Zahvaljujem se narodnoj poslanici Jasmini Karanac.
Vreme za poslaničku grupu je još tri minuta
Reč ima potpredsednik Vlade i ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.

Poštovana predsedavajuća, zahvaljujem se.
Poštovane kolege poslanici, samo nekoliko komentara, pre svega, zbog pitanja, a isto tako zbog javnosti. Što se tiče prvog dela vaše diskusije, a vezana je za tržište, hvala Bogu, pre nekoliko meseci sumirani su rezultati za 2020. godinu, godinu koja je bila obeležena koronom. Srbija je izvezla poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda za 4,2 milijarde dolara. Poređenja radi, 2017. godine to je negde oko 2,8 milijardi dolara, a pet godina pre toga, čini mi se, 1,9 milijardi dolara, onda vidite gde se mi nalazimo. Zašto se to desilo? Zato što smo nalazili nova tržišta i zato što smo imali kvalitetnu robu koju smo mogli da ponudimo.
Da ne bih previše zamarao skup i dužio čitavu priču, neka tržišta na kojima nikada nismo izvozili je, na primer, tržište Kine. Na tržište Kine u ovom trenutku izvozimo gomilu poljoprivrednih proizvoda.
Na tržište Indije izvozimo jabuke, u Kinu goveđe meso, jagnjeće meso, izvozimo med, izvozimo vino. Nismo imali do sad tržište Turske za izvoz goveđeg mesa, odnosno bescarinski izvoz goveđeg mesa. Mi od juče ponovo, na osnovu Sporazuma o slobodnoj trgovini sa Turskom, ponovo izvozimo za Tursku govedinu.
Takvih primera je još mnogo i mislim da su tržišta na koja mi treba da plediramo pre svega tržišta Bliskog Istoka koje je dobro platežno sposobno, ali za neke vrste roba, poput svinjskog mesa, moramo da gledamo malo dalje od nosa. Pre svega, mislim na prostor Vijetnama gde nisu toliko strogi propisi kao u slučaju Kine u pogledu afričke kuge svinja. Mi smo već uveliko podneli aplikaciju i čekamo odgovor vijetnamske strane za to. Sad će neko pitati - zašto Vijetnam, odakle cela ta priča? Jedan od najvećih potrošača svinjskog mesa na svetu jeste Vijetnam, jeste da je malo daleko, ali dobro plaćaju.
Što se tiče ukupne trgovine, ona je najviše usredsređena na EU i na zemlje CEFTE, ali nemojte zaboraviti da mi preko 200 miliona dolara izvezemo jabuka, na primer, na prostor Ruske Federacije.
To su stvari koje pokreću društvo, jer ako nemate tržište, ako nemate gde da plasirate vi ona džaba proizvodite, jer ćete pre ili kasnije zatrpati sami sebe sa određenom količinom hrane kojoj će posle krenuti da opada cena.
Ono što je nova naša prilika, i razgovarao sam ovih dana sa nekoliko velikih ritejlera, to su robne marke i finalni proizvodi pod našim robnim markama koje bismo mogli da plasiramo u te ritejl lance. Te robe fali. Nama fale količine i moramo da uradimo mnogo na tome. Zbog toga će Vlada Republike Srbije doneti posebnu uredbu vezanu za nabavku nove opreme koje ja namenjena prehrambenoj industriji da bismo dostigli te količine koje su neophodne ne samo za potrebe ritejl lanaca na prostoru Srbije, nego nemojte zaboraviti da su to multinacionalke koje mogu da plasiraju na bilo koju tačku u našem okruženju, pre svega mislim na tržište Bugarske, Mađarske, Rumunije i ostalih zemalja koje se nalaze u našem neposrednom okruženju.
Što se tiče krompira, mi smo upravo na taj način, razgovarajući sa velikim trgovinskim lancima, uspeli određene količine krompira iz Gornjeg Milanovca, Ivanjice, Prijepolja da plasiramo tamo. Tu ima dve vrste problema. Jedan se pojavio zbog izuzetno plodne godine i izuzetno visokih prinosa. S druge strane, bile su dobre cene prethodnih godina i odmah to, kao nekad malina što je išla, okrenuli se svi u tom pravcu. Drugi problem koji se javio pred nama to je zato što ne rade hoteli, restorani, ne rade sale za proslave i potrošnja se smanjila. Samim tim, čim padne potražnja automatski dolazi do obaranja cena koja je na strani ponude izuzetno izražena.
Ono što mi moramo da radimo to je da se prilagodimo ovim velikim lancima, u smislu kalibracije robe, u smislu pakovanja robe, i to je naš sledeći posao. Sad su nam kupili ovo što smo mogli da im ponudimo, ali moraćemo dosta da radimo na ovome. Znate kako, u današnjem svetu hrane gospodin kupac je neprikosnoven.

Zahvaljujem se ministru Nedimoviću.
Reč ima potpredsednica Narodne skupštine Marija Jevđić.
Izvolite.

Zahvaljujem potpredsednice.

Poštovani ministre sa saradnikom, pokušaću da u par minuta, koliko imam ispred poslaničke grupe JS, ukažem na važnost popisa, jer će nam on dati realnu analizu gde smo i koliko nas je, upoređujući sa poslednjim popisom. Sa ogromnim nestrpljenjem očekujem nov popis, jer mislim da će nam on u mnogome pomoći za planove koji se tiču populacione politike, migracija, obrazovanja, ali i za planove za budućnost naše zemlje.

Kada gledamo statistiku, ona kaže da se u desetogodišnjem proseku rađa 66 hiljada beba, a umire više od 100 hiljada ljudi, što praktično znači da 36 hiljada ljudi je manje godišnje. Srbije je potrebno više novorođenčadi da bi se održala prosta reprodukcija i mi smo na osnovu zvaničnih statističkih podataka koji se odnose na demografiju upalili alarm i država je donela konkretne mere da reši probleme iz ove oblasti koji se tiču nepovoljnog odnosa mortaliteta i nataliteta.

Populaciona politika koja bi zaustavila promaju koja sve jače duva među proređenim stanovništvom se sprovodi i godinama unazad i 2020. godine su uvećana sredstva za prvorođeno dete kako bi se motivisali mladi bračni parovi za drugo i treće dete, ali trebamo da motivišemo i majke koje rađaju troje i više dece i da ih prosto nagradimo. Tu je bilo nekih priča i o porodičnim penzijama za majke koje su rodile, ne znam, više od četvoro dece, jer upravo tako čuvamo srpsku porodicu, a u krajnjem slučaju šta će nam popis ako nas nema kao naroda?

Treba da se pohvale i lokalne samouprave koje iz svojih budžeta pomažu porodice. Dobar primer je Jagodina koja kroz direktnu pomoć pomaže višečlanim porodicama, stimuliše mlade ljude da zasnivaju porodice. Isto tako je dobar primer i grad Kraljevo koji kroz projekat kartica „Tri plus“ pomaže porodicama sa troje i više dece.

Ministre, znate da je priča u gradu jedno, a da je priča u selu drugo i ono što moramo da uradimo to je da sačuvamo naša sela. Populaciona politika u selima mora da bude deo ekonomske, agrarne, razvojne i kulturne politike. Ona mora da napravi raskid sa dosadašnjom praksom koja je mlade istiskivala iz sela i poljoprivrede. Zato je važno da se poboljša položaj i ove privredne grane, da se investira u saobraćajnu i komunalnu infrastrukturu seoskih područja.

Uslov za bilo kakav napredak je poboljšanje socijalnog osiguranja, ali i obrazovanja i prosvećivanja mladih poljoprivrednika. Ministre Nedimoviću, drago mi je što se danas tu jer je vaše ministarstvo na dobrom putu da zaštiti poljoprivrednike, da zaštiti sela jer je Srbija uvek bila zemlja poljoprivrednika i nova subvencija koju ste najavili od aprila meseca za kupovinu traktora je još jedan podsticaj za naše zemljoradnike i sa stalnim otvaranjem novih tržišta stvara se i veća potreba za srpskim proizvodom.

Koliko je bitan popis stanovništva, toliko je bitan i popis poljoprivrede i pre svega zbog nacionalne potrebe jer znamo koliko je poljoprivreda značajna i koliko je njeno učešće u BDP bitno i za sve buduće poljoprivrednike je to značajno jer evropski fondovi dodeljuju sredstva upravo na osnovu tog popisa.

Imamo problem i sa odlaskom stanovništva iz unutrašnjosti Srbije ka Beogradu, Nišu, Novom Sadu, što zbog posla, što i zbog boljih uslova za školovanje. Pričam o srednjim školama i fakultetima, ali i osnovnim. Imate na primer primer da u Beogradu skoro svi imaju tablete, dok u unutrašnjosti nemaju i tu treba da se pokrene priča kroz Ministarstvo prosvete da proba da odvoji sredstva i da izjednačimo status osnovaca u Srbiji. To je jedna od podsticajnih mera koja bi uticala na to da zadržimo naše građane u unutrašnjosti Srbije.

Nije samo Srbija u problemu što se tiče broja pada stanovništva. Mnoge zemlje su u problemu počev od Italije, Japana, Španije i drugih zemalja i dovoljan je podatak, čisto poređenja radi, i da je 1950. godine da su žene za života imale prosečno 4,7 dece, a sada je to oko 2,1 dete i to je globalni problem.

Jedinstvena Srbija će podržati pomeranje datuma popisa iz razloga što trenutno u epidemiološkoj situaciji ne postoji mogućnost da 15 hiljada popisivača adekvatno obavi ovaj bitan i složen posao. Podržaćemo i Odbor, odnosno amandman Odbora kojim se predviđa mogućnost da se popis čak pomeri za 2022. godinu. Čuli smo danas u izlaganju koleginice Tomić da su to uradile Rumunija i Nemačka. Kao što sam rekla, u danu za glasanje Poslanička grupa JS podržaće predložene izmene. Zahvaljujem.

Zahvaljujem se potpredsednici Narodne skupštine.
Preostalo vreme za vašu poslaničku grupu je skoro pet minuta.
Reč ima narodni poslanik Zvonimir Stević.
Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre sa saradnikom, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, danas na dnevnom redu imamo Predlog zakona o izmenama Zakona o popisu stanovništva, domaćinstva i stanova 2021. godine.

Zakon je usvojen početkom prošle godine, ali usled aktuelne situacije u celom svetu i nepovoljne epidemiološke situacije ne bi bilo bezbedno kako za popisivače instruktore, tako i za građane Republike Srbije da se ovaj popis sprovede u zakonom predviđenom roku.

Stoga danas razmatramo odlaganje ovog roka za oktobar mesec tekuće godine. Podsetio bih na novine koje su predviđene ovim zakonom. Popis će ove godine trajati 30 umesto 15 dana i biće angažovano više od 15 hiljada umesto 36 hiljada popisivača, a za prikupljanje podataka koristiće se lap top računari.

Prvi put na ovom popisu pitanja o broju biološke dece biće postavljeno i muškarcima. Popis stanovništva nije novina na našim prostorima, imali smo ih mnogo do sada. Početkom 19. veka, tačnije 1834. godine, sproveden je prvi popis u savremenom smislu te reči. Dinamika popisa stanovništva, domaćinstva i stanova, ušla je u tzv. periodični sistem popisa, što podrazumeva da se popis mora izvršiti na svakih 10 godina, kako bi se morala pratiti demografska i druga kretanja stanovništva.

Popisom se utvrđuje ukupan broj stanovnika, domaćinstva i stanova u Republici Srbiji, kao i svi drugi podaci koji su od najvećeg značaja, poput ekonomskih, obrazovnih, migracionih tokova, statistika koja se odnosi na etnička i druga obeležja stanovništva. Svi ovi podaci neophodni su da bi se dobila što preciznija slika trenutnog stanja stanovništva u zemlji, ali da se predvide budući tokovi.

Stanovništvo je najvažniji resurs svake države. Srbija je mala zemlja sa dugom i bogatom istorijom, tradicijom i kulturom. Poslednji popis sproveden je 2011. godine, i po tada dobijenim podacima u Srbiji je živelo sedam miliona i oko 200 hiljada stanovnika. Od tada do danas Srbiju je napustilo oko 600 hiljada građana i prema nekim procenama na predstojećem popisu možemo da očekujemo manje od sedam miliona stanovnika. Skoro sve države evropskog kontinenta, pa tako i Srbija decenijama beleže veću stopu mortaliteta u odnosu na natalitet, a primetno je tzv. starenje populacije. Srbija već skoro 30 godina gubi na ovaj način oko 35 hiljada stanovnika, tačnije čitav jedan grad veličine Zaječara ili Sremske Mitrovice.

Statistika pokazuje da smanjenje stanovništva nije ravnomerno raspoređeno, već je dosta intenzivnije na jugu Srbije, nego na severu. U Jablaničkom okrugu najveći pad zabeležen je u Leskovcu, koji je administrativni centar ovog okruga. Demografski, najveći pad stanovnika ima Crna Trava, Babušnica i Majdanpek, dok se beleži procentualno povećanje stanovnika u Novom Pazaru i beogradskim opštinama Zvezdara i Surčin.

Imajući u vidu prethodno rečeno, ukazao bih na dve stvari, jedna koja se tiče depopulacije srpskog sela, i druga koja se odnosi na bojkot izbora od stane albanskog i bošnjačkog stanovništva. Jedan od najvećih društvenih problema u Srbiji jeste brzo smanjivanje seoskog stanovništva, tj. depopulacija sela. U selima uglavnom živi starije stanovništvo, natalitet u selima izuzetno mali, dok je stopa mortaliteta sve veća, prirodni priraštaj negativan. Ukoliko se ovakav trend bude nastavio, bojim se da ćemo suočiti sa masovnim izumiranjem sela, i smatram da bi država trebala da se aktivno bavi ovim pitanjem.

Poljoprivreda je jako važna grana naše privrede, a daljom depopulacijom i odlaskom mlađih generacija iz sela neće imati ko da se bavi proizvodnjom hrane i osnovnih životnih namirnica. Na državi je da svojom politikom i subvencijama motiviše mlade da ostanu na selu, obrađuju zemljište i stvaraju svoje porodice.

Drugi problem na koji želim da ukažem je više političke prirode. Popis iz 2011. godine, kao i prethodna dva, bila su pod jakim uticajem političkih događaja. Stanovništvo albanske nacionalnosti u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa, bojkotovalo je popis. Bilo je sličnih pokušaja u Novom Pazaru za pripadnike bošnjačke nacionalne pripadnosti. S obzirom na sve ove okolnosti ne možemo da utvrdimo tačan broj stanovnika u ovim opštinama, već se oslanjamo na procene međunarodnih organizacija.

Nadam se da će državni organi učiniti sve da do bojkota ne dođe na ovom popisu, kao što je to činjeno na par prethodnih popisa. S obzirom da je stanovništvo najvažniji resurs svake države, veoma je značajno i važno da popisivači ovaj veliki posao, zadatak obave valjano, savesno i odgovorno i na taj način dobila bi se precizna slika stanja stanovništva u zemlji, ali da se predvide budući tokovi i aktivnosti državnih organa i institucija.

Poslanička grupa SPS će u danu za glasanje podržati Predlog zakona o popisu stanovništva. Hvala.

Zahvaljujem se narodnom poslaniku Zvonimiru Steviću.
Reč ima narodni poslanik Milija Mileti. Preostalo vreme za vašu poslaničku grupu je dva i po minuta. Izvolite.

Zahvaljujem se.

Uvaženi ministre, kolege poslanici, građani Srbije, ja sam Milija Miletić i dolazim iz Svrljiga, to je najlepša opština u Srbiji koja se nalazi pored grada Niša, to je najlepši grad u Srbiji. Inače, ovde u Skupštini Srbije predstavljam Ujedinjenu seljačku stranku, a izabran sa liste SNS – Aleksandar Vuči – Za našu decu.

Inače, i u prethodnom periodu sam govorio o problemima naše jugoistoka Srbije, problemima koji se dešavaju u našim selima, u brdsko-planinskim područjima, u područjima sa težim uslovima života. Sve ovo što sam govorio u prethodnom periodu videće se sada po popisu koji će biti odrađen. Mi sada ovde govorimo o popisu stanovništva i produženju roka za oktobar mesec, gde ćemo tačno videti kako i na koji način gubi stanovništvo, kao prvo velika populacija naših ljudi iz tih naših sredina van tih malih sredina gde su kao opština Svrljig i Bela Palanka, Gadžin Han, Babušnica, i veliki broj takvih opština, to su opštine koje imaju teške uslove života.

Suština svega jeste da mi moramo ovde i u Skupštini zajedno sa našom Vladom imati i obavezu i mogućnost da u narednom periodu više ulažemo u takva područja, jer se stvarno vidi koliki je broj stanovnika bio, recimo 2011. 2001. godine, koliko će biti sada, odnosno 2022. ukoliko se usvoji amandman da bude popis 2022. godine.

Inače, mi smo pravi primer onoga o čemu govorim, kako je teško da se živi u takvim opštinama gde stvarno veliki broj ljudi, recimo 2011. godine imali smo 17.700, a pre toga deset godina bilo je 17.000, sada 3.000 manje ljudi, znači 14.700. Sada se očekuje da ćemo imati sigurno manje od 14.000 stanovnika. To je pravi parametar da se stvari koje su loše dešavaju u takvim sredinama i da moramo mnogo veću pažnju staviti na takve opštine, pomoći takvim ljudima, obezbediti veće investicije, dati veće oslobađanje za privrednike, za poljoprivrednike, jer je to jedini način da tamo ljudi ostanu da žive.

Parametar koji će pokazati koliko je manje ljudi ostalo u takvim opštinama u odnosu na prethodni period je alarmantan i mislim da smo svi u obavezi da te probleme rešavamo putem većeg ulaganja, većih investicija, veće pažnje.

To će biti jedini način da se obezbedi ostanak u takvim sredinama. To konkretno važi i za one ljude koji žive na selu, žive od sela. To isto važi za privrednike koji žive u tim malim sredinama. Oni moraju imati veće stimulacije, da se za te njihove potrebe obezbedi više sredstva za svako gazdinstvo, za svaku ženu na selu, za svako dete na selu, za svakog privrednika koji u takvim sredinama živi i radi.

Ja ću kao poslanik podržati Predlog zakona, jer mislim da je potrebno uraditi popis, ali u situaciji sada dok je korona to je teško izvesti. Još jednom, uvaženi podržaću kao poslanik i predsednik USS, jer je ovo potrebno. Hvala.

Zahvaljujem se narodnom poslaniku.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Marković.
Izvolite.

Zahvaljujem gospođo Kovač.

Uvaženi ministre gospodine Nedimoviću, dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o veoma važnoj temi, popisu stanovništva koji je trebao da bude u redovnom roku ove 2021. godine, ali koji iz objektivnih razloga koji su svima razumljivi moramo da odložimo za sledeću godinu.

To nije slučaj samo kada govorimo o našoj zemlji, to je slučaj i sa ostalim zemljama. Gotovo sve zemlje regiona su se već odlučile na sličan korak i moram da priznam da sa velikim nestrpljenjem iščekujem rezultate popisa upravo u zemljama regiona, jer će taj popis dati pravu sliku o tome u kakvoj se da kažem, situaciji nalazi veliki broj Srba u regionu, o njihovom položaju, ali i odnosu koji države regiona imaju prema srpskom narodu.

Kada govorimo o položaju Srba u regionu, nažalost uglavnom govorimo o problemima sa kojima se Srbi u regionu suočavaju. Neretko su ugrožena osnovna prava, neretko su proganjani, neretko su maltretirani. Negde nije rešen status, kao na primer u Sloveniji, pa tamo čak nije ni priznat status nacionalne manjine, a negde nemaju pravo ni na maternji jezik. Da ne pričamo o pravu na školovanje na maternjem jeziku ili informisanju itd. to je već mnogo viši nivo.

Iako nam od nekih iz Slovenije stižu razne zamerke, a svi znate na koga mislim, ima jedna gospođa koja bi želela da odlučuje o tome ko će biti na vlasti u Srbiji, a kada pogledamo odnos Slovenije prema srpskom narodu u Sloveniji, zaključak bi bio da bi gospođa Fajon trebala više da se fokusira na demokratizaciju Slovenije i da predloži neke aktivnosti ka poboljšanju vladavine prava u toj zemlji, zaštiti ljudskih i manjinskih prava, na primer, itd.

Zašto ovo ističem? Zato što su Srbiji u Sloveniji najbrojnija nacionalna zajednica, a ipak nisu priznati kao nacionalna manjina. Dakle, ne ostvarujemo tamo kolektivna prava, nismo predstavljeni u slovenačkom parlamentu, srpski jezik nije priznat kao manjinski jezik, nemamo medije, nemamo školu na maternjem jeziku, praktično, otvoren je put ka asimilaciji.

Kada govorimo o Severnoj Makedoniji, tu bar imamo pravo na obrazovanje na maternjem jeziku, doduše deklarativno, jer se u promilima meri broj Srba koji pohađa nastavu na srpskom jeziku, odnosno ostvaruje to Ustavom garantovano pravo. To su tri opštine – Staro Nagoričane, Kučevište i Tabanovci, s tim što treba imati u vidu da nas u Makedoniji ima ne manje od 36 hiljada, doduše, po popisu iz 2002. godine, a opravdano treba smatrati da nas je značajno više.

Dakle, nikako se ne može reći da je položaj Srba u Severnoj Makedoniji zadovoljavajući, prvenstveno zato što ne uživamo slobodu veroispovesti, koja je takođe garantovana njihovim Ustavom. Ljudi treba da znaju da nam je zabranjena naša crkva, kanonski priznata. Ali, za razliku od Slovenije, koju sam pominjao, barem imamo status nacionalne manjine, pa onda imamo po neku TV emisiju, pa imamo radio emisiju, ali to svakako nije ni približno zadovoljavajuće, tim pre što Srbija redovno finansira aktivnosti makedonskog Nacionalnog saveta, izdavačku aktivnost, informativnu delatnost Makedonaca u Srbiji, itd.

Posebno je problematičan položaj Srba u Crnoj Gori. Tamo nit smo nacionalna manjina, niti smo konstitutivni narod. Nemamo pravo na upotrebu maternjeg jezika, ne dobijamo finansijska sredstva iz budžeta, dakle, od države, za negovanje prosvetnog, kulturnog identiteta, a da ne pričamo o potpunoj nesrazmernosti kada govorimo o zastupljenosti u državnim organima, odnosno u državnoj službi. A treba pomenuti da nas je tamo gotovo trećina. Dakle, ne manje od 29,36% kada se uzmu u obzir oni koji su se na popisu 2011. godine, na poslednjem popisu, izjasnili kao Srbi, i još dve podkategorije – Srbi povlaka Crnogorci i Crnogorci povlaka Srbi. Kada i te dve kategorije dodamo onima koji su se izjasnili kao Srbi, ima nas 29,36% i evo, ako želite, kako to izgleda po opštinama u Crnoj Gori: Andrejevica – 5.071 stanovnik, 3.193 Srba, 63%, u Baru – od 42.000, Srba ima 10.895, skoro 26%, Berane – 34.000, 14.800 Srba ili 44%, Bijelo Polje – 46.000, 16.700 Srba, odnosno 37%, Budva – 19.218, Srba 7.400, Cetinje – 16.657, Srba 778, Danilovgrad – 18.472, Srba 5.155, Herceg Novi – 30.800, Srba 15.260 ili skoro 50%, Kolašin – 8.380, Srba 3.111, Kotor – 22.600, Srba 7.028, Mojkovac – 8.622, Srba 3.096, Nikšić – 72.443, Srba 19.025, Plav – 13.108, Srba ima 2.107, Pljevlja – 30.700, Srba 17.667 ili 57,38%, Plužine – 3.246, Srba 2.134, Podgorica 185.937, Srba 44.748, odnosno skoro 25%, Rožaje – 22.964, Srba 828, Šavnik – 2.070, Srba 897, Tivat – 14.031, Srba 4.497, Ulcinj – 19.921, Srba 1.144, Žabljak – 3.569, Srba 1.521. I ukupno, od 629.029 građana, 182.046 je onih koji su se izjasnili kao Srbi.

Dakle, gotovo trećina stanovništva, trećina građana, minimum, plus još mnogo više onih koji se izjašnjavaju da govore srpskim jezikom, njih je gotovo 47%. A u stvarnom životu kao da ne postoje, kao da ih nema, kao da su statistička greška. To je sve posledica politike koju je vodio Milo Đukanović, a ta antisrpska politika je eksplodirala nakon 2006. godine, posle sumnjivog referenduma, kada se Crna Gora odvojila od Srbije.

Pokojni patrijarh Irinej je jednom prilikom izjavio da ga položaj Srba u Crnoj Gori umnogome podseća na položaj Srba u NDH. Mnogi su ga osudili zbog te izjave, ali ja mislim da nije pogrešio u oceni.

Bilo kako bilo, promene su se dogodile. Milo Đukanović je na putu ka političkoj istoriji, tačnije ka smetlištu političke istorije, a na novim vlastima je da poboljšaju položaj i status Srba u Crnoj Gori. Videćemo da li će pokazati političku volju za to i kako će to ići. Zato sam i rekao u uvodu da sam nestrpljiv u pogledu iščekivanja rezultata novog popisa stanovništva.

Posebna tema je položaj Srba u Hrvatskoj. O tome se mogu stotine i stotine knjiga napisati i stotine i stotine filmova snimiti, ali, nažalost, o tome najviše znaju upravo Srbi koji žive u Hrvatskoj. Oni tamo žive i dnevno su izloženi najrazličitijem maltretiranjima, najrazličitijim proganjanjima, ali i potpunim ignorisanjem i zanemarivanjem osnovnih ljudskih i manjinskih prava, svakog dana, na svakom nivou.

Pre neki dan, Milanović u napadu histerije, kad god ima napad histerije on tako izvređa Srbe, izvređa srpske predstavnike, izvređa Beograd, najmonstruoznije uvrede na dnevnom nivou dobijamo sa te strane i ono što je najgore, to ne nailazi na osude. To ne dotiče ni Tanju Fajon ni ostale iz Evrope, niko od tih dežurnih dušebrižnika se ne oglašava, „suza moja nema roditelja“, što bi rekao veliki Njegoš kad su u pitanju Srbi i to malo Srba što je ostalo u Hrvatskoj, a videćemo posle i neke brojke, i to malo što nije proterano u „Bljesku“, što nije proterano u „Oluji“, ne može da ostvari svoja prava koja im, ponavljam, Ustav garantuje.

To se najbolje videlo u Vukovaru, gde Srbi uprkos činjenici da ih je gotovo 35%, ne mogu da dobiju ćirilične table, gradonačelniku se ne sviđa ćirilica i to je to. On je jači od Ustava, može mu se.

Sad, zamislite da tako nešto u Srbiji. Zamislite da u bilo kom delu Srbije dođe do situacije u kojoj se ne poštuju Ustavom garantovana manjinska prava, bilo koje manjine. Zamislite to. Sva Evropa bi se momentalno digla na noge. Svaki ćata u evropskoj administraciji bi momentalno osudio, u roku od dva sata bi svi osudili. Nizale bi se deklaracije, rezolucije, osude, pretnje bombardovanjem, pretnje sankcijama, ko zna čega je bilo.

Dakle, ono što se Srbiji gleda kroz lupu, to za ostale države izgleda da ne važi. Ljudska prava? Ma nije to važno. Položaj Srba u vašoj zemlji? Koga to zanima. Jer, kako drugačije objasniti sistemsko i sistematsko zanemarivanje prava našeg naroda i činjenicu da nas je od popisa do popisa sve manje u Hrvatskoj. Ako sve to nije tako, ja pitam – gde nestade toliki narod?

Hajde da se podsetimo da je u SR Hrvatskoj, Socijalističkoj Republici Hrvatskoj bilo 582 hiljade Srba. Godine 1991, baš nakon onog izbacivanja konstitutivnosti, o kome je pričao moj kolega Đorđe Todorović, koji je naš ovlašćeni predstavnik za ovu raspravu, dakle 1991. godine u onakvoj atmosferi 582 hiljade Srba je smoglo snage da se izjasne kao Srbi, u onakvoj atmosferi. Naravno da u taj korpus treba svrstati još oko 100 hiljada onih koji su se izjasnili kao Jugosloveni. Lakše im je valjda bilo tako, ne treba ih osuđivati, treba razumeti.

Ako tome dodamo 74 hiljade, onih koji su odbili da se izjasne, a znamo da je većina Srba iz tog korpusa, da li zbog straha, da li zbog nelagode, su odbili da se izjasne, jer sećamo se konteksta i čitave histerije koja je tada bila na delu, onda nas to ukupno dovodi do cifre od između 750 hiljada i 800 hiljada Srba u Hrvatskoj, te 1991. godine. Sada se nameće pitanje, a gde su ti ljudi? Gde su ti ljudi, ako uzmemo u obzir rezultat popisa iz 2011. godine, kada je svega 186 hiljada Srba, ili 4,36%? Znamo mi dobro i gde su oni i šta se dogodilo sa njima ali ova pitanja su zapravo pitanja za vlade tih države i za evropske dušebrižnike.

Ne želim da potrošim svo vreme za raspravu, analiziraću sad još i situaciju u Federaciji BiH, Albaniji i ostalim državama, gde postoji pregršt problema, želi da zaključim da je vreme da se svi u regionu ugledaju na Aleksandra Vučića, da ostave nesuglasice iz prošlosti, i da se okrenemo budućnosti u kojoj moramo da sarađujemo i da zajedno radimo za dobrobit naših građana.

Mir i politička stabilnost, u regionu, su preduslov za svaki vid napretka i kada govorimo o ekonomiji, i kada govorimo o borbi protiv korona virusa, a i u svakom drugom smislu. Drago mi je i ponosan sam što je Srbija, koju vodi Aleksandar Vučić, prednjači, da kažem, u očuvanju mira i političke stabilnosti u regionu. Zahvaljujem.