Poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, Srbija se suočava sa brojnim izazovima i sa velikim problemima. Među tim problemima, pored pitanja Kosova i Metohije, pored značajnog napretka u rešavanju pitanja životnog standarda i nezaposlenosti, pitanje kriminala i korupcije, najznačajniji problemi su pitanje, odnosno „bela kuga“ i odumiranje sela.
Mi smo čuli u prethodnom delu rasprave kolege koji su govorili o brojnim činjenicama vezano za ova dva velika problema. Znamo da se svake godine Srbija smanjuje za 30 do 40 hiljada stanovnika, dakle, za mesta veličine Negotina ili Bačke Palanke.
U Srbiji ima 4.700 sela, a četvrtina njih ili 1.200 je u fazi nestajanja. U 1.000 sela imamo manje od 100 stanovnika. U 500 sela imamo manje od 50 stanovnika. U 86% sela smanjuje se broj građana.
Dakle, sve su ovo pokazatelji koji govore da je potrebna odlučna borba i protiv bele kuge i borba za spas srpskog sela. U tom smislu, ja pozdravljam odluku da se formiraju nova ministarstva, među njima posebno ministarstvo za brigu o selu, ministarstvo za brigu o porodici i demografiji. Naravno, važno je i osnivanje ministarstva za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, jer Srbija je poznata kao država koja poštuje međunarodne konvencije vezano za zaštitu nacionalnih manjina, ali uvek je dobro da se jedna posebna državna institucija bavi tim pitanjem i generalno pitanjem poštovanja ljudskih prava.
Jedno od najvažnijih državnih i nacionalnih pitanja, pored ovih o kojima sam govorio, jeste pitanje položaja Srba u regionu. Mi znamo da postoji jasna razlika između pojma dijaspora i Srba u regionu i o tome je veoma jasno govorio gospodin Martinović. U osam država regiona živi blizu dva miliona Srba. To je pet država koje su nastale na prostoru bivše Jugoslavije - Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Makedonija i Crna Gora. Pored toga, tu su Mađarska, Rumunija i Albanija.
Položaj Srba u regionu je težak. Mogu da kažem da je jedino povoljna i dobra situacija što se tiče poštovanja prava Srba u Mađarskoj i Rumuniji. U ostalih šest država imamo veći ili manji stepen diskriminacije dela našeg naroda. Naravno, najteža situacija, odnosno tragična pozicija jeste pozicija preostalih Srba u Hrvatskoj, kojih po popisu stanovništva iz 2011. godine živi 186 hiljada, ali činjenice pokazuju da je taj broj sada značajno manji, što će pokazati popis stanovništva koji će biti u Hrvatskoj sledeće godine. U Hrvatskoj, podsećam, kada se uzmu u obzir Jugosloveni, neopredeljeni, je živelo preko 700 hiljada Srba. Dakle, sa područja Hrvatske proterano je preko pola miliona Srba, a prema podacima UNHCR-a, vratilo se svega između 50 i 60 hiljada.
Nažalost, poslednjih nekoliko godina imamo stalni procenat, odnosno pojavu iseljavanja srpskih povratnika što u Srbiju, što u srpsku, što u zapadnoevropske zemlje. Takođe, tragična pozicija jeste našeg naroda u Federaciji BiH, gde je pre rata živelo oko 600 hiljada Srba, a po popisu stanovništva iz 2013. godine, živi svega 56 hiljada. Sada je taj broj, takođe prema nezvaničnim podacima, značajno manji.
Teška je situacija, naravno, bila i u Crnoj Gori. Svi očekujemo da će formiranjem nove vlade u Crnoj Gori položaj Srba se popraviti i da će se to najbolje videti na popisu stanovništva sledeće godine.
Moram da kažem da je u poslednjih šest godina učinjen značajan napredak vezano za pružanje pomoći Srbima u regionu, naravno, glavnu zaslugu ima predsednik Vučić, Vlada Republike Srbije, ali takođe i Vlada AP Vojvodina.
Imali smo niz konkretnih mera od strane i Vlade Srbije i pokrajinske Vlade. Međutim, moje mišljenje je da je problem Srba u regionu, posebno kažem Srba u Hrvatskoj, Federaciji BiH i Crnoj Gori jako težak i da bi trebalo osnovati jednu posebnu državnu instituciju. Moje mišljenje je da bi trebalo osnovati ministarstvo za Srbe u regionu, koje bi se na jedan sistematski način bavilo pružanjem konkretne pomoći na svakodnevnom nivou, dakle, od obnove kuća, preko obnove javnih objekata, komunalne infrastrukture, crkava, parohijskih domova, domova kulture, škola. Zatim, ministarstvo koje bi pružalo konkretnu ekonomsku, socijalnu pomoć Srbima koji žive u okruženju i posebna bi uloga tog ministarstva za Srbe u regionu trebala da bude borba za oteta imovinska i stečena prava proteranih Srba i svih drugih oštećenih građana.
Ja ću samo pomenuti neke od tih problema – oduzeta stanarska prava, oduzeto, uzurpirano poljoprivredno zemljište, zatim, uništene kuće u klasičnim terorističkim akcijama po hrvatskim gradovima, pomoćni objekti, zatim, pitanje zaostalih neisplaćenih penzija, pitanje oduzetog radnog staža i niz drugih pitanja.
Temelj borbe za imovinska stečena prava koja su oteta proteranim Srbima i svim drugim oštećenim građanima i u Hrvatskoj i u Federaciji BiH, pre svega, treba da bude Bečki sporazum o sukcesiji, odnosno Aneks G tog sporazuma, koji se zove „Privatna svojina i stečena prava“. I u tom sporazumu jasno stoji da svim građanima i svim pravnim subjektima moraju biti vraćena prava koja su imali na dan 31.12.1990. godine, a svi ugovori sklopljeni pod pritiscima i pretnjama tokom i posle rata moraju biti proglašeni ništavnim.
Mi imamo samo skoro dvadesetak hiljada Srba koji su pod pritiscima i pretnjama bili prinuđeni da prodaju i menjaju svoje kuće iz hrvatskih gradova i sa područja Federacije BiH.
Takođe, mislim da jedno posebno važno pitanje koje muči veliki broj građana Srbije, odnosno Srba koji su rodom i poreklom sa područja Hrvatske i BiH jeste pitanje ratnih zločina.
Mi dobro znamo da u Zagrebu i Sarajevu nemamo nezavisna pravosuđa, da je i tužilaštvo Hrvatske i tužilaštvo BiH, kao i njihovi sudovi, etnički motivisane institucije, čiji je cilj da masovno pokreću istrage, podižu optužnice i sude Srbima i pripadnicima nekadašnje JNA, sa jednim ciljem, da se opravda jedna najbezočnija laž i izmišljotina, da su Srbija i srpski narod tobože izvršili agresiju na Hrvatsku i BiH, a da su Hrvati i Bošnjaci tobože vodili oslobodilačke ratove i bili žrtve te agresije.
Činjenice jasno pokazuju da je glavni krivac za rat u Hrvatskoj bio ustaški režim Franje Tuđmana, čiji cilj je bio stvaranje etnički čiste Hrvatske države bez ili sa što manje Srba, a da je glavni cilj islamističkog režima Alije Izetbegovića bio stvaranje unitarne Bosne i Hercegovine, odakle bi bili proterani Srbi ili bi preostali Srbi bili građani petog reda.
U tom smislu, mislim da bi bilo važno osnovati kancelariju za pomoć osumnjičenim i optuženim Srbima, čiji bi cilj bio pružanje besplatne stručne i pravne pomoći i davanje finansijske podrške u odbrani od lažnih optužnica i u odbrani u montiranim političkim procesima.
Najveći broj Srba i pripadnika JNA su se časno i hrabro borili za svoj narod i svoju državu i oni žele da skinu ljagu sa svog imena da su bili, odnosno da jesu ratni zločinci. Zbog toga im treba pomoć jedne državne institucije, jer velika većina Srba pripadnika i Vojske Republike Srpske i Vojske Republike Srpske Krajine ili pripadnika Vojske Jugoslavije, koji su ratovali na Kosovu i Metohiji 1999. godine se nalazi u teškoj situaciji i nemaju sredstva da plaćaju skupe i duge sudske postupke.
Dakle, ta kancelarija bi imala za zadatak da pomogne odbranu Srba i u tom smislu da pomogne borbu za istinu o karakteru ratovanja na prostoru bivše Jugoslavije.
Moram da kažem, to pokazuju činjenice, da najveći broj zločina protiv Srba nije procesuiran. Pogledajmo primer BiH, veliki zločini nad Srbima u srednjem Podrinju, u više od 100 sela u opštinama Srebrenica, Zvornik, Bratunac, Milići, Vlasenica, Šekovići, Osmaci, zatim zločini u Bosanskoj Posavini, centralnoj Bosni, u 13 zapadno krajiških opština, u Sarajevu, u zapadnoj Hercegovini. Najveći broj tih zločina nije procesuiran. Brojni zločini nad Srbima, nakon hrvatskih zločinačkih akcija, u zapadnoj Slavoniji 1991. godine „Otkos“, „Orkan“, „Papuk 91“, „Medački džep“, „Maslenica“, „Miljevački plato“, „Oluja“, brojni zločini nad Srbima u stotinama hrvatskih gradova. Dakle, ništa od toga nije procesuirano.
Ono što želim da izrazim, a to jeste moje nezadovoljstvo radom Tužilaštva za ratne zločine. Zbog čega? Prema podacima koji su objavljeni u Nacionalnoj strategiji za procesuiranje ratnih zločina, koje je usvojila Vlada Srbije februara 2016. godine, do tada je Tužilaštvo za ratne zločine, od svoga osnivanja 2003. godine, dakle u tih 13 godina, podiglo optužnice protiv 178 lica. Od tog broja optužnica, kad gledamo nacionalnu pripadnost, imamo dve optužnice protiv Hrvata, dve protiv muslimana, 21 protiv Albanaca i 153 protiv Srba. Dakle, preko 85% optužnica su podignute protiv Srba.
Apelujem, i to sam više puta radio u javnosti, ovom prilikom na Tužilaštvo za ratne zločine da konačno počne da pokreće istrage i podiže optužnice za brojne brutalne, nezapamćene zločine protiv našeg naroda u Hrvatskoj, BiH i na KiM.
Jedna veoma važna tema, najvažnija, humanitarno, civilizacijsko pitanje jeste pitanje nestalih lica. Evo, juče smo i prekjuče imali dvodnevnu sednicu komisija za nestala lica Vlade Republike Srbije i Republike Hrvatske. Imali smo izjave predsednika hrvatske Komisije za nestala lica Stjepana Sučića, koji je izneo bezočne laži na HRT kako Srbija tobože opstruiše proces rešavanja pitanja nestalih lica i kako Srbija uskraćuje informacije o skrivenim i premeštenim grobnim mestima.
Dobro znamo da Hrvatska godinama ističe jedan podatak, a to je da ona potražuje 1.869 nestalih građana Hrvatske, vešto izbegavajući pitanje nacionalne pripadnosti tih žrtava. Ono što je važno i što imamo informacije jeste da od tih blizu 1.900 nestalih građana Hrvatske preko 1.100 su Srbi, a manje od 800 su Hrvati.
Mislim da treba da insistiramo, odnosno naša Komisija za nestala lica na čelu sa gospodinom Odalovićem, da Hrvatska konačno objavi nacionalnu pripadnost svih 1.869 nestalih lica.
Takođe, Srbija je još 2013. godine poslala spisak od 630 nestalih Srba čije su porodice nestanke svojih najmilijih prijavili Crvenom krstu Srbije. Nisu ih prijavili Međunarodnom komitetu Crvenog krsta, nisu ih prijavili Crvenom krstu Hrvatske i sada Hrvatska sedam godina odbija da ovoj svojoj listi od 1.869 imena nestalih lica pridruži ovih 630 Srba.
Stjepan Sučić govori ovde u Beogradu kako Srbija koči proces rešavanja, kako u Srbiji postoje poznata grobna mesta, a znamo svi da postoje desetine poznatih grobnih mesta u Hrvatskoj gde imamo preko 150 ubijenih Srba. Hrvatska godinama neće da ekshumira te posmrtne ostatke.
Imamo u Zavodu za sudsku medicinu u Zagrebu oko 900 tela ekshumiranih posmrtnih ostataka. Prema pouzdanim informacijama preko 500 su posmrtni ostaci nestalih Srba, odnosno ubijenih Srba.
Dakle, moramo, ponavljam insistirati jače i snažnije da Hrvatska objavi nacionalnu pripadnost svih svojih, svih nestalih lica po njihovom spisku, da pridruži svom spisku 630 nestalih lica koje dosad nije učinila, da identifikuje 900 posmrtnih ostataka i da konačno ekshumira Srbe iz poznatih grobnica koje se nalaze širom severne Dalmacije, Banije, Like, Korduna i zapadne Slavonije.
Isti problem je i sa Institutom za nestala lica u BiH koji ne čini ništa na rešavanju problema 1.650 nestalih Srba sa područja BiH. Sa područja Hrvatske, samo da kažem, potražuje se preko 1.700 Srba, a sa područja KiM oko 500 Srba. Dakle, preko 3.800 Srba se vode kao nestali, a ne čini se gotovo ništa da se reši to veoma važno, odnosno najvažnije humanitarno i civilizacijsko pitanje.
Da ne bih više dužio, pošto i druge kolege treba da govore, želim na kraju da kažem da ću podržati Predlog zakona o ministarstvima, a da ovim pitanjima i pitanje osnivanje ministarstva za Srbe u regionu i pitanje osnivanja kancelarije za pomoć optuženim i osumnjičenim Srbima su važna pitanja o kojima treba otvoriti dijalog i u narednom periodu raditi na tome da ove dve institucije budu osnovane. Hvala.