nemojte potcenjivati to nezadovoljstvo. Hvala.

Reč ima Vladimir Orlić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, 50 dana teške, naporne, mukotrpne borbe, 50 dana herojske borbe i mi se nalazimo u danu u kom Narodna skupština Republike Srbije može da raspravlja o predlogu da se ukine vanredno stanje.

Sama činjenica, dame i gospodo, da smo do te tačke došli, da se u takvom danu nalazimo, ali valjda je za svakoga u ovoj zemlji jasan znak koliko je dobar, koliko je veliki posao sa uspehom obavljen u međuvremenu. Posao, dakle, u odbrani države, čiji je opstanak bio ugrožen, posao u zaštiti svih građana te države.

Svako razuman, svako pristojan u ovoj zemlji može samo da kaže – pa da, dobro je, pa da, sjajno je što se danas ne nalazimo u situaciji da nam toliko besni epidemija da ne znamo šta ćemo noćas, a šta ćemo sutra, nego što smo s druge strane došli do toga da vidimo značajnu, ozbiljnu razliku u odnosu i na 15. mart i 1. april i bilo koji datum od onda do danas i da možemo da kažemo – da, sada ima smisla razgovarati o tome da ove mere mi možemo da relaksiramo, da možemo vanredno stanje čak i da ukinemo. Svako pristojan, svako razuman će reći – to je značajna razlika i treba da budemo zadovoljni što smo dotle došli i nikada niko nije rekao da je sve završeno i nikada niko nije rekao – sav smo posao obavili. Ali, tu razliku mora da prizna svako u ovoj zemlji ko hoće da bude realan, ozbiljan i odgovoran.

A ko neće, ko odbija da očigledno vidi, a pritom se nešto kao politikom bavi i hoće za nešto da se pita, pa ostaje samo mi da se pitamo – ako tako slep, jer je rešio da bude slep, ako je tako kod zdravih očiju slep, odbija da prihvati ono što je očigledno svima u ovoj zemlji, a kako će sutra tako slep bilo šta u ovoj zemlji da vodi, kako će bilo čim da rukovodi, a kao kandiduje se za tako nešto.

Dakle, to su pitanja nad kojima prosto mora da se zabrine svako u ovoj zemlji, ali ne treba da se zabrine što nam je najniža smrtnost ne samo u ovom delu Evrope, nego što je kudikamo niža u odnosu na brojne mnogo veće, mnogo bogatije zemlje. Hajde da se ne poredimo sa čuvenom Italijom i čuvenom Belgijom i čuvenom Francuskom i čuvenom Španijom i Velikom Britanijom, ali pogledajte, samo pogledajte kako je kod njih sve ovo vreme, kako danas, a kako je u Srbiji, pa da kažemo jedno iskreno, pošteno i od srca – alal vera na do sada obavljenom poslu, svim građanima ove zemlje, jer je ovo bilo pitanje koje se tiče svih nas i svi smo u tome učestvovali. Na prvom mestu, naravno, i u pravu su oni koji su to rekli, zdravstvenim radnicima, lekarima, koji nisu znali šta je dan, šta je noć, koji su se neumorno tukli na prvim linijama fronta i državi, dame i gospodo, rukovodstvu, dakle, onim ljudima koji su omogućili da ti zdravstveni radnici mogu da izvojevaju dobre, važne pobede u velikim bitkama, jer jedno bez drugog ne bi moglo, jedno bez drugog ne bi išlo i to kažu i sami ti zdravstveni radnici, svi oni koji su u brojnim zdravstvenim ustanovama ove zemlje prethodnih 50 dana radili danonoćno kažu to, kažu i oni njihovi predstavnici u Kriznom štabu.

Kada kažemo struka, ti ljudi, struka, kažu – nismo nikada imali, apsolutno nikada, tu vrstu razumevanja podrške od strane države kakvu smo imali sada u ovo vreme. Pa, jel onda greh reći, samo zato što je nekome teško da čuje – ponosni smo na činjenicu da smo na čelu države imali Aleksandra Vučića na mestu predsednika Republike, da smo imali Vladu Srbije koja je pokazala da je u stanju da se efikasno zauzme u najteže moguće vreme da pruži podršku tim zdravstvenim radnicima, da im obezbedi i respiratore i sva zaštitna sredstva. Dakle, sve njihove mere i preporuke da pretoči u uredbe i odluke i da imamo sa čime da se borimo ovih 50 dana.

Mi smo u SNS ponosni na činjenicu što smo imali takvo državno rukovodstvo i što smo sa ovakvim uspehom došli do današnjeg dana 5, 6. maja ove godine. Ne možete, dame i gospodo i građani Srbije koji ovo slušate, prosto ne možete da se ne osvrnete na laž i licemerje sa kojima smo morali da se borimo konstantno sve ovo vreme, ali konstantno, bukvalno svakoga dana sve ovo vreme, jer sve ono što su pripadnici bivšeg režima, pre svega tu mislim na onaj tajkunsko-lopovski kartel koji predvode Dragan Đilas, njegov takozvani savez i ostali tajkuni sa njima, dakle, sve što su radili sve ovo vreme, bilo je samo laž, samo napad, samo pokušaj da se uruše napori naših heroja koji su omogućili da imamo nakon 50 dana ovakav rezultat i sve samo teško licemerje i bukvalno sve.

Počnite od one prve stvari o kojoj smo govorili danas, odnosa prema parlamentu. A šta je to, ako nije laž i ako nije licemerje? Pa jesu vam njihovi narodni poslanici, a znate koliko ih imaju ovde, sada nije važno kako su do njih došli, ima ih i na sednici sada, jer su oni govorili sve vreme – jao, strašno im nedostaje Skupština što se nije sastala 16. marta, a ti isti, da se podsetite, godinu i po dana nisu mogli da se sete adrese na kojoj se Dom Narodne skupštine nalazi, pojma nisu imali i nije ih bilo briga uopšte i sada oni su se setili da im mnogo fali Skupština i prosto će da umru, kako su govorili, ako Skupštine ne bude. Mi smo im rekli – istog sekunda kada struka kaže, kada lekari kažu, stekli su se uslovi, hajde da radimo, Skupština se saziva, mi ćemo da vam omogućimo uslove da možete svi da dođete, kao što ne može niko sada ni u Belgiji, ni u Španiji, ni u Italiji, da se pruže uslovi, da se stvore uslovi svakom poslaniku da dođe ovde, da govori, da kritikuje, ako mu se kritikuje, mi ćemo te uslove da vam damo.

Mi reč ispunili, mi došli da raspravljamo i o merama i o vanrednom stanju, a oni, licemeri i lažovčine, pa nešto ih nije bilo. Jel ih bilo kada smo govorili na prošloj sednici ovde o tome? Nije, kao što ih nema ni danas. Ne računam ovo kad dođu, kao jutros ovaj ljotićevac Obradović, da ovde ponovo zlu krv prosipaju, da ponovo prave incidente, da ponovo pokušavaju da izazovu sukobe među nama, da ruže i nipodaštavaju Narodnu skupštinu, da se ponašaju kao nedozreli, duvajući u pištaljku i rušeći državno znamenje. I šta su ikada drugo radili, osim da su nešto rušili i gledali da upropaste. Ili da sruše RTS ili da sruše zgradu Predsedništva ili da sruše državno i narodno jedinstvo u borbi protiv smrtonosnog virusa ili da sruše i upropaste aplauz podrške medicinskim radnicima svako veče u osam ili da sruše i upropaste državnu zastavu. Kada su ikada išta drugo pokazali da umeju i da ih zanima? Ali takvi da nam sole pamet da im nešto parlamentarizam znači, pa nemojte, molim vas, da se lažemo, nemojte da se pretvaramo.

I sve drugo što su uradili, kada kažu mnogo im je do Ustava stalo, a ko? Ti isti koji, pazite, i dan-danas, ovog dana kada mi govorimo o tome traže da se taj Ustav krši, zašto, da bi bili neki izbori onda kada oni to hoće, oni kao Ustav brane. Od koga? Od nas koji smo sve po tom Ustavu radili. Pa neće biti. Od Aleksandra Vučića, koji je uradio sve ono što oni nikada nisu bili u stanju, oni nešto u ovoj državi da brane, koji su uvek mislili samo na sebe, pa neće biti, i te njihove teorije zavere koje ste slušali danas. Znate, gospođo Brnabić, nije ovaj čovek ovde koji je danas govorio da je sve ovo jedna velika laž, da su Svetska zdravstvena organizacija i multinacionalne kompanije izmislile virus i da nema stotina hiljada mrtvih, kao što svi znamo da, nažalost, ima. Pa nije on u tom usamljen i nije on po tome nimalo različit ni od Đilasa, ni od ovih dveraša, ljotićevaca, ni od ostalih iz tog njihovog društva. Svi su u tome isti.

Cela država se ovih dana zgražava nad izjavama jedne narodne poslanice, Kostić se, čini mi se, preziva, da nama pokušavaju kroz vakcinu za koronu da ubace čipove. I sad njima je to nešto i smešno i strašno, a to su oni. Jer, da vas podsetim, vi to možda znate, ta gospođa je ovde došla upravo kao poslanik tog zagovornika teorija zavera koji nam se obratio i danas i ta gospođa je deo Đilasove većine na opštini Stari grad, tamo je bila u autentičnoj onoj odborničkoj grupi Đilasovog Bastaća, sad je valjda u Demokratskoj stranci. Ali, to su oni i nikakve tu razlike među njima nema.

I kad kažem licemerje i kad kažem laž i ove njihove priče da ne valjaju mere, a koje mere ne valjaju? Jel ne valjaju ekonomske mere koje je ova država već uspela da uspostavi? Jel ne valja to što smo isplatili već za 10% veće zarade zdravstvenim radnicima, što pre tog povećanja u ovoj Srbiji danas o kojoj se stara Aleksandar Vučić jedna medicinska sestra ima oko 50.000 dinara platu, a to je samo koliko veće u odnosu na 30.000 dinara u vreme Đilasa i ostalih tajkuna. Šta sad tu tačno ne valja? Laž i licemerje. Šta je, ako nije laž i ako nije licemerje, priča da ne valja što je ova država smogla snage, što ima tu vrstu ekonomske snage da danas može da obezbedi tri minimalne mesečne zarade svakom zaposlenom kome je to potrebno? Tri zarade obezbeđuje država svakome kome je potrebno. Šta je loše što će sutra, bukvalno sutra, da krene isplata prve od tih zarada i ko će to da kritikuje?

Licemeri i lažovčine najobičnije koje nikada nisu jednu jedinu platu, ma dinar jedan, uplatili nikome, a pola miliona ljudi im je ostalo na ulici. Imali su oni epidemije, pa se nisu nikad setili, baš ih je bilo briga. Imali su i ekonomske krize, pa nikada nijedan jedini beli dinar nisu dali nikome, sem sebi, i baš ih je bilo briga. I takvi da nam danas pričaju – ne valjaju naše ekonomske mere. Ma, hajte, molim vas. I da kažu – ne valja što je država obezbedila, što danas može da obezbedi svakome punoletnom u ovoj zemlji ko to želi 100 evra. Izvinite, molim vas, a kada ste vi dali ne 100 evra, nego 100 dinara bilo kome, sem sebi? Samo laž i samo licemerje.

Ne valjaju im mere za zaštitu zdravlja koje smo preduzimali, ne valja im što smo to uradili uz pomoć naših prijatelja iz Narodne Republike Kine, pa ovaj tajkun Đilas dao je sebi tu slobodu da baš kao ovaj zagovornik teorija zavere pljuje, doslovce, naše prijatelje iz Narodne Republike Kine, da priča kako su oni sve ovo napravili, pa nama poslali, a to je pričao kada se direktno uključivao u svoje medije, da priča da, zamislite, Kinezi lažu, hoće da sakriju pravi broj zaraženih tamo kod njih, da priča kako njihove mere ne valjaju ništa i kako Kinezi ne znaju ništa. Pa, sramota najobičnija.

I taj će da kritikuje nešto što smo uspeli da obezbedimo respiratore kojih se nikada nije setio, nije znao ni šta su, ni čemu služe. A kad ga pitaš – izvini, jel možeš sada da se nađeš na usluzi svojoj zemlji, kaže – ne mogu, jer neću. Ne mogu, jer neću. Ja ću možda da dam nešto Unicefu, a doslovce je rekao – ovoj državi ne dam ništa.

Svaka čast, licemeri najobičniji! Pa, nađite se sutra hrabri da bilo kome u ovoj zemlji držite neke lekcije. Vi da govorite nešto Aleksandru Vučiću? Pa, ja stvarno ne znam šta vi mislite, ko će tako nešto da proguta? I licemerje i opet laž kada ti i takvi ljudi govore da nešto nije bilo dobro vezano za poštovanje mera tokom vanrednog stanja.

Pazite sada, najveći problem svih problema je što se čuje sa pojedinih balkona i prozora u ovoj zemlji, a nema ih malo, da su ljudi nezadovoljni kada tajkun poput Dragana Đilasa pokušava da im pamet soli i da im proda lupanje u šerpe za nešto što će da bude najbolja moguća stvar danas, pa makar ako i to znači kršenje mera koje su propisali medicinari, kršenje policijskog sata i rasplamsavanje bolesti.

Ljudi kažu, e, slušaj Đilase, imenom, znamo da si lopov i slušaj još nešto, vrati pare. I on kaže – aha, ovo je napad. On kaže – aha, najveći problem je što sam ja video da su baklju pri tome upalili. Pa, opet licemerje i opet laž.

Jeste li se vi licemeri i lažovi kitili i hvalili snimcima, video snimcima, gde palite baklje i lupate u šerpu. E, te su vam baklje lepe, ali ne valja ako drži baklju neko ko kaže – Đilase, lopove. Strašno je velika razlika između te vaše lepe i ove druge koja vam se ne sviđa. I vi ćete da određujete ko ima pravo da šalje političku poruku, a ko nema, zato što vam se ta politička poruka ne sviđa, je li?

I ove vaše baklje koje ste palili ovde pred ovim domom Narodne skupštine, po 20 naređali jednu do druge, sve su bile divne i veličanstvene i one pred Predsedništvom Srbije kad ste pretili Aleksandru Vučiću mali milion puta, sve su bile sjajne, ali ove druge vam se ne sviđaju, jer vam se ne sviđa poruka.

Šta još kažu? Oni se nešto žestoko zabrinuli jer smatraju da su neki ljudi kršili mere zabrane kretanja, a koji to ljudi? Koji to ljudi, licemeri i lažovčine najobičnije? Ako ne, da opet počnemo od vas. Taj vaš Bastać, kod kog je ova Nada Kostić, koji je zajedno sa Miljušem koji je spaljivao knjige onomad, sećate se toga, prvi izašao da krši policijski sat, izveli svoje ljude ovde na Dorćolu da prebijaju radnike Direkcije za izgradnju, pa onda za njima i vi svi ostali. I ti lično Đilase, i ti lično Boško Obradoviću, ovaj što je ovde danas rasturao zastavu Narodne skupštine i napadao policiju, šutirao policajca. I ti lično Lutovac, i ti Jeremiću i svi ostali koliko ih ima, ređajte ih. Jer su se svi naređali ovde pre nekoliko dana samo da pokažu kako su jaki i opasni, da oni krše policijski sat. Šta vi onda pričate? Šta vi onda pričate i koga vi pravite ludim ovde? Da neko odgovara za ono u čemu ste vi prvi? Samo laž i samo licemerje.

I još kažu, hoće, znate, Aleksandar Vučić da uvede cezarizam, hoće da on ima apsolutnu vlast. Aleksandar Vučić koji je, gospođo Brnabić, zajedno sa vama potpisao predlog i taj je predlog došao ovde da mi danas o njemu govorimo da se ukine vanredno stanje, da se ukinu sve te mere koje proizilaze iz vanrednog stanja, a tiču se i policijskog sata i angažovanja vojske u zaštiti narodnog zdravlja.

Dakle, sve to što je ovim tajkunima i lopužama najobičnijim strašno i represivno, mi predlažemo, Aleksandar Vučić predlaže da se ukine, a oni kažu – e, ne, mi smo sad protiv toga. Oni to neće. I sad je on autokrata, on je diktator, a oni su šta? Ne znam. Ne znam odgovor ali znam da pametni svakako i sigurno nisu. I opet laž i opet licemerje, pošto su pričali o izborima danas, pošto su pričali i o kampanji danas, a samo su se oni sve vreme, konstantno i sve vreme, izborima bavili.

Dok je Aleksandar Vučić rekao da neće izborima da se bavi dok se ne završi vanredno stanje, dok je rekao, i reč održao, neće nikome od njih ime da pomene, oni su se samo njim bavili svaki božiji dan, apsolutno svaki i samo mislili o kampanji i samo mislili o svojim jurišanjima na vlast, a to bi najviše voleli bez izbora i to i danas kažu, a to bi najviše voleli tako što će neko da ih postavi da malo budu na vlasti. Samo je problem što tako ne ide.

Ne valjaju im mere, čuli smo i malo pre za koje je Svetska zdravstvena organizacija rekla - donete su u pravom trenutku, donete su na najbolji mogući način da pokažu efekat i rezultat. I na svemu tome je, koliko prekjuče, generalni direktor te SZO Srbiji čestitao. A ovi se opet bavili izborima i opet se bavili sobom i opet Aleksandrom Vučićem.

I danas kad ih pita čovek, a, dobro, šta sad ne valja u tome što ćemo da izađemo iz vanrednog stanja? Pa, znate šta? Možda postoji jedan odgovor koga može da se seti svako. Možda im je najveći problem to što im je Aleksandar Vučić rekao da neće sigurno da im odgovara ništa dok traje vanredno stanje. Da se nisu uplašili njegovog odgovora zbog toga što, im se čini, sledi uskoro? E, to oni znaju jako dobro. Ako se jesu uplašili imaju razloga zašto jesu.

Kako će da izgleda ta kampanja? Nećemo mi i rekli smo da se bavimo time uopšte, ali odgovor na to pitanje, da budemo do kraja iskreni, zavisi od toga koga pitate. Ako pitate njih, ako pitate ove okupljene oko žutog tajkuna Đilas Dragana, pa, verovatno će da bude još patetike o kojoj ste govorili vi i drugi danas i sve ste bili u pravu. Dakle, da čovek laže, kukumavči, prenemaže se, kaže – neko mi je decu napao, i sada daj mi znak tri-četiri-sad da ja mogu da počnem da plačem, a niko mu decu nije napao.

Taj isti čovek, da se ne libi, da samo dan kasnije izda nalog svojim medijima, izda nalog svojim novinarima, portalima da udare ponovo najstrašnije, a već su to radili milion puta do sada na decu Aleksandra Vučića imenom i prezimenom. Njegovu još jednom, niko dirao nije, dobro je što nije i tako treba da ostane zauvek.

A on i oni njegovi bednici, šta su radili pre samo nekoliko dana kada su slali poruke Aleksandru Vučiću, Aleksandru Vučiću direktno, mi hoćemo da izvinite da uriniramo po grobovima tvoje dece. To se desilo pre samo nekoliko dana. I kad kažu ne znamo ko je to radio i ne znamo šta je to bilo, to su neki anonimni. Da li su vam anonimni Tatići bivši članovi Veća gradske opštine u vaše vreme. Opština Vračar je u pitanju, da li je tako? Da li su vam oni anonimni? Da li su vam oni anonimni što su bili funkcioneri DS i čiji su i dan danas tamo da drmaju po tim vašim strankama i tim vašim savezima?

Jesu li vam anonimni ti vaši funkcioneri koji kažu – haiku za danas, to je znate pesma, to je poezija za današnji dan. Samo mrtvi Vučići su dobri Vučići. Jesu li to vaše poruke? Jesu li to dokazi kakvu kampanju treba da očekujemo, pa da ih još dodatno potkrepite, evo još neko ko nije ni malo anoniman Tatjana Vojtehovski, reaguje na ovog Dragana Đilasa njegovo obraćanje Aleksandru Vučiću u kome on ponovo priča ti si Vučiću kreten, ti si bolestan i tako dalje, jer Vučić nema decu i njemu se sve može reći. Kaže ova Vojtehovski – ma, treba da se pobijemo sa njima. Sa njima, sa Vučićem i nama ostalima. Pa, kaže Vladimir Todorić, evo još jedan anonimni za koga pojma nemate koje, jeli, član Predsedništva stranke Vuka Jeremića, lični advokat Dragana Đilasa i jedan od njegovih najbližih saradnika. Njegov komentar na sve to, dakle, na Đilasovo obraćanje Vučiću, komentar ovih je – pobiti govna i gotova stvar. Pobiti i gotova stvar.

I ako mislite da nije jasno koga ubiti, koga pobiti, evo vam odgovor pre sat i po, ubiti Vučića. Ubiti Vučića, tako su doslovca napisali opet oni, opet njihovi simpatizeri, opet njihovi članovi i aktivisti. E, to je njihov odgovor na pitanje šta treba da se očekuje u političkom životu Srbije ako se oni budu pitali.

A mi sa druge strane umeli smo samo da odgovaramo radom. Umeli smo samo da odgovaramo brigom za ovu zemlju i činjenica da danas država jeste dovoljno jaka, da je moglo da sa velikim uspehom ekonomskim prebrodi ovaj period pa da može da čeka kraj ove godine sa najboljim rezultatom u ekonomiji, to kaže MMF, da može da sačeka kraj sledeće godine sa najboljim rezultatom u ekonomiji u čitavoj Evropi, što kaže MMF. Pa sve je posledica principijelnog stava Aleksandra Vučića i Vlade koju okuplja SNS. Mi ćemo da radimo. Mi ćemo da se borimo, mi ćemo da se trudimo da rezultat napravimo kako u borbi sa smrtonosne opasnosti tako i u borbi za ekonomiju. To je uvek bio naš glavni i najvažniji odgovor.

A vi lažovi, a vi licemeri ako ništa drugo nikada bolje niste znali ni umeli, pa ne očekujte onda sutra da vas narod nešto bolje ceni od ovoga i ovoliko koliko vas ceni. Vi radite to što jedino znate, ostavite se tuđih porodica, ostavite se dece Aleksandra Vučića koju ste napali ponovo i danas, dakle, ponovo imenom i prezimenom, ali tuđe dece.

Ostavite se napadanja na bilo čije dete u ovoj zemlji. Ne dirajte druge ljude, ne ugrožavajte im decu, a mi ćemo da se postaramo da bude ove dobre ekonomije za koju nam je već rečeno da je za Srbiju izvesna, da bude dobrih rezultata na koje ćemo svi da budemo ponosni. Da bude dobre budućnosti za sve u ovoj zemlji, naravno, pre svega za one kojima ta budućnost na prvom mestu pripada, a to su sva deca Srbije. Sve što smo do sada radili za njih smo radili. Sve što ćemo raditi dalje biće svakako pre svega za njih i to je ono što je dakle, još jednom principijelni stav SNS. To je politika koju je ustanovio lično Aleksandar Vučić svojom podrškom da nastavimo da radimo dalje zajednički, dakle, podrškom i ovim predlozima. Poslanička grupa SNS ponosno stoji u redovima onih koji tu politiku sprovode. Hvala vam.