Poštovani predsedavajući, poštovani ministri, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, set zakona kojima se potvrđuju sporazumi sa određenim zemljama po naznačenim temama spadaju u one teme koje su možda najlakše za nas narodne poslanike u Narodnoj skupštini zato što pitanje uspostave i unapređenja saradnje sa drugim zemljama je nešto što ni na koji način ne može biti sporno, nešto što zapravo treba uvek da nas raduje, što imamo intenzivnu saradnju, što je uspostavljamo i unapređujemo.
Zato je i teorijski prostor za obrazlaganje ovih tema prilično skučen, ukoliko se želimo držati sasvim načelnog odnosa. Međutim, ukoliko malo dublje uđemo u sadržinu i značaj samih ovih sporazuma, kao i tema koje oni impliciraju ili ekspliciraju, onda imamo jako puno toga kazati u vezi sa ovim temama.
Svakako da će narodni poslanici Stranke pravde i pomirenja i naše poslaničke grupe podržati ovaj zakon, odnosno ove zakone i set ovih zakona u danu za glasanje iz upravo rečenog razloga.
No, ono što je za nas posebno zanimljivo ovde jesu oni zakoni koji potvrđuju sporazume o unapređenju odnosa pre svega sa susednim zemljama, odnosno u ovom slučaju sa Bosnom i Hercegovinom i sa Crnom Gorom, a tiču se vazdušnog saobraćaja. Svakako da smo i do sada imali solidnu saradnju na tom polju, međutim, ovo je za nas važno ne samo iz razloga što tretira vazdušni saobraćaj, već zbog našeg i ličnog i političkog uverenja da su odnosi sa svim zemljama od velikog značaja, ali da su odnosi sa susedima, odnosno komšija, tačnije sa zemljama u regionu, od izuzetno važnog značaja.
Svakako, da i mi narodni poslanici koji prevashodno predstavljamo Bošnjačku nacionalnu zajednicu, odnosno bošnjački narod u ovoj zemlji, dodatno smo zainteresovani za saradnju sa BiH, ali isto tako i sa Crnom Gorom, ali isto tako i sa drugim zemljama u regionu, s obzirom da je bošnjački narod, dakle razasut po brojnim zemljama bivše Jugoslavije, odnosno regiona. Tako da upravo ovu traumu koju smo imali, raspadom Jugoslavije i uspostavom brojnih granica koje su na neki način iskomplicirale međusobnu komunikaciju i saradnju unutar bošnjačkog naroda, zapravo nastojimo nadoknaditi, radujemo se svakoj uspostavi saradnje koja će olakšati tu komunikaciju i olakšati tu saradnju, ali ne samo u okviru jednog naroda, u ovom slučaju bošnjačkog naroda, već delimo uverenja i lična i politička, da zapravo kvalitet naše budućnosti u celini će ovisiti o tome koliko imamo kulturnog i civilizacijskog kapaciteta da uspostavljamo međusobnu saradnju.
Zapravo, kulturni i civilizacijski kvalitet jednog naroda, jedne zajednice se meri po kapacitetu te zajednice ili tog pojedinca ili te grupe, da uspostavlja saradnju sa drugima. Sebičnosti je instinkt, sebičnost je poriv i to nije neka ljudska vrednost. To je svojstveno i životinjama. Boriti se za sebe, nastojati da prigrabite za sebe, to nije neka posebna ljudska vrlina niti plemenitost, ali imati kapaciteta da uspostavite balans između onoga što je interes pojedinca i grupe jedne određene zajednice, ali isto tako uspostaviti sa druge strane saradnju sa drugima, sa različitima po veri, kulturi, etničkoj i nekoj drugoj pripadnosti, zapravo na tome se meri pravi ljudski, kulturni, civilizacijski i uopšte humani kvalitet.
Zato ćemo uvek i na svakom mestu i svaki put podržati svaki oblik saradnje. I onaj koji se odnosi na naš narod, na našu etičku, Bošnjačku zajednicu, ali isto tako i onaj koji se odnosi na druge narode i druge nacionalne zajednice.
Po istom osnovu, svakako da treba podržati i sporazum koji se tiče saradnje sa Iranom. Dakle, tu su velike mogućnosti, dakle, ne samo sa Iranom i sa drugim zemljama, u ovom slučaju muslimanskim zemljama. Više puta ističem od kolike je važnosti, eto ovo da kažem vrlo hrabro otvaranje Srbije prema muslimanskim zemljama koje je doživelo najznačajniji iskorak sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, i ne samo da smo tada dobili ovolike investicije i već vrlo vidljive efekte investicione prirode i u „Beogradu na vodi“ i na Kopaoniku, i u drugim projektima, poljoprivrednim i nekim drugim. Dakle, to su zaista neki iskoraci ali sa moje tačke gledišta to ima više od samog poslovnog efekta.
To ima svoje vrlo važne kulturno civilizacijske refleksije, s obzirom na sve terete koje mi nosimo, dakle, iz historije, pogotovo na relaciji srpsko-osmanskih odnosa i svih posledica koje su iz toga proizašle, iz svih brojnih predrasuda koje imamo na relaciji, između pravoslavnih zajednica, sa druge strane muslimanskih zajednica, od posebne važnosti je uspostava dobrih odnosa i razvijanje tih odnosa između Srbije i muslimanskih zemalja. Mi pripadnici Islama, odnosno muslimanskih zajednica ovde, bez obzira o kojoj političkoj strukturi pripadali sebe doživljavamo kao šansu, kao most daljeg unapređenja tih odnosa sa muslimanskim svetom.
Svakako da pitanje Sporazuma sa Rusijom koji se odnosi na saradnju u vezi sa borbom protiv terorizma je jedno od pitanja, odnosno čak tema koje su po svojoj strukturi i sadržini neiscrpne i kojima je potrebno pridati veći značaj. Istina, kada se čuje ili izgovori pojam terorizam, uglavnom se na onu prvu da kažem, prihvati ono razumevanje koje je danas najprisutnije u domaćim i međunarodnim medijima i uglavnom ima jedan dimenzionalan prizvuk.
Ova tema jeste bitna i u toj dimenziji, ali ona ima mnogo veći značaj i potrebno je tretirati mnogo dublje kako bismo zapravo sagledali značaj ove teme. Svakako da je pojam terorizam nastao od pojma teror koji znači zastrašivanje putem nasilja, terorizma svako sa ciljem da se postigne i neki ideološko politički cilj. Međutim, u osnovi i terora i terorizma je zapravo pojam nasilja. Mislim da taj pojam nažalost ne dobija pravo mesto u našoj javnoj komunikaciji, u celokupnom našem i političkom i medijskom diskursu, pa možda ne i u samoj ovoj Narodnoj skupštini. Obično se preko ovog pojma preleti, eto tako površno i obično se pojam nasilja, fenomen nasilja i borba protiv nasilja prepuštaju onim delovima vlasti koje su po svojoj definiciji zadužene za da se bave nasiljem.
Svako da će se policija baviti nasiljem, to joj je ključni posao. Svakako da će se baviti i tužilaštvo i pravosuđe, dakle, da će se baviti fenomenom nasilja u svakom pogledu i pravnom, ali se postavlja pitanje – zašto nasilje ovoliko buja? Zašto ljudska civilizacija u zenitu svog uspeha u 21. stoleću u globalnom planu? Ali hajmo ostaviti globalni plan, doći na naš teren ovde, na naš domaći plan - zašto ovoliko nesposobnosti, celokupne naše sistemske nesposobnosti, civilizacijske, pa i kulturne nesposobnosti, dakle u odnosu prema nasilju.
Potrebno je dame i gospodo, da se suočimo sa ovim pitanjem. Nije dovoljno da se pitanjem nasilja bavimo površno i da tek onako preletimo, preletimo kroz neka naša saopštenja i osude kada se dese neki akti nasilja. Moramo se suočiti sa pitanjima koja imaju dublje reflekcije.
Zašto ljudska civilizacija, pa i mi sami uprkos svim aspektima napretka koji u tehnologiji i svim drugim pogledima koji bi trebali da nam olakšaju borbu protiv nasilja, zašto smo sve slabiji u tome? Zašto je sve više nasilja? To je tema koja se mora aktuelizirati. Ona se na žalost aktuelizira i zbog onog što se dešava izvan ovog doma. Ne možemo zaobići temu silovanja mladih glumica, odnosno polaznica tzv. škole glume, ne možemo zaobići ono o čemu se celokupna javnost bavi. Ne možemo zaobići temu dotičnog Miroslava Aleksića, koga i dalje u medijima od milja zovu Mika. Ne možemo to ignorisati bez obzira na našu današnju tematiku.
Naravno, da se je najlakše opredeliti kroz osudu, masovnu osudu i zgražavanje. To je nešto što je čak više od svesti. To je nešto je refleksija svakog čoveka, posebno roditelja, posebno brata. To je ono što je prva reakcija i verujem da svi narodni poslanici dele takvo mišljenje. Mi ovde koji smo u poziciji da donosimo zakone, koji smo u poziciji da predstavljamo narod jesmo izabrani na izborima, mi moramo o tome imati jasnije stavove i poslati vrlo jasne poruke.
Zašto naše društvo pokazuje nemoć, ne samo da se suprotstavi ovakvim pojavama, već pokazuje nemoć da preventivno reaguje, odnosno zašto nije doseglo potreban imunitet, moralni imunitet, politički imunitet, obrazovni imunitet, socijalni imunitet kako ovakve stvari uopšte ne bi bile pred nama. To su teme sa kojima se mi u pogledu fenomena nasilja moramo suočiti.
Naravno da je nesporno da dotična osoba, odnosno čovek koji je osumnjičen, priveden, da se mora procesuirati, da mu se mora osigurati suđenje i kroz pravosudni sistem se dokazati stvarna istina. To je dakle nesporno. Isto tako ne može biti sporno i to na čijoj smo strani. Moramo biti na strani žrtve.
Međutim, nemojte misliti da je to dovoljno. Ne, nije dovoljno. Nije dovoljno biti na strani žrtve, načelno i emotivno, i osuditi počinioca i tražiti da se on adekvatno sankcioniše. Mi moramo ući dublje. Mi se moramo pozabaviti stanjem koje zapravo dovodi do toga da neko može biti u prilici da tako nešto počini.
Zato ova tema jeste tema i za Ministarstvo obrazovanja. Mi se moramo pozabaviti time ko to sve može da edukuje, ko to sve može nešto da zoveš školom, kakvi su mehanizmi zaštite od toga, odnosno protiv toga. To je tema koja se tiče obrazovanja, potom, tema koja se tiče medija. Šta mi danas u medijima imamo u pogledu nasilja? Kako se mediji ophode prema nasilju? Kada kažem mediji ne mislim samo na onaj informativni aspekt, već govorim uopšteno o medijima, uključujući i to kakve serije snimamo, šta u njima promovišemo, da li je potrebno da imamo neku seriju koja će biti dobro prodana, zanimljiva za gledanje, koja će biti gledana itd. Da li se pitamo šta promoviše ta serija? Kakve su reflekcije te serije na naše mlade naraštaje i na društvo?
Da li imamo pravo ćutati ili podržati da se kroz određenu serijsku, odnosno, filmsku industriju, očito i to na vrlo agresivan način promovišemo nasilje? To su sve važne teme i važna pitanja.
Drugo, šta je pitanje percepcije nasilja u nama samima? Nisam siguran da imamo dovoljno rasprava ni u među akademskom zajednicom, a pogotovo ne među političkom zajednicom.
Najčešće pitanje nasilja se tretira opet po onom refleksu, da je nasilje bitno samo onda kada se učini prema nama i kada se učini prema nekome našem, ma ko bio taj naš i kako ga mi doživljavali. Ne, pitanje nasilja nećemo tretirati na ispravan način ukoliko edukacijski i kulturološki ne uspemo da podignemo svest u odnosu na nasilje, na taj način da nasilje tretiramo kao pitanje odnosa sebe prema sebi, da nasilnika, zločinca, ma ko bio, sa ma kojom vrstom nasilništva ili zla bio odlikovan, dakle, da ga tretiramo kao nešto u čemu se mi određujemo prema sebi.
Moj odnos prema nasilju nije moj odnos prema nasilniku ili prema žrtvi, to je moj odnos prema meni, jer ja mojim odnosom moralnim i kulturološkim, prema nasilju i nasilniku, zapravo definišem sebe u moralnom smislu ko sam ja, da li sam ja neko ko je protiv nasilja ili za nasilje. Ukoliko sam samo protiv nasilja kada se čini meni u nekome mome, to opet nije ljudska vrelina, to nije ljudska kategorija, to je životinjski poriv. Svaka životinja je protiv nasilja kada se čini njoj ili njenom mladunčetu, ali, čovek nije životinja, on je viša vrsta, njemu je podaren razum i duh i duša, i on mora to pokazati zapravo potvrditi svoju ljudskost u svojoj percepciji i svome ponašanju.
Zato ovo pitanje se, naravno u jednom govoru, pa ni jednom danu, niti jednoj temi ne može apsolvirati, ali ga mi moramo stalno otvarati, pre svega sa samim sobom, još ako je tačno da je osumnjičeni za silovanje, dotični Aleksić, bio pripadnik neki paravojnih formacija, pa taj može da bude pedagog, taj može da bude neko kome će se davati deca na edukaciju, molim vas, to je pitanje koje zadire jako duboko, Dakle, moramo reducirati i revidirati naš odnos prema nasilju.
S druge strane, ne mogu se ni porodice do kraja osloboditi odgovornosti, ne mislim samo na ovaj slučaj, tema je veoma osetljiva i moramo birati reči, ali ova histerija od strane roditelja u pogledu beskrupuloznog pokušaja da vam dete postane pevač ili pevačica, glumac ili glumica, da se postigne slava po svaku cenu, ljudi, to je već na granici patologije, to je nešto što se takođe kroz celokupni prosvetni ali i medijski sistem koji nam je najrizičniji po to tom pitanju, moramo se suočiti sa ovim pitanjem, inače poremećaji vrednosti na ovaj način gde više nije bitno kako, samo da mi sin ili ćerka postanu vidljivi sa one strane ekrana, pa ako može biti glumac, može, ne može. Ako ne može, hajdemo pevač, pevačica. Ako ne može, onda hajdemo u rijaliti.
Naravno da razumem konfliktnost celokupne teme i ne želim i sada sve otvoriti, ali govorim sa tačke etičke, sa tačke moralne, sa tačke našeg edukacijskog diskursa i kursa, dakle, ne možemo kao zajednica, kao društvo, kao narod na ovo biti ravnodušni. Verujte mi, ovo će imati svoj pravni epilog kroz pravosuđe, kao i mnoge druge teme, ali to je površinsko reagovanje, bez dubokog reagovanja, bez revizije našeg odnosa prema pravim ljudskim vrednostima, a potom bez revizije našeg odnosa kakav nam je prosvetni sistem u vrednosnom smislu, mi radimo razne reforme obrazovnog sistema u tehničkom smislu, u metodičkom smislu, imamo i tu određene napretke, ali i zaostatke, ali skoro da nemamo temu revizije našeg odnosa, našeg obrazovnog sistema u suštinskom, idejnom, duhovnom i etičkom smislu, dok to ne učinimo, verujete, nismo problem do kraja ni otvorili.
Ovim odnosom biće lako ili mnogo lakše obračunati se i sa potencijalnim terorizmom, domaćim, koji je, hvala Bogu, na minimumu i naravno biti deo celokupnog međunarodnog odnosa, ali ako ne spasimo naše duše, našu decu, naše porodice, džaba vam sve globalne akcije u kojima možemo sudelovati. Hvala vam.