Poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici nadležnih tela, dame i gospodo narodni poslanici, tema Finansijskog izveštaja Agencije za hartije od vrednosti spada u onu kategoriju tema birokratskih, bitnih, nužnih i svakako da uz sve one sugestije koje danas možemo osnovano čuti, tom planu treba dati podršku u danu za glasanje.
Međutim, ovo je prilika da se pitanjem same administracije, birokratije pozabavimo malo dublje. Birokratija je nužni deo funkcionisanja društva kroz državni aparat, ali to ne znači da je uvek svaka administracija dobra, da je adekvatno organizovana, da je uvek efikasna i da je uvek u obimu koji je stvarno potreban, pogotovo u tzv. tranzicionim društvima taj izazov, izazov organizovanja birokratije, odnosno administracije je veći i vrlo često su rizici takvi da se pokažu anomalije na koje treba ukazati, odnosno prema kojima treba imati preventivno rezervisan stav.
Sećam se jedne izjave bivšeg generalnog sekretara Ujedinjenih nacija poznatog Butrosa Galija date u jednom intervjuu, doduše, nakon što je razdužio mandat generalnog sekretara, jer oni obično iskreno progovore tek kad odu sa tih položaja. Kada su ga pitali o utiscima kroz svoj mandat, između ostalog, kazao je sledeće – da nije našao odgovor na izazove administracije Ujedinjenih nacija, kazavši da ta administracija ima toliko papira, toliko akata, toliko pravilnika, regulativa, normi, da to ne može stati u više kamiona, a da je efikasnost daleko izvan tog obima same administracije i formalne administrativne produkcije koju oni imaju, a usudio se da navede primer mafije, sa druge strane, gde kaže da mafija nema administraciju, nema odluke, nema regulativu, nema zakone, nema pravilnike, a nažalost deluje veoma efikasno.
Naravno da na nam ne može biti primer nikakva mafija, ali svakako da ova izjava ukazuje na jednu realnost koja je uvek pred svakim društvom u pogledu same uloge svake administracije, a to je pitanje – da, šta je svrha administracije? Da li je administracija svrha sama sebi? To je, između ostalog, još jedan izazov. U demokratizaciji društva uvek birokratija pretenduje da bude najznačajniji faktor u jednom društvu. Ono društvo koje uspe da birokratiju zadrži u njenoj ulozi, a uloga birokratije je servis građanima preko servisiranja određenih sektora u samoj državi. Ono društvo koje uspe zadržati birokratiju u toj ulozi da ona ostane na nivou servisa, a da dokaže svoj kvalitet kroz efikasnost s jedne strane, a s druge strane kroz adekvatnu obimnost, tj. da ne bude glomaznija nego što je potrebno, to društvo je uspelo.
Mi ova pitanja treba vrlo otvoreno i transparentno da sebi postavljamo i analizirajući rad određenih ili svih agencija, nadležnih tela i administracije općenito potrebno je da pratimo upravo pokazatelje koji će nam potvrditi da li je administracija u njenoj stvarnoj i definiranoj ulozi ili ona prekoračuje tu ulogu. Prekoračenje uloge administracije jeste kada ona postane svrha sama sebi.
Ukoliko u jednom društvu imamo naglašenu želju građana da se zapošljavaju u državnoj administraciji, to nije dobar pokazatelj, a nažalost mi i dalje, čak i u sektorima gde su plate jako male, imamo težnju građana da se zaposle u državnoj administraciji. Pitanje je zašto. Zašto neko želi da se zaposli u državnoj administraciji, a plate su male? Dakle, to ukazuje na to da nama možda preti opasnost ili možda ne još, ali na to treba ukazati, da zapravo administracija nastoji postati glavna elita u zemlji.
U svakom društvu u kome je administracija postala ključna elita, to društvo može da klizne u određeni totalitarizam. Administracija ne može biti elita. Intelektualna zajednica treba da bude elita jednog društva. Ona je ta koja treba da bude na površini, da kreira pravac kretanja jednog društva, potom duhovna elita, dakle, ono što sadržajno u suštinski ima osnov da bude elita. Međutim, administracija mora ostati na nivou servisa. Dokle god ne postignemo taj balans da imamo težnju građana u zapošljavanju i prema drugim sferama mimo administracije, ovaj rizik postoji i na njega se treba ukazivati.
S druge strane, pokazatelj količine ili obima budžetskih sredstava koja se troše na administraciju. Dakle, nesporno je da zapravo administracija, tj. birokratija, jede, odnosno troši najveći deo budžetskih sredstava. U značajnoj meri je to nužno, ali se postavlja pitanje da li je baš u ovoj meri nužno. Da li je baš toliko administracije potrebno i da li je baš toliko sredstava opravdano da potroši, odnosno pojede državna administracija na svim nivoima? Ovo su teme na koje svakako ne možemo dobiti odgovore na jednom parlamentarnom zasedanju, ali mi narodni poslanici ne smemo pasti u zamku da samo proceduralno razmatramo teme koje se ovde nameću, već je neophodno da se pozabavimo i dubljim značenjem ovih tema, odnosno korenima iz kojih se razvijaju određene dobre pojave ili eventualno određene anomalije.
Što se tiče teme Regulatorne agencije za kontrolu elektronske komunikacije i poštanskih usluga, to je takođe vrlo zanimljiva oblast. Izveštaj svakako treba podržati jer on je otprilike ono što je faktografija onoga što su oni činili. Međutim, i ova tema je mnogo važnija od obične procedure usvajanja samog izveštaja.
Čuli smo u obrazloženju da RATEL čini maksimum i da uspešno uspeva da osigura bezbednost korišćenja elektronske komunikacije. Verujem da je to tako u pogledu težnje, pa možda i u pogledu realne i mogućnosti, ali nisam siguran da je baš tako u pogledu onoga što bi trebalo da bude konačno postignuće, i to u raznim pravcima same bezbednosti, odnosno sigurnosti građana, bilo da je u pitanju moguća zloupotreba elektronske komunikacije. Ukoliko imamo pojavu da je u ovoj zemlji moguće prisluškivati predsednika države, nisam baš siguran da smo postigli najviši stepen sigurnosti, odnosno bezbednosti od zloupotrebe elektronske komunikacije.
Da, nije RATEL jedini koji bi ili možda ni na vrhu lestvice koji bi trebao to osigurati ali je bitno i da sa te strane dobijemo signal da imamo određene procese nedovršene u pogledu osiguranja, zloupotrebe, odnosno bezbednosti građana od zloupotrebe elektronskih komunikacija.
Sada, ukoliko imamo mogućnost da zloupotrebom elektronskih sredstava bude prisluškivan, naravno i zloupotrebom položaja, bude prisluškivan sam predsednik, šta je, gospodo, tek sa nama običnim građanima ili uopšte sa građanima?
Dakle, to je tema preko koje se ne može čak prelaziti ni isključivo politički, nažalost ona najčešće dobije politički prizvuk. Ona je mnogo važnija od samih međupolitičkih, odnosno međustranačkih odnosa. To je pokazatelj da mi, evo, za tri decenije ponovo nismo uspeli da sve te reforme privedemo kraju i da prosto stavimo određene moći pod kontrolu, da ih imamo pod kontrolom kako one ne bi bile zloupotrebljene.
S druge strane, pitanje sigurnosti, odnosno bezbednosti građana od određenih sredstava komuniciranja, elektronske komunikacije po njihovo zdravlje. Nažalost, vi znate, pogotovo u ovoj krizi pandemije Kovida 19, pitanje uticaja 5G mreže itd. Uglavnom, kada se te teme otvore, mi dobijemo ono što je instinktno najlakše, a to je da se podelimo u dva tabora; jedni koji bezrezervno i bezuslovno sve podržavaju i kažu – šta nam se god plasira to je istina, a drugi koji onda kažu – ma, ne, ovo je sve zavera, hoće da nas pobiju itd. I jedna i druga krajnost, kao što sam više puta isticao, nikada nisu do kraja istinite.
Ne može se sve opravdati teorijom zavere. Postojanje teorije zavere ne eliminiše mogućnost postojanja zavere, ali jedini način da mi izbegnemo polarizaciju društva između ove dve krajnosti, gde je sve bezuslovno što nam se servira sa bilo koje strane prihvatamo i sa druge krajnosti gde sve odbijamo i sve smatramo zaverom, jeste dodatna transparentnost, dodatna informisanost i to bi između ostalog bio moj zahtev prema RATEL-u ali isto tako i prema nadležnim naučnim institutima koji bi trebali da budu od pomoći RATEL-u i drugim nadležnim organima.
Ne možemo tek tako u pokušaju, evo kao narodni poslanika da bih prosto bio informisan za ove teme, pokušavao sam da dođem do pune informacije o štetnosti predajnika, recimo raznih predajnika elektronske komunikacije koji se danas sve više instaliraju na zgradama. Vi ne možete doći do pune informacije, vi dobijete odgovor u dva, tri reda da je to bezbedno. Od koga to dobijete? Pa dobijete od interesne strane, dobijete od onoga kome je stalo da instalira taj predajnik na zgradi ili na neku ustanovu gde imamo masovno prisustvo građana.
Ne možemo to tek tako. Ne može nama biti validna informacija interesne strane. Ona kojoj je stalo da instalira taj predajnik, da, da, sve je to sigurno, pa ti pokažu neki papir kako je to sve, ne znam ti sigurno, ali kao laik, uzmite, zabodite običan stub i instalirajte običnu satelitsku antenu one što ih sada sve manje ima, što smo nekada svi imali, instalirajte je i zabodite na travu, u to sam se lično uverio, dakle, posle izvesnog vremena, dobićete određeni krug oko te satelitske antene gde se trava osušila. Šta se osušila, bio joj dosadan program, od čega se osušila ?
Nemojte mi sada reći, i sada trebate potpuno da isključite razum i da kažete, ne, ne , prema, onoj anegdoti – papir je u pravu, šta ti imaš tu da vidiš tvojim očima.
Ne možemo se tako ponašati, ne možemo.
Dakle, mi moramo sa nivoa vlasti, sa nivoa nadležnih agencija, sa nivoa stručnih instituta, mi moramo imati punu opremljenost informacija, naučnom informacijom do kraja, pa tamo gde ne postoje rizici, onda da svi stanemo na tu stranu, da pokažemo argumente i da iznesemo informaciju, ne ljudi, to nije štetno, a da to urade i nadležna tela i stručne institucije, a ne da prepustimo samo interesnim mešetarima koji pričaju priče, a onda oni nađu neke svoje partnere po zgradama neke kako se sada zovu, neke menadžere, kućnih saveta, sa njima naprave dil, malo u džep para, i onda instaliraj po zgradama koliko god je to možda štetno. Jednako je štetna konfuzija, jednako je štetna neinformisanost i neznanje koje građani imaju i sve ono što proizilazi od psihičkih deformacija u pogledu neznanja i konfuzije, razvijanja raznih teorija i nepoverenja koje se u tom slučaju širi među građanima.
Nepoverenje građana prema državi, prema državnim organima, prema stručnim organima, je veoma važno. Ne može se sve držati pod pendrekom, policijom, zakonom, kaznom, sankcijom. Ne, sankcija je za manjinu kao što smo juče kazali. Većina treba da bude ubeđena da je to dobro i mi moramo ponuditi argumente da bi mogli da budu ubeđeni.
Ono na šta želim danas da se osvrnem, iako možda ima implicitnu vezu, sa današnjom temom, a to je pitanje medija, tačnije pitanje zloupotrebe javnog servisa.
Gospodo, mi se ne smemo pomiriti ovde, pre svega kao narodni poslanici, kao ljudi koje je ovaj narod, koga su građani birali, da ga zastupaju, onako kako misle da je to najbolje. Mi ne smemo pristati na tabu teme. Ne možemo dozvoliti tabuizaciju bilo koje teme, ne možemo dopustiti da se RTS, kao javni servis proglašava „ panda medvedom“, nekom zaštićenom vrstom, koja može da radi šta hoće.
Ne, gospodo, smisao javnog servisa jeste da bude zapravo kako mu je imenom definisano, da bude servis građana, da služi građanima. Ne mogu oni da budu neka inkvizicijska kategorija koja određuje koje stranke su poželjne, na tom servisu, a koje su nepoželjne na tom servisu.
Evo, kolega Milija je već načeo tu temu i ja mu želim u tome izraziti podršku.
Dakle, ne mogu oni određivati i uzimati stranke, evo ta emisija, sasvim slučajno sam dobio informaciju, hajde mislio sam „Reč na reč“, čini mi se da se zove, oni su odredili koje su to stranke validne, koje će zastupati ovaj narod.
Njih ne zanima da li su te stranke parlamentarne, da li nisu te stranke parlamentarne i oni za nekoliko sedmica i nekoliko sesija, oni su odredili desetak gostiju koje pozivaju, a ostalo, gospodo vi i ne postojite.
Pri tom su isključili nekoliko parlamentarnih stranaka koje ne pozivaju nikako, jer su očito nepoželjne i nepodobne, ne znam po kom osnovu, a u okviru toga da li slučajno ili ne, potpuno su isključene manjinske stranke. Manjinske stranke koje ovde u parlamentu predstavljaju prema zadnjem popisu oko jedne trećine građana, dakle, nemaju pristup RTS, ili ga imaju tako selektivno, a evo u ovoj emisiji sasvim su drsko i bezobrazno isključene.
To je neprihvatljivo i ne možemo mi dopustiti da se gospoda u rukovodstvu i uređivačkoj politici RTS, tako ponaša i da misle da oni mogu ekskluzivno odlučivati ko je podoban, a ko je nepodoban.
Na žalost, ja sam bio u prilici pre 20 godina da javno pozivam da se ne plaća pretplata RTS-u. Na ivici sam da to ponovo uradim, ukoliko ovako nastave bez obzira što je u pitanju zakon, gospodo, jer kada onemogućite, kada nametnete jedno bezakonje, znajte da će se pojaviti drugo bezakonje.
Ovo je nezakonito ponašanje RTS i oni ne mogu zakonito biti finansirani, a nezakonito se ponašati. Oni se, dakle, moraju sa time suočiti.
Ovo je poslednje upozorenje, ali zasigurno, ukoliko ovako nastave, ne samo pitanje finansiranja, mi ćemo upotrebiti i druga pravna, pravosudna sredstva da se toj oligarhiji stane na kraj, jer to je jedna medijska oligarhija, koja zapravo ima odnos sa državom, odnosno sa društvom, samo da uzme pare, a posle toga nikakva odgovornost, nikakva zakonitost, a da ne govorim o etičkim kodeksima i novinarskim kodeksima.
Ovo je nešto o čemu ćemo još govoriti i na čemu ćemo još zasigurno insistirati, jer ovakva drskost, ovakav odnos prema jednom velikom broju građana i njihovih političkih predstavnika se nažalost, nije se dešavao ni u nekim totalitarnim sistemima, oni su eto tako dali sebi za pravo, prosto, može im se. E ne može im se.
Pokazaćemo im da im se ne može. Oni jesu servis, treba da imaju određenu samostalnost, ali isto tako samostalnost koja je određena zakonima, koja je određena etičkim i novinarskim kodeksima i koja poštuje određene ljudske i civilizacijske principe. Hvala.