Zahvaljujem, predsedniče, poštovane kolege, uvaženi građani Srbije.
Ja za danas imam dva pitanja, oba upućena Ministarstvu za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, o dve, čini mi se najvažnije teme. Pre svega za stanovništvo, za smisao postojanja države, ali i za razvoj Srbije.
Moje prvo pitanje je, kada će i zašto već nije organizovan društveni dijalog o temi, koja kaže „Mentalno zdravlje stanovništva i posledice Kovida, na psihološko i psihičko zdravlje svakog od nas“, a pogotovo o mentalnom zdravlju svih nas posle Kovida, kada jednom virus stavimo pod kontrolu?
Razumemo li, u stvari razmere pritiska i tegoba, koje ljudi imaju, bivali zaraženi ili ne? Zato što je zlo zaraze promenilo naše ponašanje, naše navike, i sve na šta smo navikli, kao način života pre epidemije.
Razumemo li da su nam ukinuti rituali druženja, rukovanja, svadbe i sahrane, putovanja, sport, kultura, ukinuti su nam baš svi rituali, na koje smo navikli i bez kojih smo iščupani iz navike koje nas čine društvenim bićima? Da li razumemo koliko nas nije proslavilo rođenje deteta, koliko nije moglo da ožali roditelje ili prijatelja, da se proveseli na nekoj svadbi?
Razumemo li u kakve pritiske i brige su upala mala i srednja preduzeća, mali i srednji preduzetnici, jer nemaju prihod, ljudi sa kreditima, otpušteni, žrtve nasilja? Razumemo li decu osnovnih i srednjih škola, kojima su oteti svi školski rituali, njihovu izolovanost, uzrast u kome je socijalizacija, apsolutno neophodan faktor za odrastanje i sazrevanje?
Nesporno je da Vlada Srbije, odlično radi proces imunizacije, a moje pitanje je, da li može i da li ume Ministarstvo za društveni dijalog, da počne razgovor kojim bi stvorili imunizaciju protiv psihičkih tegoba stanovništva?
Ovo je tema koja bi morala sve da nas okupi, da tražimo rešenje apsolutno za sve nas, i možda tema koja bi nam precizno pokazala, koliko su svi neki izgovori, kada je u pitanju tužakanje ka Evropi, samo reklama, bez postojanja dobre volje, da se eventualno utiče na kvalitet života stanovništva, od koga očekujete sutra poverenje.
Moje drugo pitanje je, kada će i takođe zašto već nije Ministarstvo organizovalo dijalog o socijalno ekonomskom položaju žena, na koji je u stvari kovid epidemija pala? Zašto ovo kažem?
Zato što su žene, nadmoćna većina, preko 65% žena je u zdravstvu, školstvu, socijalnom staranju, ekonomije, brige i nege, trgovini i uslugama, brizi o članovima porodice, o svemu što nam je, kao život stalo, kada je epidemija počela. Sve je stalo i prestalo biti normalno, a žene su nastavile da rade, boreći se za druge, za kakvu takvu normalnost života, koji mora da teče.
Zašto nema dijaloga i razgovora o tome? Možemo li se, prvenstveno ženama, ali i muškarcima, svakako i svima u promenjenom i lošijem socijalno-ekonomskom položaju, ikako odužiti za sav napor i žrtve tokom pandemije? Možemo li jednokratno odlučiti da žene koje ove godine stiču uslov za penziju, čekaju na nju kraće, bar šest meseci? Naravno, ako to žele. I možemo li ženama koje su rodile tokom Kovida, jednokratno produžiti porodiljsko za šest meseci?
Možemo li imati dijalog o tome, zašto se žene lakše, više i češće otpuštaju nego muškarci?
Sve ovo o čemu postavljam pitanje Ministarstvu za društveni dijalog, nije nemoguće unaprediti u ovom domu. Ali, postavljam pitanje i tražim o tome dijalog, iz prostog razloga, jer mislim da ćemo ako o tome budemo razgovarali u jednom širem krugu, doći do kvalitetnijih rešenja, a dugujemo rešenje ugroženim kategorijama, pri tome želim da napomenem da ovo nikako nije pitanje, koje bi trebalo da bilo šta od mera koje su donete, umanji, one su bile jako važne, ali se sada moramo okrenuti i običnom čoveku, čiji život i kvalitet života u dobroj meri zavisi od naših odluka.
Ako postoje zakoni, koje treba doraditi ili jednokratno unaprediti, ja želim da o tome razgovaramo, želim da vidimo koji su i želim da ih u Skupštini Srbiji donesemo za dobrobit građanki i građana Srbije. Hvala.