Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam se nadao da će predsedavati Orlić, ali očigledno da je gospodin Orlić u skladu sa svojim prezimenom počeo da koristi ovo vazdušno područje, pa ću ja dok je on odsutan iskoristiti priliku da nešto kažem.

Ne slažem se sa izrekom gospodina Pekića, koji je ovde citiran. Radije bih citirao jednog Britanca. Bez obzira što ima izreka - kad se dve ribe posvađaju na dnu mora, mora da je između tu negde iza nekog kamena neki Britanac ili neki Englez. Dakle, citiraću Čerčila. Kaže - što dalje pogledaš unazad, to ćeš dalje videti unapred. Mi koji ne bi pogledali unazad, a to je neka druga izreka, kada ne bi pogledali malo u prošlost, onda bi ona mogla da nam se ponovi. Danas je dan kada je 19 zemalja NATO pakta izvršilo agresiju na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Na vojsku Savezne Republike Jugoslavije je navodno započeta ta agresija.

Ona je vrlo brzo prerasla u agresiju prema civilnim ciljevima kao odmazda prema civilima i civilnim ciljevima. Tom prilikom su izbacili 22 miliona tona projektila i ako smo imali između osam i devet miliona stanovnika znači po svakom stanovniku su bacili dva i po kilograma projektila. Ta dva i po kilograma projektila mogli su svakog od nas da usmrte najmanje jedno 20 puta, jer svi znamo da recimo u ručnim bombama ima 100 grama trotila i da je ona u mogućnosti da ubije više ljudi.

Ima i izreka - da od varvarstva do civilizacije treba da prođe nekoliko vekova. Ali kažu i sledeće - da prilikom agresije NATO pakta od civilizacije do varvarstva treba samo nekoliko dana. Za tih nekoliko dana oni su promenili cilj, umesto da gađaju, što je takođe bilo neopravdano, bez dozvole Saveta bezbednosti UN, umesto da gađaju u vojne ciljeve, oni su vršili odmazdu, gađajući pre svega civilne objekte i civile. Tom prilikom su usmrtili najmanje dve hiljade civila. Tom prilikom je ranjeno preko šest hiljada civila, tom prilikom je oštećeno ili srušeno više hiljada stambenih jedinica, od toga 995 individualnih kuća u kome su živeli civili. Srušeno je 44 mosta, gospodine ministre, puteva je uništeno, pruga, oko 500 kilometara. Šteta koju smo pretrpeli je bila od 30 do 100 milijardi kao zemlja.

Kao neko koji se zalagao zajedno sa svojom strankom da uđemo u tu civilizaciju koja se zvala Evropska zajednica, kasnije EU, sam bio zatečen zato što umesto demokratije posle te agresije smo dobili monopol i kriminal, a između toga smo dobili sankcije, bombardovanje i povađene organe. Za to isključivo snosi odgovornost NATO pakt i zemlje zapadnih tih demokratija.

Šta reći na to? Onaj koji ima silu, postoji ta izreka - uzima silom. Onaj ko nema silu, tako veliku silu, treba da uzme pameću, treba da vrati pameću i vreme je najbolji dokaz za to. Ko ume čekati njemu će vreme otvoriti vrata. Mi ćemo čekati, ali ne čekati vezanih i skrštenih ruku. Mi moramo čekati izgrađujući ovu zemlju, pri tome izgrađujući naravno i aerodrome, puteve, železničke pruge, sve ono što je zapušteno.

Za vreme te agresije srušeno je mnogo mostova i puteva. Bombardovani su zbog Miloševića i njegovi protivnici, recimo moja malenkost. Radaristi koji su se družili sa mnom 77 dana, onaj prvi dan smo čekali da počnu, su bombardovani 23 puta. Njihov naziv je, partizanski naziv, Dačiću će biti drago, sremske lisice. Oni su izviđanju snimili onaj nevidljivi avion kod Pančeva u zaokretu, a snimili su ga zato što su im oštetili radar nekoliko dana pre toga pa su iz Rakovice, a to više nije vojna tajna, dobili stari radar iz 1954. godine, sovjetske proizvodnje, koji nije imao razumevanja za novu STEL tehnologiju.

Tako da su oni u tom zajedničkom evropskom NATO području vazdušnom, koji se odvijao isključivo iznad naše zemlje, videli taj nevidljivi i onda su ovi dole od Rume, Buđanovaca, iz Donjeg Srema sa drugim radarom navodili „Neve“ i na takav način oborili ono što nikada do tada niko nije oborio.

Dame i gospodo, mi se toga moramo sećati, ali moramo se sećati i onih koji su kao ja, politički protivnik, kao i stotine hiljade drugih koji su uglavnom bili mobilisani, jer kažu – kada dođe rat, hajde ponovo izreka, država daje tehniku, topove, to je stara izreka, bogati daju volove, a siromašni daju sinove. Većina ljudi je tada bila mladih siromašnih i oni su ta snaga koja se veoma dobro oduprla zahvaljujući planovima i veštini NATO paktu. Oni su izgubili živce i gađali RTS.

Oni nama danas pričaju o slobodi medija. Oni danas izlobirani od strane Šolaka, Đilasa, pričaju o slobodi medija. O slobodi medija i suverenitetu i nepromenjivosti granica nama govore oni koji su nas bombardovali da bi nam promenili granice, oni koji su dali podršku rasturanju jedne države u šest država, pa sada kažu – nepromenjivost granica. Oni su dozvolili da se svi odvoje od Srbije, a gle čuda danas Srbija ne može da se odvoji od svoje Pokrajine, koliko sam ih ja razumeo. To je bila suštine agresije NATO pakta, parkirati svoju vojnu silu u veliku Albaniju, koja de fakto, skoro postoji.

Nemoj da smo u nekoj vrsti iluzije. NATO pakt je to već sastavio. Znači, imate delove Crne Gore, imate delove Makedonije. Meni lično do Makedonije nije stalo, zato što su oni bili najsrećniji dobitnici srpskih pobeda. Nije mi nešto posebno žao, ali delovi Makedonije, delovi Srbije, odnosno naša južna pokrajina, Albanija to je već u suštini, velika Albanija, i tu se parkirao NATO pakt, da bi naškodio velikim Rusima, uzeli su deo teritorije agresijom malim Rusima. Pri tome su koristili naše područje kao zajedničko i pri tome bili veoma nepristojni i veoma grupi, i vršili ogromnu odmazdu nad civilnim ciljevima. Srušiti 44 mosta, ubiti preko dve hiljade civila, i posle toga kontrolisati određenu teritoriju, okupirati je i dozvoliti da se nad stotinama Srba i nealbanaca sprovode eksperimenti tako što su im živim vađeni organi. Takvog varvarstva i takav nagli prelaz iz civilizacije u varvarstvo, mogao je da uradi samo NATO pakt. Nisam siguran, da ako ne pogledamo unazad u prošlost, da nam se ona na određeni način neće ponoviti.

Nemoj da mislite da nas nešto preterano vole, ja koliko vidim, bez obzira koliko se ovi drugi umiljavali, dodvoravali, levo, desno, možda će oni Đilasa, Šolaka, malo pomilovati po glavi, ali nikada oni srpski narod neće tretirati kao neku vrstu saradnika sa istim pravima. Njima ne trebaju saradnici, koliko ja vidim. Njima trebaju podanici, posebno po ovim vojnim pitanjima itd.

Dame i gospodo, spomenuli ste Tibora Cerna, ako se ja ne varam. Tibor Cerna spada u one siromahe koje daju očevi, jel, siromašni očevi daju u vojnike. Tibor Cerna, koliko se ja sećam je iz Kovačice, njegove poslednje reči na Košarama su bile – za ovu zemlju vredi umreti. Tako kažu njegovi saborci i ja u to verujem. Mađarskog je porekla, bio je građanin Srbije, građanin SFRJ, shvatio je nepravdu, položio je svoj život.

Hajde da pričamo onima drugima koji su sa nama delili neki vazdušni i kopneni prostor. Hajde da pričamo o Dušanu Teodoroviću, akademik čovek, akademik SANU. Obraz - đon. Pendžetirani obraz. Od njegovog obraza da praviš pancire, ma to ima da izdrži brolik kalibre. Nisam siguran da ni ova iz Lazara, malo teža municija iz topa 50 milimetara, da bi mogla da probije takav pancir koji bi se napravio od njegovog obraza.

Zamislite čoveka koji predaje studentima, profesor na Saobraćajnom fakultetu, koga zbog pokreta, gospodin Atlagić zove glavatas, zamislite njega, a sad priziva neki kodeks čuveni, zamislite njega koji pobegne u toku agresije na agresorsku stranu. Pazite, vi ste akademik, vi ste profesor, izbio je rat, vi studentima morate da budete primer, ipak ste u godinama, ako oni ne žale svoj život, ako idu na Košare itd, valjda i vi kao profesor, onaj u Kragujevcu, koji je stajao, a mogao je da ne stoji sa učenicima, valjda treba to da uradite, još ne znate da li će vas pogoditi ovi od gore, da li će vas targetirati. Stavite neku metu na grudi, kao i oni, target, i poslužite kao primer studentima bez obzira na količinu straha koji možda to ljudsko biće osetilo. On je prebegao na agresorsku stranu.

Zamislite sada ovog drugog političkog lidera koji nije uspeo da se plasira u parlament. Dok je Tibor Cerna polagao život Sergej Trifunović je išao po ministarstvima i plakao. Tražio dozvolu po svaku cenu i na kraju ne znam da li je dobio ili nije dobio, uglavnom i on je prebegao na agresorsku stranu.

Idemo treći primer onih koji umesto za ovu zemlju vredi poginuti, otprilike su imali geslo ovu zemlju vredi opljačkati. Zamislite Dragana Đilasa koji u to vreme baš mu se nešto češka, ide u Češku da otvori firme i da pere prozore. Kasnije od pranja prozora, jel tako gospođo Božić je došao do pranja ogromne količine novca, ali da je prao neki novac zapadnih sila kao Šarić, gori je od Šarića. Šarić je to tamo negde uvaljivao na zapad, to je najveći investitor ovih bivših, nije naš, jel? Tako su osetljivi i na Jovanjicu, ali i na Šarića i na najvećeg investitora koji je kupio gomilu kombinata itd. njihov veliki investitor, ali to nemojte da pominjete. Zamislite sada sve to u ovoj našoj napaćenoj zemlji. Zamislite Đilas baš tada ima priliku da ide u Češku da otvara firme.

Četvrti koji je bio, valjda mu je bila mala udaljenost između Kosova i Čačka, zove se Boško Obradović, u narodu poznatiji kao Boškić ljotić, ja bih po mom iskustvu neprijatnom koje sam imao, ipak bih ga nazvao Boško ljutić, da ne kažem i siledžija koji takao presretne neke poslanike, želeći da ih spreči da uđu na sednicu i olakšaju opoziciji prikupljanje potpisa, odnosno izlazak na izbore.

Zamislite mi vladajuća većina, snižavamo cenzus, potpisi mogu da se skupljaju i u opštinama i sada na Sv. Marka veliki vernik Boško Obradović sa 15 drugih huliganskih vernika, verovatno veruju u „nevolju“, na takav način su se ponašali, sjure se niz onih 15 stepenika i napadnu moju malenkost. Zamislite sada kada su otišli kući i rekli – mi smo podelili zajedničko stepenište i zajednički vazdušni prostor i kopneni i prebili smo čoveka koji bi po godinama mogao da nam bude otac. E to je takva vrsta vernika koji je za vreme te agresije dok su svi avioni koristili naš, a oni su smatrali zajednički prostor u kome mi nismo smeli da letimo, jer su nas zbog toga obarali, zamislite sada, on je u tom trenutku potrebu da ne bude na Kosovo pa se zaleteo u Beograd da bi domet, ako ovi gađaju sa Kosova, da mogu da dobace do Čačka, i on dođe i pobegne u Beograd i pokrene časopis „Dveri“, rešen da se kroz časopis obračuna sa 19 zemalja NATO pakta koji u tom trenutku vrše agresiju na njegovu zemlju.

Tako agresivan lik, ljutić, ljotić, kako beše, tako agresivan lik u tom trenutku je bio miran kao bubica. Cenio bih da je bio agresivan i tada, da se zaleteo tamo da se obračuna sa NATO armadom, da se zaleteo na naše sveto Kosovo i Metohiju i da je bio primer na Košarama i da kaže – znaš šta, ja ću prvo da završim rat, a onda ću pokrenuti časopis „Dveri“ da opišem sva svoja ratna isustva.

Vi ste pominjali Tibor Cernu, to je razlika između naših birača i njih. Naši birači su spremni i u svim krizama, kada su ovde pred Skupštinom divljali, zvali su, nudili pomoć, podršku. Siromašni ljudi kada dođu da se bira, izbori itd. preko brvna, kroz blato, tek sada povlačite kredite za ta ruralna područja, izgradnju puteva, telekomunikacije itd. Ti ljudi su davno zaslužili da žive u svili i kadifi u kojoj žive ovi iz centra Beograda, koji nas sve više mrze, čast izuzecima, ima ih dosta, ali nas ovi u Beograd više mrze.

Najviše nas mrze Makedonci, pa Slovenci, pa Hrvati u Zagrebu, pa Crnogorci, oni nas više mrze od ovih u Zagrebu, a mogu da kažem da bi se slobodnije kretao u Zagrebu nego kod ovih iz kruga tramvajske dvojke. Ako su u Zagrebu neke ustaše, ja ne znam kako ove da nazovem, koji nas više mrze nego što nas mrze ovi u Zagrebu.

E, to je razlika između sirotinje i bezobrazno bogatih. Ovi bezobrazno bogati koji su opljačkali sirotinju koja uvek brani ovu državu, nisu želeli da učestvuju u ratu. Akademik je zbrisao, ovaj što je hteo da bude neka vrsta političke vlasti, Sergej Trifunović, zbrisao, Đilas otišao da pere prozore u Češku, pa kad je video da se to ne isplati onda je došao da pere pare, ali da bi prao pare morao je prvo da ih pokrade zajedno sa Šolakom, itd. Gde je Šolak bio? Verovatno se već vozio sa „Falkonom“ koji je zaradio zajedno sa Nešom kaubojem, Goranom Petrovićem, u saradnji, već je verovatno bio ulazio u razne kombinacije koje su donosile ekstreman profit.

Dame i gospodo, na kraju da opet nađem poneki citat i da kažem da su strpljenje i vreme dva najvernija i najbolja borca, oni koji se bore za slobodu. Onaj ko ima strpljenja, vrata će mu se jednog dana sama otvoriti i oni koji su uzimali silom, verovatno će izgubiti našom pameću.

Ali, na kraju, da citiram i Kenedija, da ne bude da se zalažem apsolutno za razoružanje, jer smo mi zatekli dobro razoružanu vojsku. Kaže Kenedi, da ne bi citirao Tita, tako bi se neko obradovao, „prava je nesreća, ali moramo priznati, samo spremni za rat možemo sačuvati mir“. Hvala.

Hvala gospodinu Rističeviću što je toliko spominjao Tita i partizane.
Narodni poslanik Janko Langura ima reč.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što počnem zaista moram da vam se zahvalim, ministre, zato što aktivno učestvujete u današnjoj sednici i da vam čestitam na energiji i na marljivosti koju svakodnevno pružate svim vašim radnim danima na obavljanju svih projekata od prvog dana mandata.

Kao što smo svi govorili i kao što svi znamo, danas je jedan od najtužnijih dana u novijoj srpskoj istoriji. Na današnji dan je počela NATO agresija na tadašnju Saveznu Republiku Jugoslaviju pod sramnim nazivom „Milosrdni anđeo“, a takođe otpočela je i akcija etničkog čišćenja srpskog stanovništva iz naše južne pokrajine Kosova i Metohije, a od strane šiptarskih terorista i uz pomoć NATO alijanse.

Mi se 22 godine kasnije nalazimo u situaciji da se naši sugrađani u južnoj pokrajini i dalje bore za opstanak. Ali, za razliku od vremena kada su o njihovoj sudbini odlučivali Tadić, Đilas, Jeremić, kao i Borko Stefanović, oni danas imaju podršku Aleksandra Vučića i svoje zemlje i sigurnost da do novog pogroma neće doći.

Ja sam pre nekoliko dana imao čast da sa svojom koleginicom Ivanom Popović prisustvujem obeležavanju martovskog pogroma u našoj opštini na KiM, opštini Gračanica i ne sećam se da sam video nikoga od predstavnika te nazovi opozicije koji iz usta ne izbacuju ni jednog trenutka KiM. Takođe, nismo mogli da vidimo ni jednog od predstavnika ove dve tajkunske televizije koje svakodnevno propagiraju fašističku i tajkunsku politiku koju vode Boško Obradović i Dragan Đilas, niko od njih nije smeo da dođe na KiM, verovatno jer bi se proveli isto kao i Dragan Đilas kada je pre nekoliko godina probao da dođe u Leposavić.

Pre nekoliko dana sam dobio jedno pismo od nekih nepoznatih ljudi. Kada sam ga otvorio, po lošem rukopisu sam mislio da se radi o nekoj deci koja su drugi ili treći razred, prosto nisam mogao da verujem kada sam video da se radi o nekim mladima iz ove Đilasove privatne stranke, nećete mi zameriti što ne znam kako se zove, jer dotični je do sada promenio preko 20 stranaka u kojima je, naravno, na čelu bio on i svi njegovi ovekovečeni lopovi. Nisam čuo da u toj njegovoj privatnoj stranci ima zaposlenih mladih ljudi. Svi mi znamo da je tu zaposlena Marinika Tepić. Govorili smo o njoj, to je ona gospođa kojoj se od koki nosilja u Moroviću pričinjavala droga, verovatno pod uticajem isto tako psihoaktivnih supstanci koje su joj, pretpostavljam, servirali njeni najbolji prijatelji i najbliži saradnici koji su više puta hapšeni zbog dilovanja narkotičkih sredstava.

Takođe, znamo da je na platnom spisku Dragana Đilasa i bivši direktor BIA Vukadinović, kao i bivši državni sekretar u Ministarstvu finansija, koji ima bolesnu potrebu da svakodnevno napada Aleksandra Vučića i sada se okrenuo napadu na naše čelično prijateljstvo koje imamo sa Narodnom Republikom Kinom. Njima smetaju kineske „Sinofarm“ vakcine koje smo dobili zahvaljujući dobroj politici koju je vodio predsednik Aleksandar Vučić i zahvaljujući prijateljstvu koje naš predsednik ima sa predsednik Narodne Republike Kine. Na tom primeru možete videti da su se oni svesno odrekli dva miliona vakcina. Oni bi svesno, da su na vlasti, se odrekli dva miliona ljudskih života.

Takođe, na platnom spisku Dragana Đilasa i dalje se nalazi sijaset dokazanih lopuža iz bivše gradske uprave grada Beograda. Ti mladi funkcioneri bivšeg režima, kako oni sebe nazivaju, koji su na platnom spisku Dragana Đilasa, pismom danas meni ukazuju da mladi napuštaju našu zemlju. Pored ružnog rukopisa koji sam napomenuo, oni pokazuju i elementarnu nepismenost, pa smo mogli videti da je jedan Marko po zanimanju Naftna industrija, a da je jedna Jovana po zanimanju knjižara, šta god to, građani, značilo. Oni su se sada setili mladih koji su sa svojim porodicama morali da odu sa svojih vekovnih ognjišta u pogromu 2004. godine, a da niko, ni taj isti Borko Stefanović, ni taj Vuk Jeremić, ni Dragan Đilas, ni Boris Tadić, nisu prstom mrdnuli.

Ja ne znam da li njih slučajno sada ne peče savest što su njihove živote, živote na desetine hiljada naših sugrađana sa KiM, prodali zarad političkih karijera? Mene takođe zanima da li su oni mislili na mlade kada su svoje strane mentore molili da odlože priznavanje nezavisnosti KiM za jedan ili dva dana, samo da bi Boris Tadić prikupio još koji jeftini politički poen i da bi ostao predsednik Republike Srbije, a naravno, da bi na konto toga Dragan Đilas i cela ta svita iz tajkunsko-žuto-lopovskog kartela mogla da nastavi da krade i otima novac od svih naših građana. Takođe me zanima da li ih peče savest i što je za vreme njihove poslednje Vlade, preko 500 hiljada ljudi ostalo bez posla. Zanima me da li ih peče savest što su izbacivali ljude na ulicu. Da li ih peče savest što su oni trpali 619 miliona evra u svoje džepove kada narod u Srbiji nije imao šta da jede.

Zanima me da li ih peče savest sada kada znamo za njihove sve belosvetske račune, kažu upućeni da ih je više od 50 i u preko 15 zemalja. Oni su verovatno, obilazeći te njihove račune po belom svetu, tamo upoznali ljude, mlade ljude iz Srbije koji su morali da pobegnu da bi obezbedili bilo kakvu egzistenciju za svoju porodicu.

Takođe, mi danas vidimo da oni pokušavaju, traže nama, hoće da nam zabrane da govorimo o onome što mi smatramo da je ispravno i da je korisno za naše građane. Takođe smo mogli da vidimo njihove svakodnevne napade na našu uvaženu koleginicu Sandru Božić, kao i na gospođu Bilju Pilju iz razloga što im smeta istina koju im oni serviraju svakodnevno. Tako da su oni ne ustručavaju da jedino što rade je da nastavljaju da vređaju i da vode politiku njihovog vređanja i nasilja nad ženama.

Videli smo takođe da na pitanje novinara Dragan Đilas ne sme da odgovori, već pokušava da kaže kako mu se ne sviđa haljina koju novinarka nosi ili njena frizura. Mi vam se stvarno izvinjavamo što se ne šišamo u frizerskim salonima u kojima se vi šišate, i što ne kupujemo našu odeću u luksuznim buticima i skupim buticima u kojima ih vi kupujete.

Sada kada su oni shvatili sve te činjenice, oni su dali sebi za pravo da pišu nama neko pismo. Ja ću ih podsetiti da za razliku od njih mi brinemo o mladim ljudima.

Mi otvaramo nove fabrike, otvaramo nova radna mesta, otvaramo nove startap centre, otvaramo nove tehnološke parkove, gradimo stanove za mlade bračne parove. Da je to dobra politika ne vidimo samo mi, to vide i razne evropske institucije, pa smo tako imali jedan bečki institut za međunarodne ekonomske studije koji je stavio Srbiju kao svetao primer, a tiče se povratka mladih.

Najveći procenat smo beležili po povratku mladih od 24 do 29 godina i ono što me posebno raduje je da ćemo preko Fonda za nauku uložiti preko 100 miliona evra za naučnu i inovacionu infrastrukturu. To je ono što svi građani Republike Srbije prepoznaju i to je ono za šta građani Republike Srbije su dali svoj glas na izborima. Hvala vam. Živela pristojna Srbija.

Hvala.

Reč ima narodni poslanik prof. dr Ljubiša Stojmirović.

Izvolite.

Poštovane koleginice i kolege, uglavnom se trudim da se ne javljam za diskusiju kada su na dnevnom redu tačke za koje mislim da nisam stručan i da ne mogu kvalitetno da odgovorim na njih. Šta me je ponukalo da danas se javnim po ovoj tački dnevnog reda? Ima nekoliko stvari.

Kada je reč o vazdušnom saobraćaju na koji se odnosi ovaj zakon, mogu da kažem da je jedna od stvari koja me opredeljuje da mogu da diskutujem o tome to što sam bio pitomac škole za kontrolu letenja i spremao se da kontrolišem naše nebo, odnosno prostor na kome se odvija taj saobraćaj. Druga stavka zbog koje mislim da mogu da govorim, pripadnik sam nebeskog naroda, naroda koji veoma često gleda put neba moleći se za mir, moleći se za zdravlje, za rodnu godinu i za sreću i blagostanje svih ljudi na ovom svetu. I treća, pripadnik sam naroda koji je pre 22 godine na današnji dan bio izložen ogromnom zlu koje je došlo sa neba. To zlo su nam posejali najveći zlikovci u istoriji – NATO pakt, Englezi, Francuzi i mnogi za koje mi i dan-danas govorimo da su nam prijatelji. I da bude najveća muka, kako danas reče nekolicina mojih kolega, oni su tu zločinačku akciju nazvali „Milosrdni anđeo“. A šta je tu milosrdno? Kakva je to milost, kakvo je to milosrđe kada bacaš hiljade i hiljade tona radioaktivnog materijala, kada uništavaš plodno zemljište, vode, vazduh, šume, kada uništavaš nejaku decu, ni krive ni dužne stanovnike jedne zemlje? Mislim da zbog toga mogu da kažem poneku reč o ovom zakonu.

Svaka normalna zemlja i svaki normalan čovek će veoma rado prihvatiti ovaj predlog jer je svestan da to nebo koje nad nama je nebo koje pripada svim ljudima ovog sveta. Odvijanje tog saobraćaja u najveću ruku treba da donese korist svim stanovnicima ove naše planete, sem ponekih kojima nebo služi da bi prosipali tepihe bombi po nedužnom stanovništvu.

Ovu muku koju je doživela Srbija oni su usavršili, pa su čak posle tih zločinačkih akcija koje su se odvijale u tih 78 dana nastavili sa tom njihovom politikom. Šta su želeli da naprave od Srbije? Hteli su da nam ubace jedan virus koji se zove stokholmski sindrom, po kome oni koji su pretrpeli neko zlo počinju da vole svog dželata i da mu se dive. Na taj način oni pokušavaju i dan-danas da od nas stvore podanike, da stvore narod koji će opravdavati to njihovo zlo, to njihovo nedelo.

Nažalost, među nama ima onih koji opravdavaju to i kažu da smo mi krivi za tu agresiju, da smo mi krivi za te zločine. A zašto bi mi bili krivi? Zato što smo ponosno branili svoju zemlju, zato što smo štitili svoje porodice, zato što smo se ponašali onako kako se ponaša svaki normalan čovek, svaki domaćin koji brani svoju rodnu grudu. Nismo mi išli da bombardujemo ni Englesku, ni Ameriku, ni Francusku, ni bilo koju od tih zemalja koje su se pokazale u pravom svetlu kakve su u tim trenucima. Ali sudbina nam je takva i mi moramo da budemo jaki, moramo da budemo mudri i pametni i da sačuvamo u budućnosti za pokoljenja koja će doći Srbiju onakvu kakvu smo je mi dobili i da je još ulepšamo.

Srbija je zemlja hrabrih, pametnih i mudrih ljudi koja nikome ništa ne duguje. Sve što smo stvorili, sve što imamo, stvoreno je u krvlju i znoju naših predaka i mi se moramo ponašati tako kako su se oni ponašali i moramo sačuvati ovo što imamo kako bi naraštajima koji dolaze omogućili da mogu normalno da žive i da rade na ovim prostorima.

Ulazak u Evropsku uniju je, kao jedna igra, hajde da kažem, da ne budem mnogo grub, jedan veliki izazov na koji moramo mudro da odgovorimo. Oni nam ne nude ništa, ali nas uslovljavaju sa – uzmi ili ostavi. Stalno će pred nama biti novih uslovljavanja i stalno će tražiti od nas da mi ispunjavamo neke nove i nove zahteve. Zato je na nama koji smo sada u situaciji da odlučujemo o budućnosti Srbije da na mudar i pametan način se prilagodimo pregovorima i dogovorima sa njima i da nijednog trenutka ne učinimo štetu našim pokoljenjima, odnosno našoj zemlji Srbiji.

Mnoge kolege su spominjale ovde kriminal, korupciju ili jednostavno, što bi Srbin rekao, lopovluk. Neću da spominjem imena. Neću da spominjem imena ni naših lopova, ni ovih lopova koji nisu naši. Kada kažem naših, mislim na lopove sa teritorije Srbije, ali ima i lopova van Srbije iz drugih zemalja koji nas kradu možda i mnogo perfidnije nego ovi naši domaći lopovi. Ali mogu poručim posebno ovim našima – džaba vam bila korist ako Srbija od toga ima štetu i bilo kada, da li za godinu, da li za dve, da li za pet, deset, doći će na naplatu to što činite zlo Srbiji. Ja se nadam da će nadležne institucije imati dovoljno i vremena i pameti i mudrosti da svakoga ko je učinio zlo Srbiji, ko je prekršio zakon, dovedu na mesto koje mu je određeno po tim zakonima.

U Srbiji je bilo u istoriji mnogo slučajeva da su se u pojedinim teškim trenucima u vreme ratova, muke i kriza pojedini ljudi enormno obogatili, ali su oni imali jednu osobinu za koju mogu da kažem da je bila pozitivna. Oni su od tog kapitala stvarali nešto i ostavljali otečestvu na korist. Tako i ovi današnji tajkuni, kako ih zovu, mogli bi to da imaju na pameti i mogli bi da ostave neko zaveštanje, nešto za buduće naraštaje. Beogradu fali, eto, da budem skroman, jedno desetak mostova. Ima mnogo onih koji bi mogli sami da naprave svih deset, ali neka naprave po jedan most, da koliko-toliko speru sa sebe bruku. Neka naprave škole, bolnice, fakultete, ima mnogo toga što je Srbija zaslužila što treba da joj vrate, jer su čerupali i otimali od nje bez trunke srama.

Ako ne znate i ako niste spremni da sami sebi sudite, džaba vam to što će vam danas-sutra suditi pokoljenja ili što će vam suditi nadležne institucije. Nemojte se međusobno boriti argumentima sile, nego se borite silom argumenata. Dajte nešto pametno iz vas neka izađe, da vidi i Srbija da mislite o njoj i da neka korist bude za Srbiju.

Nama mnogi zameraju da smo okrenuti prema istoku, prema Rusiji. To je večita dilema koja postoji od kako postoji Srbija, čak i postoji ona izreka da smo mi raskrsnica između istoka i zapada, ali nije čudo to što smo se mi više okrenuli prema istoku. Otkako je sveta i veka, narod je shvatio da sa istoka dolazi svetlost, da se sunce rađa na istoku, da je istok nešto što nam pruža nadu. Zapad nas nekako tera da budemo svesni da sunce zalazi na zapadu, da je tamo tama, da je tamo nešto mračno, nesigurno.

Nadam se da ćemo svi biti dovoljno mudri i pametni i da će svako prema svojim mogućnostima da pruži onoliko koliko njegove mogućnosti dozvoljavaju. Moramo voditi računa prvenstveno o obrazovanju i zdravlju, jer su to dva osnovna stuba svake zemlje. Mi smo nekada u našoj prošlosti slali našu decu, našu omladinu, širom sveta da uče škole i fakultete, da skupe znanja i da se vrate sa tim znanjima u Srbiju i da to što su naučili poklone Srbiji i narodu našem. Danas radimo nešto suprotno, uništili smo obrazovanje, a ovde kod nas školujemo našu omladinu, školujemo naše naraštaje i kada završe steknu određena znanja umesto da iskoristimo ta znanja za dobrobit Srbije, mi ih puštamo da odu preko, da odu u druge zemlje i da blagodat onog što su naučili u Srbiji stave na raspolaganje drugima. Zato moramo voditi računa da nam se sistem zdravstva pojača, da moramo voditi računa da svako ko radi u tom obrazovnom sistemu može od svog posla da dostojanstveno živi i da može svoje znanje da razvija i da ih pruži budućim naraštajima.

Uvek u životu se nađe neko sa kim morate da se sukobite, sa kim, možda je ružno reći ratujete, ali imate neki duel. Srbi su jedan viteški narod koji je sve svoje borbe činio na viteški način, na fer način i nikada u istoriji nismo ponižavali svog protivnika. Jesmo pobeđivali, ali ga nismo ponižavali. Setimo se samo Balkanskog rata, rata sa Bugarima. Bugari su neko ko je činio ogromna zverstva, pogotovu na jugu i jugoistoku naše zemlje, ali mi smo bili dovoljno humani, prekinuli smo na nekoliko dana ratna dejstva kako bi mogao da prođe konvoj pomoći Crvenog krsta koji je namenjen bio ranjenicima bugarske vojske, koji tad u to vreme čak nisu ni imali bolnice i mi smo im jednu bolnicu tada uručili u znak dobre volje, posle par dana smo nastavili taj rat. E, tako trebamo i danas da se ponašamo. Ne trebamo svoje protivnike da ponižavamo, da budemo surovi sa njima, nego svakoga pobediti svojim znanjem, pameću i mudrošću.

Drage kolege, hvala vam što ste me istrpeli ovo kratko vreme. Nadam se da nisam bio mnogo dosadan i trudiću se sledeći put da budem i kraći.

Zahvaljujem se, prof. dr Ljubiši Stojmiroviću.
Reč ima narodni poslanik, Dušan Radojević. Izvolite.

Zahvaljujem se.

Uvažena predsedavajuća, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, u danu za glasanje podržaću ovaj Nacrt zakona jer smatram da će se na osnovu svega što sam čuo i mogao da pročitam, da će se njegovom primenom u velikoj meri unaprediti i kvalitet i standardi u oblasti vazdušnog saobraćaja u našoj zemlji.

Vlada Srbije i predsednik su 2013. godine, pa do danas posebnu pažnju usmerili na razvoj naših aerodroma i ulaganjem u iste stvorili uslove za brži privredni razvoj i za dolazak neophodnih investicija u našu zemlju. Ja kao Čačanin mogu da podsetim javnost da je predsednik Aleksandar Vučić 28. juna 2019. godine otvorio aerodrom „Morava“ u Lađevcima koji se nalazi na granici između Čačka i Kraljeva i na taj način povezao Čačak sa Evropom i Kraljevo, ali i ceo Moravički, Zlatiborski i Raški okrug. Odatle je ubrzo poleteo i prvi avion za Beč gde sam i ja imao priliku da budem putnik na tom istorijskom letu i za nekih sat i po vremena mi smo sleteli u Beč i ubrzo su nakon toga naši građani nastavili da koriste tu liniju.

Već 18. avgusta 2019. godine predsednik Aleksandar Vučić otvara auto-put „Miloš Veliki“. Na radost svih nas u zapadnoj Srbiji i time smo stvorili jednu novu epohu privrednog razvoja cele zapadne Srbije. Postavili temelje za budućnost koju danas gradimo sutra za našu decu. Stvorili smo temelje za sve ono dobro što dolazi, ispunili smo višedecenijski san svih nas iz zapadne Srbije.

Ono što je bilo interesantno dok smo mi slavili da su pojedinci, bivši pripadnici žutog tajkunskog režima tugovali u to vreme, pa je tom prilikom Dragan Đilas posetio njegovu filijalu Dveri u Čačku i na zajedničkoj konferenciji sa saučesnikom Boškom Obradovićem iskoristio priliku da nama Čačanima drži lekciju kako nama auto-putevi i aerodromi nisu potrebni. Posebno je naglasio auto-put od Čačka do Kruševca koji mi takođe željno iščekujemo jer je Čačak sada zahvaljujući Vladi Republike Srbije postao auto-put tačnije raskrsnica auto-puteva i bez malo centar Srbije u tom delu.

Ono što je interesantno da je na toj konferenciji nije odgovorio Boško Obradović koji ga je i ranije pitao, šta je sa preplaćenim aktivnostima na izgradnji mosta na Adi u Beogradu. To je sve nas građane zanimalo. Za taj odgovor smo ostali tu uskraćeni. Zašto je taj most plaćen pola milijarde eura kada isti takav most u Francuskoj koji je tri puta duži i ima sedam puta više pilona, koštao sto hiljada eura manje? Gde su te pare danas? Da nisu možda i one na tim tajnim računima u Hong Kongu, Mauricijusu ili na nekim drugim računima za koje mi još ne znamo, a nadamo se da ćemo u narednom periodu i saznati. To je on trebao nama, Čačanima da odgovori a svi iz zapadne Srbije, iz Pomoravlja, iz centralne Srbije su Bošku Obradoviću, Đilasu odgovorili na izborima iduće godine.

Jasno su rekli da nama trebaju i putevi i industrijske zone i aerodromi i bolnice i škole, a da nam ne trebaju političari kao što su on i njemu slični, i Đilas, i Jeremić, i Tadić, i svi oni koji za vreme njihove vlasti i 12 godina za Čačak i našu okolinu nisu uložili ama ništa, niti ih je zanimalo, čak su i bili protiv toga da se gradi taj put od Beograda do Čačka koji je danas nama stvorio mogućnosti da dođu strane investicije kao što su Forverk drajvtek, Eldizi i ostale kompanije, Leoni u Kraljevu i tako dalje, da ih ne nabrajam sad. To su građani glasali apsolutnom većinom i jasno stavili do znanja Bošku i Đilasu šta misle o njihovoj politici.

Nema razloga da oni brinu šta nama treba i šta mi uopšte želimo. Za vreme Đilasove vlasti i posle njegove vlasti u Čačku je ostala deponija na površini od 12 hektara na samo par kilometara od centra grada, dvesta miliona dinara je ovu državu i ovaj narod koštala posledica uklanjanja te deponije, jer se oni nikada nisu bavili uzrocima već samo posledicama. Zbog toga još jednom kažem, ne moraju oni da brinu naše brige, ima ko da brine o nama, naš predsednik Aleksandar Vučić i Vlada Republike Srbije koji su do sada rešavali uspešno one probleme koji su oni nama ostavili, jer za razliku od Đilasa i njegovih, mi iz SNS našoj deci želimo da ostavimo rešenja i rezultate, a ne probleme. Zahvaljujem.

Zahvaljujem se, narodnom poslaniku Dušanu Radojeviću.
Reč ima narodni poslanik Milimir Vujadinović. Izvolite.

Hvala, predsedavajuća.

Uvažene kolege poslanici, uvaženi građani Srbije, poštovani ministre Momiroviću, ironija, sudbina, slučajnost, ali zajedničko evropsko vazduhoplovno područje tema na dan 24. marta u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Zajedničko evropsko vazdušno vazduhoplovno područje tema na dan koji Srbija ne pamti ni po čemu dobrom.

Upravo na ovaj dan pre 22 godine čitav vazdušni prostor iznad Srbije i Crne Gore je tog dana počišćen od bilo kog oblika vazdušnog, civilnog saobraćaja i postao je igralište i teren najveće vojne sile koju je svet do danas video.

Postao je vazdušni prostor Srbije i Crne Gore teren na kome su se igrali avioni i raketni sistemi NATO alijanse rušeći i ubijajući sve pred sobom, pa čak i decu, Srbija ga obeležava, evo i danas u ovom parlamentu.

Ono što je žal je to što Crna Gora na današnji dan ponovo nije obeležila ovaj datum i što porodicama poginulih, boračkim udruženjima i političkim predstavnicima nije dozvoljeno da dostojno obeleže ovaj datum. Valjda će se i to promeniti.

Dosta je toga rečeno o današnjem danu i u ovom parlamentu, dosta su toga napisali značajni i pametni ljudi u Srbiji, i u prethodnom periodu i od jutros, to sam pomno pratio, ali jedan tekst koji je danas napisan mi je posebno privukao pažnju. Nisam Novosađanin, ali to je tekst novosadskog gradonačelnika, gospodina Miloša Vučevića. Ja ga neću čitavog citirati, ali jedan deo mi je ostao posebno upečatljiv. Kaže novosadski gradonačelnik - između ostalog nismo se predali, izgubili nadu da će naša Srbija ponovo zasijati u svoj svojoj lepoti i slavi, i evo nas danas, ta nada nam je stvarnost. I, evo danas ovog zakona o kome mi govorimo i on je stvarnost. Proizvod je on naših nada i naših borbi još iz tog vremena.

Nije to jednostavno, i onda bih rekao da i ovaj zakon nije ni sudbina, ni ironija, ni slučajnost, ovaj zakon je rad, rad od 2014. godine. Rad da se Srbija ponovo nađe u društvu onih koji danas čine najznačajnije faktore u evropskom avio saobraćaju.

Dug je to posao i dug put bio i dobar trenutak da poredite Srbiju tog 24. marta 1999. godine i 24. marta ove godine, i onda, postaju jasne reči novosadskog gradonačelnika.

Međutim, da bi taj put prešli bio je potreban ozbiljan politički motor. Taj politički motor je bio onaj koji danas Srbiju vuče napred, predsednik države.

Mi u parlamentu i vi u Vladi Republike Srbije smo pomoćnici u tom velikom poslu. Nije današnji predsednik države postao politički motor u razvoju samo Republike Srbije, postao je ozbiljan politički motor za region pogotovo za naše ljude koji žive u regionu.

Pošto danas govorimo o avio saobraćaju evo vam primera i dokaza za to Aerodrom u Trebinju. Vi ste danas u Srbiji najodgovorniji čovek za sprovođenje tog projekta, kako god to gledali.

Danas ste još govorili o aerodromu u Ponikvama i ja razumem to što ste rekli da je teško danas donositi odluke jer ne znate kakav će biti razvoj avio saobraćaja u budućnosti i to je jedno potpuno razumno razmišljanje.

Verujte, kada je u pitanju aerodrom u Trebinju stvari stoje mnogo drugačije. Aerodrom u Trebinju nije samo veza i nije samo mesto na koje će putnici dolaziti i sa koga će putnici odlaziti, nije samo mesto na koje će avioni sletati i sa koga će avioni poletati. Aerodrom u Trebinju je mnogo više od toga.

Aerodrom u Trebinju je trajna identitetska veza juga Republike Srpske, pogotovo Hercegovine sa maticom Srbijom. Jedana trajna identitetska veza između regiona Hercegovine, u kojoj se imenica Srbija nikada nije izgovarala od imenice majka, koliko je to veza sa jugom Republike Srpske i Hercegovine, to je veza i sa severom Crne Gore, pogotovo Nikšićem i okolinom.

Prema tome, važnost tog aerodroma prevazilazi sve ono što privreda, turizam, saobraćaj nose sa sobom. Ja vas molim da to imate u vidu. Ja vas molim da prilikom realizacije ovog projekta ne zaboravite ovu činjenicu, jer to je ono što ovaj projekat bitno razlikuje od svih drugih aerodroma i svih drugih avio linija koje danas Srbija ima sa regionom i svetom, da imate u vidu da je to politička ideja današnjeg predsednika države, da ste za tu ideju dobili podršku u ovom parlamentu, da se ona nađe u budžetu za ovu godinu, a sve drugo, gospodine ministre, na vama je.

Mi, narod u Srbiji, naš narod u regionu, gledamo u vas.

Hvala vam.

Zahvaljujem se narodnom poslaniku Milimiru Vujadinoviću.

Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.

Izvolite.