Zahvaljujem.
Zatvaramo krug replika i vraćamo se na listu govornika.
Reč ima narodni poslanik Snežana Paunović.
Izvolite.

Zahvaljujem potpredsednice.

Pomoći ćete mi ako mi kažete koliko je vremena ostalo poslaničkoj grupi?

(Predsedavajuća: Jedanaest minuta i pet sekundi.)

Hvala najlepše.

Uvažene kolege, uvaženi građani i građanke Srbije, danas razgovaramo i na to nas je opomenula potpredsednica Skupštine, gospođa Kovač, o prestanku mandata jednom broju sudija. To je manje-više, kao što je moj kolega Života Starčević, a i svi koji su govorili pre njega, rekao, čini mi se, prestanak mandata, ali pre svega u cilju da će ti ljudi zauzeti neka visočija ili odgovornija mesta.

Važno je govoriti o tome kako se biraju sudije i ko su ljudi koji se biraju na tako odgovorne funkcije zato što smo iz nekoliko diskusija koje su danas prethodile ovoj mojoj, čuli šta znaju da budu loše strane lošeg izbora sudija, loše strane lošeg izbora ljudi kojima ćete ukazati poverenje, loše strane loših procena i na kraju krajeva kolike su posledice godinama posle toga.

Kada se govori o sudijama ja nekako moram, a verujem da deli većina vas moje mišljenje, uvek da pomenem gospođu Danicu Marinković. Složiću se potpuno sa diskusijom koja je prethodila ovoj mojoj i krajnje je vreme da izađemo iz ovog vrtloga koji nas stalno vraća unazad, koji nas stalno tera da iz nekih nepoznatih razloga brojimo žrtve, svi smo ih imali nebrojano. To su teške i otvorene rane koje nikada neće prestati da bole.

Ali, imamo obavezu kao odgovorni ljudi da u nasleđe ostavimo sve samo ne mržnju generacijama koje dolaze posle nas. Oni moraju sami trasirati svoj put odnosa, a ja se potpuno slažem da jedini put koji smemo da nametnemo deci jeste put koji će govoriti da nemaju neprijatelje. Možda imaju ljude koji različito misle u odnosu na njih, ali to nikako ne znači da zbog različitog mišljenja treba da upadnu u zamke sukoba koji su se nažalost, sa ove distance gotovo možemo da tvrdimo, u vreme devedesetih dogodile isključivo i samo na korist nekih zapadnih moćnika koji su na tome profitirali, plivali, živeli, zarađivali i rade to i danas.

Ne sme bivša Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija više nikada biti prostor na koji neko može 100% da računa kada bi da napravi neko žarište, bez obzira što se ne može reći ni danas da ne postoje ljudi koji bi i na to bili spremni. Moramo da pokažemo da je većina nas prerasla taj jedan momenat nacionalizma, bez obzira o čijem se nacionalizmu radi.

Zašto sam pomenula istražnog sudiju u to vreme Danicu Marinković? Govorilo se danas o nekim spinovanim situacijama koje su montirane, pravljene da bi se iz njih desile nekakve vojne intervencije, da bi se tražilo pokriće za nešto što će se dogoditi, za nešto što će trajno unesrećiti sve narode kojih se tiče. Bez obzira, ja nikada neću prihvatiti da je bilo kakvo spasenje za muslimanski narod bila intervencija NATO-a u Bosni i Hercegovini. Nije, niti će biti, žrtve su bili koliko i svi drugi.

Potpuno je ista situacija bila i na Kosovu i Metohiji. Taj Račak koji je zamišljen kao motiv da se najpre bombarduje Savezna Republika Jugoslavija u to vreme, a onda i na bazi njega optuži u to doba aktuelni predsednik Milošević, a onda i izruči Haškom Tribunalu, zahvaljujući ozbiljnim sudijama, kakav je bila gospođa Danica Marinković, jedna takva improvizacija, jedna takva laž, jedna takva montaža je pala prosto i pred Međunarodnim sudom pravde. Nikada na osnovu onoga što je pisalo u optužnici niti je mogao, niti bi bio osuđen Slobodan Milošević. Ono što se desilo, to je da je optužnica za Račak apsolutno pala.

Ono što se nije desilo, a trebalo je da se desi, jeste činjenica da čak i ako smo podlegli tom pritisku o izručenju, ja ne mogu i ne želim da o tome govorim na način na koji je govorio advokat Toma Fila, on je govorio kao neko ko je u tome učestvovao i ne mislim da je loše što je govorio, koliko god da je izazvao reakciju, pre svega zato što je dobro podsetiti srpsku javnost i na to šta su greške.

Nije sramota priznati da ste nekada pogrešili, tim pre što je moglo da nam se dogodi da slobodan Milošević bude osuđen za genocid. To ne bi značilo da je osuđen Slobodan Milošević, to bi značilo da je osuđena država i da je osuđen narod. To bi bilo nešto što bi nas pretvorilo i u genocidnu državu i u genocidni narod. Složićete se, i tada i danas i sutra i pre mnogo stotina godina niti smo, niti možemo biti nešto što bi moglo da se izjednači sa Hitlerovom Nacističkom Nemačkom.

Dakle, to je profesionalnošću zaustavila Danica Marinković, koja je pravila izveštaj i branila istinu čak i pred Tribunalom. Danas jeste 1. april, danas jeste dan kog se socijalisti sa bolom sećaju. Danas jeste urađena najveća nepravda i možda napravljena jedna istorijska greška i sramota koje će generacije tek postati svesne.

Ima još jedan detalj na koji želim da ukažem, pre nego istekne vreme za moju diskusiju, a to je momenat koji sam čula, na osnovu čega je tada, uprkos jednom stavu koji je imala Savezna Vlada i gospodin Koštunica, zapravo doneta ta odluka sa republičkog nivoa da Milošević bude izručen Hagu, a to je na bazi člana Ustava iz 1990. godine, člana 135. Zašto ovo kažem? Zato što želim da naglasim da kada smo donosili Ustav iz 1990. godine, tada smo probali da vratimo celovitost Srbiji i ukinemo Ustav iz 1974. godine. Onaj ko nije živeo pod Ustavom iz 1974. u južnoj srpskoj pokrajini, ne zna koliko je on bio loš, ne zna koliko je on ostavljao prostora za pritisak od strane onih koji su bili apsolutno legalna vlast, praktično sa nivoom vlasti koji se izjednačavao sa teritorijom centralne Srbije u tom trenutku.

Dakle, jedan takav Ustav koji je donet u svojoj sadržini je imao član 135. koji kaže: „Prava i dužnosti koje Republika Srbija, koja je u sastavu SFRJ, ima po ovom Ustavu, a koja se prema Saveznom Ustavu ostvaruju u Federaciji, ostvariće se u skladu sa Saveznim Ustavom. Kada se aktima organa Federacije ili aktima organa druge Republike, protivno pravim i dužnostima koje ona ima po Ustavu SFRJ, narušava ravnopravnost Republike Srbije ili se na drugi način ugrožavaju njeni interesi, a pri tome nije obezbeđena kompenzacija, republički organi donose akte radi zaštite interesa Republike Srbije.“ Ovo je napisano u vreme kada je postojala Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Kada je primenjeno? Primenjeno je u vreme Savezne Republike Jugoslavije, zapravo Saveza samo Srbije i Crne Gore.

Zašto ovo govorim? Nadovezaću se i na diskusiju mog kolege Đorđa Milićevića, koji je govorio o pritisku iz Evropske zajednice kada je u pitanju ustavna promena, a tiče se pravosuđa. Mnogo je važno na koji način će se vršiti promena Ustava, kao što sada vidimo koliko je bilo važno razmišljati i te devedesete, nažalost, niko nije mogao da predvidi, da će jedan ovakav član biti grubo zloupotrebljen. Ali, eto, sve se događa. Zato mi je jasno zašto su izveštaji tako grubi. Zato mi je jasno zašto će pritisak biti sve veći. Zato vas molim da svi imamo svest, ne danas kada pričamo o prošlosti, to pogađa lično, personalno ili kako god, nego šta su greške koje ne smemo da ponovimo. Ako su ih naučili socijalisti, a jesu, nije loše tu dobru praksu možda i prepisati od nas. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas razrešavamo dva predsednika osnovnog suda i, čini mi se, prekršajni sud. Radi se o Kruševcu, Novom Pazaru i Negotinu.

S tim u vezi, ja bih voleo da su razrešene neke druge sudije. Recimo, da Visoki savet sudstva nema samo ulogu da razrešava sudije koji na dobrovoljan način, a u ovom slučaju se radi o napredovanju i dobrovoljnom načinu razrešenja da se sudije ne razrešavaju samo zbog toga, već i zbog grešaka koje čine.

Recimo, ako sudija počne da se bavi politikom, što je suprotno etičkom kodeksu, u tom slučaju Visoki savet sudstva ne može da statira u kukuruzu i da se pravi nevešt da to ne vidi i kada vidi kako sudije, ne osnovnog suda, već viših sudova, vrlo rado se late politike.

Zamislite, dame i gospodo narodni poslanici, da mi pokrenemo sudske postupke i da počnemo da sudimo kao narodni poslanici, da preuzmemo posao tužilaca i sudija i počnemo da se bavimo njihovim poslom, donosimo presude, rešavamo žalbe, na apelaciju oslobađamo, ne oslobađamo itd, prekršajno kažnjavamo. Šta bi nama sudije rekle kada bi mi preuzeli deo njihovog posla ili ceo posao?

Takođe, verujem da bi oni bili nezadovoljni, ali i mi treba da budemo nezadovoljni stanjem u pravosuđu. Dobar deo sudija je počeo da se bavi našim poslom, da iznosi političke ocene, kvalifikacije, da učestvuju u političkim emisijama Olje Bećković i drugim, bez odobrenja predsednika suda ili starešine suda, što nije dozvoljeno.

Kada pitate nekog člana, a to smo ovde činili, Visokog saveta sudstva da li je to pravilo da tužilac, da sudija, pre učešća u nekoj emisiji i davanja javne izjave, mora da se obrati starešini za dozvolu, oni nam kažu – da, postoji to pravilo, ali je to pravilo prevaziđeno, a najbolja pravila, propisi i zakoni su oni koji se sprovode. Ako vam sudija kaže da je neko pravilo u pravosuđu prevaziđeno, onda može svako ko je optužen za neko nedelo ili delo da kaže – znate šta, to je već prevaziđeno itd, bez obzira što to piše u zakonu.

Sudija Majić, bez obzira što su njegove presude, presuda za Gnjilansku grupu proglašena nezakonitom od strane Vrhovnog kasacionog suda, je li tako, gospodine Martinoviću, nije razrešen da bi bio razrešen, to je morao da uradi Visoki savet sudstva. Sada se traži da se Skupština odrekne i poslednje uloge koju ima u pravosuđu, a u pitanju je prvi izbor sudija koji se prvi put biraju itd.

Mi ćemo verovatno menjati Ustav i odreći se i tog dela, što ne bi bilo sporno da mi imamo pravosuđe koje je na svom mestu, koje radi svoj posao po zakonu itd, koje sprovodi zakon i na osnovu zakona donosi presude.

Ako vam neki sudija, a ja imam ovde svedoke, na suđenju kaže, kad se pozovete na Ustav i zakon ako kaže – da, piše to u zakonu, da piše to u Ustavu, ali ja mislim drugačije, šta mislite šta narodni poslanik koji dođe na suđenje i koji citira odredbe Ustava šta treba da učini sudiji koji kaže –da, to postoji u zakonu, da postoji u Ustavu, ali ja mislim drugačije? Mislim da mišljenje sudije ne može da bude takvo da se izbegne zakon, zakonska procedura, zakonske kazne itd. i da kaže da je njegovo mišljenje svetije i preče. Nezavisnost suda ne može biti božanska, oni moraju biti zavisni od zakona i moraju sprovoditi zakone, a ne svoje mišljenje, a često je to mišljenje proizvod njihovog političkog delovanja.

U ovom trenutku najmanje 20% sudija su postali rezervni sastavi opozicionih stranaka koje opstruiraju, a naš narod misli da Narodna skupština, predsednik Republike, predsednik Vlade i ministri, da je to vlast koja može da utiče na sud i najviše se naši građani i naš narod žale na sudske odluke koje su često, nezakonito i često krivci budu pušteni, a nevini budu kažnjeni, što se često dešava i u poslednje vreme. Verujem da sa ovakvim pravosuđem mi ne možemo menjati Ustav i dozvoliti im apsolutne slobode jer, koliko ja vidim, naše sudije, čast izuzecima, verovatno više od polovine su čestite sudije, ali dobar deo onih koji su izabrani 2009. i 2010. godine onom čuvenom reformom ili deformom pravosuđa ne radi svoj posao na zakonit i ustavni način.

Što se tiče rasprave o tome da li je u Srebrenici bilo genocida ili ne, moram da podsetim da je u Srebrenici pre rata 1991. godine u varoši, u gradu, živelo preko 2.000 Srba. Godine 1995. kada je srpska vojska ušla u Srebrenicu, ušla u Srebrenicu, jer su maltene pušteni da uđu u Srebrenicu, zatekli su samo jednu osobu srpske nacionalnosti. Radilo se o starici Đuki, čini mi se da se tako zvala, koja je bila stara 81 godinu.

Dakle, svaka priča ima svoja dva kraja, kao što je to govorio gospodin Martinović, i debelo treba da razmislimo o zalazju, o događajima, o zločinu i u Srebrenici i oko Srebrenice, o zločinu nad Bošnjacima, o zločinu nad Srbima, jer mislim da su zločini koji su se desili u Srebrenici i oko Srebrenice bili uzajamno vezani, odnosno da su jedni zločini prouzrokovali druge zločine. Ja osuđujem i jedne i druge.

Ali da podsetim da su sve državne ličnosti iz Republike Srbije, uključujući i Borisa Tadića, uključujući Aleksandra Vučića, mislim da je bio i Dodik tamo, svi su dolazili u Srebrenicu na mezarje i svi su odali počast žrtvama i osudili taj zločin. U sela oko Srebrenice, u Bratunac, nije došao nijedan bošnjački državnik da to isto učini, a mislim da bi to bilo dobro, da se osude zločini i da se priznaju žrtve i one druge strane, a ja sebe ne smatram trgovcem leševa.

Što se tiče Haga, ja u Hag ne bih ni mače izručio. Ni mače. Ni kućnog ljubimca. Taj sud nije ustanovila Skupština UN, je li tako, gospodine Martinoviću? To je uradio Savet bezbednosti. To vam je kao kad Skupština Srbije ne bi ustanovila sudove, nego to radila Vlada Republike Srbije, znači izvršni organ koji ima svoje motive zašto osnova taj sud i zašto to radi. Takođe, način na koji taj Haški sud funkcioniše je veoma čudan. To je mešavina raznih prava, bolje reći neprava, nepravde itd. Stoga ja njima ne bih izručio ni kuče, ali ne bih ni potpisao saradnju sa Haškim tribunalom. Ona je potpisana u Dejtonu 1995. godine između SR Jugoslavije, Bosne i Hercegovine i Hrvatske, s tim što smo mi napravili još veću grešku što smo se obavezali da ta pravda i nepravda, ta saradnja sa Haškim sudom obuhvata i Republiku Srpsku. Time smo doveli do toga da isporučimo i civilne ratne vođe iz Republike Srpske, odnosno gospodina Karadžića i gospodina Mladića. To potpisivanje je bilo malo teže, jer se u tom sporazumu propisalo da je obaveza za saradnju veoma stroga i da taj sporazum važi kako za SR Jugoslaviju, tako i za vlasti, kako je to pisalo, bosanskih Srba, tj. Republiku Srpsku.

Znači, ta obaveza je bila stroga, strogo propisana i ona je počela da se ispunjava 1996. godine u Beogradu. Prva dva lica koja su izručena su bila Erdemović i Kremonović, je li tako, gospodine Martinoviću? Time je nesreća bila veća, zato što se ovaj prvi pojavio kao lažni svedok u raznim slučajevima, pa i u slučaju protiv Miloševića, koliko se ja sećam.

Zato za polzu i naukovanije svim našim državnim funkcionerima da moraju da paze šta propisuju, šta potpisuju i šta se pod time podrazumeva, koje obaveze nastaju, ne samo za onog ko potpisuje, ne samo za državu u čije ime potpisuje, već i za buduća pokolenja u toj državi, jer kad potpišete jedan sporazum, jedna vlast kada potpiše sporazum u ime države, taj sporazum, je li tako, gospodine Martinoviću, obavezuje i sve druge vlasti.

Ponosan sam što ova vlast, za razliku od svih prethodnih vlasti, nije izručila nikoga, pa ni one koje je zbog navodnog uticaja na svedoke tražila u slučaju tri pripadnika Srpske radikalne stranke, u međuvremenu je jedan preminuo, a čini mi se da se radi o gospođi Radeti i gospodinu Jojiću. Ja sam ponosan na to što ova vlast njih nije izručila i verujem da neće izručiti nikog i mislim da se ova vlast ponaša u skladu sa onim što sam na početku rekao, da njima koji pravdu dele na takav način, odnosno nepravdu, ne treba ni kuče izručiti. Hvala.

Poštovani narodni poslanici, mala napomena. Kada neko traži reč po članu 104. kao repliku naravno da može u objašnjenju da se dotakne i druge teme dnevnog reda, ali kada neko dobije reč po članu 96. po listi govornika, onda ga molim da se drži teme dnevnog reda i da ne krši član 106. Poslovnika Narodne skupštine.

Nastavljamo dalje.

Reč ima narodni poslanik Uglješa Mrdić.

Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajuća gospođo Kovač.

Uvažene kolege narodni poslanici, uvaženi građani Republike Srbije, znamo kako se biraju sudije. Sudije se od 2012. godine pa do danas, a tako će nadam se biti i ubuduće, biraju kako treba, u skladu sa zakonom, biraju se u Skupštini Srbije.

Imamo sada ovde na tački dnevnog reda, kao što su i moji prethodnici dobro govorili, prestanak što se tiče sudijske funkcije predsednika Prekršajnog suda u Negotinu i osnovnih sudova u Kruševcu i Novom Pazaru. Ali ono što je jako interesantno, s jedne strane mi se borimo da damo podršku kao narodni poslanici i Vladi Srbije i našim sudijama i svima onima koji žele da poštuju Ustav i zakone, a s druge strane imamo jednu očiglednu situaciju da pojedine sudije, kao što su govorili i moji prethodnici, pre svega gospodin Rističević, biraju ili u nekim ambasadama ili se biraju na opštinskim odborima pojedinih stranaka, kao što je to bio slučaj u periodu vladavine Demokratske stranke, kada smo imali katastrofalnu reformu pravosuđa 2009. godine.

Takođe, nije mi jasno zbog čega nadležni pravosudni organi ne reaguju kada su u pitanju brojni slučajevi, konkretnih krivičnih dela, ovom prilikom bih prvo istakao upad, fašistički upad pripadnika bivšeg režima u ovu zgradu Skupštine Srbije tokom prošle godine. Onda, očigledan napad, koji može da se okarakteriše kao pokušaj ubistva na narodnog poslanika Marijana Rističevića.

Onda, šta su uradili pravosudni organi u slučaju napada na mog dragog kolegu narodnog poslanika dr Aleksandra Martinovića, na sastanku Administrativnog odbora Skupštine Srbije. Potom, šta su uradili kada su pojedini opozicioni poslanici ovde napadali poslanike, fizički nasrnuli na njih, mislim na poslanike SNS. Onda, šta su uradili pravosudni organi što se tiče direktnih pretnji upućenih predsedniku Aleksandru Vučiću i njegovoj porodici, a koliko te pretnje od strane opozicije su osnovane ili ne, pojedini pravosudni organi se time nisu ni bavili. Nisu čak to uzeli ni u razmatranje, što je nedopustivo.

Koliko određenim ljudima u pravosuđu, a ovom prilikom želim da istaknem da naravno, da je najveći broj ljudi koji je zaposlen u sudovima i tužilaštvima su čestiti i pošteni ljudi koji dobro rade svoj posao, ali totalno je neshvatljivo da je u Srbiji dozvoljeno da se preti predsedniku Aleksandru Vučiću i njegovoj porodici, čak i da se preti onim članovima njegove porodice koji u tim trenucima imaju određene zdravstvene probleme.

Želim da podsetim na situaciju da kada je sin predsednika Vučića, Danilo, imao koronu prošle godine, dobar deo pripadnika Đilasovog režima, i on sam, i njegove pristalice i saborci, na najbrutalniji mogući način u svojim medijima koje kontrolišu, su pretili i iznosili brojne optužbe na račun Danila Vučića. Isto se dogodilo i krajem decembra prošle godine kad je otac predsednika Vučića, gospodin Anđelko, isto nažalost dobio koronu, i kada je smešten u bolnicu, pa, kad je potom pregledana isto zbog sumnje da ima koronu, i majka predsednika Aleksandra Vučića, gospođa Angelina Vučić. Onda smo opet od strane Đilasa, od strane dela tajkunskih medija, od strane pripadnika bivšeg režima, imali iznošenje najbrutalnijih mogućih laži na račun i gospodina Anđelka i gospođe Angeline. Koliko su Dragan Đilas, Dragan Šolak, Vuk Jeremić, Boško Obradović, i njihovi saborci monstruozni u svojim napadima potvrdilo se i pre dve nedelje kada je brat predsednika Republike, zbog obostrane upale pluća primljen u bolnicu, oni su nastavili brutalno da vređaju i napadaju putem medija i preko svojih konferencija za novinare i brata predsednika Republike.

U svoj toj situaciji Aleksandar Vučić pokazuje svoju snagu i pomaže svim građanima Srbije, ne samo građana Srbije, nego i u regionu građanima BiH, Severne Makedonije, Crne Gore, da svi zajedno pobedimo ovu pošast od korona virusa.

Ovom prilikom želim da citiram našeg predsednika poslaničke grupe Aleksandar Vučić – Za našu decu, dr Aleksandra Martinovića, koji je prvo ovde nama održao jedan odličan istorijski čas, gde neke stvari koje je rekao i sam nisam znao, a i te kako me interesuju i te teme koje se tiču i zločina nad sprskim narodom i nad bošnjačkim narodom i svim drugim narodima. Doktor Martinović je rekao da Aleksandar Vuči, naš predsednik, lider, piše novo poglavlje u balkanskoj istoriji. To je tačno. Ovo novo poglavlje u balkanskoj istoriji vodi u put pomirenja, novih investicija, izgradnje, odlične saradnje, povezivanja naroda, jer srpski, bošnjački narod, crnogorski, makedonski, pa i hrvatski, mađarski narodi i svi drugi koji žive na ovim područjima nemaju bližeg od jedan drugoga. To pokazuje da sad u ovom trenutku Balkan, ne samo zapadni, nego ceo Balkan, ima jednoga čoveka koji se pokazuje u ovom kriznom periodu kao pravi lider, a to je naš predsednik, predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

U ovom trenutku pored te borbe protiv korona virusa mi imamo jednu žestoku borbu protiv mafije. Ali, u žestokoj borbi protiv mafije, o čemu su govorili moje kolege narodni poslanici, imamo određene kočnice, a te kočnice pored ovih pripadnika bivšeg režima i ovih što su u mafijaškim strukturama, imamo i među određenim ljudima koji se nalaze na odgovornim sudijskim funkcijama.

Nije normalno da pravosudni organi ne reaguju u slučaju ovih kriminalac iz Beograda, koji su po nalogu Dragana Đilasa došli u Kikindu, o čemu je govorio moj kolega poslanik Milenko Jovanov. Tu nema reakcije nadležnih organa, ali se zato dopušta da Đilas ima kriminalce, kao svoje plaćenike. Mislim da je kolega Jovanov nabrojao jedno desetak, petnaest ozbiljnih krivičnih dela koja su počinili.

Šta će uraditi pravosudni organi? Za sada ništa, a nadam se da će uraditi nešto. Šta će uraditi nadležni pravosudni organi što se tiče svih ovih pretnji koje su upućeni državnim funkcionerima i narodnim poslanicima i za sva ova krivična dela koja sam nabrojao? Šta će uraditi nadležni organi i što se tiče i fašističkih postupaka pripadnika bivšeg režima?

Juče smo ovde govorili o kulturi. Ja želim da podsetim ovom prilikom i na jedna događaj kada je u centru Beograda u hali „Progres“ bila organizovana promocija jedne knjige Gorana Vesića, zamenika gradonačelnika, čini mi se da se knjiga zove „Moj Beograd“. Bio sam svedok napada od strane 30-ak pristalica Dragana Đilasa, Marka Bastaća, Vuka Jeremića, gde su nasrnuli na nas trojicu samo zato što smo krenuli na promociju knjige. Potom su poput fašista i nacista izvršili paljenje te knjige. Pri tom sve vreme i tokom i pre kampanje i posle kampanje oni redovno prete svojim političkim protivnicima i preko medija i uživo i po ambasadama i na konferencijama za novinare, na bilo koji način, da ne govorim da nadležni pravosudni organi po mom mišljenju nisu još uvek odradili do kraja svoj posao što se tiče prebijanja novinarki Pink televizije, Gordane Uzelac i Mare Dragović. Onda šta je sa pretnjama upućenih novinarki „Studija B“ Barbari Životić.

Dakle, dragi građani, imamo situaciju kada neko preti od strane Đilasa, dakle, kada Dragan Đilas i njegovi saborci prete, udaraju i tuku narodne poslanike, članove SNS, novinare koji profesionalno rade svoj posao, mi nemamo adekvatnu reakciju nadležnih pravosudnih organa. Samo se nadam da ova većina poštenih i čestitih ljudi, zaposlenih u pravosuđu, da će nadvladati ovaj korov u pravosuđu koji čine one sudije koji traže mišljenje po zapadnim ambasadama, koketiraju ili sarađuju i sa Đilasom, i sa raznim vrstama mafije, organizovanih kriminalnih grupa i kojima svakako nije stalo da Srbija bude zemlja reda i zakona.

Pred nama da bi mogli da funkcionišemo i kao država i da se izborimo protiv mafije predstoji jedan ozbiljan zadatak, a to je čišćenje svih državnih institucija od korupcije i kriminala. To se već radi u Ministarstvu unutrašnjih poslova, to se radi u nekim drugim institucijama. Ja se nadam dragi građani da će se to dogoditi i u pravosuđu. Onda kada se to dogodi i u pravosuđu, onda će i te kako da se plaše svi oni koji žele da prete, da tuku i da rade protiv države, da rade kriminalne radnje i da prete i deci.

Kao što je rekao i kolega Jovanov, opet moram da ga citiram, nadam se da će Dragan Đilas za sve ove afere, ako ima pravde u Srbiji, a prava ima, da će da odgovara i za one afere koje je imao i milione koje je pokrao kao gradonačelnik, kao čelnik narodne kancelarije predsednika Republike, kao ministar za nacionalni investicioni plan. Ili ove afere koje sada u stvari nisu afere, to je već dokazano, što se tiče desetina njegovih računa, po raznim destinacijama sveta gde se nalaze desetine miliona evra, da će da odgovara i on, i da će da odgovara i svako onaj koji je udario i novinara u Srbiji i narodnog poslanika i koji preti porodici predsednika Srbije koji u ovom trenutku uprkos svim poteškoćama našu Srbiju, naš narod, sve građane u Republici Srbiji vodi u sigurnu i jaku i stabilnu budućnost. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Adam Šukalo.
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Meni će biti zaista teško posle inspirativnog govora moga kolege Mrdića, energičnog i emocijom nabijenog govora, da sad nastavim da govorim o ovoj tački dnevnog reda, ali, idemo iz početka.

S obzirom da raspravljamo danas ovde u plenumu u domu Narodne skupštine Republike Srbije razrešenje određenih sudija u lokalnim sudovima, ja bih na samom početku da kažem da je to izuzetno važna stvar u Srbiji, da upravo u ovom domu, s obzirom da imamo podelu, kao i svuda u svetu, na tri nivoa vlasti – izvršnu, zakonodavnu i sudsku, ali u svakom slučaju da je izuzetno važno da upravo u zakonodavnom, najvišem organu, biramo i razrešavamo sudije po važećim procedurama.

Zašto to govorim? Govorim iz prostog razloga zato što je previše tih informacija i kvalifikacija u javnosti, u određenim medijima, i to medijima koji imaju posebnu ulogu u Republici Srbiji, da narušavaju njene institucije. Često se to ističe kao negativan primer, u smislu toga što mi imamo upravo ovakve tačke.

Moram da vam kažem, s obzirom da sam većinu i životnog i profesionalnog i ovog političkog veka proveo u BiH, koja je danas više puta ovde spominjana i koja je, nažalost, još uvek protektorat međunarodne zajednice, potpuno disfunkcionalna država, nažalost, u svakom smislu reči, da eksperimente koje ti predstavnici i opozicionih političkih partija ovde zagovaraju u Republici Srbiji da trebamo imati te nadinstitucije, kvaziinstitucije, da takav primer imamo u Bosni i Hercegovini. Recimo, to je primer Visokog sudskog i tužilačkog saveta, gde jedan organ, sastavljen upravo od sudija i tužioca, međusobno sami sebe biraju, sami sebe eventualno sankcionišu i sami sebe razrešavaju.

Taj eksperiment je počeo posle 2000. godine, od strane međunarodne zajednice i pojedinih ambasada u BiH, imao je uticaj i na normativu, pa, između ostalog, s obzirom da danas puno spominjemo i određene krivične procese i postupke, da kažem da je silom i nametajući određeni zakon od strane Visokog predstavnika, recimo, intervencija u Zakonu o krivičnom postupku, izbrisan institut subsidijarnog ili privatnog tužioca, pa vi u tom slučaju ne možete kao oštećena strana na bilo koji način u BiH, ako tužioc nije za to, da zaštite svoja prava. I to su sve uradili stranci u BiH.

Rezultat sve te priče je da je pravosuđe u BiH doživelo takav potop, to je jedna, nažalost, od zemalja koja beleži najlošije rezultate u borbi i sa kriminalom i sa korupcijom i svim drugim oblicima kriminaliteta.

Kad su to videli stranci, pokušali su da intervenišu po načinu kako oni to znaju i jedan od tih načina je da menjaju pojedince koji će u ovom slučaju ići u onom pravcu kako oni očekuju da presuđuju ili da podižu optužnice itd. To je negativan primer. Svi oni koji u Srbiji to zagovaraju, neka samo pogledaju preko Drine i videće kakvi su sumorni rezultati te borbe.

Takođe, izuzetno je dobro da se ovde istakne još jednom, kada govorimo o ovoj temi, da iako imamo podelu na tri stuba vlasti, iako je pravosuđe nezavisno u odlučivanju i svemu ostalom, ne znači da mi ne trebamo isticati institut međusobne kontrole sva tri stuba vlasti, i upravo u smislu izveštaja koje mi dobijamo ovde u plenumu, ovih razrešenja i imenovanja, kao i određenih stvari koje su negativne pojave koje su u pravosuđu su i te kako i zadatak i obaveza narodnih poslanika i Narodne skupštine, da ne samo diskutujemo, već da određene stvari govorimo.

Ono što je zabranjeno i što se nikada nije desilo ovde u ovom plenumu, a opet određeni mediji određenih političkih grupacija, nažalost, i neki drugi, pokušavaju da spočitaju Narodnoj skupštini Republike Srbije, da se mi mešamo na bilo koji način u odlučivanje pravosudnih institucija ili da govorimo o pojedinačnim primerima. Nikad se to nije ovde desilo.

Govorilo se svašta o pravosuđu, ali niko nije uticao na bilo kojeg sudiju u smislu presude ili tužioca u smislu njegove odluke i naredbe i svega ostalog. Prema tome, dajte da razdvojimo.

Sa druge strane, šta mi trebamo, da sedimo ovde kao kilo soli, kad vidimo da neko u pravosuđu ne radi svoj posao, da nakon javno izrečenih kvalifikacija, procesa koji su pokrenuti, krivičnih prijava koje su podignute, tužioci ćute i ništa ne preduzimaju. I za to ne odgovaraju.

Kao negativan primer još jedan iz Bosne i Hercegovine navešću vam i to da tamo, nažalost, tužioci ne mogu u vršenju službene dužnosti odgovarati. A vi u okviru službene dužnosti možete i te kako da oštetite ne samo državu Srbiju već i bilo kog građanina koji je oštećena strana, privredno društvo, evo, procesi privatizacije, koje je ovde neko navodio, itd, itd.

Na samom početku, ili sredini, s obzirom da je već pet minuta, moram još jednu stvar da kažem, a to je da sam i te kako zadovoljan što danas u plenumu imamo jednu tako kvalitetnu debatu u kojoj je tema odnos Srbije i Bosne i Hercegovine. Čak, još da budem skoncentrisan i fokusiran na poruku između odnosa dva naroda koji žive i u Srbiji i u BiH, između bošnjačkog naroda i srpskog naroda. I svih ostalih, naravno, ali ovo je danas bilo u fokusu.

Gospodin Martinović, naš šef poslaničke grupe je govorio i te kako dobro o tome i gospodin Fehratović, ja sam jako zadovoljan, iz prostog razloga, evo imaćemo na ovoj sednici tačku dnevnog reda koja će se ticati odnosa dve države, u smislu održavanja mostova, i imaćemo priliku i tu da vidimo koliki su pomaci važni, ne samo u smislu inicijalne saradnje, već i konkretnih stvari koji su važne za građane obe zemlje.

U tom smislu reči, moram da kažem da mi je od pošle sednice, pogotovo, srce na mestu, jer sam ovde u plenumu, pre devet dana tačno govorio i molio, apelovao na nadležne iz zdravstvenih, da kažem, institucija i državnih institucija, da omoguće da državljani Bosne i Hercegovine, koji žele, a u tom momentu sam imao i te kako veliki broj poziva od prijatelja iz Republike Srpske i iz Federacije Bosne i Hercegovine, da im se odobri da fizički, barem na jednom mestu mogu da dođu i da se vakcinišu.

Presrećan sam što je taj apel urodio plodom, ne zbog mene što sam rekao, već što se to desilo. Znači, mi ne mlatimo ovde praznu slamu, mi pokrećemo izuzetno ozbiljne inicijative, koje su četvrtak, petak, subota i nedelja doveli do toga da preko 22.000 građana, i to se nastavlja, za razliku od onih koji ovih dana u tajkunskim medijima Dragana Đilasa, imenom i prezimenom njegovim pokušavaju da ono što je najsvetliji čin, ja ću se osuditi u ovom momentu reći, možda i posle sukoba od devedesetih koji se desio, praktično prošle sedmice, da pokušaju da isprljaju.

Ne mogu isprljati tu vrste priče, građani Bosne i Hercegovine i kompletnog regiona, pogotovo iz Federacije BiH, i iz Sarajeva, iz Tuzle, iz Zenice, pa iz određenih opština iz Hercegovine, naravno iz Republike Srpske, iz Banja Luke, iz Bijeljine, svi su životno, ne politički, ocenili tu vrste priče koja je izuzetno važna.

(Predsedavajuća: Tema.)

Naravno, ja se referišem na sve teme, pa i na ovu. Molim vas, s obzirom da niste nikoga drugoga opomenuli, ne bi bilo razloga, ali bi bilo izuzetno važno u ovoj vrsti priče da se istakne ovo. Zašto? Evo, daću vam primer, pošto me već vraćate na temu.

Ustavni sud, s obzirom da je pravosuđe tema, Bosna i Hercegovina preko Ministarstva spoljnih poslova se Srbiji obratio ovde, zamolio naše institucije u Srbiji ovde pre ove odluke da dođu da se vakcinišu. Zašto je to važno? Ne mogu raditi pravosudne institucije, sudovi i tužilaštva, ni u Srbiji, ni u regionu ako nemamo ove stvari o kojima u ovom momentu debatujemo.

Prema tome, sve je povezano i te kako je povezana ova vrsta priče, koja podrazumeva da se praktično ovaj događaj koji se desio, koji je odobren od naših institucija, od našeg predsednika republike, pre svega da je najvažniji čin od devedesetih do danas.

Tako su to ljudi doživeli i to je ono što je važno, s obzirom da smo se referisali ovde na razne teme, ne postoji zemlja u svetu, koja je susednoj zemlji ili susednim zemljama, odobrila da njeni građani, državljani, pređu bez PSR testa u drugu državu, po važećim procedurama, bez bilo kakvih barijera da dođu da se vakcinišu.

Ne postoji komparacija da imate jedan, dva, pet ili deset primera, pa da kažemo da je Srbija to najbolje uradila. Srce koje je pokazala Srbija, snagu odgovornosti, ali i raciju u pravcu te priče da naša država, naše institucije, naša privreda, naša ekonomija, naša infrastruktura, naši mostovi koje ćemo, evo i prema BiH, prema regionu da spajamo, da su preduslov upravo zdravstvena situacija u kojoj se svi nalazimo.

Dok se svi u regionu ne vakcinišemo, takva je nažalost situacija da vlasi u BiH se nisu uspele organizovati i da nema, ne dovoljan broj, nema ni minimalan broj vakcina tamo, a država Srbija je pokazala, njeno rukovodstvo, kada je najteže, kako treba da se odgovori.

Kada smo već u pravosuđu i u tim temama važno je istaknuti i danas se govorilo, nažalost i o Srebrenici, o velikom zločinu u Srebrenici i svemu ostalom, istaknuti i to da Srbija, bez obzira i njen predsednik, tadašnji predsednik Vlade, što je doživeo na komemoraciji u Srebrenici, pre više godina, da još uvek nema zvaničnih odgovora institucija BiH, ko je to naredio, ko je to sproveo i mi smo tog dana, nažalost mogli imati situaciju, da je tadašnji premijer Republike Srbije, gospodin Aleksandar Vučić, mogao stradati.

Na tu priču, koju određene snage, koje su vrlo loše u BiH, a to nije običan narod, to nisu normalni ljudi, koji su pokušali da odalje dva naroda. Mi na kamen koji je bačen na predsednika, odgovaramo sa pomoći kada je najteže. U zdravlju, u vakcinama odgovaramo hlebom, odgovaramo otvaranjem novim radnih mesta, zidanjem mostova, otvaranjem krakova auto-puta, koji znači povezivanje.

Ta poruka je važnija od bilo kakve druge diskusije u ovoj vrsti priče, zato što ovo podrazumeva, ne samo da smo na pravom putu, već da smo upravo lideri tih odnosa. Kakvi su drugi u ovoj vrsti priče, i kako oni koji nas kvalifikuju šta radimo ovde i kako pokušavaju da ovaj najsvetliji čin, da isprljaju, ja ću samo kroz jedan primer da dam, a to je jedan od dnevnih listova, koje je opisao ovu vakcinaciju koja je toliko važna, da napravi jednu sliku koja je toliko ružna.

Pa, su napisali, „vlast napravila gužvu, jer vakcini ističe rok“. Zamislite, kaže zašto nisu dostavili tim stranim državama, u susedstvu, vakcinu, kao da oni ne znaju, samo zbunjujući javnost, da ne možemo zbog proizvođača da dostavljamo vakcinu, bez njihovih odobrenja.

Šta ima loše u ovoj vrsti priče, ako je nešto u budućnosti nekoj vakcini ističe rok, šta to treba da znači? Pa, to samo može značiti ovo što oni preporučuju, pošto vidim da se i sinoć, i ovih dana, ističu u medijima. Šta ističu oni, pa oni kažu, vidite i premijerka je, kao potvrdila, da ističe rok toj vakcini. Šta bi oni uradili? Šta to znači? Pa, znači da bi oni ostali ovde da tim vakcinama isteknu rokovi, ne bi pozvali prijatelje.

Da li vi komšiji, kada imate višak hrane, ili kada slavite nešto, da li odnesete preko plota, preko puta i hoćete da počistite?

E, takve smo mi komšije, mi ćemo se boriti za tu priču, a oni neka pokušavaju da odnose između dva naroda, između dve države i dalje da prljaju. Zato oni neće nikada biti alternativa, a mi ćemo uvek biti dobri susedi, dobri domaćini, ali i dobre patriote.

Uvaženi, narodni poslaniče, ne znam da li ste u proteklih sat vremena, bili prisutni u sali, dužna sam da vam dam obaveštenje, objašnjenje u 13,01 kada smo zaključili krug replika između gospodina Martinovića i Jahjage, sam rekla da pokušate da se vratite na dnevni red, pre Sneže Paunović.
U 13,22 posle izlaganja narodnog poslanika, Marijana Rističevića, da ne bude da ja tendenciozno imam bilo šta protiv bilo koga, sam rekla, da kada se neko javi po replici, može naravno u razjašnjenju da se dotakne i druge teme, kao što je Srebrenica, ali kada se javi po listi govornika mora da se drži dnevnog reda. Znači, ja sam vas jako fino pokušala da vratim na temu, pošto sam samo rekla tema.
Inače, sledeće nedelje u utorak imamo raspravu o Predlogu zakona o potvrđivanju sporazuma, koji ste malo pre spomenuli, između Vlade Republike Srbije i Saveta ministara BiH, o održavanju rekonstrukcije putnih, međudržavnih mostova. Nadam se da ćemo tada ceo dan detaljno pričati o odnosu između Srbije i BiH.
Izvolite, vidim, htela sam da dam pauzu i da dam nekoliko obaveštenja, ali pošto se narodni poslanik Aleksandar Martinović, javio….
(Aleksandar Martinović: Dajte vi obaveštenje.)
Dobro, za svaki slučaj, pošto ne znamo, moram da dam obaveštenje, da saglasno članu 27. i članu 87. stavovi 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, moram da vas obavestim da će Narodna skupština, u koliko bude potrebe, danas raditi i posle 18 časova, zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese akte iz dnevnog reda, ove sednice.
Narodni poslanik Jahja Fehratović, se javio, takođe po Poslovniku i narodni poslanik Aleksandar Martinović, mada ne vidim ga u sistemu.
Izvolite, Fehratoviću.

Zahvaljujem uvažena predsedavajuća, član 108. i član 107. Mi smo u ovom parlamentu već 5 godina zajedno sa vama, i vi ste sada prekršili moje dostojanstvo, nazvali ste me Jahjaga, to je političarka sa Kosova, a moje ime jeste Jahja, a prezime Fehratović, tako da bi bilo dobro da se ispravite radi šire javnosti i da jednostavno sve nas narodne poslanike oslovljavate onako kako nam je ime i prezime. Hvala.