Za reč se javila ministarka Darija Kisić Tepavčević.

Gospodine Markoviću, hvala vam na inspirativnom govoru.
Ne znam da li ima jedna oblast iz koje mi niste postavili pitanje, ali trudićemo se da damo neke odgovore koji su u oblasti moje nadležnosti, jer pitanja pokrivaju i ministarstvo zdravlja, i privrede, i poljoprivrede, pravde, sela, prosvete.
Ono što jeste suština, kao što ste već i rekli, da delokrug rada Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja je prilično heterogeno i praktično sve slabosti društva se na kraju ogledaju u različitim potrebama za prava iz oblasti socijalne zaštite.
Sada, vi ste spomenuli i nekoliko parametara koji mogu biti indirektni pokazatelji socijalno-ekonomskog statusa. Spominjali ste parametre smanjenog nataliteta, smanjenog broja brakova i različitih drugih parametara koji mogu da budu u drugim različitim istraživanjima jesu indirektni pokazatelji socijalno-ekonomskog statusa i neke socijalno-ekonomske nesigurnosti.
Kada je u pitanju, da, u jednom momentu ste rekli da za obilazak Srbije, to i te kako radimo stalno, doduše još uvek nismo bili u vašem gradu, pa onda pretpostavljam da podrazumevate da nismo bili nigde. Ali, ispravićemo i to.
U svakom slučaju, kada je u pitanju rad Centra za socijalni rad ne mogu da se složim sa činjenicom da se na osnovu nekih subjektivnih mišljenja i procena donose odluke. Centar za socijalni rad ima svoju ulogu i njihova uloga je na kraju, nakon procene čitave situacije, na nivou mišljenja, znate da je odluka na nivou sudova, ali pretpostavljam da mislite o nekoj konkretnoj situaciji, nekim konkretnim slučajevima u koji imate uvida. U svakom slučaju, želimo transparentnost rada i objektivnost rada u tim ustanovama koje su od suštinskog značaja upravo za ostvarivanje prava, pre svega najbitnija su nam deca i porodica jeste najbitnija ciljna grupa rada ministarstva.
Kada je u pitanju ovaj čitav niz drugih podpitanja koji su u vezi sa pandemijom, ja sam mislila da danas nisam na Kriznom štabu, ali očigledno me ovakva pitanja ne mogu mimoići. Vi jeste dobrim delom u pravu sve ovo što ste rekli, ali uvek u onom drugom delu rečenice ste govorili istinu. Da, to bi bilo dozvoljeno i bezbedno pod uslovom da se poštuju preventivne mere.
Ako ćemo iskreno, čitavom svetu praktično ne bi bile ni potrebne preventivne mere, bilo kakve druge da su svi poštovali fizičku distancu i masku koju smo na početku onako sa nipodaštavanjem gledali kao neko nužno zlo. Ali, recimo u Kini nam se vrlo brzo pokazalo kako to i te kako ima efekta.
Tako da, nepopularno je to govoriti kada su u pitanju, pogotovo tako lepa obeležavanja, kada su u pitanju svadbe, proslave, velike slave, da se o tome govori.
Uopšte je nepopularno govoriti o preporukama prilikom obeležavanja tako lepih stvari koje praktično život znače i koje su nam mnogo značile svih ovih godina i kojih smo se svi poželeli, ali to jesu mesta za koja se pokazalo da se intenzivno prenosio virus i nakon kojih su nastajale i smrtne posledice.
Kada su u pitanju škole, mi smo jedna od retkih zemalja gde se u kontinuitetu škola izvodi nesmetano, po onom sistemu koji smo ustanovili. Znate da do četvrtog razreda idu svake nedelje. U pravu ste, u starijim razredima je svake druge nedelje. Ja sam sama majka srednjoškolca, tako da znam da ova druga nedelja, kada je onlajn, nije onoliko produktivna koliko bi bila da je klasičan vid vršenja nastave.
Mi možemo ovako u nedogled da pričamo šta bi bilo bolje, šta bi trebalo da se pusti, ali je činjenica da moramo da naučimo da živimo sa ovim virusom. Sada to jeste velika istina, ali sve više postaje i fraza, jer mi, evo, i ovih poslednjih dana i nedelja, kada beležimo stagnaciju, imamo svaki dan gotovo 2.000 potvrđenih slučajeva.
Znači, to sam i danas rekla u jednoj izjavi, da probamo i da izbrojimo do 2.000, to dosta dugo traje. Virus je tu, ali opet nije fraza kad se kaže da smo prešli u aktivnu borbu, jer do sada smo se samo sklanjali od virusa, samo smo bežali, bežali jedni od drugih, stavljali maske i to je bio jedini način borbe, ako je uopšte borba bežanje, ali taj pasivan način zaštite. Sada jesmo krenuli u aktivnu borbu. Sada stvaramo imunitet ciljano.
Koliko će nam dugo vremena trebati da stvorimo taj imunitet? Procenjuje se da treba oko 70% nas da je imuno, ne da virus nestane, nego da sprečimo epidemijsko širenje bolesti. E, sada, u taj zbir kolektivnog imuniteta, kao što ste vi već rekli, ulaze i oni koji su prebolovali bolest i ovi koji su vakcinisani.
Tako da, dugo traje, sad će godinu dana, koliko je poznato da je ovaj virus sa nama. Jeste ovaj virus odavno prevazišao zdravstvena pitanja, pre svega uključuje ekonomske elemente. U pravu ste, mi moramo da naučimo i da živimo i da funkcionišemo sa ovim virusom, ali upravo ona zemlja koja uspe što pre da vakciniše što veći broj ljudi u kratkom vremenskom intervalu, upravo je ta koja će da bude spremna da radi i privređuje. Jer, nijedna ekonomija, nijedna država, koliko god se mi dobro nosili sa tim u ovoj godini, ne može da izdrži ovo u dužem vremenskom periodu.
Odluke Kriznog štaba su uvek jednoglasne. Verovatno bi se vama i svideo moj stav kada iznosim na Kriznom štabu, jer jesam pobornik generalno toga da, uz veće kontrole primene mera, se moramo vraćati u svakodnevne životne tokove. Ali, kao što ste vi već i sami rekli, zdravlje građana jeste na prvom mestu. Zdravlje nema alternativu i to je sada osnova strategije.
Opet da kažem, nalazimo se u ovom nekom optimističnom raspoloženju poslednjih nedelja od kad je počela vakcinacija, jer vidimo da smo na dobrom putu da stvorimo tu branu za dalje širenje virusa.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Dragan Marković Palma, po replici.

Nije replika, već samo još jedno dodatno pitanje.
Da li maske treba da nose oni koji su primili i drugu vakcinu i da li maske treba da nose oni koji često imaju kontrolu i imaju antitela? To je jedna stvar.

Druga stvar, ako smo mi jedna od prvih zemalja po broju vakcinisanih u Srbiji, da li može neka poruka, odnosno da nešto što je bilo obavezno bude preporuka, na sopstvenu odgovornost? Da ne bude ono što je zabranjeno je zabranjeno, već da postoji preporuka.

Bila je preporuka da se zatvori zeleni pijac u Srbiji na početku. Ja u Jagodini nisam zatvorio pošto je bila preporuka. Verovali ili ne, mi 40 dana nismo imali ni jednog zaraženog, ni onaj ko prodaje na pijaci, ni kupci koji dolaze na pijacu da kupe. Na taj način smo spasili one koji proizvode svoje proizvode u plastenicima. Nemaju hladnjače, gde će oni da smeste te svoje proizvode?

Zadovoljan sam vašim odgovorom. Samo mi još ovo recite, vezano za ova svadbena veselja. Očekujem od vas, ovako kao od dame koju cenim i poštujem, recite vaše mišljenje, a vaše mišljenje je dovoljno da utiče na one druge vaše kolege. Vi ćete imati više susreta sa građanima od onih drugih ministara, čiji je opis posla da nemaju kontakt sa ljudima.

Šta je još problem? Ovim završavam. Pojedini sudski procesi, kada se rasture bračni parovi, oko deteta traju između tri i sedam godina. Ne razumem šta je to tri i sedam godina da se ispituje, da se zaključuje itd? Šta ćete vi uraditi da se požuri taj proces i da se donese rešenje ko je u pravu, a ko nije? Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima ministarka Darija.
Izvolite.

Kada je u pitanju potreba za nošenjem maski nakon primanja obe doze vakcine i tog vremenskog perioda nakon druge vakcine, tu postoji generalno preporuka da se maske i dalje nose. Zbog čega? Prvo, ove vakcine su pokazale izuzetno visok nivo efektivnosti, iznad 90% u svakom slučaju, a negde i iznad 95%, ali nisu 100%. Znači, postoji određen broj ljudi, manji broj, koji je vakcinisan, a da nije stvorio antitela.
Ono što je drugo bitno za većinu onih koji stvore antitela nakon vakcinacije, nije u potpunosti razjašnjeno da li je osoba koja je vakcinisana samim tim i stekla antitela, isto kao i ona koja je prebolela, pa ima antitela, da li kada dođe u kontakt sa virusom ona neće da oboli jer ima u sebi ta zaštitna antitela, da li izvesno vreme onako tranzitorno može da nosi virus u svom respiratornom traktu, u nosu i ustima, pa da prenosi na okolinu.
Znači, u principu, nošenje maski kod vakcinisanih i onih koji imaju antitela je pre svega zbog zaštite njihove okoline.
Što se tiče drugog pitanja, kako se uopšte za takvo pitanje može dati neki odgovor koji ne biste vi očekivali. Da li vi možete da zamislite neku svadbu gde se drži fizička distanca, gde se nose maske i gde se ne peva? Makar svadbe onako lepe kao što su u našim uslovima i u našem narodu nisu prepoznate da mogu takve biti. Čak sam gledala neke primere, mislim da je u SAD, kao za svadbu treba PCR test, čak i deljenje nekih maski i narukvica ko ima antitela, ko nema antitela, da onda prilazite gostu u zavisnosti od toga da li vidite da li je označen itd.
To je sve nešto što zaista samo simulira realnost, pokušavaju ljudi na različite načine da se dovijaju. Ali, u onom punom obimu veselja, po kojem je naš narod poznat i kako smo navikli da živimo i da se veselimo, mislim da treba još malo da se strpimo i da će taj period, ako bude išlo ovakvim tokom kao što ide i da nas neće iznenaditi neki novi virus, neke nove karakteristike, mogli bi vrlo brzo ponovo da se radujemo takvim okupljanjima.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Milorad Mijatović.
Izvolite.

Poštovana potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, poštovana ministarko sa saradnicima, Socijaldemokratska partija Srbije izražava veliko zadovoljstvo što raspravljamo o zakonu o socijalnim kartama. Zašto to naglašavam? Ovo je jedan izuzetan zakon. Ja ga stavljam u red Zakona o poreklu imovine i Zakona o platama. Na ta tri zakona insistiram već dugo vremena. Mi smo ova prethodna dva zakona doneli i sada idemo da raspravljamo i donesemo zakon o socijalnim kartama. Smatram da je to značajan dan za Srbiju.

Ovaj zakon čekam već 20 godina. Pre toga sam radio u sindikatu. Kada je počelo vreme tranzicije stalno sam insistirao da se donese zakon o socijalnim kartama. Stalno su postojale neke nepremostive teškoće. Jednom je bilo opravdanje u ovih 20 godina – to puno košta, zatim, nemamo dovoljno informatičkih podataka, nemamo pratnju, ne možemo sve da pratimo. Sada su se konačno stekli uslovi da donesemo ovaj zakon. Šta će to značiti za Srbiju i za građane Srbije? Značiće jednu socijalno uređenu državu. To je ono zašta se bori Socijaldemokratska partija Srbije, što znači – želimo i insistiramo na socijalno uređenoj državi. To je, kao što je predsednik parlamenta rekao, i ustavna odredba, to znači poštujemo Ustav i idemo ka tome. Stekli su se uslovi da donesemo i ovaj treći zakon, a to je za nas veoma važno.

Kad kažem socijalno uređena država, insistiramo na tome da svako u našoj zemlji ima pravo na dostojanstveni život. Svako ima pravo i treba da ima pravo da ima redovnu ishranu, da ima tekuću vodu, da ima struju, da ima sanitarije, da ima gde da stanuje, da ima obrazovanje, da ima lečenje i naglašavam – zdravu životnu sredinu. Srbija teži ka tom cilju.

Ova tri zakona, za mene krucijalna zakona, sada ćemo ih doneti. Puna primena će početi tek od 2022. godine. Ne očekujem da će to biti preko noći. To je suviše ozbiljan korak napred, trebaće i podzakonski akti, trebaće i uhodavanje, ali težimo ka onome što znači socijalno uređena država. Nema uspeha preko noći. Očekujem da u državi Srbiji neće biti više takvih ekstremnih socijalnih razlika gde se već sada privikavamo na to.

Znate, raslojavanje nije počelo juče. Ono je počelo 90-tih godina. Mi smo rekli jednu reč tada – tranzicija, privatizacija i znamo šta se dešavalo. Društveno bogatstvo koje je postojalo u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji vrlo brzo je prešlo u džepove nekih pojedinaca i došli smo u situaciju da imamo veoma malo bogatih, a veoma mnogo siromašnih. Zašto je to? Zato što je naše bogatstvo ograničeno. Ako veliko bogatstvo malo njih uzme, onda će veliki broj njih imati malo. To je ono što moramo stalno da imamo na umu i da doživimo situaciju i da se borimo za situaciju da nema tih ekstremnih razlika, da negde imamo mogućnosti da budemo svi u nekom koridoru gde ćemo moći da živimo dostojanstveni život.

Ne mislim da se sada zalažem za neku raspodelu, da uzimamo od bogatih da bi davali siromašnima, već da imamo poresku politiku, da imamo uređen sistem, da se tačno zna šta se treba dati državi, a šta država onda može dati pojedincima. Nema u ekonomiji besplatnog ručka. U ekonomiji morate nešto stvoriti da biste podelili.

Odmah da vam naglasim zašto su nam potrebne socijalne karte. Potreba je da oni koji preživljavaju konačno budu vidljivi. To znači da znamo ko je taj ko nema mogućnost da živi od svog rada ili je došao u takvu situaciju, zatim da obezbedimo pravilniju raspodelu sredstava i smanjivanje zloupotreba.

Ja sam pristalica selektivnog pristupa, što znači, nismo svi u istoj situaciji. U javnosti je trenutno mnogo priče oko poskupljenja električne energije. Ona je viša za 3,4%. Po domaćinstvu to je 150 i 300 dinara. Za većinu porodica u Srbiji to nije neki značajan izdatak. Međutim, za nekog i jeste značajan izdatak. Ja se zalažem za ekonomsku cenu struje. Oni koji to mogu da plaćaju, a dosta je takvih ljudi, oni će to platiti, a oni koji to ne mogu, koji su prepoznati putem principa socijalnih karata, oni će imati privilegije da budu oslobođeni ili da plaćaju neku simboličnu cenu. Znate, socijalni mir ne možemo stvarati na način da govorimo populistički, već da jednostavno znamo ko šta može. Ili na primer u Novom Sadu gde živim mi imamo besplatna obdaništa, dakle, svako ima pravo da može da se svoje dete da u obdanište i da bez ikakvih problema može da koristi te usluge. Postavljam pitanje – a zašto bi neko ko ima skupi džip od 600.000 evra imao besplatno obdanište? Treba omogućiti onom ko ne može da plati da ima obdanište, a ti koji imaju, oni imaju mogućnost da to rade. Zalažem se za to da bogati treba da plaćaju više.

Znate, nisam od onih koji smatraju da će socijalne karte rešiti problem siromaštva, ali će dati jednu objektivnu sliku i doprinećemo tome da se socijalni dinar povoljnije raspoređuje. Sami ste rekli da negde izdvajamo oko 106 milijardi dinara za socijalne potrebe. Ja ću vas podsetiti, a malo da i razmislite, gospođo ministarka, da od 2015. do 2019. godine mi smo od ukupnih državnih rashoda za socijalnu zaštitu dali 36,6% 2015. godine, a sada dajemo 34,1%, dakle, imamo malo smanjenje.

Ja bih bio vrlo srećan da je jedan veliki broj ljudi izašao iz te socijalne zone, međutim, smatram da pogotovo sada u doba pandemije, gubitka radnih mesta, posebno onih koji su bili zaposleni u neformalnoj ekonomiji, njima će biti potrebna takođe socijalna pomoć i tu je prostor da mi mislimo da u narednom budžetu za svoje ministarstvo tražite mnogo više sredstava za socijalne potrebe da bismo postigli da svi mogu da dobiju ovu socijalnu pomoć, onima kojima je neophodna i veoma potrebna.

Želim da pohvalim vrlo ozbiljan i studiozan pristup izradi socijalnih karata. Svako ko je pročitao ovaj zakon, posebno one dodatne tabele, koji su ciljevi, šta je svrha, video je da se išlo studiozno, da se išlo vrlo precizno, jer radi se o jednom vrlo teškom zadatku. Da je to bilo lako, to bi bilo doneto pre 20 godina. Da bismo do ovde došli nama je bila potrebna i informatička podrška. Mi je sada imamo. Znači, imamo različite baze podataka. Iz tih baza podataka na jednom mestu možemo dobiti sve ono što je potrebno da bi zaista onaj ko treba da ima socijalnu pomoć nju dobio.

Srbija za mene postaje informatičko društvo, ja to moram s ponosom da kažem. Sećam se kada je sadašnji premijer 2017. godine podnosila svoj ekspoze, kao glavni cilj je stavila upravo na prvo mesto informatičko društvo u Srbiji. Zar treba nekom reći da ono što je postignuto sa vakcinacijom u Srbiji izvanredan rezultat? Dobijete poruku, odete, bez velikog čekanja dobijete vakcinu i dobijete poziv za revakcinu. Znate, to je Srbija koju nismo znali, a sada se u njoj nalazimo. Nadam se da ćemo i mi, kada ovaj zakon ide 2022. godine u punu primenu, doći u situaciju da ćemo imati istu situaciju. Znate, kada imate pravilnu evidenciju, tada i sredstva koja imate za tu raspodelu vi možete racionalnije deliti i ljudi će imati više mogućnosti da dođu u situaciju da izbegnu situaciju u kojoj se nalazimo.

Rekao sam na samom početku da socijalne karte neće rešiti problem siromaštva. Rešiće jedna bogatija Srbija, Srbija koja je ekonomski snažnija i to je ono što moramo stalno da naglašavamo, ali isto tako da vam kažem kako izaći iz siromaštva? Znate, nisu ni svi siromašni jednaki, neko u jednoj situaciji dođe do siromaštva, ostao je bez posla. Znate, imate situaciju ekstremnih slučajeva kao što su ratovi, kao što je izbeglištvo, kao što je gubitak posla, razvod, bolest člana porodice, smrt nosioca prihoda i vi ste u jednoj situaciji da danas imate, a sutra nemate. Sam sam bio u ovoj, znate ovo zapadni Balkan, ja sam sam 1992. godine živeći u Sarajevu, jedno jutro imao sve, seo u autobus sa jednim koferom i više nisam imao ništa. Ali, imao sam izlaz. Gde je izlaz? Izlaz je u obrazovanju, izlaz je u kompetencijama. Znate, možete imati koju god hoćete kakvu imovinu, ne znam šta imate, ali ako nađete se u takvoj situaciji, jedino što možete sa sobom da nosite to je ovo što imate u svojoj glavi i ono što svojim radom, svojim zalaganjem kada dobijete negde šansu možete da se izvučete iz te situacije.

Znate, postoji jedna kineska poslovica - ako hoćete da pomognete siromašnom čoveku dajte mu, poklonite mu jednu ribu, ako hoćete da mu pomognete za čitav život tada ga naučite da peca. Naravno, pade mi na pamet ove kineske poslovice, ja sam primio kinesku vakcinu, s time se ponosim i naglašavam zbog građana Srbije - da, vakcinisao sam se i jedva čekam da primim revakcinu i dalje ću nositi ovu masku zbog činjenice da je to veoma važno i veoma bitno.

Naglašavam, da ako hoćemo da izađemo iz siromaštva, moramo više ulagati u obrazovanje. Onaj podatak koji sam vam rekao da u socijalnu zaštitu od 2015. godine do 2019. godine manje smo ulagali, ali smo zato više ulagali u obrazovanje sa 7,4% rashoda na 7,7%. Ulagali smo više i u zdravstvo, to je činjenica i kada budemo imali podatke za 2020. godinu to će biti enormna ulaganja.

Ulaganje u obrazovanje, u nova radna mesta, to je ono što će nas izvesti iz siromaštva i tada socijalne karte više neće biti u prvom planu, jer će i veliki broj ljudi izaći iz siromaštva. Međutim, jedan broj ljudi ne može da izađe iz siromaštva. To su bolesni, to su ljudi iz, ja bih rekao, nekih manjinskih grupa da ne bih uvredio moje prijatelje romske zajednice. Isto tako, to su ljudi koji žive na selu. Znate, dva, tri puta je veća šansa da budete siromašni ako živite na selu, nego ako živite u gradu. To je istina.

Evo vama, gospođo ministarko, dajem jedan izazov. A to je - hajmo obezbediti svakom ko ima više od 65 godina da ima neku vrstu penzije. Ta penzija, naravno ne može biti velika, ali će značiti jednu sigurnost, svako ima pravo na dostojanstvenu starost. Nama je populacija 65 godina plus veoma osetljiva populacija, veliki broj siromašnih ima. Upravo zbog toga, mislim da kao društvo budemo ekonomski jačali, da razmišljamo u tom pravcu a to je zbog činjenice da negde se približavamo 2030. godini gde govorimo o ciljevima održivog razvoja, Agendi 2030 i jedna od tih stavova jeste da upravo ti moraju da imaju mogućnost na neku vrstu dostojanstvenog života.

Govorio sam nešto o ulaganju obrazovanja. Naravno, to je veoma bitno. Vi znate da je u Srbiji je osnovna škola obavezna i besplatna. Socijaldemokratska partija Srbije se zalaže da i srednja škola bude obavezna i besplatna. Znate, kad imate srednju školu, imate informatičku pismenost, imate neka znanja, a tokom života će se mnoga znanja unapređivati, menjati. Sam u svom životu sam mnogo toga učio i dan danas učim. Znate, nisam nikad ni mislio da ću govoriti na raznoraznim platformama, Zum platformama itd, ali nije mi teško da učim i nije mi teško da se borim da jednostavno u novim informatičkim vremenima, živim kako se to dolikuje i kako treba da bude.

Na samom kraju Socijaldemokratska partija Srbije, njena poslanička grupa će sa zadovoljstvom glasati za ovaj zakon, dajemo vam punu podršku da na teškoće na koje ćete nailaziti, a veoma ćete nailaziti na velike teškoće, da ih prebrodite i da u narednom periodu konačno Srbija teži ka socijalno uređenoj državi. Namerno nisam spomenuo švedski model, namerno nisam spomenuo Skandinaviju. Puno sam boravio u tim zemljama ali želim da težimo ka tome, a to jeste suština socijaldemokratije, socijalno uređena država i pravo svakog na dostojanstveni život i pravo svakog da radom, svojim radom uz jednake šanse ima pravo da pristojno živi. Hvala vam.

Zahvaljujem se ovlašćenom predstavniku poslaničke grupe SDPS.
Ministarka želi da odgovori. Izvolite.

Gospodine Mijatović, hvala vam na ovim rečima podrške kada je u pitanju Zakon o socijalnim kartama, sa vrlo jasno izloženim govorom gde ste u potpunosti podržali sve segmente kada je u pitanju značaj ovakvog zakona u našoj zemlji.
Isto tako, jako mi je drago i lično kada čujem toliko isticanje značaja edukacije, jer o tome svi moramo često da pričamo, da možda u nekom savremenom svetu gde su malo sada pomerene u nekim segmentima, u nekim društvima prave vrednosti, moramo da ističemo koliko je edukacija osnova jedne samostalnosti i razvoja.
Kada se vratim na sistem socijalnih karata, jedno od osnovnih podataka koje se povlače, kada su u pitanju karakteristike osoba, to jeste edukacija. Međutim, ono što je meni bilo lično i frapantno i iznenađujuće jeste da gotovo ni u jednoj zemlji na svetu nivo obrazovanja nije u direktnoj koleraciji sa sociekonomskim statusom. Jeste u koleraciji sa nekim drugim parametrima, pre svega nivoom samostalnosti i nekih drugih aktivnosti, ali u svakom slučaju to su stvari na kome svi kao društvo treba da radimo i edukacija kao obavezna u različitim segmentima verovatno i jeste osnov da se mlad čovek nauči kako je to jedino pravo ulaganje u sebe koje daje osnovu za sve druge aktivnosti tokom života.
U svakom slučaju hvala vam na prepoznatoj ideji o sistemu socijalnih karata, o jednom sistemu koji će da nas vodi u jednu pravedniju raspodelu socijalnih davanja. Što se tiče onog procenta koji ste naveli i koji se izdvaja za ministarstvo, već je osnovica, pa procenat od veće osnovice i veća količina novca, ali u svakom slučaju jeste intencija. Snaga jednog društva se definitivno ogleda u želji i spremnosti da se pomogne onima kojima je pomoć najpotrebnija, a akcenat je na onome što ste vi rekli, da se osnaži društvo, da se edukuje, da se pre svega omogući zaposlenost i edukacija, a samo najugroženijim kategorijama koje nisu uspele u prethodnom periodu i prethodnom životu da se snađu onako kako će im pružiti jedan normalan život za makar najosnovnije potrebe i da se njih usmeri socijalna pomoć.
Tako da još jednom vam hvala na akcentu na obrazovanju koji treba i mora da bude osnova vaspitanja mladog sveta u našoj zemlji.