Hvala.
Reč ima ministar Lončar. Izvolite.

Dragi gospodine Kamberi, ja nisam uspeo da prebrojim koliko puta ste pomenuli EU. Mislim da je više od 20, ako nije problem ja bih voleo, pogledajte, imate to napisano koliko puta ste to rekli, EU, EU. Mislim da je preko 20 puta.
Pretpostavljam da smo svi trebali da steknemo utisak da ste vi i EU neki nokat i meso, da je to… Šta, jel nam pretite? Ne razumem. Jel treba da se uplašimo sada?
Samo ću vas vratiti na životne stvari iz skore prošlosti. Kada niste imali PSR testove, da li vam ih je dala EU ili Beograd? Kada niste imali kiseonik za pacijente u bolnici, da li vam je dala EU ili Beograd? Da, dao vam je Beograd, napredni, jer se kiseonik proizvodu u Beogradu, odnosno u Srbiji. Jel vam dala EU jednu vakcinu? Kad smo vakcine dali počeli ste da hapsite ljude na Kosovu, iako su vam ljudi, Albanci, dole rekli – ljudi, nemojte to, pa oni vakcinišu i nas, nemamo nikakav problem. Ponudili su vam za zdravstvene radnike, za sve, ponudio vam je Vučić vakcine, vi, iz neke politike, niste hteli to da uradite. Koji su brojevi Albanaca koji se i sad, dok mi pričamo, vakcinišu u Preševu, prelaze, i mi to sve dozvoljavamo, jer su nam najbitniji ljudski životi nebitno odakle dolaze i šta rade.
Jel vam to dala EU? Da li vi uopšte znate šta hoćete? Vi nama pretite sa EU. Ljudi, bre, Srbija je deo Evrope. Zapamtite to. Ne može nas niko da istera iz Evrope, a vi vidite ko ste, šta ste i gde ste. Nek vas usvoji neko tamo iz EU, nek vam da pasoš i nek vam da šta hoće, mi nemamo nikakav problem, sve je rešeno. Prvo morate da znate šta hoćete i da se vratite i da vidite ko kome pomaže i ko kome čini, a ne zbog vas, nego zbog ljudi koji žive tamo i kojima je potrebna pomoć i do kojih je nama stalo. Imajte to na umu.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Šaip Kamberi. Izvolite.

Mislim da su govornici prekršili poglavlje 14. Poslovnika, jer ja nisam ni postavio pitanje, a oni su odgovorili na pitanja, ali ja ću nastaviti tamo gde sam stao.

„Države, kao i pojedinci, imaju nasleđene sklonosti, svoje tradicionalne, geopolitičke težnje i svoja osećanja za istoriju, tako da se one razlikuju po sposobnosti da uočavaju distinkciju između trezvenih ambicija i nemudrog zavaravanja“ - kaže Zbignjev Bžežinski u svom delu „Amerika, Kina, sudbina svete“. U tom kontekstu Srbija bi trebala da definiše svoju ulogu i izrazi realističnu ravnotežu između svojih ambicija i stvarnih potencijala.

Zato, moje pitanje za Vladu Republike Srbije je – šta će Vlada preduzeti u sprečavanju širenja, odnosno institucionalizovanja jezika mržnje prema manjinama, posebno prema Albancima, prema provokacijama koje dižu regionalne tenzije i šta će preduzeti u cilju postizanja sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji odnosa sa Kosovom?

Kada smo kod jezika mržnje preporučujem premijerki Brnabić, a možda ću ja pokloniti vama ovu knjigu gospodina Aleksandra Pavlovića „Imaginarni Albanac“, jer kada ministar kaže da je ovaj tekst neko pisao u Beogradu to je stereotip prema Albancima koji i dalje imate. To je izjava zasnovana na stereotipu da Albanci nisu svesni, niti mogu da pišu nešto, nego im to neko drugi piše.

Dakle, mi imamo ozbiljan problem sa demokratijom u ovoj državi. Vi i ja, gospođo predsednice, možemo ceo dan da raspravljamo, nećemo se složiti oko određenih pitanja. Da li je Kosovo država ili nije, svako ima svoj stav, ali svako, možemo reći da oni koji od 1999. godine nisu bili na Kosovu da kažu nešto drugo, ali svi vi koji trebate dozvolu da ulazite tamo znate o čemu se radi.

Privremene institucije – ako postoji na Balkanu neka Vlada koja je privremena, onda je vaša Vlada, koja je neustavno proglašena, privremeno pre nego što je izabrana. Da razgovaram sa mojim prijateljima u Prištini – ja sam poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije, razgovarajte vi sa Prištinom. Vaša je obaveza da razgovarate i da nađete rešenje o tom problemu.

Ja samo kažem, kao narodni poslanik, da postoji potreba da se o ovakvim stvarima razgovara i da nema potrebe da se dignu tenzije. Ja upozoravam na taj jezik mržnje koji vaš ministar, ministar u vašoj Vladi svakodnevno upotrebljava prema Albancima, a nikakve reakcije od vas nema.

Rekao sam da ću vama pokloniti ovu knjigu, ministru ne vredi pokloniti, jer džabe… Toliko ima mogućnosti od državne plate, ja nemam drugu delatnost, primam samo državnu platu, niti imam bogatu tetku u Americi, tako da…

Hvala, gospodine Kamberi.
Prošlo je tri minuta.

Imam još tri minuta.

Imate u trećem krugu.
Reč ima premijerka Brnabić. Izvolite

Hvala vam.
Zaista nema potrebe da se nervirate i da se raspravljamo na taj način, čini mi se i da sam ja i da su moji ministri u Vladi potpuno jasno rekli neke stvari. Možemo mi da pričamo Amerika, Kina, sudbina sveta, nego da pričamo mi o zajednici srpskih opština.
Dakle, da ne vodimo mi baš neki veliki politike, da mi pričamo o tome kako zapadani Balkan može da bude region prosperiteta, mira, saradnje i kao što znate, ja pričam sa Prištinom kad god mi se ukaže prilika. Volela bih da je to češće. Nemamo naročitog sagovornika u Priština. Da mogu da pričam svaki dan, a volela bih pričam svaki dan zato što bi onda mogli da nađemo neko rešenje nego ima tamo političkih lidera u Prištini koji kažu da im je razgovor sa Beogradom šesti ili sedmi prioritet. Pa, tako da mi evo sedimo, čekamo, a nama nije, nama je jedan od prvih prioriteta. Mi mislimo da je mir i stabilnost, bezbednost, zaštita života ljudi, dovođenje investitora, podrška privrede, otvaranje radnih mesta, za šta je sve preduslov taj dijalog, da je to najvažnija stvar u ovom trenutku.
Tako da, evo, gospodine Kamberi, volela bih ja da pričam sa Prištinom, nego Priština neće da učestvuje u tom dijalogu, nije joj važan. Toliko je važno kako žive građani na Kosovu i Metohiji. Vi pričate, gospodine, poštovani narodni poslaniče o jeziku mržnje i apropo jezika mržnje pominjete Marka Đurića. Jezik mržnje čoveka koji je bio otet u Kosovskoj Mitrovici, koga su tukli i mučili, koga su vezali, pa fotografisali da bi se hvalili kao zveri sa mladim političarem iz Beograda koga je njih desetorica uhvatilo, vezalo, tuklo, vuklo za kravatu kao da smo u 14 ili 15 veku.
Vi pričate o jeziku mržnje, pa, gde je Priština od jezika mržnje. Pa, jezik mržnje je za Prištinu civilizacijsko dostignuće. Vi ste još na mučenju, otmicama, ubijanju, pa, gde smo mi do jezika mržnje.
Marko Đurić je to najbolje osetio na svojoj koži. Hoćete da vas podsetim slike kada su ga izveli i paradirali ulicama Prištine, vukući ga za kravatu kao psa. Jel, to ta Priština, jel, su to ti dobrosusedski odnosi? Jel, to, nije provokacija. Jezik mržnje.
Mi pričamo ovde o lingvistici sa ljudima koji odu, ubiju decu na kupanju i nikad niko ne odgovara. Niko, nikad nije odgovarao za decu koju su pobili na kupanju. Za uništene crkve, manastire, ubijane, proterivane porodice 2004. godine, niko nikada nije odgovarao.
Nisu tada Albanci na KiM uništili samo srpsku kulturnu baštinu, nego i svetsku kulturnu baštinu pod zaštitom UNESK-a, kao što je ISIS uništavao hramove u Palmiri, što su tada UN proglasile za zločin protiv čovečnosti. Tako su Albanci 2004. godine uništavali svetsku kulturnu baštinu na KiM. Niko reč jednu nikada nije rekao. Niko nikada za to nije odgovarao.
Mi smo okrenuli drugi obraz u razgovoru, dijalogu sa Prištinom samo da bi bio mir, samo da bi imali drugačiju budućnost, i vi pričate o jeziku mržnje. Ni za jedan jedini zločin protiv srpskog naroda, pa, makar srpske dece, niko nikada tamo nije odgovarao. Ni u tim tzv. kosovskim institucijama ni u UNMIK, ni u Euleksu, ni u međunarodnim institucija, koje su tamo bile i te 2004. godine, da čuvaju ljude, bezbednost, mir na tom području.
Kada pričate o stereotipima prema Albancima, zaista, ja nemam nikakve stereotipe prema Albancima, ja nemam stereotipe ni prema jednom ljudskom biću, nekom narodu, ili nekoj veri.
Imam prijatelje na sve strane, kao što postoje ljude svih vera i nacionalnosti koje ne cenim. Ne delim ljude po tome da li je neko Srbin, ili Albanac, nego po tome koliko je kvalitetan čovek. Na primer o tome koliko stoji iza datih obećanja, koliko stoji iza svog potpisa, da li je čovek ili nije, po tome.
Dakle, političare u Prištini, određene, ne cenimo ama, baš ni malo. Ne cenim ih zato što nešto pregovaraju, potpišu, i onda misle da svi ostali mogu da budu budale koje ne vide da neće da ispune ono što su potpisali. Čemu onda gubljenje vremena?
Mogli ste odmah da kažete da neće da pričate, da za vas nikakav dijalog nema nikakvu važnost, da to što dogovorimo, potpišemo, nikada neće sa jedne strane biti ispunjeno. Ali, znate, problem u tome je što je na tom Sporazumu i potpis EU, što oni moraju, na kraju dana da obezbede da se Briselski sporazum u potpunosti implementira.
Vraćam se na početak, poštovani narodni poslaniče, Zajednica srpskih opština, mislila sam, pošto vam je toliko u interesu, kako kažete, dobrosusedski odnosi, saradnja među narodima, pomirenje, drugačija budućnost, u tom smislu sam mislila kao molbu da pričate sa političarima iz Prištine, da kažete – ljudi, fer je, ljudski je, da kad se nešto potpiše da se to onda i ispuni. Ja ću to, naravno, kao što uvek i govorim reći na svakom mestu kada mi se pruži prilika, sa Prištinom sešću sa bilo kim iz Prištine kad god treba da razgovaramo o bilo čemu, samo da bi bio mir.
Ali, to je Srbija, a u Prištini, nažalost, čujem da sagovornika nemamo. To ja čujem od gospodina Kurtija, i to me i plaši i zbog toga sam tužna, i žao mi je, zato što ne mogu da verujem da ne vidi da je jedini način, pa da, i na teritoriji KiM i da svima nama bude bolje, dijalog sa Beogradom.
Ali, mi smo tu, ali nemojte govoriti o jeziku mržnje, posebno nemojte da stavljate Marka Đurića u istu rečenicu sa tim da je jezik mržnje čoveka koji je jedini čovek, verovatno, u celom, čitavom 20. veku u Evropi, koji je kao pas bio vođen ulicama jednog grada, samo zato da vi pokažete, odnosno da vaši politički lideri, u Prištini pokažu, jel te, koliko su jaki, ali pokazali su time i koliko su civilizovani. Hvala.

Hvala.
Ministar Selaković. Izvolite.

Zahvaljujem.
Dakle, ako mogu da nastavim ovde gde je predsednica Vlade stala, da je ambasador Marko Đurić, primer iznošenja jezika mržnje, ne bi mu bila otvorena nijedna jedina ni evropska ni svetska vrata, gde je pregovarao u ime Srba sa KiM, u ime države Srbije, o problemu KiM.
Naprotiv, kao i predsednik Vučić, svugde su mu vrata bila otvorena, svugde je bio kredibilan sagovornik i svugde mu je ukazivano ono poštovanje koje se pokazuje prema civilizovanom čoveku koji predstavlja svoju državu i svoj narod.
Sa druge strane, smatram za potrebno da se osvrnem na nešto što je rečeno, jer su moje reči izvrtane gde sam rekao, ako se dobro sećam, da otprilike nijednom Albancu ne može nešto da padne na pamet sam da napiše, pa, mu neko drugi u Beogradu to piše, otprilike, tako nešto rečeno. Potpuna neistina.
Dakle, prva stvar, to nisam govorio gospodinu Kamberiu kao Albancu, to sam govorio njemu kao političaru.
Šta ja mislim o Albanskom narodu dovoljno pokazuje to što kao Srbin pravoslavac, proslavljam Prepodobnu mati Angelinu Branković, koja je rođena kao Albanka, i Srbi je smatraju jednom od svoji najvećih svetiteljki.
Ali, to su znate, one dodirne tačke, koje nažalost, i sa strane Srba i sa strane Albanaca neko ne želi da vidi. Ja želim da ih vidim. Postoji mnogo toga što nas spaja. Kao što ima stvari koje nas razdvajaju, o kojima mi želimo da razgovaramo, a kao što je predsednica Vlade rekla, neko drugi neće da razgovara.
Znate, šta je država, a šta nije država, to je uređeno nečim što se mogu nazvati međunarodni pravni standardi, da je tzv. Kosovo država, njima razgovor sa nama ne bi ni bio potreban, a jedan od tih standarda jeste, da je država ona teritorija koja je punopravna članica Organizacije UN.
Vidite, Republika Srbija to jeste. Ako bi neko i hteo da bude država, onda treba da se drži onoga što potpiše i što obeća i za šta da reč, a ne da opovrgava. Ako bi neko i hteo da bude država, onda bi gledao kako da reši 14 nerešenih slučajeva ubistava novinara od 1998. do 2005. godine, bez obzira na to koje su nacionalnosti.
Ako neko tvrdi da je demokratija, valjda on brani slobodu medija, valjda brani slobodu mišljenja novinara, pravo na slobodnu reč.
Kosovo i Metohija je jedina teritorija u Evropi, gde nijedna jedina istražna radnja u slučajevi ubistva 14 novinara nije preduzeta.
Vidite, gospodine Kamberi, ja o tome govorim, uprkos činjenici što od tih 14 novinara 12 su Albanci koji su pisali nešto što nije bilo po volji određenih grupa, klanova ili političke mafije. I, na to svi ćute. Na to, čak ćuti i Evropa. O tome jedino govori ko? Zvanični Beograd.
Da, ubistvo naše dece na obali Drima i autobus Niš-ekspres i žeteoci u Starom Gracokom, nikad ništa. I to hoće da bude država.
Apsolutno sam uveren da ćemo mi istrajavajući u našem stavu, u našoj poziciji, ozbiljnoj, odgovornoj, gde se zalažemo za dogovor, gde se zalažemo za kompromis, gde pokazujemo u odnosu sa Republikom Albanijom, baš kroz inicijativu mini Šengen, kako možemo zajednički da nastupamo prema trećima, da možemo da postignemo i nešto dobro, dobro za sve, ne tako što ćemo Srbe u Bujanovcu da isključimo u potpunosti iz političkog života i rukovođenja opštinom, nego tako što ćemo pokazati mnogo više nego što je to ikada ranije bio slučaj, i jedni i drugi, poštovanje jedni prema drugima.
Ne krijem ja, i nama je u istoriji često nedostajalo da pokažemo poštovanje prema Albancima, kao narodu, ali smo ga pokazivali. Pokazivali smo ga kada smo kao država na Kosovu i Metohiji otvarali škole, kada smo kao država otvorili univerzitet, kada smo kao država gradili bolnice, kada je KiM bila teritorija na čitavom prostoru Evrope sa najvećim brojem studenata na hiljadu stanovnika.
Nije to radio Brionski plenum, to je radila tada država Srbija, odnosno srpska federalna jedinica u okviru Jugoslavije.
Kakve veze ima "Jovanjica" sa pravima nacionalnih manjina i sa govorom mržnje? Pa, ima. To je pisao neko drugi. Nešto ste sigurno pisali vi, ja vas ne potcenjujem, ja vas uvažavam, ali neko je rekao - dodaj ovo, dodaj ono, pa popularno je sad da se to nađe.
Koliko ja znam, po tom pitanju se vodi zvanični sudski proces i dok traje ne treba se mešati, treba pustiti da sud u okviru svojih nadležnosti donese i odluku. Mi ćemo i dalje biti spremni da pretrpimo i uvredu i provokaciju. Na neistinu ćemo uvek da odreagujemo, ali nećemo nijednog jedinog trena da odustanemo od traženja rešenja, mirnim sredstvima, dogovorom, ali štiteći državne i nacionalne interese srpske države, Republike Srbije i našeg naroda.
Hvala vam.