Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam se, kada smo donosili Zakon o budžetu za 2021. godinu, obradovao kada sam video da u samom Zakonu o budžetu nema na rashodnoj strani sredstava predviđenih za rad našeg javnog servisa. Čak sam tada izjavio da je jedan od mogućih razloga to što smo konačno uspeli da skinemo Dragana Đilasa sa kičme našeg javnog servisa. S tim što mi izgleda da je šteta koju je pravio bivši režim koji je predvodio Dragan Đilas prilično velika i da i u 2021. godini RTS očekuje određenu problem od Vlade Republike Srbije, odnosno od, kako to oni vole da kažu, narodnih para.

Nije problem da Narodna skupština izglasa i ovaj zakon. Mi i dan danas vraćamo kredite kojim nas je zadužio bivši režim, čitavu državu, svakog građanina. I dan danas vraćamo kredite, otplaćujemo dugove koje je Dragan Đilas ostavio u Beogradu, pa nije problem ni ovo da se izglasa.

Mene jedna druga stvar interesuje, da li naš javni servis, medijski servis, RTS i RTV, plaćaju naknadu kablovskim operaterima? Jer, ako plaćaju naknadu kablovskim operaterima, onda smo mi u ozbiljnom problemu kao društvo. Onda je došlo do nekih poremećaja vrednosti.

Ne plaćaju? Dobro, javne servise ne plaćaju, ali zato druge kompanije plaćaju, jer mislim da treba regulisati rad kablovskih operatera zakonom. Ne može kablovski operater od proizvođača programa, to je neka televizija, da naplaćuje naknadu što program koji emituje ta televizija se nalazi u kablu tog kablovskog operatera. Kablovski operater je samo nosilac signala do krajnjeg korisnika i on to naplaćuje krajnjem korisniku. Ne možete da naplatite i proizvođaču i korisniku. Nije normalno. Zato što Srbija nema razvijeno tržište kablovskih operatera moguće je da se Šolak i Dragan Đilas danas ovako ponašaju, moguće je. To jeste ozbiljan problem.

Takođe, kada je u pitanju i naš javni servis, primećujem da se neprestano vrše reprize određenih serija, te programa. Nemam ništa protiv, verujte, ali hajde da budemo do kraja iskreni kako to zaista izgleda i koje su neke loše navike nastale u nekom ranijem periodu. Vidite i sami da već nekoliko nedelja, meseci, pa negde čak i godina, pojedini naši glumci, umetnici, kojima ja zaista za njihov glumački rad odajem priznanje, kažu da je u Srbiji jako teško raditi, kako je to više neizdrživo, kako će oni da promene mesto boravka, da bi da promene valjda i nacionalnost itd, neću da ulazim u to.

Znate li zašto je to? Šta se radilo u našoj kinematografiji za vreme, recimo dok je ministar kulture bio Bradić? Nije bilo projekata za snimanje filmova, bila su samo sredstva koja se odvoje iz budžeta, pa sednu te velike zvezde sa Bradićem, odredi se novac koliko će država da plati snimanje filma, započne se snimanje, završi se snimanje. Ako nešto novca pretekne, uplatiće statistima one dve-tri sekunde što su se pojavili, platiće im čak i da su veće zvezde nego Robert de Niro, ali taj novac neće ostati njima nego će morati da vrate glumcima, zvezdama.

Vlasnik filma nije država, iako je država kompletan film platila. Vlasnik je neka njihova izdavačka kuća koja će ga distribuirati po bioskopima, nosačima slike zvuka, za sve to uredno naplaćivati, a država od toga neće imati ni dinara. Na kraju će otkupiti pravo prikazivanja i RTS, pa će i ona ovim novcem iz budžeta opet da plati emitovanje tog filma i umesto da prihodi od tog filma budu vraćeni državi za novi projekat, završiće kod naših, ne mogu da kažem, zaista glumaca zvezda na nacionalnom nivou. E, to sada više ne može i tu je problem njihovog nezadovoljstva.

Ne krivim ja njih toliko zbog toga, nego krivim bivši režim, jer ih je naučio da na lak način dolaze do novca. Neću da spominjem njihova imena, naprotiv, oćutaću ime svakog od njih, zato što jesu umetnici na nacionalnom nivou, zato što nam je njihov ugled potreban radi očuvanja kolektivnog duha naroda, koji je takođe potreban zbog očuvanja čitavog naroda. Očigledno je da više ja brinem o njihovom ugledu nego oni što su brinuli dok su uzimali novac od tog istog naroda. Treba da ih bude sramota.

Ako žele da odu iz Srbije, neka odu. Dolaze novi, mladi, kvalitetni glumci, sigurno će biti ovde mnogo novih glumačkih zvezda koji će na svaki način privlačiti pažnju, čak možda i zabavljati naše građane. Ali, da završimo jednom sa tom pričom da je ova vlast protiv kulture, protiv umetnosti. Protiv je toga da se u ime kulture i umetnosti građani Srbije pljačkaju i na to da stavimo tačku.

Još nešto, svaki put kada RTS bilo koji od tih filmova, neću ni te filmove da spominjem, ni serije da spominjem, reprizira, svaki put mora toj izdavačkoj kući, odnosno tim glumcima ponovo da isplati honorare i naknade. Mislim da je to jedan vrhunski bezobrazluk, da ono što je finansirano iz budžeta Republike Srbije više puta bude naplaćeno iz tog istog budžeta, da bi se nekom omogućio lagodan i fin život. Nema problema što se tiče ovoga.

Takođe, raduje me i ovaj deo koji se tiče Sporazuma o kinematskoj koprodukciji između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Francuske. To je jako zanimljiva tema i verujem da će to gospođa Gojković jako dobro znati da iskoristi, da taj sporazum bude na obostrano zadovoljstvo. Svakako da je francuska kinematografija mnogo jača od srpske. Svakako da je potrebno pokušati barem, ako ne pokušamo nećemo ni znati da li to vredi, da se snime i neki istorijsko dokumentarni filmovi baš u ovoj koprodukciji. Na primer, da se snimi konačno film, recimo, o stradanju Srba, Roma, Jevreja, Hrvata antifašista u Jasenovcu. Ne zbog toga da bi se mi svađali sa komšijama, taman posla. Na prvom mestu da bi očuvali sećanja na žrtve koje su stradale u takvom jednom koncentracionom logoru i da bi ostavili i kroz jedno umetničko delo poruku da tako nešto više ne sme da nam se desi. To ne možemo sami.

Mi već generacijama pričamo o mnogo strašnih ratnih zločina koji su se desili ovde za vreme Drugog svetskog rata, stradanje đaka u Kragujevcu, streljanje građana u Kraljevu. Da li neko zna možda van Srbije o tim događajima? Mogu da kažem vrlo malo ljudi. Recimo, o jednom isto tako strašnom zločinu, broj žrtava nije za merenje i poređenje, svaka žrtva ima svoju težinu, vrednost, žaljenje, ali četiri ili pet puta manje je bilo nego u Kragujevcu, koje je Nemačka SS divizija, mislim da se zvala „Dač Rajsh“, napravila u jednom francuskom naselju, 650 ili 700 žitelja tog naselja je stradalo. To naselje je danas isto onakvo kakvo je bilo u trenutku kada su ti ljudi pobijeni i čitav svet zna samo za taj zločin.

Mislim da treba da iskoristimo priliku i da, uz podelu saučešća i bola za tim žrtvama koje su bile u Francuskoj i naših koje su stradale i u Kragujevcu i u Kraljevu i u Jasenovcu, iskoristimo francusku kinematografiju i da ostavimo jedan istorijski trag za ono što se desilo našim ili sunarodnicima ili sugrađanima.

Kada je u pitanju ovaj Ugovor o potvrđivanju, izbegavanju dvostrukog oporezivanja između Republike Srbije i Japana, mogu da vam kažem da se mnogo više radujem jednom takvom ugovoru nego što sam se radovao kada je, ne ja, nego možda moje kolege ranije, kada je bio potvrđen Sporazum između dvostrukog oporezivanja između tadašnje SFRJ i Luksemburga. Japan je ipak ozbiljna država i mislim da je vreme da počnemo da biramo zemlje sa kojima ćemo da imamo takvu saradnju.

Nemam ništa protiv ako je Srbija investitor u nekoj zemlji, pa da imamo takav sporazum. Nemam ništa protiv ni ako je neka druga zemlja investitor u Srbiji da imamo takav sporazum. Ali, da bi imali sporazum samo da bi par tajkuna izbegavalo da plaća porez u Srbiji, mislim da takve sporazume više ne treba da zaključujemo. Jer, Đilas i Šolak, o čemu je često pričao moj kolega Marijan Rističević, ovde vrše neku uslugu, ovde imaju neku delatnost, distribuiranje radio-televizijskog programa kroz kablove. Od toga zarađuju ljudi, verovali ili ne, to su iznosi od 600-700 miliona evra godišnje. Kada plate struju i ovo malo radnika što imaju, njihova televizija N1 fakturiše kablovskom operateru to što je emitovao njihov program i novac odlazi u Luksemburg.

Zemlje koje su ozbiljne kao Japan svakako da nešto ovako neće da dozvole, pogotovo što imaju svoje investicije ovde. Neće dozvoliti da im kaljaju ugled Šolak i Đilas, previše su oni ozbiljna zemlja za takva dva mangupa.

Što se tiče autoputa, već mogu da vidim sve što će da objave i Đilasovi portali i mediji i N1, ponovo zadužujemo građane Srbije, evo, to će biti sutra na svim naslovnim stranama njihovih medija. Niko neće da kaže koliko je neki autoput ili neki projekat, koliko su u stvari potrebni. Napašće Srbiju, napašće ovu Skupštinu što smo dali saglasnost za deonice autoputa od stotinak miliona evra, a to uopšte nije malo novca, ali je mnogo manje nego što košta most na Adi, mnogo manje nego što je oprano i izvučeno preko javnog medijskog servisa.

Još nešto, niko neće ni da kaže da ćemo mi da počnemo da otplaćujemo rate kredita kada ta deonica bude gotova iz prihoda koje taj autoput bude ostvarivao, ali će zato da napišu – evo ga Vučić, ponovo zadužuje građane, ponovo ropstvo, računaće koliko po glavi stanovnika mora da se vrati od tih kredita.

Ja sam na početku svoje diskusije rekao da mi i dan danas vraćamo njihove kredite i kao Republika i kao Pokrajina i kao grad Beograd, a ne znamo i ne vidimo rezultate tih kredita, osim da su oni sada mnogo bogatiji, nego što su bili kada su dolazili na vlast.

Gledao sam i njihove predsednike opština koji su dolazili u Narodnu skupštinu kada im je bio prvi mandat. Bili su narodni poslanici i predsednici gradskih opština. Da li verujete da su imali cipele koje su bile pocepane, za šest meseci, ali samo što su imali na sebi od garderobe satove, itd. više je koštalo nego sva imovina koji su mnogi imali i koji mnogi i dan danas imaju. Sada će oni nama da pričaju kako mi zadužujemo građane, zadužujemo da bi imali autoputeve, zadužujemo da bi mogli da nađu posao i ostanu ovde u Srbiji. Zadužujemo Srbiju i građane da bi doveli još više investitora da bi smanjili još više stopu nezaposlenosti, da bi na taj način tržišno uticali, da se poveća cena rada i životni standard građana.

Ne zadužujemo Srbiju da bi se Đilas, Šolak i ekipa bogatili. Svejedno, oni su valjda na taj način samo i navikli da zarađuju, tako što će da pljačkaju građane Srbije. I očigledno da im najviše smeta zato SNS i Aleksandar Vučić, ali to je već njihov problem.

Ako hoće ponovo vlast u Republici Srbiji, neka ne prizivaju ni Makedonski, ni Ukrajinski scenario, neka ne zovu tuđu decu da razvaljuju ovde Skupštinu i tuku se sa policijom, nego neka izađu na izbore, pokušaju da uvere građane Srbije da su se promenili, da su pošteni i da će raditi u njihovom interesu, mada znam da ni građani Srbije, čak ni mala deca, u tu priču više neće da poveruju.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Maja Gojković.

Zahvaljujem.
Ne zalazim u aspekte vaše političke diskusije. Hoću samo da kažem da sigurno ima prostora da Filmski centar Srbije izdvoji određena sredstva za snimanje važnih tema od nacionalnog značaja, pogotovo zbog gajenje kulture sećanja na određene istorijske događaje koji su vezani za Srbiju ili za srpski narod u bližoj ili daljoj prošlosti.
Tako je finansiran ove godine film „Dara iz Jasenovca“, prvi put je posle 60 godina jedan režiser smoga i hrabrosti i smelosti da snimi film na jednu vrlo bolnu temu događaji iz Drugog svetskog rata, koji je dugo opterećivao, pa očigledno i danas opterećuje odnose Srbije, Republike Hrvatske, odnosno naših naroda i možda je ovaj film došao u pravo vreme da istrgnemo od zaborava događaje u zloglasnom logoru Jasenovac, pogotovo činjenicu da je to jedini logor u svetu, u Drugom svetskom ratu koji je imao posebni logor za decu.
To je vrlo bolna tema. Komisija Filmskog centra Srbije, izabrala je ovaj film kao najbolji film u konkurenciji i izabrala ga je i predložila za našeg kandidata za oskara. Nadamo se da će biti primećen u velikoj konkurenciji, kao jedno izuzetno delo. Na Filmskom centru Srbije je da vrednuje jednako velike istorijske teme i u sledećoj godini, jer smo kao Ministarstvo kulture i informisanja, uopšte kao država, opredelili 830 miliona konkurse za snimanja različitih filmova i serija na različite teme.
Pretpostavljam da će jedan od konkursa biti upravo na temu nekog istorijskog događaja, ne zalazim, jer to je odluka Filmskog centra Srbije. Imamo upravo i 700 miliona, opredeljenih za podsticaje, za snimanje filmova u Srbiji. Pretpostavimo da će se javiti i producenti ili ko producenti sa idejama, opet u skladu sa nekim vašim predlozima da se snimi film od neke važnosti za našu državu.
Videli smo, bilo je mnogo polemika iz različitih segmenata našeg društva zašto je Filmski centar Srbije, odnosno komisija izabrala baš ovaj film „Dara iz Jasenovca“. Svakako, zato što je bio najbolji u konkurenciji. Nikada nisam pomislila da je neko iz sveta filma, glumci, kritičari, režiseri, nisam ni analizirala tačno ko je sve bio u ovoj komisiji, ali jedno od velikih imena iz sveta, ne domaće kinematografije, nego svetske kinematografije, kao što je Dobrivoje Tanasijević Dan Tana, izabrao i glasao baš za „Daru iz Jasenovca“.
Mi možemo samo da poželimo da tako dobar film sa važnom temom, obrađenom na dobar umetnički način i dobije neku od prestižnih nagrada. Dok smo mi ovde polemisali da li je to potrebno ili nije potrebno i ona naša čuvena pitanja, zašto baš sada u ovom momentu, snimanja tog filma, a pred nama je samo znak pitanja, a zašto ne do sada da se snimi film o Jasenovcu, američki producenti nisu imali takav način razmišljanja i odlučili su da ovaj film nominuju za sve nagrade u svim kategorijama u dodeli zlatnog globusa, koji je prosto kao najava dodele oskara u različitim kategorijama.
Hoću da kažem da neki određeni delovi kulturne javnosti se ne slažu sa tim, predlagali su neke druge filmove, ali je drugi film po glasanju, nekako je prošao nezapaženo našoj javnosti jeste film „U ime naroda“, koji takođe obrađuje jednu od važnijih nacionalnih istorijskih tema, a to je film Darka Bajića, izuzetno dobar film kao ovaj Gagija Antonijevića, koji se opet prvi put bavi u formi filma, temom prisjedinjenja Vojvodine, odnosno određenih delova sadašnje Vojvodine Srbiji. To su dva filma sa dve važne istorijske teme.
Treći film u tom glasanju je bio film Srdana Golubovića, tako da je važno da i vi kao poslanici koji pratite različite polemike u našoj javnosti, znate kako je glasano i kojim redom su filmovi vrednovani od strane komisije.
Koji god da je film nominovan kao Republika Srbija koja toliko ulaže u domaću kinematografiju, želim naravno uspeha svima njima i na ovom prestižnom takmičenju i nominovanju, ali i na svim međunarodnim festivalima.
Ono što ne mogu sa vama da se složim, niti sa bilo kim iz sfere politike, te neke naše stalne podele na ove ili na one, toga ne bi trebalo da bude u svetu kulture.
Republici Srbiji je stalo do svakog čoveka, stalo nam je da ostanu svi talentovani ljudi u ovoj državi i da zajedno napravimo nešto od ovog društva, a ne stalno da se delimo na ove ili one, na dobre ili loše ljude, na one koji misle ovako i na one koji misle onako. Mislim da te stalne podele u našem društvu kao da kreira neko drugi koji želi zlo Srbiji, koja zaista krupnim koracima se odvaja od čitavog našeg okruženja, kako u ekonomskom, tako i u svim ostalim pogledima i da je to neko drugi koji nas uči na stalne podele i onda je Srbija slaba država.
Mi odavde treba da šaljemo poruke da nam treba svaki čovek u ovoj državi i da je svako vredan, a da radimo na tome da oni koji su u nekom vremenu bližem ili daljem napustili Srbiju da se vrate, kao što je na taj način podstaknut naš veliki violinista Stefan Milenković, da se posle niza godina vrati u Srbiju, da ode u Novi Sad da radi, da vodi našu novu koncertnu dvoranu, da predaje na Muzičkoj akademiji u Novom Sadu. Naša želja je, ne sumnjam svih nas ovde u sali, da nam se vrate svi vredni ljudi koji imaju nešto da doprinesu Srbiji. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik, gospodin Milan Jugović.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministri sa saradnicima, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, uvaženi sugrađani, pred nama je danas set veoma značajnih zakona, a ja ću se bazirati posebno na Predlog zakona o potvrđivanju zajma između Republike Srbije i Evropske banke za obnovu i razvoj za finansiranje dela projekta autoputa Niš-Merdare.

Naime, u 21. veku za kvalitetan život ljudi, za brži protok roba i usluga, za razvoj privrede neophodan preduslov je kvalitetna infrastruktura. Ja mogu reći da je Srbija prethodnih godina napravila veliki iskorak u tom smeru, ali mislim da je glavno ono što tek sledi u budućem periodu, jer su tek u fazi realizacije ili su u planu veoma važni projekti u oblasti putne infrastrukture koji će dati dodatni vetar u leđa ekonomskom razvitku naše zemlje.

Duboko sam uveren, da kao što i slučaj sa čitavom Srbijom, tako i pred južnom Srbijom je sjajna razvojna perspektiva.

Projekat Niš-Merdare je izuzetno važan za našu zemlju, ali naročito za južne delove naše zemlje, za grad Niš, jer će izgradnjom ovog dela autoputa Niš-Merdare i sa druge strane deonica koju će finansirati privremene institucije u Prištini, Niš biti odlično povezan, dobiće odličnu putnu vezu, sa sedištem naše južne pokrajine.

Takođe, ova saobraćajnica je veoma važna zato što će kompletirati jednu trasu koja povezuje Niš, Prištinu, Tiranu i Drač. Dakle, Niš će na taj način biti povezan sa Jadranskim i Jonskim morem, a sa druge strane na ovaj način omogućićemo bolju vezu između Bugarske, Srbije i Albanije.

Ovde bih se nadovezao na jedan deo diskusije, kolege Veroljuba Arsića, po pitanju kritika koje smo već čuli i koje ćemo tek čuti od strane pojedinih delova vanparlamentarne opozicije, kako se zadužujemo, itd. ali, već smo čuli i kritike druge vrste kako nam ovaj autoput nije potreban, kako je ovaj autoput u službi tzv. velike Albanije. Ja, a i građani Srbije, pretpostavljam, verovatno se pitaju gde je granica, ima li kraja njihovom licemerju.

Primera radi, pre dan ili dva, Vuk Jeremić je na društvenim mrežama objavio jedan video, uz komentar da li je Kosovo izgubljeno. Upravo taj Vuk Jeremić koji se sada tobož bavi srpskim nacionalnim interesima, je 2014. godine, od katarske ambasade u Vašingtonu dobio 120.000 dolara. Dve godine kasnije, dakle 2016. godine, od katarske ambasade u Berlinu dobio je dodatnih 200.000 dolara. Ja se pitam, a svako ko se vodi zdravom logikom i zdravim razumom, zašto strana zemlja daje toliki novac Vuku Jeremiću na lepe i za lepe oči sigurno nije.

Građani Srbije, takođe, dobro pamte da je u vreme Vuka Jeremića, koji se tobož sada brine o nacionalnim interesima Srbije na KiM, postavljeno, odnosno na njegovu inicijativu, baš, postavljeno pitanje Međunarodnom sudu pravde, da li je deklaracija o kosovskoj nezavisnosti u skladu sa međunarodnim pravom. Svi znamo kakv je ishod i kakva je odluka suda bila, i danas Albanci s razlogom slave Jeremića u Prištini.

Građani Srbije, takođe, pamte da je u vreme Vuka Jeremića, pitanje KiM premešteno iz UN u EU.

Takođe, građani Srbije pamte da je u vreme Vuka Jeremića i njegovih kolega, Dragana Đilasa, Borisa Tadića, postavljena granica između Srba i Srba na Jarinju i Brnjaku, i takvi ljudi danas se usuđuju da kritikuju jedan ovakav projekat, da govore o našim nacionalnim interesima.

Ja bih te ljude, dakle, koji kritikuju autoput Niš-Merdare, pitao - da li naši sunarodnici sa KiM, iz Kosovskog Pomoravlja nemaju pravo na dobar put koji će ih još bolje povezati sa Centralnom Srbijom; da li naši sunarodnici sa KiM nemaju pravo na dobru vezu sa Nišom i Beogradom.

Za Srpsku naprednu stranku svi građani iz Srbije su podjednako važni, ma gde oni živeli, da li živeli u Gračanici ili Nišu, da li živeli u Beogradu ili Čačku i Loznici.

Politika Srpske napredne stranke i predsednika, Aleksandra Vučića, je da svi ljudi, ma gde živeli u Republici Srbiji imaju iste ili približno iste uslove za život u našoj zemlji.

Takođe, kada je u pitanju autoput Niš-Merdare, mi ne smemo ispustiti iz vida i ekonomski aspekt, ekonomske benefite, jer neko je to već spomenuo u toku današnje diskusije, godišnja distribucija naših proizvoda na KiM je oko 450 miliona evra. Izgradnjom ovog puta samo ćemo olakšati, uprostiti taj proces, i naravno, ostvariti značajne uštede.

Srpska napredna stranka, odnosno konkretno predsednik Aleksandar Vučić vodi jednu politiku saradnje, politiku koja je okrenuta ka budućnosti i u tom smeru predsednik je inicirao formiranje tzv. Mini Šengena u koji će biti uključene Srbija, Albanija i Severna Makedonija, s ciljem unapređenja ekonomske saradnje u regionu.

Izgradnja ovog auto-puta daće dodatni impuls toj regionalnoj ekonomskoj saradnji između pomenutih zemalja. Naravno, ovaj Mini Šengen ostaje otvoren i za druge zemlje regiona, prevashodno tu mislim na BiH i Crnu Goru.

Srbija je danas stabilna zemlja i u ekonomskom i u političkom smislu, zemlja koja vodi srpsku politiku. Ni prorusku, ni prozapadnu, već srpsku politiku. Zemlja koja je dovoljno snažna da, pored mreže autoputeva koju gradi, pored podizanja privrede, ima snage da ekonomski pomogne svom narodu u regionu.

Nažalost, nekim državama u regionu jaka Srbija ne odgovara. Međutim, ja to donekle mogu da razumem, ali ne mogu da razumem da u Srbiji postoje pojedinci, ali i političke opcije koji ne žele jaku Srbiju, koji ne žele Srbiju sa novim putevima, Srbiju u kojoj građani pristojno žive od svog rada.

Dakle, nekima iz regiona Vučić smeta zato što je od Srbije koja se izvinjavala svima, koja je služila kao džak za udaranje, izgradio snažnu zemlju, zemlju koja je cenjena u svetu. S druge strane, Đilasu, primera radi, Vučić ne odgovara, jer mu je prepreka da se ponovo dokopa državne kase.

Tako, na primer, kroz medije koje Đilas kontroliše kontinuirano se serviraju laži, dezinformacije, vezane za borbu sa korona virusom. Takvu jednu sam pročitao i danas na jednom od njihovih portala.

Na te njihove laži, optužbe, Aleksandar Vučić i Vlada Republike Srbije odgovaraju napornijim radom, rezultatima i građani to, što je najbitnije, prepoznaju a to smo videli i na izborima u junu.

Podsetiću da smo najpre, pre nekih mesec dana, možda nešto manje, otvorili novu kovid bolnicu, u Beogradu, a pre sedam dana novu kovid bolnicu u Kruševcu.

Koliko je Srbija ojačala, koliko je ekonomski napredovala govori i činjenica da u vreme bivšeg režima na bolnicama smo mogli eventualno da zamenimo poneka vrata ili prozor, a danas za četiri meseca izgradimo dve nove bolnice koje vrede više od 100 miliona evra sa kompletnom medicinskom opremom.

Na kraju, osvrnuo bih se na jednu činjenicu koja doduše nema veze sa današnjim dnevnim redom, o toj temi smo pričali juče. Konkretno, radi se o jednoj izjavi, jednom intervjuu poverenice Brankice Janković, datu RTS-u juče ili prekjuče, da se neprimeren govor iz Skupštine preliva u javnost, preliva na javni govor.

Ja ovde moram da izrazim duboko neslaganje sa jednom ovakvom konstatacijom, jer građani Srbije imaju pravo da znaju istinu, a mi kao narodni poslanici stvari moramo nazvati pravim imenom i koristiti adekvatne izraze.

Dakle, uzeću za primer kolegu Rističevića. Ako je jedan bivši poslanik fizički nasrnuo na njega na stepeništu Narodne skupštine, mi naravno moramo koristiti termin nasilnik, jer to jeste. Ako je neko ukrao 619 miliona evra od građana Srbije, mi ćemo reći da je lopov, ne možemo upotrebiti neki drugi izraz.

Da ja ovde kažem Dragan Đilas je radio u interesu građana Beograda, u interesu građana Srbije, Vuk Jeremić je branio nacionalne interese Srbije na Kosovu, to bi bio neprimeren govor, jer bih ja za ovim mestom izrekao notorne laži.

Sasvim na kraju, ja ću naravno podržati ovaj predlog zakona, jer smatram da je svaki put, svaki metar autoputa veoma važan, jer znači korak napred u jačanju privrede, korak napred u jačanju životnog standarda građana Srbije. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marko Parezanović.
Izvolite.

Zahvaljujem, poštovani predsedavajući.

Poštovana potpredsednice Vlade, poštovani ministre, kolege narodni poslanici, ja ću govoriti o dopunama Zakona o medijskim javnim servisima, dopuni koja predviđa da se budžet medijskih javnih servisa dotira iz budžeta Srbije pored takse koja se naplaćuje od građana.

Tokom današnje rasprave čuli smo dosta argumenata za i protiv. Čuli smo dosta argumenata koji kažu da RTS ne može biti komercijalna televizija kao mnogo druge, prosto, jer određene sadržaje koji nisu komercijalno popularni mora da emituje. S druge strane, neke sadržaje koji možda jesu komercijalno zanimljivi iz mnogih razloga ne može emitovati i u tom nekom smislu je u podređenom položaju u odnosu na druge televizije i to je, po mom mišljenju, samo delimično tačno.

Zašto kažem delimično? Vi znate da je od nedavno taksa za RTS 299 dinara, a znamo da je bila i manja prethodnih godina, ali isto tako ne treba zaboraviti da je dugi niz godina taksa za RTS, odnosno pretplata za RTS bila 500 dinara i to uopšte nije mala razlika. Kada pogledate broj korisnika na mesečnom nivou, možemo da dođemo do zaključka da je u to vreme RTS na mesečnom nivou imao po nekoliko miliona evra prihoda više, a paralelno sa tim iz nekih nepoznatih razloga RTS se odrekao dela svog komercijalnog prihoda u korist jedne privatne firme, a radi se o kompaniji „Dajrekt medija“, koja je tada bila u vlasništvu bivšeg gradonačelnika Beograda i bivšeg ministra Dragana Đilasa, a danas je u vlasništvu, ako se ne varam, „Junajted grupe“, čiji je vlasnik Dragan Šolak.

Dakle, RTS je toj kompaniji prepustio monopol nad njihovim reklamnim prostorom. To znači da ako vi imate sada, recimo, neku firmu i hoćete da se reklamirate na RTS-u, vi morate da se obratite „Dajrekt mediji“. Oni su kupili sekunde reklamnog prostora po jednoj ceni, te sekunde su prodali po drugoj ceni i napravili razliku i tako zaradili milione i milione evra.

Po istom principu su napravili monopol nad čitavim medijskim nebom u Srbiji i uspeli da za nekoliko godina sve te firme naprave promet od preko 600 miliona evra.

Ono što je posebno zanimljivo, tim novcem danas se finansira konkurencija RTS-a, i N1 i Nova S i Sport klub i svi drugi članovi „Junajted grupe“, pa ako hoćete i SBB, koji je direktan konkurent „Telekomu“.

Dakle, građani Srbije su plaćali 500 dinara mesečno, dakle, drastično više nego danas, a RTS je prepuštao svoj profit od svog reklamnog prostora privatnoj firmi čiji je vlasnik tada bio gradonačelnik Beograda.

Onda smo došli u situaciju danas da RTS ne može da kupi prava na prenose utakmice fudbalske reprezentacije Srbije ili, recimo, prava na prenos Evropskog prvenstva u fudbalu koje tek sledi, jer, šta znam, nema novca za to, a televizije u vlasništvu Dragana Đilasa i Dragana Šolaka, koje su maltene juče osnovane, imaju novca da kupe prava na te prenose, pa onda građani Srbije koji plaćaju pretplatu sa pravom se pitaju zašto mi onda plaćamo tu pretplatu ako moramo da idemo u restorane i kladionice da bi gledali reprezentaciju ili, još gore, ako moramo da preko interneta platimo 600 ili 700 dinara Đilasu i Šolaku da bi mogli da se pretplatimo na te kanale. Čemu onda plaćamo tu pretplatu i još dodatno kroz budžet Srbije dotiramo RTS?

Veoma slična situacija je i sa ovim najnovijim popularnim TV serijama, gde država Srbija, i to ministarka Gojković može još preciznije da kaže, prilično puno novca izdvaja za filmsku industriju i za podršku za snimanje tih serija.

Te serije dođu na RTS, koji ima veliku gledanost i koji je na kraju krajeva dostupan svim građanima Srbije. Te serije steknu veliku popularnost na RTS i onda kada se završi prva sezona, kada dođe na red druga sezona te serije, odjednom te serije pređu na Đilasove i Šolakove medije, jer valjda RTS nema dovoljno novca da kupi prava na te serije, a Đilas i Šolak imaju dovoljno novca da uzmu sve te najgledanije serije i da dobiju gotov proizvod od kojeg imaju veliku komercijalnu korist kroz različite reklame, a sa druge strane da dovedu u situaciju mnoge ljude, koji nemaju te kanale, da moraju da se opet pretplate preko interneta i da na mesečnom nivou plaćaju te usluge.

Imamo jednu potpuno paradoksalnu situaciju da su građani Srbije žestoko finansirali RTS, a da je sa druge strane RTS prepuštao deo svog profita privatnim firmama i ne samo što je imao finansijski gubitak nego je gubio na relevantnosti. Normalno da će gubiti na relevantnosti, ako ne prenosite neke mnogo važne događaje koje građane zanimaju, a to umesto vas počnu da rade neke potpuno nove televizije koje su nastale, pa bukvalno na pljački RTS i države Srbije.

Poseban paradoks je što praktično te televizije vode otvorenu kampanju protiv RTS. Tako ste mogli videti kada je političko krilu Junajted grupe, na čelu sa Draganom Đilasom i Boškom Obradovićem, upalo u RTS sa onim motornim testerama i šta su sve tamo radili. Niko na ovim televizijama, kao što su N1 ili Nova S nije osudio taj događaj, nego su još pokušali da predstave kako su to tamo neki nezadovoljni građani, pa to je njihov bunt nezadovoljstva ili ne znam ni ja šta.

Dakle, pored toga što su direktno oštetili RTS, vode besomučnu kampanju i protiv RTS, ali ne samo to. Ono što je posebno očigledno poslednjih meseci vodi se jedna veoma agresivna kampanja, naravno, uvek protiv predsednika Srbije i njegove porodice, to je 24 časa dnevno. Videli ste i veliku kampanju protiv Telekoma koji je, kao što znate, direktan konkurent SBB kao članu Junajted grupe. Videli ste kampanju protiv svih institucija u ovoj zemlji, posebno protiv Narodne skupštine, protiv narodnih poslanika, protiv novih mladih narodnih poslanika koji su svakodnevno meta satanizacije nekoliko Đilasovih i Šolaković televizija. Vi praktično imate novinare koji imaju zadatak i posao da po ceo dan prate ovde zasedanja Narodne skupštine, čekaju trenutak kada će neko da napravi neki lapsus, nešto da pogreši i da onda to iseku, montiraju i da prikažu na svojoj televiziji i da na najgori mogući način satanizuju posebno mlade narodne poslanike, poput mog kolege uvaženog Luke Kebare koji je inače jedan fin momak, jedan od najboljih studenata Fakulteta političkih nauka, koji ne znam ni zašto im je kriv, pa nije on preprodavao sekunde na RTS, nema on 30 stanova, nego to imaju Dragan Đilas i njegov brat Gojko Đilas.

Često čujem argument zašto ne uhapsite Đilasa kada je sve to tačno. Nekako mi je uvek besmisleno da odgovaram na to pitanje, jer sam ja narodni poslanik i moj posao je da zastupam svoje stavove i stavove svoje stranke i da se borim za svoj grad i za svoju državu, a ne da budem tužilac i sudija i da bilo koga hapsim, iako vidimo danas da postoje mnogi opozicioni političari koji sebe zamišljaju u toj ulozi, pa nam prete kako će da nam svima lete glave samo kada oni dođu na vlast.

O ovome o čemu govorim je još 2010. i 2011. godine detaljno govorila Verica Barać, tadašnja predsednica Saveta za borbu protiv korupcije. Bukvalno je do detalja opisala kako funkcioniše ta medijska hobotnica Dragana Đilasa. To što je ona govorila nigde nije moglo da se čuje, posebno nije moglo da se čuje na RTS.

Samo da bi vam dočarao kako je to izgledalo, jedan citat u kome ona kaže: „RTS je javni servis, finansira se iz pretplate i mislim da dobija novac iz budžeta. Kada smo mi tražili dokumentaciju oni su plaćali kaznu po zahtevu Poverenika za informacije od javnog značaja i nisu ništa dostavili. RTS ne pravi nikakve finansijske izveštaje niti te finansijske izveštaje neko kontroliše“. Dakle ovo je bilo 2011. godine. Ovo u principu znači da, kao kada bi bilo ko od nas formirao neku firmu, napravio dogovor sa RTS da preprodaje njihov reklamni prostor i onda kada u nekom trenutku neka državna institucija kaže – ok, vi to radile ali dajte samo mi da vidimo te papire o čemu se radi, mi se onda napravimo ludi i gledamo u plafon, kakvi papiri to nas ne zanima. Do te mere je išla ta bahatost bivše vlasti i tako je bio zatvoren taj krug da ni državne institucije, kao što je Savet za borbu protiv korupcije, nisu mogli da dođu do bilo kakvih konkretnih podataka.

Neću sad govoriti o još nekim stvarima o kojima su govorile moje kolege, a koje se tiču funkcionisanja tih prekograničnih kanala koji krše mnoge zakone Srbije i prave nelojalnu konkurenciju domaćim televizijama. Reći ću samo da podržavam ovaj Predlog zakona, ali zaista mislim da RTS u budućnosti mora da bude partner građanima i državi, a ne samo korisnik finansijskih usluga i da mora mnogo više da poradi na svom marketingu kako bi vratio, ne samo gubitke koje je imao u prošlosti na način na koji sam opisao, već i da bi vratio određenu relevantnost. To znači da ako emitujete evropsko prvenstvo u rukometu za žene, ne sme da vam se desi da komentator ne zna pravila rukometa.

Dakle, to je jedno tržište koje je veoma surovo, koje ne prašta greške i gde morate svakodnevno da se usavršavate, da radite na sebi, da napredujete, da postavljate targete i ciljeve. Ako to RTS ne bude radio, ako se bude samo oslonio na ono što dobija od građana Srbije i od države Srbije, mislim da neće imati svetlu budućnost i da će vrlo brzo biti progutan od strane veoma surove konkurencije, posebno ove konkurencije koja je nastala na pljački tog istog RTS i države Srbije. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Petar Vesović.
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, uvaženi ministri sa saradnicima, cenjeni građani Republike Srbije, autoput Niš-Priština predstavlja jedan od veoma velikih i veoma značajnih infrastrukturnih projekata, ne samo za Prokuplje, već i za celu Toplicu. To je projekat koji će u Toplicu uneti novu energiju, koji će Toplici doneti nova radna mesta, privući strane investitore i učiniti da građani Toplice bolje žive i da mladi ostanu u našem rodnom kraju.

Velika greška prethodnih vlasti, odnosno decenijama unazad, jeste što Srbija nije imala jasnu ideju kako treba da izgleda infrastrukturna mreža u Srbiji. Gradili su se besmisleni putevi koji su se nisu jasno povezivali sa drugim putnim pravcima i koji su služili samo da se oni volšebno i svečano otvaraju i da neki ljudi ubiraju novčana sredstva od tih autoputeva.

Od 2012. godine Republika Srbija donosi jedan značajan plan, a to je plan mreže infrastrukturnih projekata koji su bitni za Republiku Srbiju. Značajni su zato što utiču na to da se cela Republika Srbija ravnomerno razvija, utiče na to da Srbija postane kredibilni partner svim stranim investitorima i omogućava da se Srbija povezuje ne samo unutar države, već i da se povezuje sa zemljama u regionu i sa svim putnim pravcima koji postoje u Evropi.

Autoput Niš-Priština je takav jedan putni pravac koji predstavlja produžetak transevropskog putnog pravca koji će Niš povezati sa Prokupljem, a Prokuplje će dalje povezati sa Kuršumlijom, Merdarem, Prištinom, Tiranom, ali i Dračom. Drač je izuzetno važna luka i omogućiće svim proizvođačima koji se nalaze u Nišu, Prokuplju i celoj Toplici da izađe na luke Jadrana, da brže, bolje i sigurnije transportuju svoje proizvode i da takve proizvode mogu da izvoze.

Znate, kada jedan investitor želi da ulaže u neku državu, neki kraj, on traži nekoliko važnih stvari, a to su, prvo, da postoji politička stabilnost u državi u koju ulažu, a Srbija jeste politički stabilna država, da ta država bude ekonomski i privredno stabilna, da ima stabilnu monetu, a Srbija ima stabilan kurs dinara, ima jaku i stabilnu privredu i treći veoma važan činilac jeste infrastruktura.

Prokuplje kao mali grad na jugu Srbije, kao i cela Toplica će autoputem Niš-Priština dobiti jednu veoma značajnu saobraćajnicu. Ona će investitorima moći da ponudi autoput kojim će transportovati robu. Grad Prokuplje sledeće godine završava industrijsku zonu sa svim neophodnim priključcima, tako da ćemo pored autoputa, jedne sigurnosti u transportu, svim investitorima ponuditi mesto na kome će moći da grade svoju fabriku i gde će imati sve neophodne priključke. Sama industrijska zona će imati izlaz na autoput. U toku prošle godine grad je uložio preko 200 miliona dinara u razvoj lokalne infrastrukturne mreže.

Ovaj autoput nije bitan i nije značajan samo za privredu. Kroz centar Prokuplja je prolazio magistralni put Niš-Priština, bio je jako opterećen, kako putničkim, tako i teretnim saobraćajem i bio je jako opasan za decu, ali i za sve građane i značajno je uticao na zagađenje.

Izgradnjom auto-puta mi ćemo dobiti obilaznicu koja će rasteretiti gradski saobraćaj, koja će omogućiti jednu zdraviju i sigurniju sredinu za sve građane Toplice, a sve građane povezati sa Srbijom i sa ostatkom Evrope.

Prokuplje i cela Toplica nisu samo kraj koji je privredno dobar za strane investitore, već smo i kraj koji ima bogatu kulturnu, istorijsku, koji je značajan kulturno i istorijski, u stvari da kažem.

Moram da vam napomenem da će Prokuplje ovim autoputem biti povezano i direktno sa Beogradom i vi ćete iz Beograda za nešto manje od 2,5 časova moći da obiđete u Prokuplju Jug Bogdanovu kulu i Jug Bogdanov grad, da obiđete jednu od najstarijih pravoslavnih crkava. Malo dalje ćete moći da obiđete neolitsko naselje u Pločniku i da se upoznate sa mestom gde je nastala moderna metalurgija. Ako nastavite malo dalje, vi ćete moći da prespavate i da odmorite u nekoj od prelepih banja u Kuršumliji, a to su: Kuršumlijska, Lukovska i Prolom banja.

Ovakav jedan autoput je značajan za celu Toplicu i on osigurava budućnost cele Toplice i celog našeg kraja.

Želim da napomenem da je ovaj autoput deo veće vizije. On je deo „malog šengena“, jedne vizije predsednika Republike koji želi da osigura mir i stabilnost celog Balkana, cele regije, jer samo zajedničkim interesom, zajedničkom borbom za ekonomiju i privredu mi možemo da gradimo sigurnost i budućnost za našu decu.

Iako nije sastavni deo današnjeg rada Skupštine, ja kao zdravstveni radnik i kao lekar prosto ne mogu da prećutim na neke naslove koji se javljaju na određenim portalima.

Nekoliko dana unazad vidim da neki kvazi stručnjaci govore da je naš zdravstveni sistem na kolenima, da se pravi razlika između mladih i starih pacijenata i da stare pacijente niko ne želi da pogleda.

Moja baka je nakon 25 dana teške i mukotrpne borbe sa Kovidom, a uz veliku pomoć i borbu svih naših zdravstvenih radnika, uspela Kovid da pobedi. Ispred nje je jedna teška borba da se u potpunosti oporavi, ali to je jasan pokazatelj da svi građani Srbije imaju podjednaku šansu da žive i da se leče, da ne postoji razlika između starih i mladih, da je to jedna laž koju neko želi da plasira.

Naš zdravstveni sistem nije na kolenima, svaki naš građanin dobija zdravstvenu pomoć, dobija negu i svaki građanin Srbije ima podršku koja mu je u ovim teškim trenucima i te kako potrebna. Hvala puno.

Hvala.
Reč ima prof. dr Marko Atlagić. Izvolite.