Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.

Reč je o članu 12, pa ću se baviti najpre suštinom onoga što je predloženo. Dakle, ovde se amandmanom traži brisanje nadležnosti ministarstva koje se stara o položaju i ostvarivanju nadležnosti nacionalnih saveta i nacionalnih manjina. Dakle, da se ne vrši nadzor nad njihovim radom, iako se njihov izbor i nadležnosti finansiraju iz budžeta.

To što neke nacionalne manjine imaju po više struja i međusobno se teško dogovaraju, teško funkcionišu, to je njihov unutrašnji problem. Ali nije logično da država bilo šta finansira, a da ne može da zna šta finansira, na koji način finansira i na koji način se troše sredstva. Želim da verujem da im cilj nije bio bilo kakva manipulacija ili zloupotreba. U obrazloženju koje je dato mislim da su napisali da je to svrsishodno. Šta je svrsishodno? Svrsishodnost je da ih ne proveravate i ja u potpunosti podržavam stav predlagača ovog zakona da se ovaj amandman odbije.

Shodno ovom amandmanu, napravio bih jednu paralelu i jednu digresiju sa nečim što se desilo pre izvesnog vremenskog perioda, a reč je o aktivnostima Uprave za sprečavanje pranja novca. Naime, vi znate, pred zakonom su svi jednaki, a institucije sistema su ustrojene na osnovu zakona. Zašto bi bilo kome smetao rad nezavisnih tela, zašto bi bilo kome smetao rad nezavisnih institucija, osim ako iza pojedinačnog ili kolektivnog nezadovoljstva stoji nešto sumnjivo, nešto što nama nije poznato?

Kada je Uprava za sprečavanje pranja novca vršila kontrolu finansijskih transakcija ministarstava, to je bilo u redu i to su svi podržavali, najviše opozicija, to i jeste nadležnost Uprave i mi sa tim nismo imali apsolutno nikakav problem. Ali kada ta ista Uprava za sprečavanje pranja novca isključivo, ponavljam, u granicama svojih ovlašćenja i svojih nadležnosti traži podatke za rad pojedinaca, za rad udruženja, manje ili više udruženja i pojedinaca koja su bliska pojedinim opozicionim krugovima, to je tobože kriminalizacija koju vrši vlast nad besprekorno čistim i neokaljanim udruženjima i pojedincima.

Onda dolazimo do situacije da uz sve to, po ustaljenoj matrici javlja se veliki opozicionar Dragan Đilas i diže glas protiv takve tobože kriminalizacije. Previše demagogije, previše politikanstva u ovakvim osudama organa i tela koji samo obavlja svoju dužnost u borbi protiv pranja novca i finansiranja terorizma. Ako je Đilas čistunac, ako ove nezavisne institucije, odnosno ako ovi pojedinci i organizacije, nevladin sektor rade sve shodno zakonu, pa zašto onda ne bi sve izneli transparentno pred javnost, isto onako kako je to uradila Vlada, odnosno kako su uradila ministarstva unutar Vlade Republike Srbije? Očigledno je da za njih postoje dvostruki aršini, pa su predstavnici vlasti u obavezi da se podvrgavaju kontroli, ali tu obavezu nemaju Đilas i ovi ostali, kako bih rekao, buntovnici protiv odgovornog i zakonitog rada Uprave za sprečavanje pranja novca i finansiranje terorizma.

I Vlada Srbije, a posebno predsednik Srbije Aleksandar Vučić su svojim ponašanjem, svojim postupcima dokazali da poštuju zakone ove države i institucije sistema, pa zaista nije jasno zašto bi, recimo, Đilas, njegovi štićenici, onaj krug ljudi

koji sarađuje sa njim, bili izuzeti od poštovanja zakona i državnih institucija. Lojalnost prema svojoj državi koju ispoljava ogromna većina građana Srbije treba da bude uzor Đilasu i onima koje on podržava, ali to je njihovo ogledalo u koje će morati konačno da se pogledaju.

Još jednom, smatram da je predlagač potpuno u pravu kada kaže da ovaj amandman ne treba prihvatiti, a samo sam želeo da napravim digresiju, odnosno da podvučem paralelu ovog amandmana sa nečim što se desilo pre izvesnog vremenskog perioda. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine Milićeviću.
Na član 12. amandman je podneo Odbor za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Molim predstavnika predlagača da se izjasni o amandmanu.
Reč ima Aleksandar Martinović.
Izvolite.

Gospodine potpredsedniče, kao ovlašćeni predstavnik predlagača, prihvatam amandman Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu.

Zahvaljujem, gospodine Martinoviću.
Na član 13. amandman, sa ispravkom, zajedno su podneli narodni poslanici Šaip Kamberi, Enis Imamović, Selma Kučević, Nadije Bećiri, Mirsad Hodžić i Arđend Bajrami.
Primili ste mišljenje predstavnika predlagača o podnetim amandmanima, izveštaj Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Marković.

Zahvaljujem, gospodine potpredsedniče Narodne skupštine.

Vrlo ću kratko. Želim u startu da kažem da predlažem da se odbije ovaj amandman i da sam saglasan sa svom onom argumentacijom zbog koje je i ovlašćeni predstavnik predlagača pozvao da se odbije predloženi amandman grupe poslanika koji ste iščitali. Žao mi je što poslanici koji su predložili ovaj amandman nisu u sali, da pokušamo da čujemo neku argumentaciju u tom smislu zašto bi ovaj amandman trebalo prihvatiti.

Moje mišljenje je da kada je reč o amandmanu koji se odnosi na Ministarstvo unutrašnjih poslova, da se zapravo krije pokušaj, vrlo perfidni pokušaj, da se Republika Srbija optuži kao neko ko nema sluha za pitanja osoba koje pripadaju određenoj nacionalnoj manjini, u ovom slučaju reč je o albanskoj nacionalnoj manjini, jer vidimo iz predloga amandmana da se posebno apostrofira zapošljavanje pripadnika nacionalnih manjina i usaglašavanje strukture zaposlenih sa strukturom stanovništva u naseljenim mestima.

Gospodin Kamberi, kao i gospodin Imamović, njegov kolega iz iste poslaničke grupe, vrlo neprincipijelno sastavljene poslaničke grupe, pokušavaju na ovaj način da nametnu temu koja realno ne postoji. Ponoviću da mi je žao što nisu tu, da čujemo gde to u Srbiji nacionalne manjine imaju bilo kakav problem, u kojoj sferi, u kojoj oblasti, u kom segmentu, u kom preduzeću, u kojoj instituciji, u kom državnom organu bilo koja nacionalna manjina ima bilo kakav problem, koje to pravo nacionalne manjine u Srbiji danas imaju prilikom ostvarenja? Žao mi je što nisu ovde, da čujemo nešto iz njihove argumentacije.

Kada govorimo o Ministarstvu unutrašnjih poslova, trebalo je da znaju da kriterijum da neko postane pripadnik Ministarstva unutrašnjih poslova nije da li je neko Albanac ili je neko Rom ili je neko Srbin ili je neko Mađar ili pripadnik bilo koje druge nacionalne manjine. Dakle, mislim da je izuzetno pogrešno percipirati stvari na taj način, proklamovati navodnu ugroženost određene nacionalne manjine time što nisu možda, po nečijem mišljenju, dovoljno zastupljeni u nekom državnom organu, u ovom slučaju, kao što sam rekao, Ministarstvu unutrašnjih poslova. Neko da bi se zaposlio u Ministarstvu unutrašnjih poslova, kriterijum za to je isključivo stručnost, dakle, ne nacionalna pripadnost, već isključivo da li odgovara potrebama koje je zakon propisao.

Sama činjenica da se u nekoj opštini, ovde ću navesti neke opštine kao što su Preševo, Bujanovac, opštine u kojima određena nacionalna manjina predstavlja većinu, sama činjenica da u opštini recimo Preševo Albanci imaju većinu govori o zastupljenosti i u državnim organima, govori o tome da su zastupljeni i u Ministarstvu unutrašnjih poslova.

Neće niko iz Beograda odlaziti da bude policajac u Preševo, već će to biti čovek iz Preševa. Zaista mislim da je nepotrebno otvarati ovakve teme, pokušati da se na jedan perfidan način podigne tenzija, pokušati da se stvara atmosfera netrpeljivosti i nepoverenja.

Kada govorimo o multietničnosti i kada govorimo o zastupljenosti svih nacija, ja moram da pitam, a šta je sprečilo lokalne samouprave na jugu Srbije, dakle, Preševo ili Bujanovac da prekrše jedno pravilo koje je na snazi od 2002. godine o zastupljenosti srpske, u ovom slučaju manjine, u toj opštini. Od 2002. godine postoji pravilo da sve nacionalne manjine budu zastupljene u lokalnoj vlasti.

Zašto je posle 18 godina opština Bujanovac odlučila da prekrši to dobro pravilo koje je bilo na snazi, ponoviću 18 godina? Šta je problem? Zbog čega su Srbi u ovom slučaju izbačeni iz lokalne samouprave? Šta se to desilo? Već je bio dogovoren koalicioni sporazum. Podsetiću da ni jedna stranka nije osvojila apsolutnu većinu na izborima za opštinu Bujanovac. Srpska napredna stranka je osvojila 10 mandata, isto koliko i najjača albanska partija. Sve su to pitanja na koja bi gospoda predlagači ovog amandmana mogli da odgovore i žao mi je što nisu to.

S druge strane, osećam potrebu da primetim da kada dobijamo neke zamerke, kritike sa te strane, dakle dolaze predlagači ovog amandmana, nikako da čujemo i nešto afirmativno, nikako da čujemo i da se negde nešto lepo dogodilo. Informišući se malo naišao sam na podatak da se u maju ove godine, dakle nije to tako davno bilo, to je bilo pre nekoliko meseci, srpski i albanski policajci u zajedničkoj akciji probili su novi put do crkve u selu Oraovica kod Preševa. Dakle, zar ovo nije nešto što je afirmativno, zar ovo nije nešto što treba svi da promovišemo, zar ovo nije najbolji mogući primer multietničnosti?

Kome su potrebne danas 2020. godine podele da li je neko Albanac, da li je neko Srbin, da li neko treba ovoliko da učestvuje u nečemu, da li neko ima ovakvu kvotu, onakvu kvotu? Kome to treba? Kome treba izazivanje podela, a siguran sam da ni gospoda koja su predložili ovaj amandman nemaju podršku kod svog naroda. I to su izborni rezultati nedvosmisleno i pokazali.

Dakle, evo imamo jedan primer kako mogu srpski i albanski policajci u zajedničkoj akciji, probili novi put do crkve u selu Oraovica. Ova vest je izašla na brojnim portalima. Ovu vestu su ljudi pročitali. Za ovo se zna i ovo nije prvi primer. Nekoliko ovakvih dobri primera je bilo u prošlosti.

Još jednom podvlačim i sam izostanak predlagač ovih amandmana na današnjoj raspravi govori o tome da oni nemaju argumente i da je ovo pokušaj, dakle, na jedan vrlo perfidan način da se otvori jedna tema koja ne postoji i da se Srbija nepravedno optuži za nešto što nije istina. Zahvaljujem.

Zahvaljujem gospodine Markoviću.
Samo informacija. Preostalo vreme za raspravu poslaničke grupe Aleksandar Vučić – za našu decu je nešto preko 23 minuta.
Preostalo vreme za raspravu poslaničke grupe SPS je 8 minuta i 5 sekundi.
Reč ima gospodin Đorđe Milićević.

Dovoljno je gospodine Orliću. Zahvaljujem.

Slažem se u potpunosti sa ovim o čemu je govorio gospodin Markoviću i mislim da čitava ova rasprava, bez obzira što nema predlagača amandmana, zapravo govori da mi nismo ovde došli da se bavimo politikanstvom, već da smo vrlo sistematično izanalizirali amandmane koji su podneti, bez obzira ko ih je podneo i da izlazimo argumentovano sa činjenicama zašto smatramo da je predlagač u pravu i nije prihvatio predložene amandmane.

Kada je reč konkretno o amandmanu na član 13. Predloga zakona, kao što je gospodin Marković rekao, on se odnosi na MUP i amandmanom se traži da se struktura zaposlenih u MUP usaglasi sa nacionalnom strukturom stanovništva, to je zapošljavanje pripadnika nacionalnih manjina usaglasi sa njihovim brojem u strukturi stanovništva.

Ovo pitanje jeste osetljivo za nas, ali MUP je državni organ, republičke nadležnosti, a ne lokalne samouprave, to je opšte poznato. Osim toga postoji multinacionalna policija, to jest zapošljavani su pripadnici svih nacionalnih manjina u svim sredinama gde žive. Treba imati u vidu da su u pitanju osetljivi poslovi javnog reda i mira i poslovi pogranične policije gde je važno da budu obrazovani, obučeni, lojalni svojoj državi, da se ne dešavaju propusti, da se dvostruko prijavljuju građani i na Kosovo, dakle, bez odjava da su izdavana dokumenta o prebivalištima u opštinama u zoni razgraničenja čime se nezakonito menjala struktura stanovništva.

U okviru ovog amandmana, iako se to ne odnosi na ovaj član, već na član 15. Ministarstvo spoljnih poslova traži da se Uprava za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu zove – Uprava za saradnju sa državljanima Republike Srbije kako bi država finansirala saradnju sa njihovim dijasporama. Ovo je neprihvatljivo jer nacionalne manjine sarađuju preko svojih nacionalnih saveta sa svojim matičnim državama čime im se obezbeđuje čuvanje nacionalnog i kulturnog identiteta, takođe, njihove matične države i imaju svoje oblike saradnje sa pripadnicima svog naroda u dijaspori.

Srbija ima nacionalnu obavezu da sarađuje sa svojom dijasporom i asocijacijama Srba u regionu kao što su njihove matične države. Nemamo mi ustavnu obavezu da sarađujemo sa svim građanima Srbije širom sveta. A što se tiče policije, pa ne može se reći da je policija jednonacionalna u tim mešovitim sredinama i tu nema i ne postoji nikakav ključ, ne postoje nikakve kvote. To ne znači da su bilo čija prava ugrožena.

Ako pričamo o tome zašto, a pričamo uopšte o prisutnosti u nekim opštinama, kolega Marković je govorio, pomenuo opštinu Preševo, pomenuo opštinu Bujanovac, čini mi se i Medveđu. Evo, konkretno jedan podatak za opštinu Preševo. Ako već tražite neka prava, pa zašto ste 2011. godine bojkotovali popis u državi u kojoj živite, a sa punim pravom danas tražite svoja prava. Dakle, tada je popisano 3080 stanovnika, a ima 74,5% Albanaca, 13,5% Srba i 8,8% Roma.

Dakle, u potpunosti se slažemo sa predstavnikom predlagača da ovaj amandman ne treba prihvatiti. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine Milićeviću.

Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo narodni poslanici, već unazad nekoliko mojih kolega na početku svoje diskusije uvek konstatuje ili pita gde su podnosioci ovih amandmana o kojima raspravljamo. Ako neko misli da nisu tu slučajno, moram da ga razuverim, zato što su podnosioci Šaip Kamberi, Enis Imamović, Selma Kučević, Nadije Bećiri, Mirsad Hodžić i Arđen Bajrami, šest narodnih poslanika, nijedna od šest narodnih poslanika koji su podnosioci amandmana nije prisutan u sali da diskutuje o svojim amandmanima.

Da li vam to nešto govori? Meni govori da njihov predsednik stranke Sulejman Ugljanin upravo prima naređenje od Đilasa i od Šolaka, da ti poslanici više ne treba da budu u sali. Razloga ima mnogo. Jedan je da bi prikazali i građanima Srbije i ostatku sveta kako se krše prava nacionalnih manjina u Republici Srbiji i u ovom parlamentu, iako mi imamo dva potpredsednika Narodne skupštine koji pripadaju nacionalnim manjinama, ali to im je cilj.

Drugi cilj im je da prikažu kako u Narodnoj skupštini nema nikakve demokratije, da živimo u vreme autokratije i da se prava onih koje oni podržavaju buduću vladu Republike Srbije ne poštuju.

Sve je to zbog jednog, najvažnijeg razloga. Ja sam ga spomenuo kad smo birali predsednika parlamenta. Tada sam rekao da u ovom sazivu nijedan narodni poslanik neće izglasati nijedan zakon po meri i nalozima koje daju tajkuni, kao što je to bilo ranije. Sada na jedan ovakav način pokušavaju da uruše ugled parlamenta.

Da postoji ta saradnja između njih i tajkuna Šolaka i Đilasa vidite i u napadima na predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića. Predsednik Srbije je obećao bezuslovnu borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije. Ko se prvi oglasio i napao odmah zbog toga predsednika Aleksandra Vučića? Baš Đilas, Šolak i mediji koje oni kontrolišu.

Sada ja postavljam pitanje, razumem i znam da su njih dvojica skloni, pogotovo kad vrše vlast ili imaju uticaja na vlast, raznim finansijskim marifetlucima, zloupotrebama i kršenjima zakona da bi došli do enormnih količina novca, ali sad sa punim pravom postavljam i pitanje – da li možda sarađuju i sa organizovanim kriminalom da bi srušili predsednika Srbije Aleksandra Vučića? Da li sarađuju i zajednički rade na tom cilju sa grupama ljudi koji su ubijali građane Srbije, građane drugih država na teritoriji Republike Srbije koji se bave švercom narkotika, švercom oružja, švercom roblja? Da li su to saradnici Dragana Đilasa i Šolaka? Jer, model i ključ kako se jedni i drugi bore protiv Aleksandra Vučića je isti i zajednički im je cilj, pa nemojte da se iznenadite ako imaju zajedničku saradnju.

Zahvaljujem.

Na član 20. amandman, sa ispravkom, zajedno su podneli narodni poslanici Šaip Kamberi, Enis Imamović, Selma Kučević, Nadije Bećiri, Mirsad Hodžić i Arđend Bajrami.

Da li se neko javlja za reč? Da.

Reč ima narodni poslanik Nikola Radosavljević.

Izvolite.